МЕЂУНАРОДНИ ДАН ДЕТЕТА ОБЕЛЕЖЕН И У СРБИЈИ

Једнаке шансе за све

Скоро свака пета особа у Србији старија је од 65 година и то нас сврстава међу „најстарије” земље на свету. Резултати недавног демографског истраживања показали су и да, паралелно с тим, мање од 15 процената нашег становништва (тачније 14,4 одсто) чине млади до 15 година, односно – деца.

– Због тога нам је свако дете драгоцено – истакла је Славица Ђукић Дејановић, министар без портфеља у Влади Србије, задужена за демографију и популациону политику, и додала да ти подаци морају бити окосница свих наших будућих стратегија – и економске, социјалне и здравствене.

Поводом Међународног дана детета, који је обележен 1. јуна, Ђукић Дејановић упозорила је да су насиље и сиромаштво највећи изазови са којима се суочавају деца у Србији.

Сасвим је јасно да сва деца немају исте услове за образовни и социјални живот. Циљ је сваком детету дати подједнаке шансе, навела је она, уз напомену да не можемо бити потпуно задовољни оним што смо до сада постигли.

Србија је по параметрима тзв. „прекинутог детињства” на високом 41. месту, у конкуренцији 170 земаља, а анализе су показале да многа деца прекидају чак и обавезно школовање, казала је Славица Ђукић Дејановић на Савету за права детета.

Директор Уницефа у Србији Мишел Сен Ло на истом скупу нагласио је важност квалитетне здравствене заштите и образовања за децу.

Према његовим речима постоји воља Владе Србије да се побољша положај деце, што је видљиво и кроз смањен број малишана без родитељског старања у институцијама, као и што се за децу из сиромашних породица неће плаћати боравак у предшколским установама. Подсетио је и да су у нашем систему удвостручена издвајања за децу са сметњама у развоју.

РПП

Антрфиле

МАЛИ И ВЕЛИКИ МАТУРАНТИ

Како се празник детета скоро подударио са завршетком наставе за велике и мале матуранте, поменимо и њих. Сматрамо умесним да приметимо како понекад заборављамо да су они још само деца. Чак и школарци који су већ прославили пунолетство и добрано закорачили у свет одраслих. Понекад, додуше, несташна деца, али то, у периоду кад откривају себе и сопствене могућности, свакако заслужује пажњу и бар – разумевање!

НАША ТЕМА: ОД ВРТИЋА ДО УЧИОНИЦЕ

АУТОР: Споменка Радовановић

ПРЕДШКОЛЦИ ПРЕД ИЗАЗОВОМ ШКОЛСКИХ ЗАХТЕВА

Улазак у свет одраслих

Сваки родитељ жели да његово дете буде успешно. Међутим, не треба заборавити да успех у школи није ни предуслов ни гарант среће у животу, али зато љубав, пажња и подршка, које смо добили у детињству, јесу темељи на којима градимо читав наш живот

Кад размишљамо о школи, можемо имати и предрасуде – типичнe за родитеље будућих првака, рецимо да нема више игре, да се улази у свет обавеза и одговорности, нема креативности, слободе, сопственог израза. Како се дан поласка у школу приближава тако напетост у породици расте. Родитељи размишљају о избору школе, саставу одељења, чак и о избору учитеља или учитељице. Распитују се о тестирању, преиспитују квалитет предшколског програма, који је дете похађало, размишљају шта још могу да учине да њихов малишан буде што спремнији за школску трку… Треба имати на уму да је за дете школа велика промена дотадашњих навика и начина живота. Утолико је и важније да га родитељи благовремено припреме, пре свега, не плашећи га обавезама. Оптимално је да понуде реалну слику школе као места где ће стећи нове пријатеље, научити занимљиве ствари, први пут се заљубити… односно, да му предоче да школовање није само скуп обавеза, изазова и препрека.

И поред свега, шестогодишњаци прижељкују полазак у „велику” школу и радују се новим искуствима. Највећи проблем им је како ће седети у клупи 45 минута и колико ће брзо навићи да се не обраћају учитељици на „ти”, као што су то чинили у комуникацији са васпитачима.

– Полазак у школу требало би третирати само као нову област за истраживање, без унапред дефинисаних очекивања, јер управо неадекватна очекивања и воде нас ка погрешним изборима и разочарањима. Сваки родитељ жели да његово дете буде успешно, међутим не треба заборавити да успех у школи није ни предуслов ни гарант среће у животу, али зато љубав, пажња и подршка, које смо добили у детињству, јесу темељи на којима градимо читав наш живот.

Позитивно осећање сопствене вредности и увереност да ће га лично залагање довести до успеха поседује свако дете са развијеним самопоштовањем. Оно је важно и за успех у школи, а одрасли треба да се потруде да детету у свакој прилици оставе довољно простора за самостално доношење одлука или могућност избора. Указујући поверење детету и уважавајући његове напоре у обављању једноставних, свакодневних активности, одрасли га оснажује за све озбиљније обавезе и задатке, који му предстоје, указује Катарина Ђурић, психолог у Предшколској установи „Чукарица”.

Полазак у школу мења и породичну организацију, садржај разговора, бригу о учењу и оценама. Чини се да понекад претерано желимо да заштитимо децу од обавеза, па чак и од самог живота, бојимо се да их изложимо и здравом, подстицајном напору.

– У школи се очекује да дете сарађује са другима, показује стрпљење и снагу да тренутно не задовољи све своје потребе. Неизвесност да ли ће дете лако прихватити нови начин живота, и како ће реаговати на нове околности, родитељима ће у значајној мери разрешити подсећање на то како се оно привикавало на за њега нове, непознате ситуације, на вртић, колико је самостално, колико уме да брине о себи, како се понаша на дечјим рођенданима… да ли седи поред маме или се дружи са осталом децом. Мање ће страховати и родитељи и дете, ако оно зна пут од куће до школе, уме да се адекватно облачи у односу на временске услове, ако може да се концентрисано бави неком активношћу, да зна да слуша, каква су школска правила и чему служе… Чини ми се, на основу дугогодишњег искуства из бројних тестирања првака, да веће страхове од школе имају родитељи него деца. Ситуација се посебно усложњава, ако родитељи имају непријатна искуства у свом школовању – прича Весна Јањевић Поповић, психолог у Основној школи „20. октобар” на Новом Београду.

Да би деца имала позитиван став и очекивања према школи, поред родитељске неопходна им је помоћ и подршка предшколске установе. Припремни предшколски програм, који реализују добро обучени васпитачи, има значајну улогу у припремању малишана за школу. То је један од основних задатака вртића, а његово остваривање најважнија је карика која повезује прва два нивоа система васпитања и образовања. Припрема за школу у вртићима реализује се у различитом трајању и на различите начине. Нека деца похађају предшколску установу више година, док нека у њој бораве само годину дана пред полазак у први разред. У сваком случају, припремање за школу је дугорочан посао, треба га обављати плански и систематски, како би дао жељене резултате.

– Једна од основних функција припремања деце за школу је да учини што неприметнијим за дете прелазак из једне институције у другу. Деца која су прошла неки облик предшколског васпитања стекла су и бројне социјалне вештине. Они су научили правила понашања у групи, вештине комуникације (вештине у опхођењу са другима), успостављање односа са вршњацима, сналажљивост у различитим социјалним ситуацијама… Такође, током предшколског периода деца су стекла како радне тако и хигијенске навике и одређени степен самосталности. То су резултати дугорочног рада усмереног на општије и трајније развојне вредности, указује Јасна Суботин, педагог, директор Предшколске установе „Колибри” у Ковачици и додаје:

– Припрему нећемо свести само на стицање посебних знања и умења потребних за савладавање појединих наставних предмета, које ће дете имати у првом разреду. Од тога је много важнији општи развој његових интелектуалних способности и сазнајних интересовања, као и развој способности да посматра, анализира, пореди и уопштава оно што опажа у природи и друштву и да на основу тога изводи закључке. Међутим, иако је интелектуална припрема деце за полазак у школу веома важна, она није довољна. Отуда се поред интелектуалне, говори и о физичкој, морално–вољној и мотивационој припремљености. За разлику од опште, у припремној групи дечјег вртића обавља се и посебна, специјална припрема деце за полазак у школу. Она има у виду наставне садржаје, који представљају кичму наставног програма у првом разреду основне школе – описмењавање и математику, уз кључне појмове о природи и друштву. У припрему спада, рецимо, учење да разликују боје, облике и количине предмета, посебне вежбе за развој ситних мишића шаке и координације ока и руке, руковање оловком, као припрема за писање…

Целокупна припрема детета за полазак у школу јесте велики и нимало лак посао за родитеља, зато поред свих неопходних информација стручњаци им саветују да буду упућени на своје дете и одвоје довољно времена, које ће проводити у дружењу, игри, причи, размењивању искуства, решавању проблема… Они посебно „подвлаче” огроман значај повољне породичне атмосфере за развој њиховог детета. Због тога би требало да део активности васпитача и стручних сарадника, педагога и психолога у вртићу – који раде на припремању деце за полазак у школу – буде усмерен ка породици, односно информисању родитеља шта они са своје стране могу да учине да би допринели тој припреми.

– У разговору са родитељима васпитач треба да сазна какве је радне навике дете стекло у породици, какви су међусобни односи родитеља и детета, чему га уче, како га мотивишу, какви су услови за развој и учење у породици, чиме се дете највише бави код куће и шта га посебно занима. С друге стране, важно је да родитељи знају шта се са децом ради у вртићу, као и да имају прилике да виде понашање свог детета у друштву вршњака. Најбољи начин за увид у живот и рад васпитне групе је њихово присуство у вртићу. Родитељи на тај начин – а преко фотографија, краћих записа, чланака, дечјих радова – могу да стекну слику о томе чиме се баве њихова деца, како напредују, али и да сазнају како све они као родитељи могу да помогну у доброј припреми њиховог будећег првака за школу.

Родитељи врло често праве грешку тако што дају предност специјалној припреми малишана за школу над игром. Истовремено, родитељима треба скренути пажњу на предрасуду, према којој игру – као показатељ незрелости – треба сузбијати код деце која се припремају за школу. Напротив, игра задржава развојну функцију до краја детињства, те се стога кроз игру могу неприметно развијати пажња, памћење, опажање, кроз игру се развија способност детета да слуша, чује, гледа, говори, а све то је од великог значаја за припрему за школу, каже Јасна Суботин, педагог.

Она саветује родитеље да уче своју децу да причају о својим осећањима, да емоције преточе у речи. Веома је корисно да породица може свакодневно да одвоји макар пола сата за породични састанак, где сваки члан има могућност да исприча како је провео дан, да ли му се десило нешто лепо или ружно, да ли постоји неки проблем где заједничким снагама могу доћи до решења.

Шестогодишњаци пред полазак у школу имају за њих веома значајан „испит”, а то је тестирање у школи, коју ће похађати наредних осам година. О томе како протиче тестирање будућих првака Невена Лимић, психолог у Основној школи „Скадарлија” каже:

– Тестирање има за сврху да се процени емотивна (усвајање критике, одлагање потреба, толеранција на фрустрацију…), социјална (усвајање норми понашања, поштовање правила и ауторитета, функционисање са вршњацима…), физичка и интелектуална зрелост детета. Пред упис у први разред дете се може тестирати са више тестова, а стручни сарадници најчешће користе Тест за испитивање првака ТИП-1. За школу је тестирање значајно из неколико разлога. На основу резултата добија се информација о степену спремности за полазак у школу. Такође, то је и један од критеријума за формирање и уједначавање одељења. Такође, важно је и због тога што је код неке деце могуће на време открити да ли ће постојати проблем у усвајању градива и прилагођавању на школу.

Родитељи воле да питају како припремити дете за тестирање. Важно је детету објаснити где иде и због чега. Тест не може да се не положи, искуство показује да су деца врло заинтересована за решавање тих задатака и да лепо сарађују током тестирања. Тест ТИП-1 састоји се из пет субтестова: знање (испитује се степен усвојености основних појмова о стварима, живим бићима, неким односима и појавама, које су деца стекла у породици и предшколској установи), памћење задатог садржаја, перцептивно закључивање, вербалне способности (испитује степен развијености и разумевања говора) и логичке операције. Ако је дете било мање успешно у решавању задатака на неком од тих субтестова, не значи да неће поћи у школу, већ се родитељима дају смернице на шта треба да обрате пажњу, како би дете са што мање проблема прошло кроз школовање. Током тестирања испитивач се труди да добије што већи број информација о детету – да ли има развијену пажњу и концентрацију, какве су му графомоторика и координација око – рука, која су му интересовања, да ли постоје тешкоће или сметње у развоју, развијеност речника, познавање слова, да ли правилно изговара све гласове…

Радне навике предуслов су доброг успеха у школи. Стичу се на најранијем предшколском узрасту, а школарцима омогућавају да што „безболније” савладају своје обавезе.

