НАТАША КРИСТИЋ ИЗ ВАЉЕВСКЕ ГИМНАЗИЈЕ ПРОГЛАШЕНА ЗА ОМИЉЕНУ ПРОФЕСОРКУ СРБИЈЕ

НАТАША КРИСТИЋ ИЗ ВАЉЕВСКЕ ГИМНАЗИЈЕ ПРОГЛАШЕНА ЗА ОМИЉЕНУ ПРОФЕСОРКУ СРБИЈЕ

Награда по мери срца

 

Када волите оно што радите, радите то предано, не скривате ваше мане и радо делите са другима дарове по врлини – неминовно се деси љубав. Ако бих покушала да нађем одговарајуће речи за мој рад, онда би то били пасија и истина. Овако Наташа Кристић, професор ликовне културе и грађанског васпитање у Ваљевској гимназији, одговара на питање које особине треба да красе наставника да би га ђаци сматрали омиљеним. Управо њој је припало то ласкаво признање, које се другу годину заредом додељује у оквиру сајма образовања EDUfair. За омиљеног професора гласају ученици средњих школа из целе Србије, а вест да је баш она изабрана затекла ју је на гостовању са школском драмском трупом.

– Била сам уверена да се неко од наших ученика – глумаца слатко шали, телефонирајући ми пре доручка, чак сам госпођи која је била задужена да ме обавести постављала шаљива питања – преноси нам њену прву реакцију професорка Наташа.

Лука Кркељић, ученик Ваљевске гимназије, објашњава како је дошло до кандидатуре:

– Неколико дана пре 8. марта видео сам информацију о конкурсу за омиљеног професора Србије. Пошто смо имали потешкоће да се сложимо око традиционалног поклона за Дан жена, предложио сам одељењу да покушамо да разредну пријавимо на тај конкурс. Испрва смо мислили да смо прекасно кренули у организовано гласање. Међутим, показало се да је то нетачно. У почетку је гласање држано у тајности, мада се као и свака добра вест брзо проширило по школи, и из дана у дан су пристизали нови гласови ученика наше школе, па и шире. Професорка Кристић у Гимназији ужива углед ведрог и драгог професора, спремна је да сваком ђаку изађе у сусрет и посаветује га у свакој прилици и неприлици – објашњава Лука.

Професорка Наташа, према његовом мишљењу, веома се разликује од класичног стереотипа српског професора. Поред тога што и обавезно градиво учини веома занимљивим и разумљивијим, ђаке учи нечему много важнијем – како да буду добри људи. Њена предавања о бароку и ренесанси, манирима и о решавању свакодневних животних неприлика урезана су у памћење сваког гимназијалца, сматра Лука.

– Апсолутно је посвећена свом послу и нама, то се не може описати, то се просто осећа и ђаци су то препознали. Због тога сматрам да је награда отишла у праве руке. Њени часови нам улепшају дан, јер се увек труди да на занимљив начин приближи ликовну културу и свет уметности – истиче ученица Нина Маровић.

Тако кажу ђаци, а Наташу Крстић смо питали шта мисли које особине ученици код ње цене. Каже да на то не може дати универзалан одговор, јер је сваки ученик прича за себе; свако тражи другачију меру пажње и тактилности; о сваком би се могла написати нова прича. Ако би неку од њених особина морала да прогласи за „дежурног кривца”, сматра да би то био дар слушања. Верује да има срећу да предаје предмет који јој омогућује да разговара са ђацима о многим животним темама.

– Сматрам да је сваки садржај примерен, ако умете да га артикулишете на начин који је ђацима прихватљив. У томе је тајна. Не постоје животни садржаји који су тривијални или претешки, само постоји прихватљив начин на који то саопштавамо – наводи она.

Питали смо нашу саговорницу како гледа што се неки предмети, попут ликовног, често сматрају мање важним, чак и међу наставницима.

– Болно сам задојена Сократовском идејом о сусрету душа. Када тако посматрате свет и односе, све границе, на свим меридијанима, престају да постоје. Не ограничавам се шта мисле или раде други. Волим да верујем, а тако учим и моје ђаке, да свако ко се довољно оснажи да рашири крила има прилику да спозна мноштво светова и радост живљења – истиче Кристић.

Иако рад у школи није био на листи њених жеља, верује да судбина ипак постоји. Од професора на замени за двадесет година постала је омиљени професор. То је, како истиче, „више но што се могло очекивати од дипломираног академца, који је био убеђен да нема дара за рад са већим групама и да му је место у институту или у музеју”. На питање шта се променило за две деценије, колико је запослена у просвети, наводи да је „мало унапређена технологија, мало су удобније учионице, наставници никад нису били свеснији дечјих права, али је на линији срца све остало исто”. За њу је математичка једначина једноставна:

– Ако волите, бићете вољени; ако дајете, добићете. Само треба да будете довољно храбри да први направите корак ка срцу испред вас – истиче Кристић.

Од организатора сајма образовања на поклон је добила две авионске карте за било коју дестинацију у Европи. Још није одлучила где ће путовати. Има неколико идеја и све су јој, како каже, подједнако привлачне.

В. Андрић

 

Антрфиле

ИЗАЗОВИ

Наташа Кристић је дипломирала историју уметности на Филозофском факултету у Београду. У Ваљевској гимназији ради од 1997. године. Предаје предмете из области историје уметности и грађанско васпитање. Њену пажњу привлачи све што има везе са уметношћу. Истиче да је довољно да јој неко упути изазов и да је већ на трагу новог пројекта.

Сем рада у настави, руководи фото-секцијом, организује трибине, изложбе, учествује у школским пројектима превенције и заштите здравља адолесцената, сарађује са културним и научним установама града (Модерна галерија, Ваљевски музеј, Библиотека „Љубомир Ненадовић”, Истраживачка станица Петница…). Рецензент је великог броја уџбеника ликовне културе. На дугачком списку њених интересовања су и фотографија, филм, литература, мода, музика.

 

Антрфиле

КАД САН ПОСТАНЕ ЈАВА

– Сећам се студентских дана, када сам са чежњом пролазила поред графита на којима је неко свом силом свог бића узвикнуо другом бићу да га воли. Сањала сам да се то и мени једном деси. И, ево, небројена срца су једнодушно, несебично и храбро на мом зиду исписала то жељено „Волимо Вас” – објашњава Наташа Кристић шта јој значи признање омиљеног професора.

