ДРЖАВНА МАТУРА ОД 2021. Проба у марту и новембру следеће године   Припремне радње за спровођење државне матуре су почеле, а надлежни кажу да има довољно времена да се и ученици, и наставници, и високошколске установе припреме за ту важну промену. Генерација која је средњу школу уписала школске 2017/18. године биће прва која ће полагати државну матуру. Реч је о ученицима који сада похађају други разред средње школе. Матура ће бити обавезна за све ученике четворогодишњих средњих школа, без обзира на то да ли желе да наставе студије или не, док ће ђаци на крају трогодишњег стручног образовања полагати завршни испит. Он се уводи у систем већ наредне, 2020. године. Државна матура замениће и пријемне испите за упис на факултете, али ће високошколске установе задржати право да организују додатне испите за проверу посебних талената и способности кандидата, уколико сматрају да је то неопходно. Припремне радње за спровођење државне матуре су почеле, а надлежни кажу да има довољно времена да се и ученици, и наставници, и високошколске установе припреме за ту важну промену. Пројекат државне матуре спроводи Министарство просвете, уз финансијску подршку Европске уније, која је за ту намену нашој земљи донирала 3,7 милиона евра. На недавној конференцији, коју је организовало Министарство просвете, науке и технолошког развоја, речено је да увођење новог система завршних испита на крају трогодишњег образовања и државне матуре на крају четворогодишњег треба да одговори на све постојеће недостатке и успостави кохерентан систем, који ће повезати образовне циљеве, стандарде образовања, различите облике оцењивања, стручно усавршавање наставника, процену њиховог рада и екстерну евалуацију школа. Стандардизована матура на нивоу целе Србије омогућиће објективну процену квалитета образовања и биће темељ за даље унапређивање образовног система. На скупу се чуло да се сада матура спроводи на нивоу школа, па постоје велике разлике у погледу садржаја испита, процедура и критеријума оцењивања. Високошколске установе жале се на низак ниво знања и писменост ученика. Факултети организују пријемне испите за упис, па се ученици припремају за оба теста. Сем тога, ни пријемни испити нису стандардизовани, разликују се од факултета до факултета, а у неким случајевима не прате план и програм средњих школа. Све то ученике ставља у неравноправан положај и доводи у питање кредибилитет уписа. Министар просвете Младен Шарчевић поручује да ће државном матуром бити унапређен квалитет образовног система кроз осигурање (једнако)праведности и проходности ка вишим нивоима образовања и свету рада. – Државна матура биће оцена свеукупног рада школе, омогућиће ученицима да упишу студије које желе, а факултети ће добити најбоље кандидате. И велика и мала матура су стожерна тачка којом се уводи озбиљност, екстерна оцена и низ других фактора који су добри за ученике. Објаснио је да ће велика матура помоћи и да се утврди квалитет рада наставника, јер мерило неће бити „одлазак неколицине ученика на такмичење, већ постигнуће свих ученика”. Министар је додао да матура пружа веће могућности за будуће студенте, наводећи пример уписа на Електротехнички факултет у Београду, за који сваке године влада велико интересовање и јака конкуренција. – Ако сада аплицирате за ЕТФ и изгубите место за упис за пола поена, морате да чекате други уписни рок, када вам није у понуди ниједан технички факултет, већ уписујете нешто што не желите да студирате. То није фер. Са државном матуром можете да аплицирате на неограничен број факултета. Ако неко није успео да упише ЕТФ, уписаће Машински или Технолошко-металуршки факултет. То је много праведније, јер се аплицира на много више факултета него што је сада, када се иде на избор само једног – рекао је Шарчевић. Подсетио је да ће иста правила важити и за приватне факултете. Шарчевић је указао да државна матура неће бити само формалност, односно да „неће бити довољно само да се ученик појави и да му неко поклони диплому”. У наредне две године следи низ припремних активности, које подразумевају дефинисање процедура, усклађивања законодавног оквира, обуке за наставно и административно особље у просвети, припрему високошколских установа, а посебна пажња биће посвећена информисању јавности. Све информације о новој матуру ускоро би требало да буду доступне на специјализованом порталу, а са ђацима, родитељима и наставницима комуницираће се путем веб-сајта, друштвених мрежа и различитих догађаја. Надлежни најављују да ће ученицима већ током ове школске године бити доступне збирке припремних задатака. Пробни завршни испит одржаће се у новембру ове године за ученике у трогодишњим образовним профилима, а пробни матурски испит за ђаке у четворогодишњим профилима у марту и новембру 2020. Следећег месеца почињу да раде и радне групе које ће припремати задатке за матурске испите, до новембра ће бити припремљен приручник о спровођењу матурских испита, а у току наредне школске године планиране су обуке за наставнике, директоре средњих школа, запослене у Министарству просвете, оба просветна завода и Покрајинском секретаријату за образовање, речено је на представљању пројекта државне матуре. Концепт завршних испита у средњем образовању усвојен је у марту 2017. и њиме је дефинисано како би, у начелу матура, требало да изгледа. Учеснике конференције на детаље је подсетио Александар Пајић, посебни саветник министра надлежан за послове средњег образовања и образовања одраслих. Општу матуру полагаће гимназијалци на крају четврте године; ђаци који су завршили четврти разред средњег стручног, односно уметничког образовања полагаће стручну, односно уметничку матуру, а ученици који су завршили последњи разред трогодишњег средњег образовања полажу завршни испит. Законом је дефинисано да ученици из четворогодишњих средњих стручних школа имају право да полажу и општу матуру, односно њен део, ако им је то потребно за наставак школовања. Што се тиче структуре, матура ће имати два дела – обавезни и изборни. У оквиру обавезног дела на општој матури полагаће се испити из српског/матерњег језика, математике и наставног предмета по избору. Обавезни део уметничке матуре укључиваће српски/матерњи језик, један наставни предмет по избору и један уметнички предмет, док ће се на стручној матури обавезно полагати српски/матерњи језик, математика и стручни испит (тест провере стручно-теоријских зњања и матурски практичан рад). Ученици образовних профила, који немају математику у последње две године, бираће предмет са листе општеобразовних на којој је понуђена и математика. Изборни део биће истоветан за све типове матуре. Њега ће ученици полагати на основу сопственог избора или ако је то захтев високошколске установе коју желе да упишу. Уколико се ученик определи за полагање изборног дела, он за њега постаје обавезан, с тим што може да одустане од полагања у прописаном року. У изборном делу бираће се предмети са листе општеобразовних, али само они које ученик није полагао у оквиру обавезног дела. Број изборних предмета које ђак бира није ограничен. Сваки тест имаће 40 задатака: 10 са основног, 20 са средњег и 10 задатака са напредног нивоа. Број бодова је различит у односу на ниво задатка, а максимално време полагања теста биће 240 минута. В. Андрић   Антрфиле ПРАВИЛА Државна матура полагаће се на целој територији Србије у исто време; план полагања матуре се утврђује школским календаром и подразумева два редовна испитна рока: јунски и августовски; општа матура, у обавезном и изборном делу, полагаће се писаним путем, односно решавањем тестова; ученик је положио матуру када положи све испите из обавезног дела; ученик са положеном матуром може да се упише на високошколску установу под условима које она прописује.     