Међународни дан стажиста: За транспарентно тржиште послова за младе

главна полуга за подстицање запошљавања

Међународни дан стажиста обележен је и овог 10. новембра, у Европи већ четврти пут заредом. Широм света тог дана било је и бројних протеста против неплаћеног рада дипломираних студената. У Европи је, између осталог, Европска комисија одржала конференцију под радним називом „Квалитетно стажирање у ЕУ”, али главна вест тим поводом била је покретање онлајн платформе „Транспарентност у раду” (Transparency@Work), пројекта креираног од стране широке коалиције европских невладиних организација на челу са Европским омладинским форумом, а који финансира Европска унија. Платформа ће младим људима омогућити да прва радна искуства оцене и поделе са другима и тако практично препоруче најбоље фирме за стажирање, слично као што се на туристичкој платформи TripAdvisor оцењују и препоручују туристичке дестинације.

За милионе младих људи у свету који студирају – 20 милиона њих само у ЕУ – школовање и студирање није довољан услов за обезбеђење радног места. Неприпремљеност за рад је препрека за многе, те је стажирање (приправнички стаж) важна карика у процесу транзиције из школске клупе и факултетског амфитеатра на радно место. Данас – кад постоји велики јаз између расположивог кадра и стварних потреба на тржишту рада – младим људима више него икад неопходно је да на прави начин уђу на будуће радно место. Процењује се, међутим, да чак троје од четворо, дакле 75 одсто стажиста у Европи уопште не прима или прима недовољну надокнаду за приправнички рад, као и да 40 одсто њих ради без писаног уговора о стажирању, а 30 одсто стажирања уопште не задовољава потребан квалитет, односно не обезбеђује неопходно учење/обуку за рад.

Квалитетна стручна пракса и од стране Европског парламента означена је као главна полуга за подстицање запошљавања. Европска комисија у том циљу 2012. године спровела је истраживање о стажирању (и о шегртовању) у свим земљама чланицама ЕУ, а резултати те студије коришћени су при осмишљавању многих иницијатива, као што су „Гаранција за младе” и „Квалитативни оквир за стажирање”, предложен чланицама ЕУ крајем 2013. године. Средином 2014. обележен је први Европски дан стажиста, током којег се у Бриселу протестовало због „претварања стручних пракси у неплаћен експлоататорски рад”, „замену запослених неплаћеним стажистима”, што је тада оцењено као све већи проблем у Европи. Али, упркос неким побољшањима у националним законодавствима, након усвајања Препоруке Савета ЕУ о критеријумима квалитета стажирања у 2014. години, у пракси се млади и даље суочавају са већ познатим проблемима. Многе приправничке праксе, посебно оне на отвореном тржишту рада, не испуњавају одговарајуће услове и не испуњавају свој циљ – недостају им садржаји за учење, транспарентност у пракси запошљавања, као и признавање од стране послодаваца. Поред тога, млади који траже прилику за запошљавање често упадају у „приправничку замку”, идући из једног у друго неплаћено стажирање, како би стекли искуство и изградили пословне везе.

Из тог разлога омладинске организације, бројни универзитети, као и невладине организације удружили су снаге и овог пута покренули широку акцију против те експлоатације, кампању „Транспарентност на послу”, која треба да траје три године. До 2020. године кључни актери ове кампање, међу којима је и Европски омладински форум и организација InternsGoPro, имају за циљ да оснаже милион младих људи да бирају боље услове за приправнички рад, у свим областима привреде и у свим индустријама, као и ван граница својих земаља. План покретача ове акције је да се током наредне три године путем transparencyatwork.org прикупи 100.000 оцена о 10.000 европских фирми и допре до милион младих људи. Послодавци ће такође бити подстакнути да унапреде своје праксе, односно биће брзо препознати и препоручени они који већ пружају квалитетно стажирање. Резултати те акције биће оцењивани у новембру 2020. године, што ће бити праћено и одговарајућим извештајем.

„Транспарентност на раду” је отворени софтвер развијен тако да може да се постави на интернет страницу било ког заинтересованог субјекта, и потпуно је бесплатан и за све послодавце. На веб-страници transparencyatwork.org (као и на страницама свих партнера ове акције) млади људи ће анонимно оцењивати своје радно искуство, те ће тиме акција да створи највећу децентрализовану базу података са обиљем информација о квалитету стажирања младих и њиховом приправничком раду. Индикаторе квалитета стажирања, односно критеријуме за оцењивање послодаваца заједнички је креирало 25 омладинских организација, у складу са Европском повељом о квалитетном стажирању и шегртовању, који од земаља чланица траже да усвоје правила која би обезбедила да фирме, које омогућавају стажирање, примењују стандарде квалитета и пристојно плаћено стажирање. Реч је о јединственим стандардима, који се сматрају референтним за све индустрије, а потврђени су и од стране европских институција.

Потреба да се обезбеди квалитетно стажирање кључна је за спровођење већ неколико иницијатива на нивоу ЕУ, које подстичу запошљавање младих. Многе државе чланице спроводе, између осталих, програм „Гаранција за младе”, који предвиђа да се свим младим људима (до 25 година старости) понуди квалитетно запослење, образовање, занатска обука или стажирање у року од четири месеца од завршетка формалног школовања или губитка посла. Такође, стажирање ће бити важан елемент прошле године покренутог програма Европских корпуса солидарности, чији законски оквири у потпуности треба да буду усвојени до краја ове године. Европски комесар за запошљавање, социјална питања, вештине и мобилност рада Маријана Тисен, у поводу Дана стажиста пише да је „стажирање важан корак ка уласку у свет рада, али да оно мора да буде квалитетно и под добрим радним условима”. „Стажирање треба да буде инвестиција, а не замена за бесплатну или јефтину радну снагу”, пише Маријана Тисен у знак подршке акцијама Европског форума младих и организације InternsGoPro.

Г. Томљеновић

Антрфиле

НЕСЛАВАН ПРИМЕР БЕЛГИЈЕ

Својеврсном прекретницом у борби против неплаћеног стажирања сматра се 12. мај ове године, дан када је Европски омладински форум поднео жалбу Европском комитету за социјална права због неплаћеног стажирања у Белгији. Жалба има за циљ да доведе у питање и евентуално измени белгијско законодавство захтевом да се донесе законска одлука која ће постати преседан у Европи и шире и прогласити незаконитом неправедну и дискриминаторску праксу неплаћеног стажирања. Белгија тренутно има највећи проценат неплаћених приправника у ЕУ, од којих је тек само сваки пети (18 одсто) плаћен за свој рад. Један од фокуса жалбе је „стажирање на добровољној бази”, које се младима нуди након студија и често се користи као замена за приправнички рад. У жалби се тврди да је неплаћено стажирање кршење права на правичну надокнаду, као и права деце и младих на заштиту, како је дефинисано Европском социјалном повељом.

ГАБРИЈЕЛА ГРУЈИЋ, ПОМОЋНИК МИНИСТРА ПРОСВЕТЕ ЗА СТРАТЕШКO ПЛАНИРАЊЕ О ЗАКОНУ О ДУАЛНОМ ОБРАЗОВАЊУ

Успостављен систем одговорности

Деца могу да стичу квалитет компетенција, знања и вештина, у складу са наставним планом и програмом у школи и компанији, каже помоћник министра просвете Габријела Грујић

Посланици у парламенту усвојили су 8. новембра, на Митровдан, Закон о дуалном образовању, који треба да омогући модерније и ефикасније образовање, у складу са потребама привреде, као и запошљавање после средње школе. Онима који то желе параграфи омогућавају и наставак школовања. Модел дуалног образовања подразумева учење кроз рад и односи се на трогодишње и четворогодишње образовне профиле у средњим стручним школама.

