СВЕТСКИ ОБРАЗОВНИ ИЗВЕШТАЈ ОЕCD-а за 2017.

Образовање за све – најважнији међу циљевима одрживог развоја

У овогодишњем извештају о стању образовања у свету „Образовање укратко” први пут је један комплетан одељак тог документа посвећен напредовању више десетина анализираних земаља ка глобалном образовном Развојном циљу УН број 4. О универзалном образовању се каже да је „услов без кога уопште није могуће остварити све остале развојне циљеве, ни појединачно, ни у целини”

„Дипломирани студенти у области науке најбрже ће доћи до радних места; у већини земаља ОЕCD-а, најпопуларније су, пак, пословне и студије у области администрације и права. Људи су данас углавном више образовани него раније, али то није правило; док је 2000. године већина млађих одраслих особа наводила вишу средњу школу као највиши степен образовања, данас највећи удео популације старости од 25. до 34. године има високо образовање. Укупна потрошња за терцијарно образовање превазишла је број студената који се уписују на факултете; потрошња у образовању се повећава знатно брже од уписа у школе на свим нивоима, посебно у високе школе. Недовољна висина плата и старење радне снаге угрожавају учитељску професију; учитељи и наставници су окосница образовног система, али професија све мање привлачи младе”.

Ово су четири кључна налаза у овогодишњем извештају „Образовање укратко 2017” (Education at a Glance), публикацији ОЕCD-а, која још од 1992. године редовно објављује обиље компаративних статистичких података о стању образовања широм света – од раног детињства до високошколског нивоа – пре свега у 35 земаља чланица те организације, али и у једном броју партнерских земаља (Аргентини, Бразилу, Кини, Колумбији, Костарики, Индији, Индонезији, Литванији, Русији, Саудијској Арабији и Јужној Африци).

На 456 страница Извештаја, са више од 125 графикона и 145 табела укључених у публикацију, и још знатно више података доступних у онлајн бази података, „Образовање укратко 2017” пружа кључне информације о резултатима рада образовних институција, резултатима учења, финансијским и људским ресурсима уложеним у образовање, о приступу, учешћу и напретку одређене популације у образовању, као и о организацији и условима у школама. Овогодишње издање, уз све наведено, укључује и нови поглед на области студирања, истражујући трендове уписа и у вишем секундарном и у терцијарном образовању, као и мобилност студената и њихове резултате на тржишту рада. Такође, уведена су и два нова показатеља, који се анализирају у контексту учешћа људи и напредовања у образовању. Један се односи на довршавање школовања у вишем средњем образовању, а други на процесе пријема у високе школе, односно на универзитете.

Први пут публикација садржи и комплетно поглавље посвећено глобалним циљевима одрживог развоја, или Развојним циљевима УН-а, нудећи процену о томе где се која од земаља налази на путу ка њиховом испуњавању. Реч је, заправо, о напредовање у остваривању најважнијег од 17 УН Циљева одрживог развоја до 2030. године, образовног Циља број 4, за који се каже да је услов без којег није могуће остварити ни осталих 16 појединачно, нити свих 17 у целини.

Образовни развојни задаци, које су УН поставиле 2015. године, садржани у Циљу 4 (и 10 његових подциљева), предвиђају да се у наредних 13 година „обезбеди инклузивно и равноправно квалитетно (основно и средње) образовање и промовише доживотно учење за све људе на планети”. При том се подсећа на чињеницу да остваривање глобалног образовног циља може да промени животе људи широм света. „Образовање је толико важно за постизање одрживости живота, просперитета и једнакости на планети да би неуспех у постизању тог посебног циља угрозио могућност остваривања свих 17 Развојних циљева у целини. Добро је познато да образовање има кључну улогу у искорењивању сиромаштва и остваривању визије одрживог развоја. Као што ће показати и Извештај о светском развоју, који је у припреми, образовање је темељ готово сваког другог развојног циља – образовање спасава животе, унапређује здравље и подстиче међусобно разумевање и опште људске вредности. Постизање Развојног циља 4 ће, дакле, бити од највећег значаја за остваривање ширих тежњи у оквиру УН агенде, и међународна заједница ће значајно морати да улаже у постизање тог неопходног услова за искорењивање сиромаштва и очување одрживе планете за све”, каже се у Извештају.

На том плану, ОЕCD и земље партнери релативно су успешне у напретку према неким од подциљева Развојног циља 4, делимично остварујући оне који се односе на школску инфраструктуру и приступ основном образовању. Али, постизање циљева који мере резултате учења, посебно писменост, као и равноправност међу половима, и даље је изазов за многе од њих. Током протеклих 12 месеци, у просеку, наведене земље јесу постигле родну равноправност и паритет у стопи учешћа одраслих у формалном и неформалном образовању и обуци, али тај просечни резултат маскира и једну од највећих варијација међу свим показатељима родног паритета – однос процената жена и мушкараца који су учествовали у таквим програмима у протеклих годину дана међу земљама варира од 0,7 до 1,4. Слично томе, удео мушкараца и жена, који савладавају најосновнију језичку и нумеричку писменост, веома варира, рефлектујући велику неуједначеност широм ОЕCD-а у савладавању основних знања.

Али, вратимо се раније поменутим деловима извештаја „Образовање укратко 2017”. Кад је реч о пољима интересовања студената, подаци кажу да, у просеку за ОЕCD, 23 одсто високообразованих људи старости од 25. до 64. године имају диплому у једном од три најпопуларнија поља (бизнис, администрација, право), у поређењу са пет одсто у природним наукама и статистици и математици, затим само четири одсто у ИKТ-у (информационо-комуникационим технологијама), и 17 одсто у инжењерству, производњи и грађевинарству. Удео заинтересованости је сличан и међу новоуписанима на универзитете, што указује да је интересовање за три поменута поља и даље стабилно.