 

 

 

 

НАУЧНОСТРУЧНА ТРИБИНА У МАТЕМАТИЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ

 

Физичка активност – лек за 21. век

 

 

 

Аутори трибине одлучили су да се директно „ухвате укоштац” са све озбиљнијим и комплекснијим проблемима комплетне популације, препознају кључне елементе и утичу да се што више особа укључи у активности које доприносе подизању здравственог статуса популације

 

 

Посебно је карактеристично за младе људе данас да много времена проводе за рачунарима, играјући се или радећи, и то директно утиче на читав њихов здравствени систем, изазивајући различите проблеме, од равних табана до кривљења кичме, који касније имају значајне последице, навео је директор Математичке гимназије Срђан Огњановић, отварајући научностручну трибину „Физичка активност у 21. веку”, организовану с идејом да ученике подстакне да размишљају на ту тему и на време предузму превентивне мере.

Велики број ђака с пажњом је испратио предавања еминентиних стручњака – доктора, професора и врхунских спортских радника – који су утицај недовољне физичке активности савремених генерација на здравље осветлили из различитих углова.

Аутори трибине одлучили су да се директно „ухвате укоштац” са све озбиљнијим и комплекснијим проблемима комплетне популације, препознају кључне елементе и утичу да се што више особа укључи у целогодишње, осмишљене активности, које доприносе подизању здравственог статуса популације.

Организатор скупа и оснивач Удружења „Живимо здравије” Братислав Бата Ђорђевић, познати кошаркашки тренер и отац Саше Ђорђевића, навео је да је Математичка гимназија прва средња школа у којој се одржава трибина која треба да постакне ученике на свакодневну физичку активност, а што ће допринети већем квалитету њиховог живота и рада.

– Наше удружење основано је с циљем да се поправи квалитет живота грађана, јер су званични подаци Светске здравствене организације алармантни: Србија је на првом месту по броју оболелих од кардиоваскуларних болести, а на трећем по умирању од тих обољења. Стручњаци сматрају да би се променом начина живота грађана број болести драстично смањио, а ту се мисли на здравију исхрану, престанак пушења и редовну физичку активност. Савремена цивилизација, уз сав напредак који доноси, уједно је директно угрозила и угрожава духовни, културни и физички статус деце и младих, утиче на њихов развој, функционални моторички опстанак и психосоцијални статус. Неопходна је синергија између науке, физичке активности, исхране и духовности – објаснио је Ђорђевић. Истакао је да подаци говоре да више од 94 одсто деце има проблема са кривом кичмом или равним табанима, а да ће до 2025. године у Србији бити више од три и по милиона гојазних људи – што читаво друштво обавезује да проблем озбиљно схвати.

Људска врста је део природе, и као таква подложна је њеним законима. А основни закон природе је закон кретања. Оно је и основа опстанка и доприноси континуираном развоју и дуговечности. Физичка активност треба да замени болести, лекове, терапије… све оно што је нужна последица лошег начина живота, нагласио је проф. др Вишеслав Крсмановић, говорећи на тему „Спортске активности и кретање као форма опстанка људске врсте”.

– Физичке активности у себи не садрже само концепт моторичких активности, већ се проширују и на духовну сферу, на ментални развој, психолошке и посебно емоционалне, као и на морално-вољне процесе. Сви заједно чине стубове наше личности, тела и идентитета. Зато, бавећи се физичком активношћу, доприносимо развоју и осталих диспозиција које поседујемо, а које на први поглед изгледају као да су далеко од тога. Ходајући не развијамо само локомоторни апарат, већ доприносимо и развоју психолошких и морално-вољних диспозиција и целокупног функционалног система. Суштина је у синергији, повезивању активности и користи. Јер, кроз различите активности доприносимо развоју комплетне личности – закључио је Крсмановић.

Надахнуто и поткрепљено бројним занимљивим примерима, проф. др Жарко Павић говорио је о синергији ума, дух и тела – интеграцији у личност.

Неправилна исхрана, стрес, физичка неактивност, поред пушења, главни су узрочници све већег броја болести, навео је проф. Петар Стакић, наглашавајући да је рекреативна активност потреба свих категорија.

– Наши преци морали су добро да трче да би нешто уловили и да не би били уловљени. Касније су сеобе народа, ратови и некадашњи живот тражили изузетну физичу припрему. Достигнућа модерне цивилизације довела су да човек више не мора толико да се креће како би постигао све што жели. Али Светска здравствена организација упозорава да савремене болести постају опасност за човечанство, а један од сигурних лекова и инвестиција у сопствени живот јесте физичко вежбање – рекао је проф. Стакић.

Нагласио је и да је за разлику од његове генерације, коју је било тешко утерати у кућу, данашњу тешко истерати из куће, и да је то један од разлога због ког се група стручњака окупила у намери да кроз бројне промотивне акције – пешачење, трчање, вожњу бицикла, пливање, редовно вежбање… – помогну младима да допринесу свом здрављу. Јер, физичка активност може заменити кутије лекова које данас готово свака породица има.

Ирена Дубак говорила је о физичкој активности и превенцији стреса, док је Миодраг Кастратовић, специјалиста за рад са децом са посебним потребама, предочио благодети утицаја модерних плесова на здравији живот особа ометених у развоју.

Наташа Ивановић

 

Антрфиле 1

ХРАНА ЗА МОЗАК

И ендокринолог проф. др Радослав Драгојевић нагласио је да физичка активност и буквално може заменити велики број лекова које конзумирамо:

– Ако редовно примењујемо умерену физичку активност, остварујемо читаву лепезу повољних ефеката, који побољшавају метаболизам, смањују ниво холестерола, триглицерида, повећавају имунитет и слично, а оно што је најважније за децу школског узраста јесте да она најблаготворније делује на мозак, који баштини све њене повољне ефекте.

 

 

Антрфиле 2

ПОЗИТИВНИ ЕФЕКТИ

Проф. др Владимир Копривица навео је да физичке активности, осим бројних позитивних ефеката на здравствени статус, имају утицај и на – сопствену судбину. Наиме, вежбање помаже лучењу хормона среће и доприноси и побољшању живота на свим пољима: од здравственог стања, преко бољих резултата у учењу, а онда и до лакше социјализације са вршњацима.

– Физичка активност је када човек копа башту, уноси дрва или брише прашину. Други термин је физичко вежбање, које подразумева програмирану активност, која нам треба да бисмо наше тело поправили по облику и функцији. Трећи термин је спортски тренинг и он подразумева да анализирамо сопствену личност у био-психо-социјалном смислу и радимо тако да постигнемо резултате – објаснио је Копривица.

Препоручена минимална активност за старије је три пута по пола сата у неузастопним данима, а за младе људе свакодневно по пола сата вежбања за које је неко стручан проценио да је потребно. И ефекти неће изостати – на сваком пољу.