– Дете предшколског узраста већ треба да има формиране одређене хигијенске навике (редовно самостално прање руку и зуба…), на које ће се лако надовезати радне навике важне за учење. Још у предшколском узрасту треба утврдити правило да дете своје обавезе извршава самостално. То би требало учини и одговарајућим личним примером. То значи показати им да уколико су ефикаснији, бржи и одморнији, брже ће завршити и своје обавезе, а онда могу да се препусте слободном времену. Када дете схвати да му је понекад довољно само пола сата да буде спремно за сутрашњи школски дан, биће много расположеније да у тренутку када заиста почне да ради „укључи” своју концентрацију на максимум, указује педагог Јелена Холцер и родитељима саветује:

– Од почетка успоставите обичај да не учите заједно са дететом. На вама је да га преслишате, прегледате домаће задатке и слично, али не да учите заједно или уместо њега (на пример, ви читате лектиру, па му препричавате). Немојте ни пожуривати дете, седети поред њега, нити га стално прекидати у раду питањима докле је стигло. Тако га деконцентришете. Иако је у почетку оно споро, важно је да стекне лично искуство да од њега зависи како ће провести своје време, да ли у вишесатном учењу или у комбинацији учења и забаве. Уколико дете на време схвати да у његовом дану приоритет имају обавезе, па тек потом игра и забава, утолико ће му школски успех бити бољи. С друге стране, родитељи не смеју заборавити да само зато што је дете пошло у школу није престало да буде дете нити се угасила његова потреба за игром.

АНТРФИЛЕИ:

ПАЖЊУ ТРЕБА ВЕЖБАТИ

Концентрација се вежба и развија још у предшколском узрасту, одређеним играма (слагање слагалица или игре са глином, бојење…) и другим активностима, које захтевају да се уз ту активност проведе одређено време фокусиране пажње. Од самог почетка школовања утичите да дете формира став да је читање и слушање на часу важан део учења.То ће му омогућити, уколико је концентрисано на часу, да већи део његовог учења код куће буде само понављање, каже педагог Јелена Хоцер.

ПОТРЕБА ЗА ПРИПАДАЊЕМ

Често у школи имају више тешкоћа деца која имају јак темперамент, високу импулсивност и ако немају стрпљења. Зато је важна реална припрема на постојеће школске услове: рад по задатку, толеранција на досадно, концентрација на школско учење, добра, јасна слика о својим способностима и улози вежбања у постизању адекватних резултата.

Понекад треба препознати зашто је дете непослушно и задовољити његове потребе на адекватан, друштвено пожељан, конструктиван начин. Ако је дете неко време непослушно – његов несвесни циљ је пажња. Ако наставља да буде непослушно и можда се вербално супротставља – циљ је моћ (лако се упада у борбу за моћ). Ако наставља да се неадекватно понаша – почиње да се свети тиме што уради нешто деструктивно или каже нешто увредљиво – циљ је освета.

С друге стране, ако се дете понаша све пасивније и нада се да ћете га оставити на миру – циљ је умишљена неподесност, односно научена беспомоћност. Очекује да одрасли разрешава све ситуације, лако одустаје, не улаже напор, објашњава психолог Весна Јањевић Поповић.

УОЧИ ПОЛАСКА ШЕСТОГОДИШЊАКА У „ВЕЛИКУ ШКОЛУ”

Први утисак је најважнији

Свако од нас се сећа свог поласка у школу. Некоме је то повезано са пријатним, а некоме са непријатним осећањима, а свакако да је све то било веома упечатљиво. Мешају се ту очекивања, страхови, неизвесност и мноштво нових утисака, које у први мах не знамо ни где да сместимо.

Какви смо били у школи, како су нас видели наши другови и како смо процењивани, као успешни или неуспешни, умногоме је обележило наше касније изборе и очекивања.

Полазак детета у школу део је процеса одрастања, али и догађај који децу и родитеље истовремено и весели и плаши. Први утисак, који дете стекне при поласку у школу, изузетно је важан. При томе је битан и став родитеља према школи, јер се преноси на дете. Позитиван став родитеља допринеће да дете у школу крене радосно и без страха. При упису у основну школу тим стручњака – сачињен од педагога, психолога, логопеда и лекара – проверава дететову психофизичку зрелост за школу, односно његову физичку, интелектуалну, емоционалну и социјалну зрелост. Полазак у први разред основне школе велик је догађај за читаву породицу. У првом реду за будућег ђака, али и његове родитеље и чланове шире породице.

Симболично, то је први велики корак на путу ка зрелости, онај у којем се потврђује сав труд, али и пажња и љубав, који су до тог тренутка уложени у васпитање малишана. Дете мора да се прилагоди новим правилима понашања, да седи на једном месту дуже време, прати активност до краја, да на време дође у школу, при чему се његова способност учења и извршавања задатака стално процењују. Такође, то је прва провера дететових социјалних, емоционалних, интелектуалних и других способности. Од првих дана школовања у значајној мери зависи и успешност даљег школовања, па их можемо сматрати пресудним за будућност.

ВРТИЋ, ПРВА КАРИКА У ОБРАЗОВАЊУ

Пут до нових вештина

Дете би требало да буде физички, интелектулно и емотивно зрело када крене у школу, што значи да има усвојене одређене вештине – да јасно и чисто изговара гласове, да може да се оријентише у простору и на папиру, да има способност концентрације 15 или 20 минута, да зна да се брине о себи у смислу да има развијене хигијенске навике, има довољно развијену фину моторику шаке и сл. Такође, дете би требало да има реакције прилагођене ситуацији. Емоционално зрело дете има довољно самопоуздања и контролише своје емоције. Размажено дете теже се прилагођава, каже за Просветни преглед Мирјана Слобода, наставница разредне наставе и директор основне школе „Скадарлија”.