Антрфиле МОЋАН ИНСТРУМЕНТ   Државном матуром даље развијамо систем спољашњег вредновања, што је један од заштитних знакова квалитетних образовних система у међународним размерама. Свака средња школа добиће извештај о резултату њених ученика на матури. Тај извештај је моћан инструмент за унапређивање квалитета рада школе. Средња школа ће добити релевантне податке о постигнућима њених ученика у односу на национални просек и просек региона, податке о усаглашености резултата на матури и школског оцењивања, објашњава министар просвете Младен Шарчевић.         НАША ТЕМА: О ЗНАЧАЈУ ИГРЕ У ОДРАСТАЊУ Аутор: Споменка Радовановић     УВОДНИК НЕОБАВЕЗНА ЗАБАВА ПОДСТИЧЕ РАЗВИЈАЊЕ МАШТЕ Најдража активност малишана     Често родитељи детету кажу: „Ти би се само играо (или играла)!”. У тој реченици обично је доза прекоревања. Као да је „играти се” нешто што би могло да се схвати као губљење драгоценог времена. Што је, наглашавају стручњаци, сасвим погрешно. Наиме, игра је и те тако важна за развој детета, игром деца заправо много тога (на)уче. Да је то тако говори и чињеница да је игра добила важно место у новим Основама предшколског васпитања и образовања. Наиме, дете предшколског узраста интензивно се развија и расте и стиче битна обележја друштвеног бића. То је период када се оно, у зависности од васпитних утицаја, хуманизује и социјализује, када му се развија и усавршавају моторика и говор, када усваја елементе логичког мишљења, овладава основним радним, хигијенским и навикама социјалног понашања, стиче елементарна искуства и знања о животу и околини. При томе је важно имати на уму да тај процес развоја тече веома брзо, брже него касније у животу. У дечјој природи је да воле да се препусте игри. Док су сасвим мали, обично се играју сами, потом, кад поодрасту, и с другом децом. А заправо, ако се предшколци с радошћу препуштају игри, то им је основ за богато искуство. Тиме развијају позитиван став према учењу. Игра доноси мноштво добробити, како за малишане тако и за основце, посебно млађег узраста. Кроз игру деца стичу самопоуздање, јер постају свесни да се уче нечем новом, a што им је до тада било страно. Иако су предшколци у узрасту од четири или пет година и даље егоцентрични, и некад нису способни да размишљају о туђим потребама осим о сопственим, дружећи се с вршњацима схватају да постоје разлике међу децом с којом се играју, али и одраслима који „контролишу” њихову забаву. Нажалост, игри се не придаје дужна пажња. Деца проводе много времена испред рачунара и уз друштво других електронских „направа”, а маштовите игре, уз које су одрастале бројне генерације, скоро да се не могу видети. С обзиром на све конкурентнији свет у коме живимо, родитељи су склони да од најранијих дана децу оптерете организованим активностима, неким спортом који у будућниости „може да се исплати” или новим технологијама које, ако се паметно не користе, некад децу претварају у пасивне посматраче. Наравно, инсистира се и на све ранијем учењу читања, баратању бројевима, све у страху да ће деца, кад упишу школу, заостајати за другим вршњацима који су то већ, пре времена, савладали. И одрасли људи би понекад требало да се играју, јер начин на који то раде, или не, такође много може о њима да открије. Како је нагласио старогрчки филозоф Платон: „О некој особи за један сат много више може да се открије кроз игру, него што би се кроз разговор о њој сазнало за годину дана”.           СУШТИНСКА ПОТРЕБА СВИХ ГЕНЕРАЦИЈА Машта је највећа наука на свету     Стручњаци истичу да је игра доминантна потреба која укључује социјалне вештине неопходне за развој друштвеног бића. Она подстиче успостављање емоционалних односа, развој говора, моторике, интелектуалних капацитета, креативности, социјализацију и самопоуздање   Игра треба да буде основна „делатност” сваког детета. Предшколско васпитање и образовање у већини земаља, као и у Србији, за основну идеју намеће парадигму да је игра главна и једина активност која омогућава правилан раст и развој сваког детета. – Дете кроз игру спознаје себе и свет око себе. Стручњаци истичу да су битни позитивни исходи игре, пре свега развој интризичне (унутрашње) мотивације, комбинаторичке флексибилности, дечјег стваралаштва и креативности. Различити аутори различито објашњавају тај комплексан феномен, истичући из свог угла шта је игра и када то она престаје да буде. Нема јединствене дефиниције игре, нити теорије која може објаснити њен почетак, ток и крај. Поједини аутори инсистирају да је игра само она активност која је лични продукт детета и када неко покуша да наметне или имплементира неки свој елеменат у њу – она то престаје да буде. Такви ставови се у пракси поистовећују са играма по слободном избору деце, где они постају иницијатори и креатори игре са временским и просторним оквиром, према њиховим интересовањима и потреби. – Малишани у предшколском узрасту најчешће се играју игара у којима се поистовећују са ликовима и доживљајима из непосредног окружења. Игре у којима дете опонаша модел, улази у улогу другог детета или одраслог, поново проживљава неку животно-практичну ситуацију или креира ону коју прижељкује, најчешћи су облик игре коју можемо затећи, посматрајући игру деце у вртићу. Према истакнутим ауторима, постоје игре које иницира васпитач, а онда „кормило” препушта деци, пратећи ток, а укључује се само у сегментима у којима дете затражи одређени вид подршке или помоћи. Такве игре су оне у којима васпитач деци понуди одређена средства, остављајући им избор на који ће се начин играти. То може бити и низ идеја и предлога у којима се деци оставља простор да сама комбинују идеје, играчке, средства и друго – каже Сандра Остојић, мастер васпитач из Предшколске установе „Сунце” у Горњем Милановцу и објашњава: – Деца могу да затраже помоћ васпитача да подели улоге или задатке, уколико не могу да се договоре. Пример такве игре може бити уношење великог броја играчака, на пример животиња. Малишани су се заинтересовали за њих и дошли на идеју да направе фарму, али не знају како. Васпитач даје предлоге на који начин би то могли да остваре. Пожељно је да васпитач истакне што више предлога, како би оставио простор да деца сама, на креативан начин, дођу до решења. Пример овог типа игара може бити следећи: васпитач уноси у собу одређен број лутака, али нема довољно за сву децу. Деца говоре васпитачу да желе да једно дете буде мама, друго лекар, треће жели да кува за „бебу”, али не могу да се договоре. Васпитач тада помаже у подели улога, али ток игре малишани сами треба да осмисле. Ово су само неки од најчешћих примера из праксе. И поред тога што поменути аутори тврде да, када игра има одређени циљ, онда престаје то да буде, други теоретичари у поделе набрајају и „игре по унапред утврђеним правилима”. Трећи праве паралелу између игре и игролике активности. У самој пракси данас, као васпитач, тврдим да су сва три типа игре заступљена – објашњава Остојић. Када бисмо питали децу које игре највише воле, највећи број деце рекао би да су то оне по слободном избору. Свако биће жели да ради према сопственом нахођењу, па и да се игра. Међутим, када би само тај тип игре постојао, стил који би преовладао граничио би се са анархијом. – У васпитању као процесу веома је значајан моменат „успостављања граница”. Те границе, у смислу ове теме, односе се на реалан живот у вртићу. Најбољи метод је када „игру по слободном избору деце” уврстимо као награду или након завршетка мање занимљивијих активности. Када бисмо питали децу да ли желе да им прочитамо бајку или да се играју, изабраће игру – каже Остојић. Не тако давно у дворишту или паркићима могла су се видети деца како играју жмурке, школице, каубоја и Индијанaца, партизана и Немаца, прескачу конопац или ластиш… То су игре које су их терале