Законом је прописано да ученик током праксе прима месечну надокнаду за учење кроз рад у нето износу од 70 одсто минималца, који ће се исплаћивати из касе послодавца, односно компаније. Међусобни однос школе и послодаваца уређује се уговором о дуалном образовању за период од најмање три, односно четири године, а Закон предвиђа и услове за случај раскида уговора. Током учења кроз рад у компанијама забрањени су дискриминација ученика, физичко, психичко, социјално, сексуално, дигитално и свако друго насиље.

О новом Закону за Просветни преглед говори Габријела Грујић, помоћник министра просвете за стратешко планирање, која је као руководилац Радне групе Министарства просвете учествовала у изради Закона.

После дебате у јавности о дуалном образовању и аргументима „за” и „против” 8. новембра усвојен је Закон о дуалном образовању. Шта је Министарство желело да постигне Законом и које су новине?

– Основни циљ Министарства просвете је уређеност система свих заинтересованих страна у погледу дуалности у образовању, где деца могу да стичу квалитет компетенција, знања и вештина, у складу са наставним планом и програмом, али, овога пута, на два места. Теоријска знања се стичу у школи, а могућност учења кроз рад и стицање другог дела компетенција могу да стекну само у реалном радном окружењу – деци даје огроман бенефит. То процењујемо зато што компаније које послују у Србији, било домаће или стране, прате савремени техничко-технолошки развој.

Министарство за кратко време не може да измени све профиле који су тренутно у систему, а који су можда застарели. Да ли је ученицима требало да омогућимо да учењем кроз рад сагледају савремени технолошки развој или да уопште немају праксу или је имају на крају школске године само кроз блок наставу две или три недеље, као пасивни посматрачи неких производних процеса? Често се дешавало да није било успешне контроле и Министарство просвете можда није увек имало валидан уговор о пословно-техничкој сарадњи. На крају смо се питали који је то квалитет и капацитет знања који наши млади људи носе из средње стручне школе? Да ли их та знања могу учинити стручњацима, да одмах могу да одговоре захтевима савременог тржишта рада или процеса савремених компанија, које послују у Србији.

Шта наш Закон доноси? Где је разлика у односу на постојећи систем? Доноси, најпре, уређење система одговорности свих заинтересованих страна. Поред наставника практичне наставе у стручном усавршавању учествују и лиценцирани инструктори, који, иако су запослени у компанијама, морају да имају положене дидактичко-педагошке вештине, које прописује Завод за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ). Они заједно са наставником практичне наставе реализују и прате ученичко постигнуће, а наставник практичне наставе, у складу са мишљењем инструктора, доноси коначан суд и бележи оцену у књигу за оцењивање.

Новина је и да сва деца могу да добију стипендију. Предност овог система стипендирања у односу на претходни је што сви ученици имају прилику да добију одређена материјална средства као мотивацију за процес учења, у износу од 70 одсто минималне цене рада по сату. То је минимум и у Закону стоји „у складу са наставним планом и програмом”. Битно је да се то нагласи, јер се они разликују у свим подручјима рада.

Зашто, према Вашем мишљењу, опоненти нису у праву кад критикују школовање које подразумева праксу у компанијама?

– Ево зашто нису у праву, зато што млади из средње школе нису запослени у компанијама у процесу образовања. Не може инструктор из компаније да одређује шта ће млади човек умети и знати да ради након трогодишњег и четворогодишњег школовања, јер исходе прописује, кроз планове и програме, Министарство просвете. То је суштина, ми младе штитимо, штитимо њихово образовање, квалитет компетенција, квалитет знања, које им нудимо на два места. Зато нису у праву. Да су млади у процесу рада, па кажемо, школа је склопила уговор са одређеном компанијом, у којој ученик не може да прође све компетенције прописане наставним планом и програмом, у радном односу је и може да ради само једну вештину на једној машини – он као такав постаје ограничен на неки начин. Ми сада, кроз Закон о дуалном образовању, гарантујемо да ће кад прође кроз трогодишње и четворогодишње школовање достићи квалитет компетенција за одређено занимање.

И самим тим ученик постаје „владар” свога знања и може да поставља услове. Једна од критика је била зашто нисмо ставили у Закон да послодавац мора да запошљава? Све стране које учествују у систему морају да имају своје бенефите. Ако говоримо о систему образовања, бенефит је квалитет компетенција, које ученици добијају кроз учење на два места. Када говоримо о компанијама, они отварају своја врата ученицима, кроз Закон плаћају и превоз, топли оброк и ХТЗ опрему, дају и стипендију.

Све то ученицима нуде да их мотивишу да што боље савладају наставни план и програм, да би чинили одрживост њихових производних процеса, јер су свесни да је недостатак кадрова у Србији годинама велики проблем. Српску привреду су водиле „седе главе”, што, наравно, не може да чини одрживост привреде, и не може да вуче техничко-технолошки развој. То могу да раде само млади људи.

Значи, бенефит ученика је да стиче квалитет компетенција кроз профиле кроз више „излаза” и могућност да сагледа и теоријску основу.

Постоји ли потреба да се посебним прописом заштите права ђака, односно, да ли су опоненти у праву кад тврде да ће се права ђака, односно младих, штитити Законом о раду?

– Закон о раду би био валидан да су деца у процесу рада, али она то нису. Кроз овај Закон у неколико чланова дефинисана је заштита ученика у процесу учења кроз рад. Закон прописује на који начин се штите права детета и та критика апсолутно не стоји.

Критичари су негодовали и што ученици примају само 70 одсто минималне цене рада. Шта је ту лоше? При чему минималну цену рада не одређује Министарство просветее. Сматрам да је овај Закон бољи и квалитетнији од закона у другим земљама, где су млади запослени у компанијама, а онда траже школу у којој ће имати неке општеобразовне предмете у трајању од дан или два. Ми овде говоримо о образовању. Понављам, кроз овакав систем желимо да унапредимо квалитет знања младих људи, и то је учење – само у другој средини.

Мени се није допало што су неки критичари говорили о јефтиној радној снази. Јефтина радна снага је, заправо, млади човек који нема квалитетно знање. И, још једна критика је била, а не стоји – да су из система искључене учионице – радионице. Нико их не искључује и у многим образовним профилима их имамо у првој години. ЦНЦ машине су веома скупе, милионски вредне и не можемо ученицима да ускратимо да науче да раде са њима због тога што држава не може да имитира савремени процес, који у неким компанијама кошта милијарде. Ако не постоји компанија и реално радно окружење, то је немогуће имитирати у учионици.

Колико образовних профила може да се образује по дуалном систему?

– То процењује тржиште рада. Ове године имплементирали смо 19 образовних профила у систем. Шта јавност мисли о томе, родитељи и деца, говори податак да смо уписну квоту (1500 места) попунили одмах, у првом кругу.

Једна од критика је била и шта ће се догодити ако не буде потребе за одређеним профилом?

– Ако за три-четири године не буде потребан неки профил, креираћемо нов у складу са захтевима привреде.

Да ли ће то пратити и усавршавање наставника?