Према њеним речима, дете је у интелектуалном смислу спремно за школу ако је овладало говором и усвојило речник, који се односи на свакодневна збивања, предмете и бића из непосредне околине, ако речи комбинује у реченице, уме да разговара са вршњацима и познатим одраслим особама о темама које су му блиске и разумљиве, ако уме да задржи пажњу, зна неке песмице, памти најважније догађаје, сећа се важних збивања, зна основне податке о себи, ако од делова прави целину и обратно, ако логички закључује…

Физичку зрелост за школу процењује лекар. Она подразумева детаљан преглед физичког стања и физичке зрелости детета. Да би учило са успехом дете треба да буде здраво, да има оштар слух, вид, да не осећа тешкоће при кретању, стајању или седењу, да је стекло навике нормалног храњења и контроле физиолошких потреба, каже Слобода и додаје:

– Емоционално-социјална зрелост јесте битан фактор припремљености за школу, али недостаци у том погледу могу се надокнадити у самој школи. Емоционална зрелост огледа се у емоционалној стабилности и контроли емоција (страха, панике, гнева, бола, изненадне радости, радозналости…). Дете би требало да може, на известан начин, да трпи осујећење својих жеља, прихвати однос са учитељем који се обраћа групи, а не њему лично, да уважава мишљење других и успоставља нове односе.

Социјална зрелост детета, према саговорници Просветног прегледа, може се проценити на основу његове опште способности да се снађе у друштву деце и одраслих, ако међу децом има своје пријатеље, зна да се са њима дружи и игра, ако га деца прихватају. Дете које највише времена проводи са родитељима или одраслима, без дружења са вршњацима, теже се социјализује, има проблем када треба да дели школску клупу, љути се и плаче када нешто није како оно жели.

Наставница разредне наставе и директор основне школе „Скадарлија” такође истиче да је похађање припремног предшколског програма, свакако, од значаја за припрему детета за школу, јер подразумева учење различитих вештина, успостављање позитивне слике о себи, развијање концентрације, усавршавање фине моторике, као и неговање социјалних вештина, које су веома важне за боравак у групи.

МОЈ УГАО: МИЛЕНА АРСИЋ, УЧИТЕЉИЦА У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ „МИХАЈЛО ПУПИН” У ЗЕМУНУ

Сусрети који се памте

Код учитеља је сваки упис првака, сваки први сусрет са одељењем ново искуство, никада чак ни слично претходном. Свака генерација је другачија и свака подједнако важна и драга

Носити бреме ђака првака нимало није лако. Не само првацима, већ ни њиховим родитељима, ни учитељима. Сва та еуфорија, припреме, савети, организација, свечани пријем првака, први дан у школи. Празник за читаву породицу. Први сусрет са учитељицом, са познатом и непознатом децом, са наставним предметима, уџбеницима, новим обавезама и одговорностима, сусрећу се сви прваци. Колико је привикавање на школске услове живота, и на одређена правила која у њему владају, тешко или лако, сведоци смо сваке друге или четврте године.

Са позиције ђака првака, привикавање не иде баш увек лако, али има и оних који се радују сваком новом дану у школској клупи. Чести су примери у пракси да ученик, када се сусретне са својим родитељем након боравка у целодневној настави, пита: „А, зашто си дошао?”

Код родитеља можете приметити бригу, страх, али и задовољство за ново животно раздобље свог детета. Код учитеља је сваки упис првака, сваки први сусрет са одељењем ново искуство, никада чак ни слично претходном. Свака генерација другачија је и свака подједнако важна и драга.

Први сусрет са непознатом дечицом није нимало лак ни нама учитељима. Драги родитељи и децо, и ми учитељи пролазимо кроз низ припрема и на листићу прецртавамо: учионица – спремна, приредба за пријем првака – спремна, поклони добродошлице – спремни, спискови – спремни… Трема је неизбежна.

Први пут у школској клупи је важан догађај у животу сваког ђака, догађај који је испуњен срећом, смехом, ишчекивањем, а код некога од њих сузама, раздражљивошћу и страхом од свега новог и непознатог.

Осим што ногама већина првака не може да дотакне под, сам почетак је резервисан за обострано упознавање. Лица збуњена, а код неких и уплашена. Како дани одмичу, знатижељни ђаци прваци желе да упознају нови, озбиљан школски свет. За време одмора истражују учионицу, школску зграду, школско двориште. Веома брзо стекну поверење у своје учитеље, па их на самом почетку прате у стопу. На часовима су неки радознали, а неки сигурни у своја предзнања.

Са ученицима се разговара о основним начелима комуникације, правилима понашања, договара се и разговара о омиљеним играма, играчкама. Певају се и рецитују песме. Тада се испољава задовољство, њихова упорност и истрајност.

Како време одмиче, схватате како тако мала, живахна деца имају велику способност прилагођавања, брзо усвајају правила понашања у учионици и школи, жељни знања и нестрпљиви за нове активности.

ЗАШТО СУ НАСТАВНИЦИ ФИЗИЧКОГ, МУЗИЧКОГ И ЛИКОВНОГ ПОД НАЈВЕЋИМ ПРИТИСКОМ

Петице за рад и труд, а не за таленат

Крај школске године је најкритичнији моменат у оцењивању, а притисци на наставнике стижу са свих страна. У основној школи први „на удару” су наставници физичког васпитања, музичке и ликовне културе, чији се предмети често сматрају мање важним, и то не само међу ђацима и родитељима, већ и међу колегама, који предају друге предмете. Општеприхваћеном мишљењу – да сва деца треба да имају петице из такозваних „вештина”, јер нису сви талентовани – „ветар” у леђа дају и школски прописи.

У Правилнику о оцењивању у основној школи пише да се оцењивање из предмета музичка култура, ликовна култура, физичко васпитање и изабрани спорт обавља полазећи од ученикових способности, степена спретности и умешности. Ако ученик нема развијене посебне способности, приликом оцењивања узима се у обзир индивидуално напредовање у односу на сопствена претходна постигнућа, могућности и ангажовање ученика у наставном процесу.

– Тај члан индиректно говори да сваки ученик може да има пет, јер се оцењује напредак, а не стање. Удружење педагога физичке културе Београда и Српски савез професора физичког васпитања и спорта иницирали су доношење Правилника или стручног упутства за реализацију наставе физичког и здравственог васпитања. То се односи не само на новоформирану компоненту обавезне физичке активности, већ и на оцењивање – објашњава Горан Петровић, председник Удружења педагога физичке културе Београда.

Критеријуми оцењивања, према његовом мишљењу, не треба да буду усмерени ка спортизацији овог предмета, већ је кључни циљ да ученик уме да користи физичко васпитање у свакодневном животу, превасходно због сопственог здравља.

Љиљана Кувељић, наставница музичког у београдској ОШ „Младост” и чланица УО Удружења музичких и балетских педагога Србије, сматра да поменуту одредбу Правилника о оцењивању не треба тумачити тако да се свим ђацима дају петице. Наглашава да се таленат не оцењује.