 

 

 

 

 

МИЛОШ БЈЕЛАНОВИЋ, ДИРЕКТОР ЗЕМУНСКЕ ГИМНАЗИЈЕ

Преданост традицији и квалитету

 

Нисмо подлегли притисцима савремених трендова, задржали смо захтеве ученика и квалитет наставе и добили добре резултате, а они добру пролазност на факултете које, показало се, и завршавају са приличном лакоћом. Наша деца науче да уче и да поштују ђачке обавезе, што им помаже даље у животу

 

Глоса: Без квалитета наставног кадра, деце и услова рада – нема резултата!

Посвећен рад и озбиљан приступ квалитету наставе и свакодневном животу унутар куће, али и бројне ваннаставне активности, сарадња са школама у Србији и региону, као и учешће у бројним европским пројектима, били су више него довољан повод да Сретењски орден оде у руке Земунске гимназије. Свакако је то сагледавање резултата и признање квалитета и угледа школе, која је прошле јесени обележила 160 година преданости образовно-васпитном раду.

– Несумњиво да је квалитет препознат и кроз орден који смо добили. Девет година сам директор и мислим да се никада није више радило. Мој радни дан траје од 12 до 14 сати, толико има иницијатива наставника и ђачког парламента за нова и нова дешавања. Све то допуњено је и жељом да се школа што боље опреми, да се обезбеди највећа могућа подршка условима рада.

Дефинитивно, без квалитетног наставног кадра, квалитетне деце и квалитетних услова рада – нема резултата! То што радимо у последњих неколико година доноси све већи број награда, како од локалне заједнице тако и од струковних удружења, а ево – и од Републике, која је све то препознала, а Министарство дало „зелено светло” – да толики рад заслужује и ово признање.

Поменули сте рад на опремању школе и побољшању услова рада. Ту је и обука наставника, мрежа пројеката у земљи и региону…

– Ради се заиста доста. Конкретно, недавно смо имали пројекат развоја демократске културе у школама, што је наставак прошлогодишње приче, која је кроз завршну националну конвенцију, одржану у нашој школи, добила и епилог и наставак. У Србији у њему учествује 20 школа, а ту су и Црна Гора, Хрватска и Босна и Херцеговина.

Прошле године тема је била развој демократске културе код ученика, а ове је дискусија била посвећена екологији – колико наш образовни систем препознаје еколошке теме и колико су школе за њих заинтересоване. Имали смо прилику да се упоредимо и са земљама из окружења, гости су нам били из Мађарске, Републике Српске, Црне Горе, Кипра, као и наше гимназије из различитих региона – из Косовске Митровице, Ниша, Сремске Митровице, Сомбора, Ивањице – покрили смо скоро читаву Србију. То полако већ прераста у традицију. Пре пет година, на нашу иницијативу, направљен је пројекат сусрета гимназија Европе. У њима учествује наша гимназија, као представник Србије, Гимназија „Никола Тесла” из Будимпеште, Гимназија „Доситеј Обрадовић” из Темишвара, гимназије из Шкофје Локе и Требиња и Гимназија „Орце Николов” из Скопља.

У том контексту можемо да поменемо реформу гимназија, која кроз пројекте у редовну наставу уводи својеврсне ваннаставне активности.

– Квалитетна реформа подразумева давање слободе наставницима да изразе креативност и стручност – управо „нестављањем у калупе”. Немате наставни план, већ исходи треба да буду такви како су зацртани, а како ћете их постићи – то је ваше знање и умење. Пројектна настава сваком даје довољно слободе и могућности да се изрази, и наставницима и деци. Пружа им се могућност да наставне јединице реализују онако како би желели – да ли ће то бити есеј, истраживачка посета некој особи или институцији или нешто друго – то је већ на њима.

Да ли можете да сумирате тај облик наставе, после првог полугодишта?

– Не знајући шта ће уследити, већ пре пет–шест година ушли смо у реализацију ваннаставних активности кроз пројекте. Када је прошле године Министарство просвете увело изборне пакете, наши наставници су већ имали искуство у спровођењу сличних активности. После обуке за наставу оријентисану ка исходима и за пројектно планирање, оно што су већ радили применили су са допуњеним знањима.

Ученицима смо пружили сва четири „пакета” која смо одабрали, не само два од њих – Примењене науке, Уметност и дизајн, Језик, медији и култура и Спорт и здравље. Међутим, појавио се реални проблем око времена реализације. То је седми час, међусмена, када свима највише и одговара, али је проблем што имамо 31 групу за изборне „пакете”, што значи да, као највећа гимназија у Србији, треба да реализујемо још 31 час недељно. Управо овде пресудно је искуство наставника у реализацији таквих облика ваннаставних и наставних активности.

За крај године планирана је евалуација и мислим да ћемо од наставника и деце, па и од њихових родитеља, добити релевантне податке у ком правцу би још требало да коригујемо овакве облике наставе – шта је то што им је атрактивно и где су, евентуално, проблеми.

Да ли их је било у досадашњем току пројектне наставе?

– Они сигурно постоје код избора наставника који треба да реализују овакав облик, управе школа су пред изазовима. Имамо релативно велику групацију старијих професора у свим школама, а они су навикли на одређене облике и методе рада, па је то сада тешко да се промени. Водили смо рачуна, за прву годину, ко ће ући у ову причу. Јер, следеће године чека нас изазов – имаћемо, уз први, и други разред за пројектну наставу, практично се дуплира количина часова, као и за то неопходног времена и простора.

Несумњиво да ћемо искуства, која су стекли наставници који реализују овај вид наставе, покушати да пренесемо на што већи део колектива. Тренутно имамо 95 наставника, од тога је њих шест–седам директно укључено у реализацију изборних „пакета”, а ту су и они који учествују у разним облицима и фазама ових пројеката. Не сумњам да ће сваки од њих бар једном колеги да пренесе знања и искуства и да ће нам већ следеће године више од половине колектива бити спремно за овако нешто.

Како оцењујете досадашњи ток реализације и какви су наредни планови?

– Сматрам да је велики успех, целе школе и мене као директора, што смо успели да се спремимо за оно што нас очекује. У некој будућности пројектно планирање и видим као једини или, бар, примарни начин финансирања школа. Кроз буџетско финансирање у школе стизаће све мање новца и зато је неопходно да за то будемо спремни.

Десетак људи из колектива већ је ишло на обуку пројектног планирања. Март је био рок да се дају предлози пројеката за наредни период, како би се до септембра и предаје наставних програма и планова за следећу школску годину направили пројекти, које желимо, и на време обезбедило финансирање њихове реализације.

У том контексту, каква је сарадња школе са локалном средином, органима самоуправе и привредом?