– Тако је, за све о чему говоримо, имали смо велику подршку Швајцарске, Аустрије и Немачке, у смислу подршке формалног образовања, јер морамо да схватимо да ником није потребна јефтина радна снага. Потребни су, управо, као што сам рекла, способни, образовани, иновативни, креативни млади људи. Кроз Закон стимулисали смо и каријерно вођење, да се млади што темељније и са што више самопоуздања опредељују за своје занимање. Наравно, они ће нам помоћи кроз пројекте да обучимо што више наставника за овај начин модерне организације наставе, што ће наставницима практичне наставе, такође, много значити.

Врло је битно да у систему нико не остаје без посла. Планирамо изградњу образовног Центра у Ваљеву, где ће и наставници моћи да се преквалификују, уколико се мења подручје рада, по моделу средњег стручног образовања. Битно је да сви остају у систему а да деци омогућимо виши ниво квалитета знања које стичу, зато што титула нема вредност, знање је моћан „владар” и деца на тржиште иду са знањем.

Колико уска специјализација и образовање на две стране, у клупи и у погону неке компаније, могу да утичу на оскудније опште образовање ђака, који уче по дуалном моделу?

– У систему образовања постоји тзв. А и Б страна, А страна је опште образовање, ту страну у дуалном образовању нико није смео да дира. Општа образовна знања наши ученици морају да имају и ми се ту, такође, разликујемо од многих системских закона о дуалном образовању, јер много полажемо на опште образовање младих људи. Поделили смо часове стручног дела у распону од 20 до 80 одсто.

После усвајања Закона, који су следећи кораци Министарства?

– Следећи кораци су израда правилника, који су наведени у закону и који морају да се израде у року од шест месеци – и рад на имплементацији, умрежавању школа са привредницима на читавој територији Србије, која је већ увелико активна. Имали смо податак да су ове године 1832 компаније изразиле жељу да се укључе у систем дуалног образовања, али, с обзиром на то да наш Закон прописује да комапнија мора да се лиценцира, да испуњава услове за учење кроз рад, тај посао је поверен Привредној комори Србије. Ове године смо лиценцирали 205 компанија, које ће примати ученике из 60 школа за 19 образовних профила. Постоји 127 школа које ће ући у дуални модел образовања, за образовне профиле који имају елементе дуалности. У наредном периоду модернизоваћемо их у складу са новим потребама тржишта рада, које сада истражујемо.

Управо усвојен Закон примењиваће се тек од школске 2019/20. године. Шта све до тада треба да се уради и припреми?

– Ступа на снагу један озбиљан закон, са озбиљним захтевима. То подразумева припрему компанија за испуњавање услова за учење кроз рад. Због озбиљности припрема сви актери треба да буду спремни да одговоре на све што је потребно. Због тога морамо да оставимо простор за лиценцирање компанија, израду документа у ЗУОВ-у по којима ће полагати тутори… То је дуготрајан процес и ми у наредном периоду заправо идемо у сусрет Закону.

Које су сличности и разлике дуалног образовања и некадашњих школа ученика у привреди, предузетништва и ученичког задругарства, које и данас постоји ? Има ли, уопште, сличности?

– Савремени технолошки развој је толико напредовао да сличност, осим у иницијалној идеји да ученици могу да стичу знања на два места, уопште не постоји. Такође, ко је био у компанијама видео је да више не постоји прост мануелни рад. Људи мисле, сад ће деца да узму завртач и то ће читавог живота да раде. Не, сада се ради на модерним ЦНЦ машинама и пројектују се и програмирају машине. Ученик мора да има теоријска знања о томе како се процесуира комплетним производним процесом.

Кад дођете у компанију за производњу намештаја Матис, у Ужицу, на пример, замишљате да има сто и стегу, а то не постоји. Ученик је у белом оделу, а комплетни производни процес обављају машине. При чему он не може да стекне тај квалитет компетенција у школи. И у томе је велика предност свих ученика који се определе за овај модел.

Поносна сам, као представник Министарства просвете и руководилац Радне групе која је радила овај Закон, управо зато што смо омогућили да постоји ред и систем и строга правила, која морају сви да поштују.

Каква су досадашња искуства са дуалним образовањем код нас и колико је наш модел близак немачком, швајцарском или аустријском моделу, односно, да ли је аутентичан?

– Наш закон је аутентичан и не личи ни на један закон. Ми смо се користили само страним искуствима. Наш ученик није запослен у систему образовања, као што сам већ поменула, он је ученик школе, али му омогућавамо да сагледава и тај део учења у компанијама и управо то је квалитет више, јер ученик стиче функционално знање.

Прошла сам читаву Србију три пута, видела сам радост код те деце, кад виде да постоји синергија знања. У образовању постоји ригидна подељеност на теорију и праксу, наставник практичне наставе сада сублимира теоријска знања са практичним и каже – оно што знате из теорије, погледајте како је то примењљиво у процесу производње.

Такође, дуални модел образовања је део образовања за ученике који то желе. Мониторинг над Законом врши Министарство просвете, као и над свим пословима који су поверени ПКС. Њихов тим је први почео да ради на дуалном образовању пре три-четири године, али можда у том тренутку није добио значајну подршку. Са екипом министра Шарчевића добили су подршку и резултати су сада заиста видљиви. И желим да знате и напишете да је Србија, онако како је креирала национални модел дуалног и предузентичког образовања, постала лидер у региону по унапређењу образовања, за то имамо званичне дописе усмерене ка Министарству и томе се заиста радујем.

Рекли сте да су ђаци који раде у компанијама срећни, а шта је са наставницима?

– И они такође изражавају велико задовољство, јер су и они, на неки начин, у процесу унапређења својих компетенција и теоријских знања, које су стицали некад. Сви ми у систему морамо непрекидно да се усавршавамо.

У овај систем нико није ушао на силу, ово је добровољан систем и нико не мора да сарађује са компанијама, али ако то желе ученици, школа и компаније, зашто то не урадити? Понављам, економска одрживост зависи од стања у привреди. Морамо да подржимо нашу привреду и ту сви профитирају…

У креирању Закона, нових модела организације наставе били смо обавезни да поштујемо нашу Стратегију. Према томе, оно што је, такође, било у скупштинској процедури, а што је било неистинито јесте позивање на Стратегију. У том документу имали смо задатак да још 2012. урадимо све ово што је урадио тек садашњи тим министра Шарчевића.

Олга Николић

Антрфиле

СИНЕРГИЈА

Иновирање профила је врло важан критеријум и у теоријском смислу. Постоји бојазан да због научно-технолошког развоја профили које смо ове године модернизовали, већ за три године неће бити употребљиви у образовању. Да ли је у реду да су ученици кроз стари систем праксе били само пасивни посматрачи озбиљног процеса? Сада правимо синергију у току школске године, са тачно одређеним правилима у складу са наставним плановима и програмима.

Антрфиле

САМОПОУЗДАЊЕ

Битно је и подизање самоупоуздања младих људи, јер они кад знају – умеју и могу. Кад схвате да могу да финализирају производ у складу са оним што се од њих тражи, у складу са савременим технолошким развојем, добијају самопоуздање да кажу, можемо да бирамо, да отворимо своје мало предузеће, компанију, или, имамо толико знања да можемо да бирамо где ћемо радити. Суштина је да ми хоћемо да дамо младим људима ту снагу. А самопоуздање могу да стекну само кроз капацитете и квалитет знања.

Кад смо дошли у Министарство, у тим министра Шарчевића, 166 образовних профила који немају исходе искључили смо из система образовања. Да то нисмо урадили, деца би их бирала, а то је четири године изгубљеног времена. Ти профили нису имали исходе, нису били употребљиви, компаније су можда одавно отписале машину за профил који нема исходе, што значи да те машине више нису у употреби. Ниједно дете не треба да има било какву врсту едукације на таквој машини, јер са тим знањима не могу да се запосле. Овим образовањем ми смањујемо стопу незапослености у земљи.