да се растрче, међусобно друже или стичу осећај оријентације. У сеоским срединама постојале су игре које су децу училе пословима у пољопривреди, или просто пратиле су календар пољопривредних активости, па су, на пример, малишани правили аутомобиле и лутке од клипова кукуруза и слично. Времена су се променила, па самим тим и игра, а да ли су је компјутери заменили, у којој мери је „опстала” и колико је важна на овом узрасту, питали смо Весну Јањевић Поповић, психолога из основне школе „Коста Вујић” у Београду, која има и богато искуство у раду са предшколцима. – Игра и играње имају заједничке карактеристике, као и процес маште, маштања. То се најбоље уочава на преласку из предшколског у школски узраст. На тестирањима за упис првака у основну школу, јасно се може уочити да ли је дете у претходном периоду кроз игру развило машту. Из искуства дечјег, школског психолога сусрећем се са децом која имају проблеме у понашању и тешкоће у учењу. Они најчешће не умеју ни да одиграју елементарну друштвену игру, укључе суиграча…, једном речју немају развијену машту и културу играња. Најбољи пример о значају квалитета игре и играња даје поновљено истраживање, спроведено у Москви 2005, у којем су упоређивани резултати са истраживањем из 1955. на исту тему. Резултати од пре деценије и по показују да су дечје замисли у игри скромније, стереотипне, да не умеју да се ставе у положај другог, да не умеју да се играју. Ти резултати изазвали су забринутост психолога, јер генерације које не умеју да се играју, теже се осамостаљују, теже преузимају одговорност, имају проблем са сликом о себи. Нису спремне за природни напор, који укључује школско учење – објашњава Весна Јањевић Поповић. Стручњаци истичу да је игра доминантна потреба која укључује социјалне вештине неопходне за развој друштвеног бића. Она подстиче успостављање емоционалних односа, развој говора, развој моторике, интелектуалних капацитета, развој креативности, социјализацију и развој самопоуздања. Одрастање се променило, а с њим и деца. Мењају се играчке, начини игре, дужина времена које проводе у игри. Сведоци смо да су малишани некада имитирали живот одраслих, играли симболичке игре породице, занимања. Морамо да се запитамо и како да се играју тих игара, ако не учествују у животу одраслих. – Данас деца врло рано почињу да играју комјутерске игрице које симулирају живот. Радно време родитеља, припрема за ефикасан радни дан, изгубљено време у превозу повећали су одсуство родитеља из живота деце, бар у великим градовима, и природна је потреба родитеља да организују време детета, па се отишло у крајност. Често из најбољих намера, да деца испробају што више талената, добро савладају страни језик… баве се спортом, као здравим моделом живота. Ипак, треба бити опрезан у организацији дечјег времена, јер треба и да се друже и са вршњацима, пријатељима, рођацима. Што више различитих модела у окружењу, то су веће могућности развоја. У свим превентивним програмима са младима помиње се важност квалитета односа поверења са бар једном одраслом особом. Неко ко разговара са дететом, када је оно спремно на разговор. Постали смо осетљивији, па нам се чини да има више тешкоћа, постали смо уплашени пред изазовима родитељства и понекад губимо спонтаност, а са друге стране свакодневни стрес и несигурност одраслих сигурно утичу и на квалитет нашег односа са децом. – Превисоки захтеви према родитељству или дечјој успешности, такмичарска култура не прија свима. Понекад се чини да потреба родитеља да што боље припреме дете за изазове будуће професионалне и друге конкуренције „гура” међусобне односе у други план. Понекад треба да се запитамо чега ће се наши млади сећати из детињства, а чега се ми сећамо. Као да се трудимо да осмислимо дечји живот што забавнијим. Међугенерацијска игра и преношење вештина, усложњавање правила игре, стављање у положај другог као да се губе. Неки подаци говоре да превише времена у виртуелним играма утиче да прво нестаје способност емпатије. Прецизније, ако су деца чулне и истраживачке природе, мирисне, тактилне, густативне, моторне доживљаје свели на уски опсег виртуелног – визуелног и звучног – онда се питамо у какву личност одрастају. Теши, ипак, што је лопта још извор радости деце свих узраста – указује Јањевић Поповић и објашњава: – Примећујем да се и спонтана дечја игра лоптом заменила, другачија је, зато што још од најранијег узраста одлазе на тренинге, пре свега фудбала, па је добацивање, пребацивање, гађање, „између две ватре” на дечјим игралиштима замењено уклизавањем, игром на два гола, хватањем лопте ногама, а често се и имитирају покрети фудбалера. У спонтаној игри видим и генерацију девојчица окретних и брзих у мешовитим фудбалским тимовима. Стварају се нове културе игре. Док су се некада шиле хаљинице за лутке, сада се опремају виртуелне куће, купује намештај и одећа, воде ратови чешће на екрану него у дворишту. Она указује да свест о важности игре и играња није довољно потенцирана на искуствен начин. Да би се то променило, родитељима саветује да у току једне седмице прибележе шта су радили заједно са дететом, чега су се играли – колико су га хвалили, грдили, о чему су разговарали, шта су заједно научили, видели, приметили. Тако ће стећи бољи увид у време које проводе заједно и понешто променити. Није случајно, указује Јањевић Поповић, што се у све превентивне програме подстицања развоја укључују заједничке игре деце и одраслих, друштвене игре, игре са правилима као елементи релаксације, успостављања блиских односа и доживљаја забаве и радости. Савремени начин живота умногоме удаљава родитеље и децу, све је мање времена за заједничке активности. Игра је за предшколско дете замена за све оне активности које одрасли изводе, а за које оно није способно. У игри оно има велики степен слободе и највећи степен самосталности. На питање каква је дечја игра по узрастима, у жељи да помогнемо родитељима, препоруке смо потражили од Душице Чолаковић, педагога из Предшколске установе „11. април” на Новом Београду. – Пре свега треба имати на уму да је она добровољна, јер дете у њу ступа својом вољом. Игра је слободна од хитних потреба детета и било каквог постављеног циља. Издвојена је у смислу временског и просторног ограничења. По току и исходу је неизвесна, јер дете може да истражује, замењује, обрађује и проналази небројене могућности поступања садржане у стварима и збивањима. У игри сам процес је важнији од продукта. Дечју игру одликује и фиктивност у односу на текући живот. Природа дечје игре је сложена, што подразумева постојање многобројних функција. Прва је васпитно-образовна, јер дете кроз игру стиче знања, умења, вештине, искуство, усваја хигијенске навике, језик, културна и друштвена обележја групе у којој живи и прихвата понашања у њој. – Да бисте могли да помогнете вашем малишану да игру код куће обогати, упознаћемо вас са врстама игара карактеристичним за одређени период предшколског узраста. У првих неколико месеци живота бебина игра се углавном састоји од радосних моторичких покрета, уз постепено увођење прстију, а касније, пред крај прве године, почиње да се игра и са играчкама. Како вам беба не може рећи шта жели, пажњу треба да усмерите на невербалне знаке – пратите све што ваша беба ради и подржавајте је у томе, како гестовима лица (осмех) тако и говором шта радите, реагујте на њена гукања, имитирајте покрете које изводи, откривајте јој играчке и њихове карактеристике (на пример, звукове). За тај период препоручују се игре са звучним играчкама и оне које скрећу пажњу јарким бојама и звуцима. – На узрасту од једне до три године малишан још не уме да изрази идеје, те му је потребна подршка одраслог. С обзиром на то да већ око прве године деца проходају, истовремено постају и много