– За разлику од стручних школа, где сад улази и дуално образовање, гимназије су у ситуацији да се на другачије начине повезују с привредом. Пре свега преко различитих универзитета, приватних и државних, који нас, кроз њихове програме, повезују с одређеним привредницима и већ сада ученике покушавају да усмере у коју област ће ићи. Њихов интерес је у томе што ће добити одличне студенте.

Други модел јесте сарадња с локалном самоуправом. Иако није надлежна за средње школе, Градска општина Земун изузетно нам помаже у реализацији пројеката.

Велики број родитеља, успешних привредника, свесрдно нам помаже и учествује у причи коју покушавамо да направимо – што кроз директно финансирање, на пример превоза ученика, до учествовања на радионицама и предавањима, посебно када је реч о родитељима из редова науке и професуре.

Како функционишете у европским оквирима?

– Пре две године учествовали смо у пројекту мобилности школа кроз Еразмус +. Четири тима наших професора ишла су у Данску, Мађарску, Словенију и Литванију. Сва та сусретања доносе нам бенефит. Ако је 20 људи било негде, свако од њих вратио се бар са по једном идејом шта би могло да се поправи и на кој начин. Добијамо велике количине информација и идеја како да унапредимо наш рад, квалитет наставе, као и ђачко учешће у животу школе. Без велике самохвале, по ономе што све та деца раде, наш ученички параламент најбољи је у целој Србији!

Ако имате квалитетне идеје и дате младима довољно подршке, они су веома спремни да изразе креативност и марљивост. Подршка њиховом самопоуздању је довољан разлог за све што радимо.

Осим препознатљивог пролећног карневала, који прераста у традицију и слави заједничко наслеђе већег дела Европе – машкаре, земунска школа позната је и по смеру за надарене за физику – једином у Београду, а у Србији још га има у Нишу и Новом Саду.

– У 45 одељења и укупно четири смера имамо 1200 ученика. Осим наведеног, имамо Природно-математички, Друштвено-језички и смер за ученике надарене за рачунарство. Резултати на крају сваке школске године дају нам за право, на шта сам веома поносан – наши ученици, иако конкуришу са нешто нижим просечним оценама из школе, на пријемним испитима освајају довољно бодова за упис на студије. То је показатељ да имају знање, а да их ми оцењујемо строже него у другим школама.

Нисмо подлегли притисцима савремених трендова, задржали смо захтеве ученика и квалитет наставе и добили добре резултате, а они добру пролазност на факултете које, показало се, и завршавају са приличном лакоћом. Наша деца науче да уче и да поштују ђачке обавезе, што им помаже даље у животу.

У све насилнијем окружењу, како одржавате ред и конструктивну атмосферу у школи?

– Наш Тим за превенцију насиља реагује на било какве назнаке проблема, тако да смо, уназад неколико година, проблеме ове врсте свели на статистичку грешку. Нема гурања под тепих. Скоро смо имали ситуацију када је професор у атмосфери одељења препознао могућност ескалације, сели смо и заједно „ишчистили” ситуацију на време.

Пре седам година увели смо електронску контролу уласка у школу, ученици имају ИД картице са којима улазе. Тако смо ван школе оставили и дилере дрога и друге проблеме, задовољан сам нивоом безбедности и контролом у школи. Годишње немамо ни један одсто ученика према којима се реагује дисциплински.

Били сте у радној групи Министарства просвете, која је правила предлог програма тестирања и обуке за лиценце директора.

– Такође, један сам од првих 30-ак који су положили и добили лиценцу. Стручно усавршавање веома смо озбиљно схватили и у школи и сваког августа наставницима омогућавамо да кроз обуку у нашој установи испуне законску обавезу.

Циљ свих нас је исти – да након четири године ђак буде спреман за факултет, да га научимо да учи и, касније, оно што је научио да зна да примени, да буде спреман за живот.

Сваке године, када држим родитељски састанак за ученике првог разреда, родитеље позовем на квалитетну сарадњу. Ова сарадња доноси праву стратегију за свако дете, јер није наш циљ да нам оно остане у парку, већ да га задржимо у школи. Треба сви да будемо задовољни, а трудимо се да то постигнемо складом обавеза и одговорности са правима.

Дамир Јелисавчић

 

АНТРФИЛЕ:

СУСРЕТИ ГИМНАЗИЈА ЕВРОПЕ

– Први сусрети су били на тему: истраживањем до боље наставе, где је свака школа добила упитник, а резултате смо касније заједнички анализирали и упоређивали какви су ставови ученика према настави, како виде њихову школу и какву би школу желели, као и какве наставнике желе.

Рецимо, тада сам схватио да моји ученици желе боље опремљену школу. Пре пет година имали смо укупно 34 рачунара. Сада Земунска гимназија има 150 рачунара у четири рачунарска кабинета, на рачун чега смо прошле године уписали прву генерацију ученика надарених за рачунарство и информатику.

Ове године, управо половином марта, састали смо се у Требињу на петим сусретима, са темом утицаја ваннаставних активности у школи на побољшање квалитета редовне наставе – прича директор Белановић о ефектима међугимназијске сарадње.

 

 

 

 

 

ИЗ ДНЕВНИКА УЧИТЕЉИЦЕ

 

Инклузија и вршњачка подршка

 

 

 

Два дана пре почетка школске године педагог ме позвао да упознам девојчицу, која ће бити у одељењу мојих ђака првака. Кроз дневник рада покушала сам да пренесем моја искуства у подучавању детета с тешкоћама у учењу у редовној школи. Сматрам да могу бити од користи учитељима и наставницима, али и родитељима, јер се мора деловати јединствено и доследно

 

 

Кроз дневник рада покушаћу да пружим осврт на мој рад са аутистичном девојчицом. Први корак је било трагање за одговарајућом литературом, како бих се што боље упознала са аутизмом. Планирање је почело од упознавања до образовног и васпитног деловања, што је захтевало тимски рад у школи. Радили смо заједнички – родитељи, педагог и ја, уз подршку осталих колега. На почетку је најважније прихватање и прилагођавање, а након тога образовање и васпитање детета са знацима аутизма. Моја основна порука је да се мора деловати јединствено и доследно.

Два дана пре почетка нове школске године педагог ме позвао да упознам девојчицу, која ће бити у одељењу мојих ђака првака. Девојчица има дечји аутизам и сматрано је да би било добро да се упознамо пре првог септембра.

Први сусрет – Дочекују ме мама и А. Представљам се. Мама је узбуђена. А. остварује слаб контакт очима, не одговара на моја питања. Предлажем да обиђемо учионицу. А. прихвата моју руку.