– Много је ствари које се оцењују, од активности на часу, рада, труда, залагања…Кад је реч о певању, не оцењује се интонативно тачно певање, већ то подразумева примену динамике, темпа, разумевање текста, јасног изговора, правилног дисања, правилног држања… И пристојно понашање је рад на часу, јер ако је дете немирно, непристојно, не само што не слуша шта се ради, већ омета и друге. Водим рачуна и да свеске буду уредне, иако се мало пише. Све што се ради искључиво се ради на часу, јер у музичком нема домаћих задатака – објашњава Кувељић, која своје ђаке води и на концерте, балетне представе и додатно их награђује за труд, заинтересованост и што су своје слободно време издвојили за те активности.

На питање може ли ученик да има петицу из физичког, уколико слуша налоге наставника, труди се, редовно носи опрему и присуствује часовима, Горан Петровић одговара:

– Да, и то не само формално по прописима, већ и суштински, јер је он физички активан онолико колико му дозвољавају његови физички капацитети. Активност на часу и однос према раду нису прецизно дефинисани у документима и није иста активност на часовима математике, географије и физичког васпитања – указује Петровић, сликовито објашњавајући да то у физичком подразумева да се „чело оросило у уводном делу часа”.

Лола Лукић, из Удружења ликовних педагога Србије, сматра да дисциплина и правила понашања у школи морају да постоје. Велики изазов за наставнике је како да децу науче да се на часовима ликовног опусте и покажу креативност, али не на начин како се понашају у парку.

– Мало нас данас живи од ликовне уметности. Данас је најважније колико новца неко зарађује, па све ово што ми предајемо испада луксуз, а пошто се без луксуза може, многи родитељи сматрају да то и није важно. Наравно, до нас наставника је да ли ћемо то да допустимо или не. Јер ако из генерације у генерацију дозвољавамо да поклањамо оцене, и ученици и родитељи ће се временом на то навикнути. Наравно, морамо имати јасне стандарде зашто дајемо одређену оцену. У ликовном то није увек лако, јер је доста тога утисак. Некад не стигнемо да запишемо сваки детаљ, јер су нам руке заузете, док радимо са децом, али ако човек води евиденцију и врло јасно зна ко је и колико радио, родитељи морају да имају противаргументе ако сматрају да је њихово дете заслужило већу оцену. Али пошто нису били на часу, значи да могу да се ослоне само на причу свог детета – каже Лукић.

И она одбацује тезу да није свако дете подједнако талентовано и да га због тога не треба кажњавати оценом мањом од петице.

– Ми никад не тражимо таленат, јер не предајемо у уметничким школама. Битан је рад, јер чак и талентовано дете ће напредовати ако ради, у супротном се то неће десити. Радимо по плану и програму, али постоје наставне јединице које се могу реализовати на много начина и верујем да колеге прилагођавају програм да свако дете може да стигне до петице, ако је заинтересовано – каже Лукић, која предаје у ОШ „Дринка Павловић”.

Истиче да ликовне културе нема тако много у средњим школама, па је самим тим највише проблема у основној.

– Десило ми се на крају прошле школске године да родитељи нису били задовољни оценом детета и пријавили су инспекцији да имам некоректан однос према њему. Инспекција је дужна да реагује на сваку пријаву, дошли су у школу, објаснила сам како радим, показала сам ученикове радове и наравно да нисам била кажњена, али ми није било пријатно. Један од проблема је што наставници нису заштићени. Највише што ми као Удружење можемо да урадимо јесте да свако од нас чува свој предмет и да не дозвољава притиске. Али је прилично индивидуално колико ко може да се са тим носи – наводи Лукић.

Из искуства, које имају у струковним удружењима, наши саговорници потврђују да неки наставници наилазе и на неразумевање колега, који предају друге предмете. Пошто оцене закључује одељенско веће, догађа се да оно једноставно прегласа предлог предметног наставника и да се оцена поклони. Нажалост, то није пракса само са оценама из физичког, музичког и ликовног, али су они кудикамо у неповољнијем положају од математике, српског, физике… Горан Петровић истиче да и избор предмета који се полажу на завршном испиту указује на одређени вредносни модел, који је довео у неравноправан положај остале наставне предмете у процени знања и умења ученика.

В. Андрић

АНТРФИЛЕИ

ВУКОВЦИ СА ЧЕТВОРКАМА

Занимљиво је да ови предмети имају посебан статус и у Правилнику о додели Вукове дипломе, јер се, „изузетно, може доделити ученику који из објективних разлога не постигне одличан успех у свим разредима из предмета за које је поред залагања потребна и одговарајућа способност као: музичка култура, ликовна култура и физичко васпитање”.

„ЕПИДЕМИЈА” ПЕТИЦА

На својеврсну „епидемију” петица из предмета који се сматрају „вештинама” указује анализа успеха генерације осмака коју је пре неколико година урадило Министарство просвете. Просечне оцене на нивоу Србије из изабраног спорта у шестом, седмом и осмом разреду износиле су чак 4,8, а за нијансу су биле ниже из физичког. На другом месту је ликовно са 4,6,а потом музичко са просеком 4,5.

ЛЕКСИКОЛОГ И ЛЕКСИКОГРАФ ПРОФ. ДР РАЈНА ДРАГИЋЕВИЋ

Језик је стање духа говорне заједнице

За очување српског језика и за његово најздравије богаћење било би веома корисно служити се могућностима његовог развоја из сопствених извора, од сопствене грађе. Те могућности су неисцрпне

У језику се заиста огледа стање духа једне говорне заједнице, а српски језик показује да стање нашег духа није баш у најбољој форми. Губе се критеријуми, мењају се вредности, банализује се наша свакодневица, а све се то види чим отворите новине. Пошто је тешко покренути знатижељу читалаца навиклих на бурна дешавања у ријалитијима, у интернет-игрицама, па и у политичком животу, новинари и аутори колумни употербљавају лексику којом се појаве о којима пишу свесно преувеличавају и приказују у сензационалистичком светлу. Ево неколико примера из медија. Један колумниста дневних новина пише: Тога има у хектолитрима у Србији. У другим дневним новинама преноси се изјава једног министра који каже да неће организовати гигаконференцију, а читамо још и оваква лексичка надувавања: велеобрт, хипер-гига-мега-ултра-супер-екстра хипермаркети; турбо-сега-мега-пинк средња класа.