активнија и у игри. У том периоду деца уживају у игри са различитим посудама, плишаним играчкама, лоптама, балонима. Већ око друге године оно може дуже време да проведе у игри, проширује се спектар интересовања за играчке и јављају се први социјални контакти у игри са другом децом. Око треће године јављају се имагинација и драматизација – „игре кобојаги”, у којима деца комбинују играчке на најразличитије начине, па је добро да се међу играчкама вашег детета нађу копије реалних предмета – воће, поврће, кухињски судови, прибор за доктора, фризера… – Око четврте године живота код малишана се развијају маштовитост и драматизација игре заједно са стваралачком применом материјала за игру. За тај период карактеристичне су имитације у којима се играју ситуација из свакодневног живота. Упркос сложеним идејама, дете на том узрсту још није у стању да их спроведе до краја. Проширује се група у којој се дете игра. Ваш задатак као родитеља четворогодишњака јесте да га пратите и будете му партнер и активни учесник у игри. Подржите га у причама о вештицама, вилама, аждајама, принцезама… – Око пете године интересовање детета за одређену игру постаје стабилније и трајније, па се може десити да од вас тражи да се данима играте исте игре. Дете је већ способно да се игра по правилима, па заједничко време можете провести у друштвеним играма – не љути се човече, домине, игре меморије… До краја предшколског узраста игра се све више усложњава и стваралачка игра достиже врхунац. Подржите ваше дете у цртању, сликању, конструисању, причању, препричавању… За тај период такође су карактеристичне и кооперативне игре – поручује Душица Чолаковић. Стручњаци указују да је лутка и даље омиљена играчка, али и игра свих девојчица. Игра и лутка су повезане зато што, прелазећи у свет одраслих, дете са собом носи и успомене на детињство, на свет фолклора и митологије. Она у машти најмлађих може да лети, спава, прича, размишља и уради све што дете не може. Лутка такође може да носи у себи и емотивно супротан набој помоћу асоцијација игре и весеља, позоришта са поезијом дечје игре. Она је, пре свега, пријатељ детета, његов саговорник и пројекција његових жеља, као и одличан учитељ и преносилац знања. Лутка је дечја прича, да се игра „кобајаги” живота и „кобајаги” слично животу, јер таква игра подстиче дечју машту, а дечја машта је највећа наука на свету. Она је симбол пријатеља и пријатељства, одличан сарадник за социјализацију деце и спонатну мисао која подстиче децу на развој покрета, жеља, маште, играонице. Луткарство је најбољи вид дечјих игара и начин како дете може да започне тему или идеју какву смо хтели да презентујемо деци.     Антрфиле: БЕЗ „УСМЕРЕНИХ” САДРЖАЈА Деци свакога дана у вртићу треба обезбедити довољно времена за игру по слободном избору. Ограничавати им тај вид игре, константно их усмеравати на активности које иницирају одрасли, у потпуности ограничава личност детета и правилан раст и развој. Васпитачи који превише оптерећују децу усмереним садржајима директно утичу на социо-емоционални аспект развоја, јер игра је основа за развој емоција и социјалне партиципације. Без игре дете се осећа ограничено, спутано и емотивно неиспуњено, не може развити социјалну интелигенцију, емоционалну саморегулацију и креативност, сматра Сандра Остојић, васпитач из Предшколске установе „Сунце” у Горњем Милановцу.     Антрфиле СТВАРАЛАЧКИ ПОТЕНЦИЈАЛ Својства и принципи развоја игре, цртежа, приче укључују развој замишљене ситуације, која је немогућа без маште. Могућност да се ставимо у замишљену ситуацију отвара нова поља коришћења стварности, са вишим интелектуалним активностима и детета и одраслог. Знамо да је дечје истраживање и експериментисање на најранијем узрасту окренуто предметима, касније социјалним односима, другим особама. У вртићким и јасленим условима најупадљивије стваралачке активности су везане за конструисање, грађење – од гужвања папира, амбалаже, одбачених предмета, природног материјала до коришћења сасвим стилизованих и једноставних пластичних или дрвених коцки у функцији заједничке игре, сарадње са другом децом, одраслима. На најранијем узрасту подршка игри, поред давање различитих материјала којима ће они експериментисати и богатити речник, јесте и описивање онога што раде. То је истовремено и помоћ у сналажењу, проналажењу речи да се игровна ситуација пропрати, објашњава Весна Јањевић Поповић, психолог из Основне школе „Коста Вујић” у Београду.     Антрфиле: ИСКРЕНА ПОРУКА У васпитно-образовном погледу највећа вредност игре огледа се у томе што је у стању да привуче и одржи дечју пажњу на одређеним садржајима, мотивише малишане да активно учествују у одређеним ситуацијама. Посебно су вредне активности у којима деца изграђују искуство и користе њихове потенцијале, што доводи до постизања виших развојних нивоа. Дете у игри ствара ситуације које су под његовом контролом, које оно само креира, разуме и у којима се осећа сигурно. У игри деца експериментишу, истражују, решавају проблеме на себи својствен начин. Некада родитељи упадају у замку, па проводе сате и сате „уз” дете. Ипак, детету ће много више значити минути које ћете заиста провести „са” њим. Деца и те како осећају када сте им збиља посвећени, а када их „одрађујете”. Одвојите део дана када ћете бити посвећени искључиво детету, дозволите му да оно бира игре и активности, којима ћете се заједно бавити, пратите га и активно учествујте, али без намере да преузмете вођство. На тај начин детету шаљете најискренију поруку колико вам је стало до њега и колико га волите, објашњава Душица Чолаковић, педагог у Предшколској установи „11. април” на Новом Београду.     Антрфиле ЈАЏЕНТ НА ЗАНИМЉИВОМ ЧАСУ Као и други наставни предмети и настава физичког васпитања временом се нужно мења. На недавно одржаном семинару о васпитавању ученика за целоживотну бригу о физичкој активности, који је организовало Друштво педагога физичког васпитања Војводине, чули смо за нову спортску игру Јаџент (Ја џентлмен), коју је осмислио и регистровао Јанко Павлис, професор физичког васпитања из Темерина. Игра се заснива на игри између четири ватре, али је много динамичнија, занимљивија и играју је заједно девојчице и дечаци, развијајући бољу комуникацију. Ту игру подржало је Друштво педагога физичког васпитања Војводине и Завод за унапређивање образовања и васпитања, који планира увођење ове игре у редован наставни програм за седми разред. Игра је недавно приказана у Основној школи „Јован Јовановић Змај” у Сремској Каменици, код ученика је изазвала велико интересовање и сигурно је да ће се у наредном периоду уврстити у часове физичког васпитања. Вера Стојшић Гашпаровски           КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ КОЈЕ СЕ ПОШТУЈЕ Социјална улога     Вероватно да не постоји дете које се кроз игру жмурке није ниједном забројало, наљутило, одљутило, али и да није чуло оне као што су царе, царе, говедаре…, aрјачкиње, барјачкиње, школице, и около се лата, ласте, проласте, шарена јаја…   Друштво у коме савремно дете одраста поставља нове изазове, како пред родитеље тако и за све који се баве васпитањем и образовањем деце, било у ужем окружењу или кроз формалне институције. Глобализација, културолошке промене и дигитално доба пружају нове могућности истраживања игре, деца и на најранијем узрасту овладају вештинама виртуелног света. Дечја игра би се у најширем смислу могла дефинисати као слободна акција. За децу предшколског узраста чини се и више од тога, то је могућност да кроз непосредну активност, која сасвим обузме играча, дете сазнаје, учи, гради вредносне ставове, развија просоцијалне вештине, опажа и доживљава свет из дечјег угла, на њима својствен начин. Деца се сусрећу са традиционалним играма на најранијем узрасту, већ када одрасли кроз певање песама са кратком лирском фабулом, као што су успаванке, ташунаљке, ругалице, подстичу одређене развојне карактеристике и кроз текст, ритам, интеракцију са најближим особама из окружења дете сазнаје свет око себе. „Учи” прве гласове, кораке, али и моралне и вредносне норме, које песме у себи крију, као и васпитне поруке и жеље да се кроз живот оствари на различитим пољима деловања. Како дете расте тако се и традиционалне форме намењене детету усложњавају. Ређалице нису само модел за усвајање фонема, већ низањем објеката у литералној форми дете уочава узрочно – последичне везе. Радо слушана и играна ређалица „Пошла кока на пазар” пред дете поставља сложен задатак, да наброји све елементе и понавља их у ређалачком низу. Са годинама дете постаје зрелије и спретније, па се мења и шири спектар игара. Од наглашене сазнајне улоге у значајнијој мери постају предмет задовољства, кроз које сопственим свесним деловањем управљају процесом игре, учећи, градећи и овладавајући не само когнитивно– моторичким особинама, већ и просоцијалним вештинама. Жмурке; леденог чике; царе, царе, говедаре…; арјачкиње, барјачкиње; школице; и около се лата; ласте, проласте; пошто секо млеко; у шумици зека спи; шарена јаја; иде маца око тебе; црвене рукавице; ластиш; вијаче и многе друге игре и даље су познате деци. Вероватно да не постоји дете које се кроз игру жмурке није ниједном забројало, наљутило, одљутило. Значај играња традицоналних игара је многострук, дете на несвесном плану гради самопоштовање, спретност, стрпљење, логичко и просторно размишљање и низ других особина и вештина. Традиционалне игре носе у себи важан елемент – јасна и применљива правила – и због те социјалне улоге деца их посебно воле и радо их играју од предшколског до основношколског узраста, а оне саме као такве представљају културно наслеђе. Јелена Тришић Стајић, педагог     Антрфиле: УНИВЕРЗАЛНИ ЈЕЗИК   За дете игра је свесна активност. Могућност да кроз акцију изрази задовољство, гради и контролише акцију на њему близак начин. Игра је универзална, сва деца света се играју, сви народи имају своје игре. Значај игре огледа се првенствено што се кроз њу задовољавају дечје потребе за сазнајним, васпитним, моралним на ненаметљив и природан начин. Tо се најпре може уочити кроз појам традиционлних игара, игара које су поникле из народа, део су културно наслеђа, али упркос временској димензији и појавном облику не губе на актуелности код самих играча и наилазе на прихватање деце.           МОЈ УГАО: РАДМИЛА ЂУРИЋ, МАСТЕР ВАСПИТАЧ ПРЕДШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ „ПЧЕЛИЦА” ИЗ АПАТИНА Слобода и могућност избора     Успешне су оне игре у којој малишани имају осећај слободе, могућност избора, самосталне организације и у којој ће моћи да измишљају различите варијанте, постављају нова правила и мењају улоге   У дечјој игри улога васпитача веома је специфична и захтева знање, флексибилност и способност, који ће му помоћи да децу на најбољи начин мотивише, да им објасни правила и укључи у игру све који су заинтересовани и желе да учествују. На основу дугогодишњег рада у вртићу, дошла сам до закључка да у организацији и примени разних врста игара мора да се води рачуна о специфичностима поједине врсте игре и о узрасту деце у групи. У играма с правилима, покретним и дидактичким, малишани поступају према ономе што је прописано. Они нису слободни у избору садржаја, средстава и на одређен начин унапред су усмерени на задати ток, редослед и систем. Зато васпитачи у играма с правилима морају да заинтересују малишане, да на занимљив начин подстакну њихову жељу, али и радост да у њој учествују. Дидактичке игре посебна су врста игара, подстичу оптималан развој личности малишана. У процесу васпитања и образовања деце предшколског узраста дидактичке игре су врло корисно средство у организацији процеса учења и подстицања сазнајних способности детета. Оне подстичу самосталност, организованост и инвентивност. Могу се организовати и реализовати са целом групом деце, са мањим групама, али и с једним дететом. Задатак сваке дидактичке игре јавља се у игри као интелектуални задатак, најчешће у облику питалица и загонетки. Свака дидактичка игра има и одређене резултате, који малишанима пружају велико задовољство, а васпитачу сазнање до ког нивоа дечјих постигнућа је „дошла” цела група деце или појединачно дете. Из богате праксе васпитача, примењујући овакав начин рада, закључила сам да је успешна она дидактичка игра у којој деца имају осећај слободе, могућност избора, прихватања игре и самосталне организације, у којој ће моћи да измишљају различите варијанте, постављају нова правила и мењају улоге. Традиционалне дечје игре спадају у најчешће игре, са архаичном и оригиналном структуром преносе се са колена на колено, и врло су важан сегмент целокупног традиционалног фолклора. Давно заборављени обичаји и обреди, који су изгубили првобитни значај и заборављени од одраслих, опстали су у дечјој игри, поједностављени и обликовани маштом. Када је реч о музичким играма, оне подстичу правилно кретање најмлађих, добро држање, извођење одређеног покрета или фигуре. У ритмичким играма изводе се покрети које често радимо с малишанима, све с циљем што бољег и правилнијег физичког развоја. Конструкторске игре и активности треба организовати у радној соби или отвореном простору. Конструкторске игре обично започињу спонтано, ређањем грађевинског материјала, али захваљујући дечјој машти постају све сложеније. Познато нам је да „деца уче оно што живе” и стога се веома често запажа да покушавају да изграде оно што виде, а за то им је ипак потребна помоћ васпитача. Стваралачке способности и вештине израженије су код старије предшколске деце.     Антрфиле: ПАЖЉИВИ СЛУШАЛАЦ У говорним играма деца уз помоћ реченица, речи и гласова решавају различите мисаоне проблеме. Треба имати на уму да предшколац није читалац, већ пажљиви слушалац, па је зато важно да се малишани, посебно предшколског узраста, укључују у говорне игре, како би на најбољи начин развијали говор. Захваљујући говорним играма, деца увежбавају артикулацију и дискриминацију појединих гласова, проширују и активирају речник, повезују говор с покретима и радњама, развијају мисаоне процесе, који ће им бити потребни у школи.         ДЕЈАН БОШКОВИЋ, ПРОФЕСОР БИОЛОГИЈЕ, О ПОСЕТИ NEWARK SCHOOL У СЛИЈЕМИ НА МАЛТИ   Наставник је професија за поштовање     Највећи утисак му је колико су Малтежани опуштени у раду. Деци је доступно образовање и могу одабрати и све предмете, ако желе. Сматра да је то добар приступ и да се на тај начин развија одговорност према себи и сопственом образовању   Пројекат Еразмус, који се реализује у оквиру Европске уније, уз право учешћа и програмских земаља, међу којима је и Србија, има више циљева, али је Дејан Бошковић, професор биологије и помоћник директора београдске Основне школе „Иво Андрић”, издвојио један који се односи на повезивање држава чланица у креирању модерних образовних политика. Тим у његовој школи одлучио се за пројекат мобилности, који подразумева да наставници путују у друге земље и стичу драгоцена искуства. Тема је била рад са децом са сметњама у развоју и њиховим вршњацима мигрантима. Уз напомену да у првом случају школе већ дуже време праве програме за такав рад, истиче да је рад са децом мигрантима новина, која подразумева дефинисање циљева и одређивање ефикасних метода и техника рада. У школи сматрају да свака нова идеја и савет много значе, па су у том пројекту видели и могућност да унапреде рад у тој сфери и то је био мотив да конкуришу за грант, који су и добили. Бошковић је био део тима који је написао пројекат, а потом и члан групе која је требало да га реализује. Његове колеге одлучиле су да