Антрфиле

ПРАВО НА ИЗБОР

Имали смо такође критику да Дуалним законом стварамо социјалне разлике. Па у чију корист? Ако је минимална плата 50.000 – 55.000 у области дрвне индустрије у Ужицу, ако је 1000 евра плата за све војне и цивилне профиле за запошљавање деце након образовања у Ваздухопловној академији, питам, ако смо довели дотле образовање да час математике кошта од 500 до 1000 динара – а кад нам је потребан електричар, смо у позицији да га, чим уђе у стан, платимо од 2000 па навише. Ми смо, значи, у обрнутом смислу, направили систем, који нема равнотежу.

При томе, тој деци нико не забрањује високо образовање. Само говоримо о томе да поштујемо одлуку да се неко дете определило да буде, на пример, ауто-механичар моторних возила… И морамо да му гарантујемо да ће након свог четворогодшњег образовања моћи да уђе у Мерцедесов сервис, ако је тамо био на пракси, и да одговори на савремени начин рада.

Антрфиле

ПРОХОДНОСТ КА ФАКУЛТЕТИМА

Уколико је за једно занимање потребно три године, зашто бисмо младог човека држали четири године у систему средњег стручног образовања, ако је већ након три године достигао квалитет компетенција да може да уђе у процес рада? Наравно да смо врло водили рачуна о проходности ка високом образовању и то је решено другим законима.

Кроз Закон о средњем стручном образовању дефинисано је на који начин четворогодишњи профили имају проходност, а на који трогодишњи. Ученици који имају завршено трогодишње образовање по дуалном моделу, могу да полажу и општу и стручну матуру и да аплицирају на факултете, ако то желе.

Антрфиле

РЕАЛНО ОКРУЖЕЊЕ

У производном процесу компанија су све ЦНЦ машине. Ко још верује да једно дете може да сагледа како се управља ЦНЦ машинама само кроз теоријску наставу? Ако било ко очекује да све школе у Србији могу да имитирају реално радно окружење, онда вам кажем да за многе образовне профиле то не могу. То је могуће у области пољопривреде, али шта ћемо ако се ради о области металургије, на пример, оператеру за прераду метала. У том стандарду квалификације учествовали су инжењери, у милијардама вредне компаније…

Антрфиле

РИГОРОЗНА КОНТРОЛА

Начин на који се креирају профили у дуалном образовању такође је новина. Најугледнији стручњаци из области привреде могу сада ЗУОВ-у да предлажу део стандарда квалификација, који се тичу савременог описа послова. Кад прописани стандард квалификација са исходима уђе у систем образовања, то значи да је тај профил савремен, има одређен фонд часова и тај наставни план и програм за то занимање мора да се поштује у систему образовања. Постоји ригорозна контрола Министарства рада и Министарства просвете кроз инспекцијски надзор како се и да ли се у компанијама спроводи наставни план и програм.

Такође је новина да школа не мора да склопи уговор само са једном компанијом. Пошто привреда у Србија почива на малим и средњим предузећима, може да се деси да ученици у некој средини све компетенције не могу да стекну у једној компанији. Постоји одличан пример, у Ужицу, где млади на профилу оператер за израду намештаја пролазе седам компанија, које се баве различитим начином прераде дрвета.

Тенденција, односно стратегија креирања нових профила је да сваки профил, који имплементирамо у систем образовања, има више излаза. То значи да дете када заврши образовање по профилу оператер за израду намештаја може истовремено да буде и тапетар, столар и лакирер. Нису то више појединачне вештине, него му дајемо много више капацитета знања, уз део учења кроз рад стиче више вештина и заправо постаје „скупоцени” млади креативни човек, са огромним капацитетима знања, тако да може да поставља услове послодавцу код кога жели да се запосли.

СЛИКЕ ВРШЊАЧКОГ НАСИЉА КОЈЕ СУ ПОТРЕСЛЕ СРБИЈУ

Боље спречити, него лечити

Репресија никад није решење. Дисциплинске мере јесу, као и одговорност да се сносе последице – али без промене система вредности нема помака

На малом одмору група девојчица бесомучно је шамарала другарицу из одељења, ударци су пљуштали, а остали ђаци из разреда не само да нису ништа учинили да малтретирање престане, већ су навијали и смејали се. То, нажалост, није сцена из неког филма о вршњачком насиљу, већ страшан инцидент из Техничке школе „Милета Николић” из Аранђеловца, који је испливао у јавност тек пре неколико дана – иако се све догађало још 13. октобра.

Снимак насиља потресао је и узбуркао јавно мњење у Србији и изазвао лавину питања: Зашто се (све чешће) дешавају тако сурови обрачуни, како је могуће да изостане саосећање са неким кога тако страшно туку, каква је улога одраслих и читавог друштва, као и медија у одрастању деце и адолесцената, те на који начин појачати превентиву и бити успешан у томе, јер је опште место да је увек боље спречити, него лечити…

Утисак је још више појачао видео-снимак вршњачког насиља, који је након немилог догађаја из Техничке школе обелодањен две године касније – у коме двојица ђака немилосрдно туку дечака сатераног у ћошак учионице Економско-угоститељске школе, такође из Аранђеловца.

Чим се сазнало за најновији случај насиља под школским сводом, реаговали су надлежни, не само осудом, већ и конкретним потезима. Председник Србије Александар Вучић затражио је измену законских решења, а министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић најавио је формирање министарске групе, која ће „на оперативном плану почети да ради „дубље” и више на питању вршњачког насиља. У тај нови тим биће укључена и друга министарства – правде, рада, запошљавања, борачких и социјалних питања и унутрашњих послова.

– Не може само Министарство просвете да изађе на крај са том појавом – упозорио је Шарчевић и додао да је важно радити на превенцији, а не само на „лечењу” последица. Ресорни министар, такође, „припретио” је и сменом свих директора, који покушају да заташкају инцидент и одмах не пријаве насиље.

Министарство просвете осудило је насиље поруком да их је „дубоко погодило и шокирало” и оценом да „апсолутно осуђују такво понашање и исказују забринутост”.

– Сматрамо да је недопустиво да се конфликти решавају било каквим насилним понашањем и интензивно радимо на стварању безбедног окружења у установама. Према информацијама из школе, одмах по сазнању о насиљу стручни сарадници обавестили су одељењског старешину, родитеље актера овог догађаја и директора, који је одмах обавестио Тим за заштиту ученика од насиља, злостављања и занемаривања. Узете су изјаве од учесника у присуству родитеља и након прикупљања информација покренут је васпитно-дисциплински поступак против свих актера овог догађаја – навели су у ресорном Министарству, нагласивши да су о свему обавештени МУП и Центар за социјални рад, који су у оквиру својих надлежности започели даљу процедуру.

У Министарству кажу да су ангажовали све стручне капацитете, укључена је и Школска управа Крагујевац, а у школу је хитно упућена и Републичка просветна инспекција, заједно са задуженима за заштиту од насиља у Министарству, „ради утврђивања стања и чињеница и предлагања мера и активности које треба предузети”.

О томе какве ће мере бити предузете, још је рано говорити, јер је завршена тек прва фаза утврђивања чињеница шта се, када и како догодило.