Баналне су и лексичке игре које се примењују у именовању појмова (у медијима који слове за угледне): цик-цак политика, тути-фрути партија, пинг-понг дипломатија, хаштаг дипломатија. У цик-цак, тути-фрути, пинг-понг свакодневици тешко је пронаћи разлоге за оптимизам у вези са стањем духа нације, каже у разговору за Просветни преглед Рајна Драгићевић, српски лексиколог и лексикограф, доктор филолошких наука и редовни професор Филолошког факултета у Београду, коментаришући констатацију новинара да језик одражава стање духа једне заједнице и одговарајући на питање како савремени српски језик и фонд речи који је у свакодневној употреби одражава наше друштво?

Додајмо и то да се проф. др Драгићевић још бави и творбом речи и методиком српског језика.

Шта је донела глобализација у српском језику?

– Као и у многим другим друштвеним појавама и односима савременог доба, глобализација је један од доминантних покретача лексичких промена у већини словенских и европских језика. У Москви је, 2009. године, одржана научна конференција Комисије за творбу речи Међународног славистичког комитета, која је била посвећена иновацијама у творби речи и новим речима у словенским језицима. Стручњаци за лексикологију и творбу речи из свих словенских земаља реферисали су о лексичким новинама у својим језицима. Сви су прикупили и представили богату грађу из речника неологизама. Изненађујућа је била чињеница да су спискови неологизама у свим језицима били скоро подударни. Тако су, рецимо, у свим језицима као неологизми забележене лексеме овог типа: бизнис-клуб, мастер-клас, фитнес-клуб, џез-концерт, затим бројне лексеме које се завршавају на -изација (бирократизација, интернетизација, радикализација, вулгаризација, ароматизација), лексеме на -ист(а) (хуманист, идеалист, натуралист, илузионист, компјутерист) итд.

Ако скупове речи у различитим језицима представимо у виду концентричних кругова, може се рећи да је само централни део тих кругова остао стабилан. Најважније и најфреквентније речи нису се промениле. Периферијски нивои свих језика све више личе једни на друге, тј. лексика за нове појаве и процесе готово да је изједначена у свим словенским језицима. Као што у свим градовима Европе ничу исте продавнице у којима се продају исти производи, тако се и језици попуњавају истим речима. И као што домаћи произвођачи мукотрпно покушавају да задрже домаће фабрике и продавнице своје робе, а мало ко од њих у томе успева, тако и језици широм Европе мукотрпно покушавају да задрже свој идентитет, а у томе успева само најстарија, базична лексика (на пример, она којом се означавају делови тела, делови куће, најважније радње итд).

Како да се језик богати, а да не изгуби на својој аутентичности?

– Најгора могућност је да када на појаву новог предмета (а савремени свет стално доноси новости у свим сферама) реагујемо тако што позајмимо страну реч да бисмо њоме именовали нови предмет. Прави начини за богаћење лексичког фонда јесу грађење нових речи од домаћег (словенског) лексичког материјала или додељивање нових значења већ постојећим речима. Српски језик има разгранату мрежу творбених морфема (суфикса и префикса) који се, према аналогији са другим твореницама, могу додавати на творбене основе. За очување српског језика и за његово најздравије богаћење било би веома корисно служити се могућностима његовог развоја из сопствених извора, од сопствене грађе. Те могућности су неисцрпне.

Тако, на пример, у Семантичко-деривационом речнику читамо да је од именица глава, рука, нога настало неколико стотина нових речи. Те речи имају и велики број значења. Веома је важно да наставници српског језика подстичу код својих ученика креативност у богаћењу лексичког фонда. У том смислу, корисне би могле бити петоминутне лексичке вежбе које би биле засноване на задацима именовања неких до тада неименованих појмова осмишљавањем нових речи или нових значења већ постојећих речи.

Како су настале и коме су намењене Лексикологија српског језика и најновија књига – Српска лексика у прошлости и данас, коју је пре неколико месеци објавила Матица српска?

– Неке моје књиге настајале су успут, као додатни резултат тренутних истраживања. Тако је, на пример, књига Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу настала као додатак Асоцијативном речнику српског језика, а Лексикологија и граматика у школи – као додатни производ писања уџбеника за основну школу и размишљања о њима. Међутим, Лексикологија српског језика и Српска лексика у прошлости и данас – књиге су које су настале с намером. Оне су дуго осмишљаване и припремане, и замишљене су тако да дају одговоре на најчешћа питања мојих студената и колега који се интересују за проблеме српске лексике и лексикологије, и у Србији и у иностанству.

Сматрам да је моја дужност да као универзитетски професор за своје предмете понудим студентима одређене синтезе. У књигама тог типа не могу се дати одговори на сва питања, али оне треба да представљају позив читаоцима да више информација о бројним темама потраже у наведеној литератури на коју им је аутор скренуо пажњу. Истовремено, у неким својим пипцима који се односе на научна интересовања аутора, ове књиге могу и треба да надилазе уџбеничке потребе. Тако се пружа могућност студентима и читаоцима да се упознају с научним портретом аутора, с његовим интересовањима и резултатима. Не треба сметнути с ума да се аутор представља својим читаоцима и у прегледним деловима књиге јер избор сегмената из литературе и начин на који се они распоређују, такође много говори о интересовањима аутора прегледних делова монографије.

Све сам ово имала у виду док сам конципирала и Лексикологију и Српску лексику. Ове две књиге допуњују једна другу. У Лексикологији се говори о семантичким појавама и процесима, а у Српској лексици о јединицама лексичког система. У Лексикологији се описују процеси који се односе на скоро све језике, а у Српској лексици фокус је усмерен на процесе у српском лексичком систему.

Ипак, постоји нешто што повезује ове књиге и што представља тему и једне и друге, а то је моја заинтересованост за универзалност семантичке промене, јер од језика до језика и унутар српског језика од епохе до епохе, синхронијски и дијахронијски, исти закони регулишу семантичке покрете. У основи свих тих промена стоје когнитивни или културолошки процеси. Од свега је, у ствари, најузбудљивији тај спој између језика и ванјезичке стварности (оне видљиве: друштвено-историјске и оне невидљиве: духовно-психолошке).

И ако треба да у једној реченици кажем чиме се бави Српска лексика у прошлости и данас, рекла бих да се бави описивањем језичко-ванјезичке узајамности, појмовно-лексичким међуутицајима и преливањима.