Након обиласка учионице одлазимо на састанак са педагогом. Док седимо у канцеларији, А. шета, додирује ствари. Баца оловку ка вратима, љута је, јер није добила очекивано. Мами је непријатно, не реагује. Ја остајем затечена и нема. Не знам ни шта да кажем, ни шта да урадим. То је био мој први сусрет са дететом са аутизмом.

Викенд који је уследио искористила сам да пронађем неке информације о аутизму. Са много стрепње дочекала сам и почетак школске године.

На приредби првог септембра А. неконтролисано виче, узнемирена је, прича неповезано. Смета јој гужва, пуно људи, бука.

Прва недеља – Дани у првој недељи протичу слично. А. остаје по један час, како би се полако адаптирала на школу. Мајка са њом седи у последњој клупи. А. устаје, шета, подвлачи се под клупу. Узима фломастере без питања и црта по табли. Покушавам да одржим пажњу остале деце, у исто време будно пратећи шта ради она. Друга деца је посматрају. Ни њима ни мени није пријатно. Од мене се очекује да нешто урадим, да прекинем галаму, да покажем ауторитет.

Причала сам са ђацима и објаснила им да је и њихова другарица уплашена, да је и њој све ново. Нагласила сам им да су њени поступци одраз њених тренутних осећања и да она не уме да сакрије ни бес, ни страх, ни радост. Све испољава онако како се тренутно осећа. Ми смо ту да јој помогнемо да се и она са нама осећа лепо и пријатно.

Септембар – Не постоји интеркација са другом децом, несвесна је другара. Изговара само просте реченице, и то само када је реч о њеним потребама. Контакт са мном углавном је инициран са моје стране. Покушавам да што чешће остварим контакт очима. Једина активност која је интересује јесте цртање по школској табли. Воли да црта. Одбија било шта друго, ако јој се понуди. Када сам јој прекинула цртање, бацила се на под и ударала ногама и рукама. Покушавам да је подигнем, али она све јаче плаче. Када је мајка пришла да је подигне, А. је удара. (Договорено је да мама не остаје у учионици.)

Не допада јој се када пуштам музику, уши прекрива рукама. У току наставе шета учионицом. Воли да седи за катедром. Имам утисак да јој се допада да гледа децу, иако тада углавном сецка различите фигурице за мојим столом.

Прва посета логопеда и педагога часу била је половином септембра. А. час седи на клупи у ћошку учионице, час се клати напред – назад, испуштајући неразговетне звукове, час четвороношке скакуће по учионици, обилази другу децу, додирује им ствари.

Остали ђаци је углавном посматрају. Не допада им се када им додирује ствари и када вришти. Поједина деца су уплашена. У грчу су, када им приђе, јер нису сигурни шта ће да уради.

Пре сваког састанка са родитељима договарала сам се са педагогом о корацима планираним за наредни период. Договор је да педагог води састанке и родитељима пренесе активности, које смо планирале, и начин њиховог остваривања.

Први састанак са родитељима и педагогом, после две недеље – Договорено је да А. остаје у школи по два часа. Циљ је да се адаптира и боље упозна са другарима. Родитељи су вољни да послушају савете педагога и учитељице.

Родитељи остале деце на родитељском састанку у септембру, коме нису присуствовали А. родитељи, упознати су да је са нама у разреду и девојчица са посебним потребама. Замолила сам их да свако поразговара са његовим дететом. Искрено сам рекла да је и мени први пут да радим са таквим дететом. Биће ми потребна и њихова помоћ и веома је битно да сарађујемо.

У току септембра, док су остала деца пратила наставни процес, циљ је био да се за А. нађе активност коју воли, добијала је папир за цртање, како би се што дуже задржавала на свом месту.

Након месец дана А. је остајала и петнаестак минута на свом месту, радећи само активности које она одабере – боји и сецка. Не прати активности на часу. Не укључује се. На питања одговара само кратко, често пре тога неколико пута понављајући питање. Контакт са ученицима је слаб и краткотрајан – инициран са њене стране, али без потребе за повратном информацијом. И даље седи у последњој клупи сама, родитељи не присуствују часовима. Контакт се углавном своди на две ученице, које воли и чија имена зна. Остала деца јој нису интересантна. Са мном је остварен бољи контакт. Долази до мене. Тражи пажњу и загрљај. Воли да седне код мене у крило. Ако јој се не посветим, баца се на под, ваља се и вришти.

Октобар – Покушавам да будем доследна у захтевима и да се понашам према А. као и према другој деци. Дозволим јој да дође до мене, помазимо се, загрлимо, али јој не дозвољавам да читав час буде код мене. Покушавам и њу да научим правилима, која смо усвојили у учионици.

Са другим ђацима разговарамо о А. понашању и заједно се договарамо. Постоје и нека ситна правила, која ће важити само за њу – сме да шета, да црта по табли, додирује школски прибор других ученика.

Почетком октобра А. је због болести десетак дана била одсутна. Повратак јој је јако тешко пао. Понашање као и првог дана. Поново је потребан период адаптације, како би се вратила на научена правила.

Други састанак са родитељима и педагогом, после два месеца од почетка школске године – Договорено је да А. остаје по три часа, али да часу увек присуствује и један од родитеља, како би се наставни процес одвијао несметано. Циљ нам је да у наредном периоду научи да што дуже седи на часу, да не шета по учионици и да покуша да препише записе да табле. Састанци ће се одржавати према потреби, у зависности од тога како А. буде напредовала. Родитељи су вољни да сарађују и послушају савете (родитељи морају бити доследни, битан фактор).

У мени је постојала сумња. Константно присуство још једне особе у учионици, поред мене, требало је да се навикнем и на то. Стрепња за сваки поступак, сваку изговорену реч, да ли ћу се осећати као под лупом. Морам признати да ми се није допадала та идеја, али друге опције у том тренутку није било.

Са ученицима сам разговарала о присуству једног од А. родитеља на часу, о разлогу због којег је са нама у учионици. А. је неопходна помоћ, али ми не треба да обраћамо пажњу на њене родитеље. У неколико наврата морала сам да реагујем – када су се деца обраћала А. родитељу у току часа. Временом сам се и ја навикла и заборавила на присуство А. родитеља. Невероватно је како се брзо навикнемо на новонастале ситуације.

Покушавала сам да будем добар пример мојим ђацима. Према А. често сам морала да будем строга, јер сам временом схватила да једино тако реагује и послуша, као и да у исто време будем и блага према осталим ђацима. Схватила сам да су васпитни и социјални део нешто са чим ћу морати превасходно да се позабавим, када је у питању А., па тек онда можемо да радимо и на образовном делу.