– Утврдили смо да се све догодило између петог и шестог часа и да наставница, када је ушла на час, није видела никакве знаке вршњачког насиља, које се догодило 31. дана од почетка школске године. То је битно да се истакне, јер је реч о првом разреду. Иако је на предлог одељењског старешине већ био појачан васпитни рад у том одељењу, за тако кратко време колектив ипак није могао да помогне деци да се осећају као део заједнице – коментарише за Просветни преглед Биљана Лајовић, координатор Јединице за превенцију насиља у Министарству просвете, напомињући да то није оправдање за оно што се десило, већ само објашњење.

Све би било другачије, сматра она, да су деца у средњу школу дошла са породичним и личним системом вредности, који подразумевају да се ништа не решава насиљем и да, уколико су сведоци насиља, не треба да навијају или ћуте.

– То је, по мом мишљењу, лоше, али је ипак већи проблем и врло забрињавајуће што нико од те деце није отишао да тражи помоћ одраслих – каже Лајовић, истичући да је сваки потез у групи од 25 ђака једнако забрињавајући: девојчице, која и не покушава да се брани; вршњакиња, које је тако страшно нападају и осталих 20, који и не покушавају да зауставе насиље или затраже помоћ!

Саговорница Просветног прегледа сматра да сада деци треба помоћи да наставе школовање, јер нису сјајни ђаци и већина потичу из породица које нису мотивисане за школу и учење. Према њеном мишљењу, подршка је потребна свима, не само онима који су учествовали у тучи, јер су, како каже, сви у томе учествовали и својим нечињењем.

–Треба да их подучавамо како се сукоби решавају. Ако је девојчица, жртва вршњачког насиља, урадила нешто што их је повредило, могли су на другачији начин да реагују, а не да је тако страшно туку – објашњава Биљана Лајовић, напомињући да у овом случају има много питања, међу којима је и зашто се девојчица, коју је неко тако напао, није обратила родитељима. Или, зашто се нико од ученика из разреда није поверио породици, већ се тек две недеље након инцидента један ученик поверио психологу школе?

Да се вршњачко насиље може ширити попут епидемије, ако изостане озбиљна, системска и систематска подршка деци и младима, мисли и Биљана Лајовић. Према њеном мишљењу, добро је да се о томе прича, али треба нешто и предузети, а не само декларативно осуђивати.

За саговорницу Просветног прегледа Центар за социјални рад је „државни родитељ”, који мора да помогне породици. – Без њиховог укључивања ништа нисмо урадили, односно јесмо, али мало, чиме само правимо Потемкинова села!

У медијима се доста спекулише о казнама за виновнике недавног батињања под школским сводом. Ти процеси паралелно ће тећи на два колосека. Један се односи на образовни систем, док је други у надлежности суда. Према закону школа може да појача васпитни рад или покрене дисциплински поступак. Постоје дисциплинске мере, које се у народу зову „казне”, а најоштрија је искључење из школе. За Биљану Лајовић важније је да се васпитним радом помогне деци да схвате шта су урадила и да сносе одговорност за своје понашање – али и да се ради с породицом „јер та деца имају само 15 година”.

– Пред њима је живот и није нам циљ да их додатно доживотно оштетимо, већ да им помогнемо. Увек је најлакше рећи – напоље из школе! И шта смо онда урадили? Само смо их научили да онај ко је јачи може више да казни и тиме само учвршћујемо њихово понашање – поручује Лајовић, наглашавајући да својим ставом не прејудицира одлуку, већ само износи своје мишљење.

У васпитне мере спада, на пример, организовање неких заједничких активности, којима се јача оно што се некада звало другарство, а данас – добра комуникација међу децом.

– Да би се то постигло, прво треба да се мења систем вредности код деце. То је дугачак процес, јер се она нису пробудила са насилничким понашањем. То су негде видели и од неког научили. А како су научили, треба да се одуче. Наш народ лепо каже, навика је једна мука, одвика је 200 мука. Озбиљан је процес да науче да се другачије понашају, кад нешто није како њима одговара, кад имају проблем, кад хоће да реше конфликт… Центар за социјални рад треба да буде сарадник и ради са породицом, да се види шта се дешава у породицама, из којих потичу деца са таквим понашањем, јер оно долази из породице – оцењује Лајовић, подвлачећи „да деца нису самоникла, већ расту под утицајем одраслихˮ.

У Србији се од школске 2005/2006. у сарадњи са Министарством просвете спроводи пројекат Уницефа „Школе без насиљаˮ, у Министарству постоји Јединица за превенцију насиља и СОС телефон, а свака школа има обавезу да организује тим за заштиту деце од насиља, као и програм. Новим Законом уведен је и институт општинских савета родитеља, што значи да родитељи на локалном нивоу могу да се баве и безбедношћу своје деце у школи. Такође, родитељи су, према новом Закону, обавезни да се укључе у сваки облик васпитног рада школе, што значи да више неће моћи то да игноришу. У супротном, ако се утврди да не обављају родитељску улогу, школа може да против њих покрене и дисциплински поступак.

Ипак, школа не може сама да реши проблем вршњачког насиља. И ту, сматра Биљана Лајовић, не треба имати илузију.

– Што се тиче прописа и унутрашње структуре и организације све смо урадили и кад у иностранству презентујемо шта све имамо, многе државе се чудом чуде. И од њих добијамо највећу могућу оцену. Постоје превентивни програми у школи, радионице за ненасилно решавање конфликата и контролу емоција, која се зове емоционална писменост… Све то може да се ради, али школа не може сама. Јер, дете иде у школу, али се после врати кући. И ако тамо гледа све супротно од онога што је у школи чуло, дете не може да усвоји модел који школа промовише – прича Лајовић.

Своју тезу поткрепљује примерима: родитељи долазе у школу, вичу на другу децу, свађају се, нападају друге родитеље и другу децу. Било је и ситуација у којима су се чак чланови породица потукли испред школе. Све у „интересу и одбрану децеˮ.

– Све ово што се дешава показатељ је да смо као друштво дошли у веома опасну ситуацију и бојим се да нам сада не падне напамет да су једино репресивне мере решење, а не промена понашања, пре свега, нас одраслих. Репресија никад није решење. Дисциплинске мере јесу, као и одговорност да се сносе последице – али без промене система вредности нема помака, подвлачи Биљана Лајовић, наглашавајући да потпуно стоји иза тог става, као психолог са много година стажа.

Олга Николић

Антрфиле

УТИЦАЈ МЕДИЈА

Утицај медија на вршњачко насиље не може да се заобиђе. Координатор Јединице за превенцију насиља при Министарству просвете Биљана Лајовић медијским посленицима замера кад кажу: „Имаш даљинац, па притисни дугме и промени каналˮ. – То може да се каже одраслој особи, али не и детету које је само код куће и може да притиска дугме које хоће, а на ТВ-у може свашта да види. Такав став је недопустив и оставља последице, које могу бити још озбиљније, ако се као друштво не узмемо у памет, не видимо шта радимо и не престанемо да кривце увек тражимо у другом – упозорава Лајовић.

Антрфиле

ПРЕВЕНТИВНЕ МЕРЕ

Немилим поводом огласио се и председник Србије Александар Вучић, који је поручио да морају да се мењају закони, али и да се предузимају превентивне мере, „како се слике насиља међу вршњацима у школама у Србији више не би понављале”. – Снимци које смо видели нису само питање физичког бола, већ понижења и остављају трајне последице. Против тога ћемо морати да се боримо свим законским средствима, поручио је председник Србије и додао да је као председник Србије веома забринут због насиља у школама.