гостују у неким школама са којима је успостављена сарадња (путем eTwinning платформе) или да похађају понуђене курсеве. Он је желео да посети школу (на енглеском говорном подручју ту активност називају Job Shadowing) и избор је пао на Newark School у Слијеми на Малти. То је, како каже, мала школа од стотинак ђака, која већ неколико година учествује у пројекту Еразмус. За „Просветни преглед” објашњава како је организован систем основног образовања на Малти, колико траје, који су изборни и обавезни предмети, какво је оцењивање, завршни тестови, избор средње школе… – На Малти ђаци почињу школовање од четврте године. Рад у најмлађем разреду није ми познат, али сам видео да већ са осам-девет година веома добро говоре и пишу енглески. Тај језик јесте званични језик на Малти, али школа у којој сам био је интернационалног типа, похађају је и деца страних држављана. Школу завршавају, као и наши основци, са четрнаест година и тада се одлучују за даљи ниво, који је већ усмерен ка неком позиву. Већ са десет година бирају предмете који им могу помоћи у избору школе. На пример, у школи у Слијеми биологија је обавезна, а ђаци могу, уколико желе, да изучавају и физику и хемију. Међутим, ако намеравају да постану лекари, потребно је да похађају све природне науке. Пошто ни Малтежани не очекују да су ђаци са 10 година у стању да донесу неопозиве и ваљане одлуке, дају им могућност да на крају основне школе полажу тестове из свих предмета, без обзира на то да ли су их похађали, само што онда морају да се за то спремају код куће. Занимљиво је да Малтежани имају решење и за ђаке који нису вољни да уче – они похађају групу мануелних предмета, где их оспособљавају за физичке послове. Многи од тих послова, логично, у вези су са туризмом, па можемо рећи да у том сегменту имају дуално образовање. За оне који су старији и нису на време стекли образовање постоји и друга шанса. Како изгледају часови (фронтална настава или пројектна…)? – Можда су моја очекивања била већа, али часови у тој школи ме нису фасцинирали. Много репрезентативније примере доброг рада видео сам код нас. На њиховим часовима нема много креативности, нити употребе неких иновативних метода и високих технологија. Најчешће су наставници користили белу таблу и радне листове. Када наставници предају, готово искључиви облик рада је фронтални. У млађим разредима постоји индивидуализација у настави, јер учитељи „миксују” часове, тако да поједини ђаци решавају математичке задатке, док други вежбају енглески. Пошто је мало деце у одељењу, наставници их добро познају, као и њихове јаке и слабе стране, и знају како да раде са сваким од њих и, што је такође важно, имају када и да им се посвете. На часу физике, на пример, наставник не спутава ђаке да показују интересовање за проблематику која се обрађује, али, с друге стране, њихова знатижеља се не користи за креирање проблемске ситуације или надоградњу градива. У том смислу једна учитељица ми је признала да имају јако добре приручнике за наставнике, који су врло темељно написани и где је предвиђен сваки корак у раду. Неко би рекао да ништа не препуштају случају, али управо такав рад, скоро у потпуности усмерен на садржај теме, говори да ту мањка методичких знања. И заиста, они томе не придају већи значај и, иако је истина да се баве децом и њиховим проблемима и потребама, мало се баве наставницима. Имају редовне годишње посете инспекција, али не знају шта се конкретно од њих захтева. Ипак, углавном су задовољни својим радом. Колико времена ђаци проводе у школи, да ли тамо раде и домаће задатке? – Занимљиво је да учитељи не могу да предају ново градиво, док сва деца нису присутна на часу. Дакле, ако је неко болестан, не мора сам код куће да учи градиво. Међутим, рад код куће је свакако потребан, јер деца имају много домаћих задатака. Дешава се и да их ученици не ураде, што наставници никако не одобравају. Домаћи није унапред планиран, већ се модификује и чак повећава током часа, што је заиста добра ствар. Наставник на часу процењује колико је потребно да ђаци раде код куће. Настава се у тој школи одвија током преподнева. Време које ђак проведе у школи разликује се од детета до детета. Млађи разреди имају часове веома слично нашим ђацима, али у старијим разредима, а то је већ од десет година, бирају предмете које ће учити, што утиче на дужи боравак у школи. Боравак може и да се продужи, ако родитељи то траже од школе, како би га ускладили са сопственим послом, али и када су ученици „кажњени”. Као што можемо видети у америчким филмовима, немирни ђаци након школе остају у „казни”. То је и прилика да под надзором наставника ураде домаће задатке. Ђаци, наравно, баш не воле такав вид кажњавања. Какав је однос према наставницима у школи, какав је њихов положај у друштву, да ли су цењени? Да ли имају прилике за усавршавање… – Не бих рекао да постоји усавршавање у неком значајнијем облику, чак су и састанци наставника, па тако и размене искустава, веома ретки. Усавршавању наставника се не придаје много значаја, али су веома цењени. Ђаци јесу повремено немирни на часу, збијају шале, али поштују наставнике, пре свега због њиховог рада, а посебно цене што знају стране језике. На једном часу сам чуо како ђак хвали образовање његовог наставника. И према мени се значајно променио однос када су, примера ради, у продавници, чули да сам наставник. Одмах сам добијао „титулу” и обраћање је било пуно поштовања. Сматрам да је то есенцијално битно и да у нашем друштву мора да се ради на очувању ауторитета наставника баш због тога што су у фокусу њиховог посла управо деца, а нема ништа важније од њих. Каква је сарадња школе и родитеља? – На Малти сам провео пет радних дана и за то време у просторијама школе нисам видео ниједног родитеља. Према речима наставника и управе, родитељи су задовољни како се одвија образовање њихове деце, комуникација са њима свакако постоји, али нисам чуо да наменски организују родитељске састанке. Да ли је и тамо вршњачко насиље проблем? – То је мала школа и немају већих проблема са насиљем, али пошто имају децу са посебним потребама, па и ону која су (ауто)деструктивна, проблема има. Био сам непосредни сведок када су настајале потешкоће у раду са таквом децом. Један дечак је плакао цео дан и то није јењавало, а девојчица, која одбија да носи обућу, све време се ваљала по поду. Такође је настао проблем када су посумњали да је девојчица појела део школског прибора, а очигледно то није било први пут. Сва та деца имају персоналне асистенте, који раде са њима и праве планове за такав, посебан рад, али се у критичним моментима укључује и управа школе. Занимљиво је да школа од 108 ђака има четири директора и једног помоћника директора, али немају стручне сараднике, а за педагога никад нису ни чули. Сазнао сам да неколико школа дели једног психолога, који није овлашћен да решава проблем, већ га детектује и упућује на друге институције. Шта је Ваш највећи утисак? – На мене је највећи утисак оставило колико су Малтежани опуштени у раду и ту не мислим само на колеге. У школи нису вршили никакав притисак на мене. Скоро све школске активности су ми биле доступне, али сам лично одлучивао како ћу и колико радити. Такви су и према ђацима. Деци је доступно образовање и могу одабрати и све предмете, ако желе. Сматрам да је то добар приступ и да се на тај начин развија одговорност према себи и сопственом образовању. Да ли сте били посматрач или учесник, како сте се организовали? – Приликом аплицирања за Еразмус пројекат предвиђени су и трошкови боравка и пре поласка добро сам се припремио за рад, који ме очекује. То је значило, између осталог, да припремим и ваљану документацију, како званичну, коју је оверава школа домаћин, тако и формуларе које попуњавам током посматрања. Предвидео