Временом се и А. ослободила. С времена на време знала је да нас изненади шта се све то крије у тој малој главици. Испоставило се да је дошла у школу са добрим предзнањем. Знала је сва слова. У децембру сам успела да је тестирам – ишчитава и разуме прочитано. Знала је да рачуна до 20. Тиме је и образовни део био олакшан.

Јануар – У односу на септембар приметан је велики напредак. Уз помоћ родитеља, који присуствују часу, успева да препише садржаје са табле. Седи заједно са другим ученицима. Са децом остварује бољи контакт. Престала је да свакодневно дира ствари других ученика. И они су је прихватили. Када им у току часа приђе и узме бојицу, не смета им. Покушавам децу да усмерим ка А. – да јој помажу, да имају неке активности са њом. Да оду са њом до тоалета, донесу јој воду, позајме јој бојице, али исто тако сам им објаснила да и они од ње понекад могу да позајме нешто.

А. изузетно лепо црта, прави фигурице животиња од папира. Када имамо времена, замолимо је да нацрта нешто на табли. Деца су задивљена – покушавам да истакнем њене добре стране. Разговарано је са њима да се А. мало разликује и да неке задатке, који су њима лаки, она ради дуже. Зато постоје задаци које ће она лакше и лепше извршити од њих, приметили су и они да зна лепо да црта.

Код А. је израженија самовоља у односу на осталу децу. Увек покушава да добије оно што жели. Покушава да прва стане у ред, иако је већ неко стао. Деца су је у почетку пуштала. Често би и погледом од мене тражила потврду. У једном моменту приметила сам да почиње да то користи. Поновили смо: правила која постоје у разреду важе за сву децу, па и за А. Ако прва не стане у ред, на њима је да одлуче да ли желе да је пусте преко реда или не, али да се и не узнемире, ако А. почне да вришти. Када је незадовољна, она то неће изговорити као они, већ на њен начин. Ипак, што пре буде схватила да су правила за све иста, пре ће се смирити.

Добивши од мене подршку, а свако од њих се борио за своје место у разреду, тако су почели да се понашају и према А. На њена бурна негодовања нико није обраћао пажњу, па су и она временом била ређа.

Родитељи се смењују недељно. Мајка је амбициознија, истрајнија, и када је она поред А. она успева да испуни оно што смо планирали. Отац је болећивији према А., мање доследан. У току часа када јој се није радило, дешавало се да удари оца или мајку. Родитељи често нису реаговали. У једном тренутку такав модел понашања покушала је да примени и на околину у школи, укључујући и мене. Са оцем је договорено да јој се сваки пут, када удари њих или мене, такво понашање не дозволи и да мора да схвати да постоје последице. Тог дана прекида наставу и одлази кући. Када је узнемирена, договор је да изађе из учионице са родитељем, да се прошетају, и врате када се смири.

У моментима док А. вришти, некада се баца и по поду, мени као учитељу је било веома тешко да се концентришем на наставу, па се искрадала и понека материјална грешка. Деца су знала да се узнемире и тада смо прекидали започету активност. Те моменте користили смо за „слатки тренутак” – нашу кутију са бомбонама.

 

Слободанка Лазић, наставник разредне наставе

ОШ „Филип Филиповић”, Београд

 

(Наставак у следећем броју)

 

 

АНТЕРФИЛЕ:

 

ПРАВИЛА

 

Већ прве недеље су постављена правила, која ће важити у школи, у нашој учионици. Разговарала сам и са А. родитељима и договорили смо се да ће и она морати да се понаша у складу са њима, како би сва деца била једнака.

 

 

АНТЕРФИЛЕ:

 

ПОДРШКА РОДИТЕЉА

 

Наставни процес у учионици лакше се одвијао од када поред А. седи неко од родитеља. У стању је да препише записе са табле, али јој је потребна помоћ. Брзо се умори. Неопходно је да јој неко константно враћа пажњу. У току рада подједнако сам обилазила и А. и остале ученике. Папире за цртање смо избацили из употребе. Добијала их је само као награду, када заврши преписивање са табле.

 

 

 

 

 

ИЗ ДНЕВНИКА УЧИТЕЉИЦЕ

 

Инклузија и вршњачка подршка

 

 

 

Два дана пре почетка школске године педагог ме позвао да упознам девојчицу, која ће бити у одељењу мојих ђака првака. Кроз дневник рада покушала сам да пренесем моја искуства у подучавању детета с тешкоћама у учењу у редовној школи. Сматрам да могу бити од користи учитељима и наставницима, али и родитељима, јер се мора деловати јединствено и доследно

 

 

Кроз дневник рада покушаћу да пружим осврт на мој рад са аутистичном девојчицом. Први корак је било трагање за одговарајућом литературом, како бих се што боље упознала са аутизмом. Планирање је почело од упознавања до образовног и васпитног деловања, што је захтевало тимски рад у школи. Радили смо заједнички – родитељи, педагог и ја, уз подршку осталих колега. На почетку је најважније прихватање и прилагођавање, а након тога образовање и васпитање детета са знацима аутизма. Моја основна порука је да се мора деловати јединствено и доследно.

Два дана пре почетка нове школске године педагог ме позвао да упознам девојчицу, која ће бити у одељењу мојих ђака првака. Девојчица има дечји аутизам и сматрано је да би било добро да се упознамо пре првог септембра.

Први сусрет – Дочекују ме мама и А. Представљам се. Мама је узбуђена. А. остварује слаб контакт очима, не одговара на моја питања. Предлажем да обиђемо учионицу. А. прихвата моју руку.

Након обиласка учионице одлазимо на састанак са педагогом. Док седимо у канцеларији, А. шета, додирује ствари. Баца оловку ка вратима, љута је, јер није добила очекивано. Мами је непријатно, не реагује. Ја остајем затечена и нема. Не знам ни шта да кажем, ни шта да урадим. То је био мој први сусрет са дететом са аутизмом.

Викенд који је уследио искористила сам да пронађем неке информације о аутизму. Са много стрепње дочекала сам и почетак школске године.

На приредби првог септембра А. неконтролисано виче, узнемирена је, прича неповезано. Смета јој гужва, пуно људи, бука.

Прва недеља – Дани у првој недељи протичу слично. А. остаје по један час, како би се полако адаптирала на школу. Мајка са њом седи у последњој клупи. А. устаје, шета, подвлачи се под клупу. Узима фломастере без питања и црта по табли. Покушавам да одржим пажњу остале деце, у исто време будно пратећи шта ради она. Друга деца је посматрају. Ни њима ни мени није пријатно. Од мене се очекује да нешто урадим, да прекинем галаму, да покажем ауторитет.