– Такве ствари је тешко и коментарисати, али се против тога морамо борити. Позвао сам премијерку Ану Брнабић и министарку правде Нелу Кубуровић, министра просвете, науке и технолошког развоја Младена Шарчевића и министра омладине и спорта Вању Удовичића, пошто су њима надлежности испреплетене, да изађу са новим законским решењима – навео је Вучић.

ВАННАСТАВНЕ АКТИВНОСТИ И МЛАДИ СА СМЕТЊАМА У РАЗВОЈУ

спонтаност – формула успеха

У постизању успеха важан је баланс, не преценити ни себе ни своје жеље, нити ученике, али ни потценити. Формула успеха је у спонтаности, педагошкој истанчаности и стрпљењу – способности да одређене кораке поновимо на десетине пута са истим еланом

Колико год били креативни у осмишљавању програма секција, клубова и других облика ваннаставних активности, парадигма која мора бити оријентир и звезда водиља јесте начин на који ће ученик са интелектуалним тешкоћама и елементарним нивоом социјалне перцепције интерпретирати понуђене садржаје.

Развој социјалне и културолошке свести мења своја полазишта с технолошким и информационим напретком, а своју динамику и сврху повећаним микро и ситуационим мигрирањем. Притом сваки појединац носи и кроз себе експонира своју културну баштину, нехотицно или циљано инервишући друге макар на пасивну асимилацију тих културалних одраза или вредности.

Ипак, колико год социокултурни миљеи били дивергентни у својој разноврсности, постоји одређена скупина у општој популацији која социокултуралну баштину узима и разумева на захтевнији начин. С намером употребљавам реч захтевнији, а не посебан или специфичан начин, желећи да укажем на значајност самог процеса социо-културалног описмењавања и оснаживања младих са сметњама у интелектуалном развоју, на првом месту као захтевног, јер такав и јесте. Посебности и специфичности су свуда присутне, те их можемо посматрати као интегрални део сваког процеса социјалне и културалне адаптације и асимилације, сходно индивидуализованом интегритету сваког од нас.

Социјално-културални развој, примарно перципиран као процес учења садржан у интеракцији с родитељима, наставницима и личностима из културног и јавног живота, треба да обезбеди да млади са сметњама у интелектуалном развоју науче онај тип понашања и међуљудских односа који су карактеристични за дату културу у микросоцијалном окружењу, уз широку могућност адаптације на нове животне услове.

У данашњем друштву процес културализације није једноставан. Потреба васпитавања човека за културно деловање примерено његовом окружењу треба да дође у пару са успостављањем интраменталне контроле над основним нагонима. Свако учење и усвајање мора бити спојено са искуственим доживљајем који га глорификује, стварајући снажније, целовитије и за појединца живописније менталне репрезентације, које су добра основа емоционалном и социјалном сазревању.

Процес социјално-психолошке матурације, обликовања проактивне социјалне перцепције, као и социјално-емоционална персонализација личности највеће промене бележе у периоду адолесценције и младог одраслог доба, оног доба када се од појединца очекује самосталност у одлучивању и понашању.

Практични напори социјализовања и културализације младих са сметњама у развоју интересантни су и са социолингвистичког становишта. У пракси се често, због прећутног изостанка стрпљења и мотивисаности да би евентуални видљив успех могао доћи, сусрећемо с врло оскудним функционалним инвентаром појмова адолесцената са интелектуалним тешкоћама. Ипак, о храбрује чињеница да многе колеге нису изгубиле младалачки ентутијазам, да у различитим местима и школама више има оних који осмишљавају експерименте, тематску и интердисциплинарну наставу или огледне часове.

Посебна занимљивост је садржана и у искуственим чињеницама везано за начин перципирања и разумевања социјалних контроверзи, пародичних и социјално захтевних ситуација. Млади са сметњама у интелектуалном развоју различито реагују на исте друштвене појаве, што је прихватљиво, али питање је узрочности тог различитог реаговања. Да ли је оно условљено општим когнитивним потенцијалима, социокултурном депривираношћу младе особе или изостанком правилних педагошко-инструктивних подстицаја?

Задржао бих се на последњој дилеми, јер је она једина на коју ми, као педагошки трудбеници, реално можемо деловати и учинити је другачијом. Међутим, улазећи у разматрање ових подстицаја, морамо се фокусирати на подручје где су они могући – наставни процес и ваннаставне активности.

Да смо се овом анализом бавили тридесет година раније, имали бисмо скучен простор за вербалне маневре и евентуално релативизирање. Овако, посматраћемо све параметре из угла хибридне наставе коју примењујемо, са свим њеним елементима.

Предмети по себи дају ширину у хибридној настави јер се могу мултидимензионално обрађивати и функционално повезивати с другим предметима и теоријско-истраживачким упориштима и дисциплинама.

Међутим, наставни процес у овом случају подразумева и индивидуализацију наставе и евидентно високе захтеве у погледу прилагођавања, оријентације простора, опреме – специфичних дидактичких средстава и материјала, затим у погледу начина трансфера наставних садржаја – усмено, путем аудио-записа, видео-презентација или посебним облицима комуникације, попут знаковног језика.

Коначно, специфичност образовања младих са сметњама у развоју може се сагледати и у погледу хетерогености структура индивидуалних образовних планова у једном одељењу, које ма колико било мање по броју ученика, није мање захтевно, јер изискује појединачна прилагођавања наставних садржаја, њихову парцијализацију, сажимање, корекцију и, коначно, поједностављивање форме – до степена разумевања.

Посебно оптерећење наставног процеса је виђено и у чињеници да се одељења у средњим стручним школама овог профила креирају не само према когнитивно делатним потенцијалима већ и према избору будућег занимања, од стране ученика или њихових родитеља, па се у наставном процесу не може разматрати опција некакве хомогенизације групе, јер би свако одвајање или дистанцирање значило сегрегирање, које је апсолутно недопустиво.

С друге стране, окосница социјално-културалног оснаживања препозната је у квалитетним, садржајним и темељно осмишљеним ваннаставним активностима. Ваннаставне активности пружају наставном особљу много већу ширину, али захтевају исто толико већу одговорност, моралну на првом месту, а раме уз раме с њом и пеофесионалну.

Колико год били креативни, вољни и надахнути у осмишљавању програма секција, клубова и других облика ваннаставних активности, парадигма која мора представљати оријентир и звезду водиљу јесте начин на који ће ученик са интелектуалним тешкоћама и елементарним нивоом социјалне перцепције интерпретирати понуђене садржаје.

Ризик интерпретирања увек постоји. Али у овоме је и срж обостраног оплемењивања, и нас и ученика, уз евидентан професионални раст и развој са сваким новим искораком и успехом. Сваки нови дан за озбиљног педагога представља ново истраживање домета својих моралних и професионалних квалитета. Ови домети у пракси проводе се путемпедагошко-инструктивних активности. Оне долазе у својству коректора доживљених искустава у процесу социјалне инклузије и служе фином обликовању свести и социоемоционалних гешталта ученика .

Значајно је истаћи да професионална зрелост значи и умеће одустајања од многих активности и садржаја које смо у први мах препознали као коректне и ваљане. Предоминацију увек треба да остваре студиозност у припреми активности, анализа саме активности и антиципаторно вредновање васпитне и образовне добити од саме ваннаставне активности. Управо због оваквих дилема, програми социјално-културалног развоја морају се темељити на поступности, основном полазишту у изградњи функционалне социјалне интелигенције која ће кореспондирати когнитивном развоју појединца са интелектуалном тешкоћом. Посебан нагласак у самом процесу оплемењивања личности јесте на парцијализацији дијалектичких релација које млади са сметњама у развоју виде или учествују у њима, како би се и најситнија недоумица отклонила и транспоновала макар у раван елементарне разумљивости.