Jелена Kомарица

АНТРФИЛЕИ:

ЗАЈЕДНИЧКА ЕНЕРГИЈА У КЊИЗИ

Веома сам поносна на зборник Речи под лупом због тога што се он састоји из тридесет шест кратких текстова које смо написали моји докторанди и ја. У питању су кратки исечци из њихових доктората које смо током 2015. и 2016. објављивали у дневном листу Политика, а после смо их, захваљујући заинтересованости издавачке куће „Танесиˮ, објавили као књигу. Поносим се том књигом зато што представља плод заједничког труда мојих најбољих студената, који су запослени у Институту за српски језик САНУ, раде на изради великог једнојезичког речника САНУ и пишу докторате или су их већ одбранили. Чланци у овој књизи представљају ретку прилику да се шира публика на приступачан начин упозна са садржајем научних радова чланова једне уважене научне институције као што је Институт за српски језик САНУ, а чији су резултати верификовани у другој значајној научној институцији – на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

У времену лаке и брзе забаве у коме живимо, било би добро да оваквих покушаја има више, у свим наукама и научним средиштима, како би се у грађанству ширило интересовање за науку и популаризовале праве вредности. Научне институције, поред осталог, имају обавезу и одговорност да своје резултате и достигнућа приближе ширим масама, а не да их представљају само у уским, затвореним научним круговима. Аутори неких од ових чланака жалили су се да им је за њихово писање било потребно више концентрације и труда него за прилоге у научним часописима. Ово је разумљиво, јер није лако износити научне чињенице свима разумљивим језиком. Због тога овај труд на популаризацији науке ваља уважавати бар делимично онолико колико и рад у елитној науци. Од свега ми је, ипак, најузбудљивија заједничка енергија која је довела до тако лепог резултата као што је заједничка књига.

ПАРАЛЕЛА СА ЕВРОПОМ

Да ли деца у основним и средњим школама имају довољан фонд часова српског језика? Направитe паралелу са европским земљама.

– Анализирала сам број часова матерњег језика у европским земљама и запазила да није сасвим тачно да ученици виших разреда основне школе и гимназијалци у другим земљама имају више часова матерњег језика него ученици у Србији. Међутим, у нижим разредима основне школе, у скоро свим земљама има далеко више часова матерњег језика него код нас. О тој чињеници треба размислити јер у време када се деца описмењавају, није довољно да читају и пишу само четрдесет пет минута дневно. Ваљало би размислити чак и о удвостручавању фонда часова у том периоду. У даљем школовању, по мом мишљењу, било би добро, ако је могуће, применити руски модел – раздвојити наставу српског језика од наставе књижевности и обезбедити по четири или пет часова недељно из оба предмета.

НОЋ У БИБЛИОТЕЦИ ТРИНАЕСТЕ БЕОГРАДСКЕ ГИМНАЗИЈЕ

Искуство за памћење уместо матурске слике

Матурантима остаје трајна успомена за одлазак из школе, која има везе са наставним процесом, а истовремено им се пружа и могућност да на неконвенционалан начин изразе креативност

Тринаеста београдска гимназија одавно је стекла репутацију „јаке” школе, захтевне и тешке – рећи ће ученици који је похађају, а који ће по завршетку с поносом истицати да су баш у њој стицали средњошколско образовање.

Осим високо постављених стандарда, када је наставни процес у питању, овде се велика пажња посвећује и организацији квалитетних и креативних ваннаставних активности, у које се добровољно и с ентузијазмом укључује велики број ученика.

Једна од њих је и, сад већ традиционална, специфична манифестација „Ноћ у библиотеци”, која као резултат тимског рада изражава добри дух и етос школе, на који су изузетно поносни.

Настала је из потребе за редефинисањем уобичајеног модела славља којe се за матуранте организује на крају школске године.

– Конвенционалне забаве, организоване испред или изван школских зграда, којима присуствују матуранти, док je неколицина наставника задужена за одржавање реда, не разликују се од сличних окупљања чија су обележја једино квантитет и забава. Желели смо да им приредимо свечаност другачијег карактера, мотивисани жељом да деци понудимо нешто чега ће се са задовољством сећати – каже директор школе Бојан Вучковић.

Инспирација је потекла из необавезног разговора колега о вести да се на престижном француском универзитету, на коме је студирао, а касније и предавао чувени филозоф Жан Пол Сартр, једном годишње одржава свечаност „Ноћ са Сартром”. Посвећена је његовом раду, а разноврсни програм траје од касних вечерњих до раних јутарњих часова. Подстакнути тим примером добре праксе, пожелели су да ученицима понуде слично конципиран садржај, који ће допринети да средњошколско образовање заврше обогаћени новим знањима и искуством.

Библиотека је у Тринаестој београдској гимназији препозната као културно језгро школе, па су и главни носиоци активности овогодишње манифестације били библиотекари Тамара Лежаић и Зоран Башић, уз изузетну подршку и ангажовање директора и наставника. Зато истичу да је реч о колективном пројекту.

– Сваке године бирамо одређену тему, коју ученицима расветљавамо на другачији начин, кроз колаж различитих предавања, концерата и изложби. Манифестација је потпуно отворена по форми: садржи и класична предавања професора, и ђачке презентације, и гостовање бивших ученика, пројекције филмова, које су направили ученици и професори… Већ прву „Ноћ у библиотеци” и ђаци и колектив радо су прихватили, па је постала део лепе школске традиције. Матурантима остаје трајна успомена за одлазак из школе, која има везе са наставним процесом, а истовремено им се пружа могућност, као и ученицима млађих година, да на неконвенционалан начин изразе креативност – објашњава библиотекар Зоран Башић.

Те ноћи читава школа оживи! Центар збивања је библиотека, али се пропратни програми одржавају у читавој згради: концерти се организују у холу, професори део активности изводе у својим кабинетима.

Одређивање теме специфичан је задатак, јер треба да буде довољно широка да инспирише и обједини што више различитих научних, али и уметничких приступа. Претходних година, са више аспеката осветљено је неколико феномена: Ноћ, Сан, Истраживања, Сексуалност и Будућност.

– Ове године у фокус је стављено читање, делом и због тога што смо свесни да је, у време интензивне информатичке револуције и дигитализације, статус књиге и читања у сенци, гурнут у други план. Желели смо да читање истакнемо као кључну активност за хуманистичко образовање, за смисао функционисања гимназије – каже Зоран Башић и појашњава да програм није био оријентисан само на литературу и књижевност, већ су анализиране и различите врсте читања.

За уводни део програма обично се бира нешто што обележава читаву „Ноћ у библиотеци”. Овога пута то је био писмени задатак бившег ученика школе, који се бавио умећем и значајем читања, а затим пројекција Оскаром награђеног анимираног филма „Летеће књиге”.