сам да будем искључиво посматрач на часовима и да урадим интервјуе са тамошњим наставницима и другим учесницима школског живота. На неколико часова сам био укључен у наставу. Тако сам једној учитељици помогао струковно, јер се обрађивала тема у вези са крвним судовима и пулсом, што је блиско мојој професији, а са колегом сам водио и час који они називају „Животне вештине”. Тема часа је била храна која се продаје на улицама различитих земаља. Девојчица из Индонезије причала је како обожава да једе скакавце и то је било заиста занимљиво и ђацима и нама. Шта Вам је донело то искуство? – Не могу да тврдим да сам добио неке сјајне идеје за час и иновативне методе рада, али је увек корисно научити нешто о страним системима школства, али и добити другачији угао гледања. Две ствари бих издвојио као веома добре. Једна је поменуто инсистирање наставника да ђаци преузму одговорност за њихово учење. У прилог томе говори и да су ђаци добили од школе роковнике, на чијим корицама је лого школе, са циљем да ту уписују дневне обавезе, односно шта треба да науче и какав домаћи задатак имају. То је сјајна идеја и верујем да тако ученици уче како да планирају обавезе. Друга добра ствар је развијање толеранције међу различитим народима, у овој школи нарочито, јер им из разних крајева света пристижу деца. Интересантно је да је главна тема која спаја ђаке – храна. Тај део је и мени помогао да размишљам како бих могао да унапредим рад са децом миграната и да утичем на њихову социјализацију. Верујем да је интеркултуралност будућност свих земаља, па и Србије. Дакле, Еразмус пројекат нас заиста припрема за будућност и много тога корисног доноси наставницима и школама, те га препоручујем свим колегама. Мила Вуковић   Антрфиле БЕЗ ПОВЛАСТИЦА Наставници не оцењују ђаке, већ они имају искључиво годишње тестове и – ако наставник инсистира – полугодишње провере знања, као и завршне тестове. Постигнућа на тим тестовима одређују и коју ће вишу школу уписати. Деца са сметњама у развоју не раде тестове, већ се за њих пишу извештаји. Међутим, ђаци који су дошли из иностранства, иако не знају добро енглески, немају олакшице. Раде тестове, као и сви други, њихова постигнућа су слаба, иако би можда били бољи из биологије, на пример, ако би тај предмет изучавали на матерњем језику. Једна учитељица то објашњава питањем: „Зашто да се заваравају да знају језик?”.     Антрфиле БЕЗ ДОПУНСКЕ НАСТАВЕ Важно је нагласити да ђаци на Малти немају ваннаставне активности. Додатна и допунска настава буквално су законом забрањене, јер Малтежани такве активности сматрају дискриминацијом. То значи и да немају такмичења и не учествују на конкурсима. Ђаци са сметњама у развоју могу имати неку врсту допунске наставе, али се то сматра услугом коју школа обезбеђује на захтев родитеља. Глоса: Регионално такмичење за даровите основце одржаће се 11. маја, а републичко 24. маја. Најбоље пласирани оствариће за себе и неку добит. Рецимо, ако ученик из Чачка освоји републичку награду, добија 12.000 динара као награду и учествује у избору за ђака генерације         ПОДРШКА ДАРОВИТИМ УЧЕНИЦИМА Већи изазови у настави   Многи наставници настоје да се једнако посвете и даровитим ученицима, да се брже развијају, прихвате веће изазове у настави, како би њихове способности дошле до пуног изражаја. Међутим, за многе то није лак ни једноставан задатак   Таленат – то је вера у себе, у своје снаге, записао је Максим Горки. Особи која је талентована за нешто, тај дар може да донесе много доброга, ако се на време препозна и развије, али може да буде и само светла тачка, недовољно примећена, па и занемарена. У школама у Србији ученици који имају одређене сметње у развоју и спорије напредују оправдано добијају подршку њихових наставника, како би лакше пребродили потешкоће у учењу и ишли у корак са вршњацима. Многи наставници настоје да се једнако посвете и даровитим ученицима, да се брже развијају, прихвате веће изазове у настави, како би њихове способности дошле до пуног изражаја. Међутим, за многе то није лак и једноставан задатак. На матичним факултетима нису стекли довољно знања да се ухвате укоштац са индивидуализованом и диференцираном наставом, па то настоје да надоместе кроз семинаре, различите обуке, литературу и размену идеја са колегама. Данијела Ковачевић Микић, просветни саветник у Школској управи Чачак, али и ментор Групе за српски језик и књижевност, која је пре три године основана у Регионалном центру за таленте Чачак, своје искуство и сазнања поделила је са професорима српског језика и књижевности на овогодишњем Републичком семинару. Према речима Данијеле Ковачевић Микић, школе у Србији углавном су инклузивне – отворене за ученике различитих интересовања, способности и постигнућа. Мањи је број школа које имају елитна одељења (седмог и осмог разреда при гимназијама даровитих ученика за математику и информатику, или за музику). У свим школама ученицима се пружа подршка кроз додатну наставу и припреме за такмичење. Неке школе имају и факултативне програме – летње и зимске кампове, али када се иде ка вишој лествици – ка диференцирању и индивидуализацији наставе – нису све у томе успешне. Индивидуална подршка углавном се пружа ученицима који слабије напредују. Међутим, напомиње Ковачевић Микић, у стандардима квалитета, који су ступили на снагу у августу 2018 – где се тежиште пребацује на аналитичко-истраживачку праксу – говори се о подршци сваком ученику. – Од нас се тражи да покушамо да радимо у хетерогеним групама. Не морају да буду само три групе (основни, средњи и напредни ниво), већ може да их буде и пет-шест, сходно различитим нивоима успешности ученика. Наравно, то захтева иницијану процену, која је још сложенија – каже ментор Регионалног центра Чачак, указавши и да су истраживања показала да се даровити ученици на часовима често досађују. Због тога је систем подигао лествицу и први пут уводи синтагму – ученици са изузетним способностима. Ако наставник нема могућности да организује наставу тако да уведе диференцирани приступ, успех представља већ и ако даровитог ученика упути на регионални центар. Регионални центри за таленте у Србији, који су финансијски успели да опстану, заправо су оснивани као подршка даровитим ученицима, којима је омогућено да похађају бесплатне програме и обезбеде себи учешће на такмичењима. – Ако даровит ученик „уђе” у школу, а ми ништа не учинимо да га доведемо у „зону” напредног развоја, његова даровитост може да остане потпуно неостварена, па чак и непрепозната… Рад са даровитим ученицима најчешће се своди на то да им, с времена на време, дамо да буду наши асистенти, односно да припремају неку наставну јединицу, према нашим упутствима и, заправо, буду у улози наставника. Догађа се да такве ученике ангажујемо и као менторе групног рада или као менторе ученицима који спорије напредују у неким сегментима наставе. Ипак, не можемо рећи да се не догађа и диференцирана настава, било код учења путем открића, односно решавања проблема, или кроз пројектну наставу. Оно што наставницима сада „нудимо”, јесте да у програм рада уграде и писање истраживачких радова – истиче Данијела Ковачевић Микић. Напомиње и да наставници могу да сарађују са Регионалним центром за таленте Чачак, као спољни сарадници. Неки регионални центри у Србији имају улазни тест за ученике, и ако га успешно реше, постају полазници тог центра. Чачански центар нема такву врсту процене и прима сваког ученика и наставника који желе са њим да сарађују. Ове године рок за предају радова за ученике који учествују на такмичењу истраживачких радова је 24. април. Ученик који напише одличан истраживачки рад добија специјалну награду и ако не уради успешно тест на такмичењу и не пласира се на виши ниво такмичења. – Радимо са ученицима