Допунски елемент социјално-културалног оснаживања младих са сметњама у развоју је и међувршњачка и кросгенерацијска размена. Апострофирана и прилично делотворна, јер се управо у тим контекстуално блиским разменама инкорпорирају и она „недовршена” знања и компетенције. Путем међувршњачког дијалога отварају се врата социјалном изражавању, деловању, понашању и комуникацији у конкретним и стварним ситуацијама. Међувршњачка подршка не може бити комплетна ако се одвија у затвореном кругу специфичне популације којој ова деца припадају. Због тога је неопходно повремено да та подршка укључује и вршњаке из типичних редовних основних и средњих школа, примењена кроз низ заједничких активности у свим аспектима друштвеног живота. Тако се постиже делотворност, брже учење и међусобно размењивање вредносних продуката које и једни и други поседују.

С таквим поставкама у раду с младима са интелектуалним тешкоћама може се очекивати одређени помак на путу смањивања оне инфантилне наивности у корист социјалне обазривости и неопходне самосталности у социјалним релацијама.

Свакако да ваннаставне активности не би имале снагу да нису темељно и прецизно структуриране, те тимски анализиране и често евалуиране. Ако се евалуација схвати као озбиљан елемент у процесу реализације секције или неког другог програма, онда се и потенцијалне грешке своде на минимум.

Ваннаставне активности у савременим образовним системима служе и за учење и за дружење, и за разоноду, али и за овладавање примењивим социјалним вештинама, за антиципацију потреба ученика, али истовремено и артикулацију и инкорпорирање информација добијених у процесу обавезне наставе.

Оне су ту, удружене са свом емпатијом професионалаца и свом заинтересованошћу ученика да заједно разреше недоумице виђених контроверзи, ситуација и понашања (породичних или друштвених), дилема драме, трагедије, хумора и комедије, жаргонског вокабулара и нових друштвених вредности те сажимање свега овог у један избрушени, надасве сложени и најважније функционални бихејвиорални гешталт младе особе.

Стварање самосталности, минимизирање социјалне несналажљивости те унапређивање вербалне и контекстуалне спретности могу представљати стратешке циљеве којима сваки, моралом и стручношћу надахнут педагошки чиновник би требало безрезервно да стреми. Јер, кад се досегне ова колекција парадигми успешног социокултуралног развоја, квалитет ваннаставних активности је непобитан.

У постизању успеха важно је постићи баланс, не преценити ни себе и своје жеље, нити ученике, а ни потценити. Проценити могућности, своје на првом месту, децентрирати се емоционално од постигнућа и препустити се томе. Формула успеха лежи у спонтаности, педагошкој истанчаности и стрпљењу – способности да одређене кораке поновимо на десетине пута са истим еланом.

Како смо лимитирани временом које неумитно пролази, често смо изложени размишљању да га никад нећемо имати довољно да својој деци и ученицима пренесемо сва социјално пожељна искуства, да их научимо за живот значајним вештинама и уведемо у корпус квалитетних компетенција – комуникационих, социјалних и емоционалних.

Небојша Николић

АНТРФИЛЕ

ПАРАДОКСИ КУЛТУРАЛИЗАЦИЈЕ

У данашње време парадокси процеса културализације могу бити препознати на више начина. Илустрације ради, ако дате дневне новине ученику, приликом реализације радионице прес-клипинга и анализе медијских садржаја, симптоматично и врло уочљиво је да ће примарни фокус бити на хроници и популарним чланцима, који су де факто културолошки и смислено девалвирани и обезвређени. Двадесетак и више година раније генерације су своје читалачке способности унапређивале путем стрипова, алманаха, евентуално спортског програма на последњим страницама дневних новина.

Не мање важна је и чињеница да имамо адолесценте који никад нису испуњавали укрштене речи или други енигматски садржај, а узрок је похрањен у оскудном општекултуралном опусу.

АНТРФИЛЕ

ВИШЕДИМЕНЗИОНАЛНО УПОЗНАВАЊЕ

Да бисте били 80 одсто сигурни да ће изабрани садржај створити адекватну поенту, морате претходно провести годину-две дана у вишедимензионалном упознавању социјалне свести сваког ученика као појединца, његове породице, склоности и нарави, изграђености социјалне перцепције. Једнако важно је размотрити више сценарија из туђих ципела и исто толико интерпретација, па тек онда донети и вредновати одлуку о васпитној прикладности и образовној снази одређеног садржаја (позоришне представе, филмске пројекције, уметничких и плесних активности, грађанског активизма…).

Тек онда, и опет не с пуном сигурношћу улазимо у процес социјално-психолошког, емоционалног и културалног оплемењивања појединца или групе.

КАКО СА ПРЕДШКОЛЦИМА КОЈИ ПРИСВАЈАЈУ ТУЂЕ СТВАРИ

Што је твоје, то је и моје

Ако трогодишњак узме нешто туђе, то се још не подводи под крађу, али ако то ради шестогодишњак, одрасли одмах треба да реагују, настојећи да у будућности спрече ту појаву

Кад се шестогодишњи Лука први пут вратио из посете, његова мајка приметила је да је донео Стефанову играчку, од новог друга код кога је провео послеподне. Питала га је откуд играчка код њега, а син јој је објаснио да му је Стефан поклонио тај аутић на навијање. Други пут се поновило слично, овог пута Лука је дошао кући и, увијен у шал који је ставио у свој ранац, донео пластичног диносауруса.

Лукина мајка у први мах није знала како да реагује. Одмах јој је постало јасно да нису у питању чиста посла, Лука је очигледно Стефану тајно узео прво једну, потом и другу играчку. Наравно, одмах су јој се у глави јавиле најгоре могуће слике сина, који се претвара у криминалца и окончава у затвору. Морала је да се смири, консултује са супругом, па тек потом да заједнички одлуче шта да предузму. За почетак су се присетили психолошких савета. Савети стручњака у таквим случајевима су драгоцени, јер је појава узимања туђих ствари честа, готово свакодневна и у вртићима.

Стручњаци наводе да мала деца, отприлике до три године, узимају туђе ствари, али таква појава у том узрасту никако не може да се окарактерише као крађа. Малишани једноставно верују да могу да узму све што пожеле, што им је надохват руке, макар то било из нечије куће или неке продавнице. У том раздобљу деца често имају „лепљиве прсте” и воде се крилатицом да „оно што је моје, само је моје, а оно што је твоје, такође је и моје”. И то је готово сасвим природна појава.

Већ са пет, посебно шест година, дете је у процесу кад му се, између осталог, развија и савест. Међутим, и даље му је тешко да понекад обузда неконтролисано понашање, посебно у ситуацији кад пожели нешто што му не припада, а не зна како да до те ствари или предмета дође. Дете зна да није у реду, ако нешто присвоји без питања, али жеља зна да буде јача од савести.

Крађа никад није сасвим импулсивна. Петогодишњаци и шестогодишњаци превазишли су фазу кад су веровали да одрасли могу да им „читају мисли”. Почињу да истражују могућности да ураде и нешто што би желели да сакрију од родитеља, старатеља или васпитача. Зато, уколико трогодишњак случајно кући донесе туђу играчку, то је заиста учинио без икаквог предумишљаја. Али, деси ли се то неком старијем предшколцу, том чину узимања нечег што му не припада претходно је уследио неки облик планирања и промишљања: како нешто отети, а да не будеш примећен, потом то сакрити и на крају бити поносни „власник” ствари, коју си заправо неком отео.