Причала сам са ђацима и објаснила им да је и њихова другарица уплашена, да је и њој све ново. Нагласила сам им да су њени поступци одраз њених тренутних осећања и да она не уме да сакрије ни бес, ни страх, ни радост. Све испољава онако како се тренутно осећа. Ми смо ту да јој помогнемо да се и она са нама осећа лепо и пријатно.

Септембар – Не постоји интеркација са другом децом, несвесна је другара. Изговара само просте реченице, и то само када је реч о њеним потребама. Контакт са мном углавном је инициран са моје стране. Покушавам да што чешће остварим контакт очима. Једина активност која је интересује јесте цртање по школској табли. Воли да црта. Одбија било шта друго, ако јој се понуди. Када сам јој прекинула цртање, бацила се на под и ударала ногама и рукама. Покушавам да је подигнем, али она све јаче плаче. Када је мајка пришла да је подигне, А. је удара. (Договорено је да мама не остаје у учионици.)

Не допада јој се када пуштам музику, уши прекрива рукама. У току наставе шета учионицом. Воли да седи за катедром. Имам утисак да јој се допада да гледа децу, иако тада углавном сецка различите фигурице за мојим столом.

Прва посета логопеда и педагога часу била је половином септембра. А. час седи на клупи у ћошку учионице, час се клати напред – назад, испуштајући неразговетне звукове, час четвороношке скакуће по учионици, обилази другу децу, додирује им ствари.

Остали ђаци је углавном посматрају. Не допада им се када им додирује ствари и када вришти. Поједина деца су уплашена. У грчу су, када им приђе, јер нису сигурни шта ће да уради.

Пре сваког састанка са родитељима договарала сам се са педагогом о корацима планираним за наредни период. Договор је да педагог води састанке и родитељима пренесе активности, које смо планирале, и начин њиховог остваривања.

Први састанак са родитељима и педагогом, после две недеље – Договорено је да А. остаје у школи по два часа. Циљ је да се адаптира и боље упозна са другарима. Родитељи су вољни да послушају савете педагога и учитељице.

Родитељи остале деце на родитељском састанку у септембру, коме нису присуствовали А. родитељи, упознати су да је са нама у разреду и девојчица са посебним потребама. Замолила сам их да свако поразговара са његовим дететом. Искрено сам рекла да је и мени први пут да радим са таквим дететом. Биће ми потребна и њихова помоћ и веома је битно да сарађујемо.

У току септембра, док су остала деца пратила наставни процес, циљ је био да се за А. нађе активност коју воли, добијала је папир за цртање, како би се што дуже задржавала на свом месту.

Након месец дана А. је остајала и петнаестак минута на свом месту, радећи само активности које она одабере – боји и сецка. Не прати активности на часу. Не укључује се. На питања одговара само кратко, често пре тога неколико пута понављајући питање. Контакт са ученицима је слаб и краткотрајан – инициран са њене стране, али без потребе за повратном информацијом. И даље седи у последњој клупи сама, родитељи не присуствују часовима. Контакт се углавном своди на две ученице, које воли и чија имена зна. Остала деца јој нису интересантна. Са мном је остварен бољи контакт. Долази до мене. Тражи пажњу и загрљај. Воли да седне код мене у крило. Ако јој се не посветим, баца се на под, ваља се и вришти.

Октобар – Покушавам да будем доследна у захтевима и да се понашам према А. као и према другој деци. Дозволим јој да дође до мене, помазимо се, загрлимо, али јој не дозвољавам да читав час буде код мене. Покушавам и њу да научим правилима, која смо усвојили у учионици.

Са другим ђацима разговарамо о А. понашању и заједно се договарамо. Постоје и нека ситна правила, која ће важити само за њу – сме да шета, да црта по табли, додирује школски прибор других ученика.

Почетком октобра А. је због болести десетак дана била одсутна. Повратак јој је јако тешко пао. Понашање као и првог дана. Поново је потребан период адаптације, како би се вратила на научена правила.

Други састанак са родитељима и педагогом, после два месеца од почетка школске године – Договорено је да А. остаје по три часа, али да часу увек присуствује и један од родитеља, како би се наставни процес одвијао несметано. Циљ нам је да у наредном периоду научи да што дуже седи на часу, да не шета по учионици и да покуша да препише записе да табле. Састанци ће се одржавати према потреби, у зависности од тога како А. буде напредовала. Родитељи су вољни да сарађују и послушају савете (родитељи морају бити доследни, битан фактор).

У мени је постојала сумња. Константно присуство још једне особе у учионици, поред мене, требало је да се навикнем и на то. Стрепња за сваки поступак, сваку изговорену реч, да ли ћу се осећати као под лупом. Морам признати да ми се није допадала та идеја, али друге опције у том тренутку није било.

Са ученицима сам разговарала о присуству једног од А. родитеља на часу, о разлогу због којег је са нама у учионици. А. је неопходна помоћ, али ми не треба да обраћамо пажњу на њене родитеље. У неколико наврата морала сам да реагујем – када су се деца обраћала А. родитељу у току часа. Временом сам се и ја навикла и заборавила на присуство А. родитеља. Невероватно је како се брзо навикнемо на новонастале ситуације.

Покушавала сам да будем добар пример мојим ђацима. Према А. често сам морала да будем строга, јер сам временом схватила да једино тако реагује и послуша, као и да у исто време будем и блага према осталим ђацима. Схватила сам да су васпитни и социјални део нешто са чим ћу морати превасходно да се позабавим, када је у питању А., па тек онда можемо да радимо и на образовном делу.

Временом се и А. ослободила. С времена на време знала је да нас изненади шта се све то крије у тој малој главици. Испоставило се да је дошла у школу са добрим предзнањем. Знала је сва слова. У децембру сам успела да је тестирам – ишчитава и разуме прочитано. Знала је да рачуна до 20. Тиме је и образовни део био олакшан.

Јануар – У односу на септембар приметан је велики напредак. Уз помоћ родитеља, који присуствују часу, успева да препише садржаје са табле. Седи заједно са другим ученицима. Са децом остварује бољи контакт. Престала је да свакодневно дира ствари других ученика. И они су је прихватили. Када им у току часа приђе и узме бојицу, не смета им. Покушавам децу да усмерим ка А. – да јој помажу, да имају неке активности са њом. Да оду са њом до тоалета, донесу јој воду, позајме јој бојице, али исто тако сам им објаснила да и они од ње понекад могу да позајме нешто.

А. изузетно лепо црта, прави фигурице животиња од папира. Када имамо времена, замолимо је да нацрта нешто на табли. Деца су задивљена – покушавам да истакнем њене добре стране. Разговарано је са њима да се А. мало разликује и да неке задатке, који су њима лаки, она ради дуже. Зато постоје задаци које ће она лакше и лепше извршити од њих, приметили су и они да зна лепо да црта.