седмог и осмог разреда основне школе и свих разреда средње школе. Викендом држимо радионице, и имамо диференцирани приступ, а то значи да су сви ученици, без обзира на узраст и школу из које долазе, у истој групи, али захтеве прилагођавамо њиховим истраживачким радовима, односно интересовањима. Они учествују на регионалном такмичењу, које се одржава 11. маја, а републичко такмичење за ученике основних школа је 24. маја. Ученици имају могућност да на основу пласмана на такмичењу остваре за себе и неку добит у локалној заједници. Рецимо, ако ученик из Чачка освоји републичку награду, он добија 12.000 динара као награду и учествује у избору за ђака генерације – каже Данијела Ковачевић Микић, и додаје: – Наш тест из језика или књижевности знатно је лакши него тест Друштва за српски језик и књижевност, зато што немамо потребу да уграђујемо питања која елиминишу број ученика. Ми немамо толико полазника да бисмо морали да имамо трик-питања, него, заиста, тестирамо знање. Циљ рада са ученицима је неговање српског језика и савладавање књижевнотеоријских појмова. Полазници могу, али и не морају да долазе на бесплатни програм. Они сами бирају начин на који ће да сарађују са ментором Регионалног центра – путем електронске комуникације или доласком на консултације и разговор „у четири ока”. Светлана Илијић   Антрфиле 1 ВРШЊАЧКО ВРЕДНОВАЊЕ – Професионални изазов за наставника је да код ученика развије праксу вршњачког вредовања. Јер када сарађују „у пару”, или у групној активности, непогрешиво знају који ученици су добри тимски играчи, који имају занимљиве идеје или дају најоригиналнија решења, а који имају неки проблем или опструишу рад – каже Данијела Ковачевић Микић, просветни саветник у Школској управи Чачак и ментор Групе за српски језик и књижевност у Регионалном центру за таленте Чачак.   Антрфиле 2 ИСТРАЖИВАЧКИ РАДОВИ Када и где ученици могу да пишу истраживачке радове? Даровити ученици могу то да раде и на редовним часовима, када наставник препозна да им је нека тема или област позната. Истраживачки рад пишу на тему коју сами изаберу, према упутствима наставника и предложеној литератури. Ако је тема узета из наставног плана и програма, то може да се „води” и као пројектна активност. Осим на редовној настави, ученици један број часова у писању рада проводе у школској библиотеци или кабинету за информатику, где могу да користе дигиталне библиотеке. Примера ради, ево и назива два истраживачка рада: „Огрешења о норме стандардног српског језика на примерима ТВ Слагалице” и „Говорна култура гимназијских професора”… Потпис за фотографију: Данијела Ковачевић Микић     ГЛОСА: Поштујући себе и своје језичко и културно наслеђе, учимо да поштујемо и друге. МУЛТИКУЛТУРАЛНОСТ И МУЛТИЈЕЗИЧНОСТ Међународни Скајп час Свест о важности очувања сопственог језика, културе и традиције, као оличење личног идентитета, који сваки појединац у себи носи током читавог живота, код деце треба да се развија од најранијих дана У Основној школи „Јован Јовановић Змај” у Свилајнцу и у Школи за интеграцију странаца организације „SAH Schafhausen” из Швајцарске, у фебруару ове године, одржан је заједнички онлајн час поводом обележавања Међународног дана матерњег језика. Час су организовале и водиле учитељице Весна Момировић, професор разредне наставе, Наташа Станковић, наставник разредне наставе, професор енглеског језика Јасмина Ристић Милосављевић и васпитач такође професор енглеског језика Миљан Златановић. Час је одржан уз подршку Пољопривредно-ветеринарске школе са домом ученика у Свилајнцу, у чијим је просторијама и одржан. (Час можете погледати на званичном сајту Пољопривредно-ветеринарске школе, http//poljvet-svil.edu.rs/међународни-дан-матерњег-језика/.) За организацију и реализацију наставе у Швајцарској била је одговорна Ивана Милосављевић, учитељица и наставница немачког језика, иначе некадашњи ђак Основне школе „Јован Јовановић Змај”. На основу инцидента, који се догодио у Даки, 21. фебруара 1952. године, када је неколико студената изгубило животе, борећи се за право формалног коришћења матерњег језика, на иницијативу државе Бангладеш Унеско је 1999. године прогласио тај датум за Међународни дан матерњег језика. Сваке године на тај дан посебна пажња обраћа се на важност очувања матерњег језика свих народа, очувања мултијезичности у хетерогеним друштвима, али и традиције и културе народа, која је уткана у све језичке поре. Иако се сваки језик у складу са друштвеним променама и сам мења, обавеза је сваког народа да језик у сваком времену унареди, очува и заштити од нестајања. Свест о важности очувања сопственог језика, културе и традиције, као оличење личног идентитета, који сваки појединац у себи носи током читавог живота, код деце треба да се развија од најранијих дана. Школа је једна од најважнијих институција у којој нове генерације могу да науче веома важну лекцију – на који начин у савременом друштву и условима глобалног комуницирања путем нових медија могу не само да сачувају, већ и да другима поносно представе њихов језик и културно-уметничко стваралаштво свог народа. Управо ту могућност, коју нови медији пружају, искористио је тим наставника, дајући ученицима шансу да представе себе, али и да много сазнају о другим народима, језицима и обичајима. Комуникација између Србије и Швајцарске се одвијала преко Скајпа, а ђаци су једни друге могли да виде преко видео-бима. На почетку су се поздравима на различитим језицима света обратили ученици из Србије, потом су представили њихова одељења, учитељице и наставнике, а затим су говорили о српском језику и језицима националних мањина у свилајначком окружењу – ромском, влашком и бугарском. А ученици у Швајцарској имали су прилику да се упознају и са изгледом пиротског ћилима, да виде и чују звук фруле, али и да сазнају који су то специјалитети српске националне кухиње. Ученици школе за интеграцију странаца долазе из различитих крајева света, па је и слика послата Србији била прожета различитим језицима, кулинарским специјалитетима и народним ношњама. На матерњим језицима, уз симултани превод наставнице, представили су се ученици из Шри Ланке, Турске, Сомалије, Чада, Еритреје, Авганистана, Сирије, Македоније и Босне и Херцеговине. Говорили су о њиховим матерњим језицима, народним ношњама, а потрудили су се да представе и њихова традиционална јела. Било је занимљиво приметити сличности у припремању и традицији пијења кафе у Еритреји и у Србији, а као турски специјалитет представљен је у Србији добро познат бурек. Ова прилика искоришћена је и за развијање читалачких навика код ученика. Ђаци из Швајцарске ученицима у Србији препоручили су читање прича и бајки, које потичу из њихових земаља, а чије преводе на српском језику ученици могу да пронађу у библиотеци. У сарадњи са Ресавском библиотеком у Свилајнцу, учитељице су те приче и показале ученицима, подстичући њихову радозналост и жељу за читањем. На самом крају ученици су се поздравили, изговарајући лепе мисли, поуке и поруке о језику, свако на свом, а опет свима разумљиво, јер језици су различити, али поруке су исте. Уз химну хора Чаролија „Негујмо српски језик” ђаци одељења IV/3 и IV/4 из Свилајнца поздравили су се са ученицима одељења 1/ц из Шафхаузена. Сарадња две школе испунила је циљ – приближила је српски језик, културу и традицију другим народима, али и друге језике, културе и народе ученицима из Србије. Поштујући себе и своје језичко и културно наслеђе, учимо да поштујемо и друге, а очувањем мултикултуралности и мултијезичности доприносимо богатству целог човечанства. Уз овакве мисли и поруке отварају се теме за наставак сарадње двеју школа и у будућности, којој се подједнако радују и ученици и њихови наставници.   Весна Момировић Наташа Станковић Ивана Милосављевић