Иако је родитељу веома тешко да се не разбесни, кад схвати да је његов малишан нешто узео, то никако не значи да је та девојчица или тај дечак лоше дете. Дело је лоше, а не дете, и то је велика разлика, коју никако не би требало пренебрегнути. Такву ситуацију треба искористити да би се малиша научио да разликује лоше од доброг. Крађа јесте, или може да буде, фаза у развојном процесу детета, међутим не треба је занемарити под паролом: „Мали је, опрашта му се, кад крене у школу престаће с том праксом!”.

Мала деца пролазе кроз читаву серију етапа важних за развој личне индивидуалности. Између осталог, полако усвајају и осећање поседовања нечега. То осећање манифестује се, пре свега, кроз израз „моје”. Свет који га окружује, самим тим и ствари и предмети, било да јесу или нису његови, дете доживљава као неку врсту личног власништва. Ако се догоди да двогодишњакиња узме играчку другог детета, она заиста верује да је то њено. Због тога су ту родитељи и друге одрасле собе, који малишане треба да уче појму власништва.

Како дете да прихвати и научи да је крађа недопустива, ако му у томе не помогну родитељи или старатељи? Они деци дају пример и узор су за модел дозвољеног опхођења и понашања. Наравно, не само одрасли, добар пример деца додатно прихватају и кроз приче, романе, филмове, у којима се често појављују негативни јунаци, па и лопови.

Оно што је важно, наглашавају стручњаци који се баве развојем деце, јесте – како реаговати кад се ухвати мали „лопов”. Има родитеља, како је већ наглашено, који том чину узимања туђег не придају већи значај, а има и оних који сувише бурно реагују. Наравно да ниједан облик није добар.

Оног тренутка кад одрасла особа поуздано утврди да је дете нешто присвојило, прво што не сме да дозволи малишану јесте да лаже и изврдава, нпр.: „Друг ми је то поклонио”, „Мислио сам да си платила играчку у радњи” и остале измишљотине. Пошто малишани напокон признају да су нешто украли, бес који се пробуди у родитељу, старатељу, васпитачу зна да буде погубан. Одрасла особа у таквој ситуацији може да почне да понижава дете, саспе му сав бес у лице, користи чак и грубе речи попут: „Ти си лопов, а лопови иду у затвор, ето како ћеш ти завршити!”.

Ако дете једном украде, и буде ухваћено, то никако не значи да (не)дело неће поновити, можда још ко зна колико пута. Некад и у дужем временском раздобљу. Одрасли треба да се унапред наоружају стрпљењем и прихвате за њих ту често болну чињеницу. Јер, жеља да се поседује нешто што неко други има, а недоступно му је, није примерена само деци, и многе одрасле особе „гаје” сличне жеље и с тим се некад лавовски боре кроз читав живот. Оно што је такође извесно, психолози потврђују, а умирујуће је за родитеље: код највећег броја деце „фаза лепљиви прсти” дође, али исто тако, срећом и прође.

Ако се, ипак, испостави да се више не ради о „фази”, већ о облику понашања који постаје забрињавајући, јер дете, упркос обећању да то више неће чинити, ипак настави да присваја туђе ствари, онда је то знак да нешто друго није у реду.

Разлога је мноштво, а на родитељима, старатељима, васпитачима је да докуче који би могао да буде разлог што дете наставља с мањим или већим лоповлуцима.

Веома је битно како на прави начин приступити детету које је нешто „узело”. Пошто вика, дрека и батине ретко дају неке жељене резултате, којој методи прибећи?

Што мирнијим, али одлучним гласом дете треба питати одакле му у ранцу нова играчка. Одговори ли да не зна, онда следи питање: „И ти и ја добро знамо да то ниси имао, кад си кренуо у вртић, тачно знам да тај аутић није твој!” Детету не треба дозволити додатне лажи, него му одмах треба нагласити, и даље сталожено, да „иако је нешто желео да буде његово, никако се не толерише да то ‘нешто’ украде од неког другог”.

Било би добро, кад се открију карте и малиша тешка срца напокон призна да није одолео импулсу и нешто је тајно спустио у ранац, нагнати дете да ту ствар врати. То за дете није нимало лак задатак. То родитељ мора да осети и да, ако треба, одигра улогу дечјег посредника, односно „спаситеља”.

Тако је управо учинила Лукина мама. Оног тренутка кад је њен син, наравно тешка срца, коначно рекао да је и први и други пут заправо тајно отео Стефанове ствари, она га је замолила да одмах заједно оду код Стефана, да му се он извини и врати аутић и диносауруса. Али, кад је угледала Лукине широм раширене очи, пуне суза, у потпуној паници, било јој је јасно да би му било сувише непријатно и бламантно да одигра ту улогу.

Није инсистирала, у договору са супругом, донела је одлуку. Сама је отишла код Стефана, објаснила му је да је Лука узео нешто његово и дечаку вратила играчке. Замолила га је, у синовљево име, да покуша да му то не узме за зло. Наравно, инсистирала је да све то обави у присуству Стефанових родитеља.

Кад се вратила кући, Лука је био видно узнемирен. Чекао је да чује како се све одиграло. Чим му је мама објаснила да му је Стефан поручио да ће га сутра, као и сваког дана, чекати у вртићу, на „њиховом тајном месту”, Луки се лице озарило. Иако је мами и тати нагласио да је сувише велики да би се с њима и даље „цмакао и мазио”, обоје их је по једном пољубио у образ. И срећан отрчао у своју собу, да се игра са својим играчкама. Онако, успут, добацио је родитељима, нешто што је требало да личи на „Хвала!”.

В. Софреновић

АНТРФИЛЕ

САМОПОШТОВАЊЕ ОСНОВ САМОПОУЗДАЊА

Малом крадљивцу треба приступити с пуно такта, у сваком тренутку водећи рачуна о достојанству детета. Да би оно схватило и прихватило било који облик педагошке мере, неопходно је да одрасла особа сачува минимум дечјег самопоштовања, јер самопоштовање је основ његовог самопоуздања.

Најгоре је осути паљбу на дете, а још горе га је истући. Тиме се ретко кад нешто постиже, такве мере могу само да створе додатни бунт у малиши и, уместо да прихвати да је нешто погрешио, можда баш из ината настави да ради оно што му је забрањено, али у тајности. А то тек може да створи ситуацију коју је тешко искоренити.

АНТРФИЛЕ

ВАПАЈ ЗА ПОМОЋ

Учестале крађе, од којих дете не одустаје, може да буде својеврсни вапај. Можда дете на тај начин скреће пажњу и моли да буде примећено. Родитељи тада треба да размисле шта то дете чини несрећним и због чега упорно наставља да краде. Можда су се мајка и отац, рецимо, толико забавили разводом да су занемарили кћерку или сина? Можда је у кућу стигла беба, брат или сестра, и сва је пажња одједном усмерена на „малог уљеза”, који присваја сву родитељску љубав? Можда се неко у породици разболео, о чему се прича, али недовољно јасно да би дете суштински схватило шта је у питању, а кад нешто и пита, кажу му да је „мало и да то још не може да схвати”? Можда је мајка поново почела да ради и малиши се чини да више „нема маму само за себе”? Можда се дете није добро уклопило у нову средину, кад је кренуло у припремни разред, пред упис у први разред основне школе?