У представљање различитих врста читања биле су укључене и колеге, које предају хуманистичке, али и природне науке.

Прво предавање, „Између редова, слика и слова”, припремиле су професорке Драгана Скрињик и Душица Бишевац са ученицима. Бавиле су се различитим аспектима читања у историји, попут читања старих писама, Шамполионовог открића и читања хијероглифа, плаката, слика итд. О специфичностима читања у хемији говорила је професорка Анита Стојчевски, кроз предавање „Кад формуле устану с папира”, које је припремила с ученицима.

Кроз драмски комад, са потресном темом, професорка психологије Златка Драгутиновић пренела је ученицима поруку да читање има врло важну улогу у покушају да спознамо себе. Професорка биологије Даница Ђурић, са две матуранткиње, полазнице Истраживачке станице Петница, у кратком предавању, пропраћеном атрактивном презентацијом, покушала је да осветли специфичности у читању ДНК ланца.

Цензуром у читању бавио се професор грађанског васпитања Дејан Лучић, док је читав актив професора географије учествовао у читању карата. Професорка латинског Мирјана Козић са ученицима је припремила тему „Библиотеке античког света”, док су професори математике Љубица Миловановић и Ђорђе Голубовић кроз специфичан перформанс – драмски комад „Математика на српском”, представили историју математике и указали на специфичности математичког читања.

„Технотеологија” је необичан назив предавања о читању Библије, професора теологије Вука Јанковића. Показао је присутнима како савремене технологије помажу древну теолошку дисциплину – библистику (проучавање Светог писма) и говорио о специфичностима читања теолошких текстова у односу на друге.

Невладина организација „Čitam – читаш”, представила се, као гост манифестације, анализом бајки, као литературе с којом се срећемо у најранијем детињству, кроз предавање „Живели су срећно до краја живота или ипак не?”

Програм су употпунила и два музичка блока. У првом су школски бендови у холу одржали концерт популарне поп и рок музике, инспирисане читањем и поезијом, док је други био посвећен етно-музици. Професорка музичког Петрица Радуловић са хором је извела колаж песама са балканских простора.

Главно предавање, које традиционално почиње у поноћ, резервисано је за неко угледно име наше науке, уметности и културе. Ове године то је био бивши ученик ове гимназије, професор Радивој Радић, са Катедре за византологију Филозофског факултета у Београду, чије је предавање било посвећено критичком читању прошлости и његовим књигама, које се баве превенцијом злоупотребе историје.

Богат програм завршен је филмом „Речник живота”, којим је професорка Гордана Иветић, академски сликар, кроз девет секвенци приказала неке важне животне епизоде.

Важан део догађаја је и повезивање ученика и професора, кроз дружење у опуштеној атмосфери и уз послужење, чија је круна торта, такође на задату тему. Ове године било их je две, у облику књига, на којима је писало „Читање је слађе од мене” и мото манифестације Liber libertas – Читање ослобађа.

Наташа Ивановић

АНТРФИЛЕИ

ИНСПИРАЦИЈА

„Ноћ у библиотеци” пропраћена је и богатом маркентишком кампањом. Школа штампа флајере и беџеве за ученике и професоре, којима се обавештавају и на разне начине позивају да учествују у манифестацији. Такође, по одабиру теме штампа се и дели текст који ће их инспирисати у припреми радова. Ове године то је био одломак из књиге „Појуће срце” Ивана А. Иљина, у ком се, између осталог, каже: „…Јер постоји читање које обогаћује душу човека и изграђује његов карактер, као што постоји читање које га разара и квари”.

ФОТО-КОНКУРС

За све ученике гимназије расписан је и фото-конкурс са темом читање, а прва три рада награђена су ваучерима за куповину књига. Изложба у холу школе неоспорна је потврда креативности, маштовитости и дубоког промишљања. Један од радова, ученице другог разреда Катарине Прице, обухвата сет од три фотографије: на првој девојчица чита Толстојеву „Ану Карењину”, док се у позадини види пруга; на другој у једној руци држи књигу „То”, аутора Стивена Кинга, док у другој држи црвени балон; а на трећој, уз „Лолиту” Владимира Набокова, држи лилихип, као директне асоцијације на литературу.

ОДБРАНА ЧАСТИ ИСТОРИЈЕ

Професор Радивој Радић, човек који брани дигнитет и част историје од разних злоупотреба, одржао је изузетно занимљиво предавање о критичком тумачењу прошлости и стручној превенцији и борби против злоупотребе историје. Његове књиге, „Срби пре Адама” и „Клио се стиди”, покушавају да одбране научност историје од различитих злоупотреба, каже библиотекар Зоран Башић.

Према речима професора Радића, његово предавање је било само део једне велике приредбе.

– Као бивши ђак Тринаесте гимназије био сам и носталгичан и дирнут колико су ти млади људи са наставницима лепо и квалитетно организовали изузетно богат програм. Предавање је покренуло занимљив разговор, постављали су ми одлична питања, на која сам се трудио да одговорим. Као историчар, сматрам да је врло важно да млади људи разумеју проблеме које ствара псеудоисторија и искривљивања и злоупотреба чињеница. Дао сам и неке примере и говорили смо о томе како се борити против тог великог проблема, не само наше земље и не само историје: свуда у свету опало је поверење у научни метод. Живимо у помало површном времену, где су почели да доминирају опсенари, који воле да износе мишљења, иако нису стручњаци – каже Радивој Радић.

Током „Ноћи у библиотеци” схватио је, како каже, да улога овог топлог школског кутка није само да ђак позајми књигу.

– Она може да буде носилац и организатор бројних активности, промоција, трибина, разговора и расправа, током којих професори могу да усмеравају ученике, што се показало као веома успешно те вечери, која је на мене оставила изузетан утисак – каже професор Радић.

КОМУНИКАЦИЈА И МОТИВАЦИЈА

Јелена Косара, ученица другог разреда, са другарицом и професорком географије радила је на теми читање модерних и тематских карата. Учешће у манифестацији оцењује као изузетно искуство, кроз које су се ученици повезали и зближили са наставницима.

– Помогло ми је да сагледам неке нове аспекте, када је о настави реч, али и да остварим бољу комуникацију са професорком на теме које ме занимају. Осим што је леп начин да се опростимо од матураната, овај вид активности мотивише ученике да се укључују у школске активности, да се повежемо и радимо тимски – каже Јелена Косара.