Код А. је израженија самовоља у односу на осталу децу. Увек покушава да добије оно што жели. Покушава да прва стане у ред, иако је већ неко стао. Деца су је у почетку пуштала. Често би и погледом од мене тражила потврду. У једном моменту приметила сам да почиње да то користи. Поновили смо: правила која постоје у разреду важе за сву децу, па и за А. Ако прва не стане у ред, на њима је да одлуче да ли желе да је пусте преко реда или не, али да се и не узнемире, ако А. почне да вришти. Када је незадовољна, она то неће изговорити као они, већ на њен начин. Ипак, што пре буде схватила да су правила за све иста, пре ће се смирити.

Добивши од мене подршку, а свако од њих се борио за своје место у разреду, тако су почели да се понашају и према А. На њена бурна негодовања нико није обраћао пажњу, па су и она временом била ређа.

Родитељи се смењују недељно. Мајка је амбициознија, истрајнија, и када је она поред А. она успева да испуни оно што смо планирали. Отац је болећивији према А., мање доследан. У току часа када јој се није радило, дешавало се да удари оца или мајку. Родитељи често нису реаговали. У једном тренутку такав модел понашања покушала је да примени и на околину у школи, укључујући и мене. Са оцем је договорено да јој се сваки пут, када удари њих или мене, такво понашање не дозволи и да мора да схвати да постоје последице. Тог дана прекида наставу и одлази кући. Када је узнемирена, договор је да изађе из учионице са родитељем, да се прошетају, и врате када се смири.

У моментима док А. вришти, некада се баца и по поду, мени као учитељу је било веома тешко да се концентришем на наставу, па се искрадала и понека материјална грешка. Деца су знала да се узнемире и тада смо прекидали започету активност. Те моменте користили смо за „слатки тренутак” – нашу кутију са бомбонама.

 

Слободанка Лазић, наставник разредне наставе

ОШ „Филип Филиповић”, Београд

 

(Наставак у следећем броју)

 

 

АНТЕРФИЛЕ:

 

ПРАВИЛА

 

Већ прве недеље су постављена правила, која ће важити у школи, у нашој учионици. Разговарала сам и са А. родитељима и договорили смо се да ће и она морати да се понаша у складу са њима, како би сва деца била једнака.

 

 

АНТЕРФИЛЕ:

 

ПОДРШКА РОДИТЕЉА

 

Наставни процес у учионици лакше се одвијао од када поред А. седи неко од родитеља. У стању је да препише записе са табле, али јој је потребна помоћ. Брзо се умори. Неопходно је да јој неко константно враћа пажњу. У току рада подједнако сам обилазила и А. и остале ученике. Папире за цртање смо избацили из употребе. Добијала их је само као награду, када заврши преписивање са табле.

 

 

О АУТИЗМУ

„Испољава се кроз проблеме у чулном опажању, говору, мишљењу и разумевању социјалних ситуација. Због тога се понашање и однос са спољашњим светом развија другачије. Због тога у креирању индивидуалних програма морају да учествују сви непосредно заинтересовани: особе са аутизмом, колико год је то могуће, родитељи, чланови породице, терапеути и ангажовани стручњаци.

Аутистични спектар поремећаја (АСП) и аутизам општи су називи за групу комплексних поремећаја у развоју мозга. Ти поремећаји карактеристични су по тешкоћама у друштвеним интеракцијама, вербалној и невербалној комуникацији и понављајућим понашањима. Могу бити присутни у различитим интензитетима. Ту спадају аутистични поремећај, Ретов синдром, дезинтегративни поремећај у детињству, первазивни поремећај, који није другачије спецификован, и Аспергеров синдром.” (Брошура за школу, Магона, Нови Сад)

Области потешкоћа: „Потешкоће које имају деца са аутизмом сврставају се у три основне области и називају се ’тријада потешкоћа’: комуникација; социјална интеракција; имагинација.

У потешкоће из области комуникације могу се укључити: недостатак жеље за било каквом комуникацијом; комуникација само у вези потреба; тешкоће у говору или спорији развој говора; оскудна невербална комуникација, укључујући и контакт очима, гестове, невербалну експресију, говор тела; добро развијен говор, али без свести о социјалној функцији – немогућност започињања или одржавања конверзације, причање само о сопственим интересовањима, немогућност да прати оно што друга особа говори, претпоставка да друге особе знају о чему дете размишља; стереотипан говор, кога одликује буквалност и слабо или никакво разумевање фраза и шала.

У области социјалне свести и интеракције деца могу имати следеће потешкоће: одсуство жеље за интеракцијом са другим особама; заинтересованост за друге само да би се задовољиле сопствене потребе; могућност емотивног реаговања, али специфично у односу на повод и не увек у право време и на правом месту; недостатак мотивације да удовоље другој особи; пријатељске, али необичне интеракције; неразумевање неписаних друштвених правила; ограничена интеракција, посебно са непознатим особама или у непознатим околностима.

Наведене области потешкоћа могу да имају следеће последице: недостатак разумевања онога што је речено; разумевање неких речи, али не и комплексног значења тих речи; слабију способност слушања и слабију пажњу; често скретање пажње са сврхе активности; усмереност на то да раде оно што желе, а не оно што се од њих тражи.

Потребе детета са потешкоћама из спектра аутизма: немогућност да се прилагођавају другима, увек желе да се ствари одвијају онако како су навикли; немогућност да се играју и да разумеју правила игара; учење напамет, без разумевања наученог; недостатак социјалне свести о другима и о томе како неке реакције могу да утичу на друге особе (на пример, могу да згазе другу децу, а да то не примете, да не примете да су затворили врата другим особама „испред носа”, да „кваре” игру друге деце); узнемиреност коју је тешко контролисати; инсистирање да се правила ригидно прате или да се ствари раде на одређен начин; гласно дозивање на часу или на неком скупу; немогућност да се пази на друге, на пример неразумевање зашто је лоше бацати песак у лице; опсесивне теме у конверзацији, причање другим особама, а не са другим особама; развијање зависности о неким одраслим особама или рутинама; потешкоће у коришћењу научених вештина у другим ситуацијама; инсистирање да буде на челу или на крају реда или седење на одређеном месту – на тепиху; показивање узнемирености, уколико је неко други или он сам погрешио; потешкоће у прављењу избора; потешкоће да се говори о нечему што се десило у прошлости или потешкоће стављања себе у замишљену ситуацију.” (Л. Ханах: Подршка у учењу деци са потешкоћама из спектра аутизма, издање Републичког удружења за помоћ особама са аутизмом, Београд.)

 

 

 

 

Подели

Facebook
Twitter
LinkedIn