Али, интересовање за науку, технологију, инжењерство и математику (које се на енглеском говорном подручју означавају акронимом STEM) расте са вишим нивоима образовања, и готово двоструко више студената докторирају у тим областима у поређењу са бројем дипломаца основних студија. Та поља су занимљива и студентима из иностранства, и за њих се опредељује трећина међународних студената. Интересовање за инжењерство, пак, веће је на вишем средњем школском нивоу него на терцијарном, због јаких веза тих програма са индустријским сектором. Око трећине студената завршава средње стручне школе у области инжењерства, производње и грађевинарства, што је готово двоструко већи удео него на терцијарном образовном нивоу.

Дипломци у оквиру STEM-а имају веће шансе за запошљавање, што одражава захтеве савременог друштва, које све више зависи од иновација. Људи са дипломама у ИKТ-у могу да очекују стопу запошљавања за седам одсто процентних поена већу од оних који завршавају студије уметности, хуманистичких и друштвених наука или новинарства. Стопе запошљавања у научним областима, међутим, неуједначене су. Дипломци природних наука, математике и статистике имају сличну стопу запошљавања као дипломци у области друштвених наука, ниже од инжењера и ИKТ стручњака.

У неколико поља, родни паритет у стопама дипломирања и даље је далек сан, посебно на нивоу средњег стручног образовања. Родна равноправност се побољшава на нивоу високог образовања, иако су жене и даље само четвртина уписаних на студије инжењерства, производње и грађевинарства. С друге стране, оне чине готово три четвртине студената у области здравства и социјалне заштите. У другим пољима, као што су пословна администрација и право, природне науке, математика и статистика, родна равноправност готово да је сасвим достигнута.

Г. Томљеновић

Антрфиле 1

Све образованији свет

Од 2000. године на тржишту рада земаља ОЕCD-а радна снага је све образованија. Удео младих одраслих са нижим средњим образовањем опао је у већини земаља ОЕCD-а и партнерских земаља, у просеку, на 16 одсто у 2016. години. Људи са високим образовањем имају и значајан повраћај својих инвестиција – њихове шансе за запошљавање су за 10 одсто веће, и просечно ће имати за 56 одсто веће зараде од оних са средњим образовањем. Такође, високообразовани су први који се опорављају од економске кризе; стопе запошљавања младих одраслих особа са терцијарним образовањем вратиле су се на ниво пре кризе, а стопе запошљавања оних са средњим образовањем још заостају.

Антрфиле 2

Проблеми учИтељске професије

Према подацима за 2015. годину, 33 одсто учитеља и наставника основних и средњих школа превалило је 50. годину живота, што је за три одсто већи проценат него 2005. године. Поред тога, професијом и даље у великој мери доминирају жене, које чине седам од десет просечног броја наставника у земљама ОЕCD-а. Родни паритет, међутим, побољшава се на вишим нивоима образовања. Док су на предшколском нивоу 97 одсто васпитача жене, на терцијарном нивоу чине 43 одсто предавача.

Плате наставника су ниске у поређењу са другим слично образованим радницима са пуним радним временом, и то је кључна препрека за привлачење младог кадра. Иако плате наставника расту са нивоом образовања у коме предају, оне и даље достижу тек 78 до максимално 94 одсто плата других високообразованих запослених. Економска криза 2008. имала је директан утицај на плате наставника, које су у неким земљама биле замрзнуте или су смањиване. У периоду од 2005. до 2015. године, плате учитеља и наставника у трећини земаља реално су опале.

МР ЗЛАТКО ГРУШАНОВИЋ, НОВИ ДИРЕКТОР ЗАВОДА ЗА УНАПРЕЂИВАЊЕ ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА

Непотребно енциклопедијско знање

Живимо у свету који се убрзано мења и развија и који не тражи од ученика нешто да зна да репродукује, већ да оно што је научио у датој ситуацији примени

Нови директор Завода за унапређивање образовања и васпитања мр Златко Грушановић био је дугогодишњи директор, а пре тога професор и активни учесник у раду Друштва директора Србије, тако да је проникао у „тајне” свог посла и засигурно зна предности и деликатне стране образовног система, али и како и колико се ради у просвети. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за српски језик и језик са општом књижевношћу а магистрирао на Факултету драмских уметности, на студијама науке о позоришту. Од 2008. до 2016. био је на челу престоничке Основне школе „Вук Караџић”. Члан је Управног одобра Друштва директора школа Србије и покретач и учесник многих пројеката за унапређење образовања. Да је радо уводио новине у раду, види се и по томе што је увео јапански и кинески језик у школу… Много је тога радио током своје професионалне каријере, у којој је било места и за усавршавање, а као круна квалитетног рада дошла је Светосавска награда 2014. године, највеће признање у области образовања…

Колико ће Вам досадашње искуство помоћи на новој дужности, где ћете имати пуне руке посла?

– Aктивно учешће у струковним удружењима, или у Друштву директора свакако ми је значајно искуство. Последњих десетак година обишао сам многе школе у Србији као професор српског језика, држао семинар својим колегама, али и као члан Друштва директора, руководилац актива, покушавао сам да са колегама пребродим проблеме, који су нас мучили. Зато мислим да је искуство директора битно, и то сам већ негде рекао, јер неко ко је водио школу десетак година, он добро познаје проблеме и могућа решења. Оно што је битно јесте да је Завод за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ) пре свега институција упућена на школу, па самим тим искуство ми помаже у медијацији између те две институције, тј. да побољшам ту сарадњу.

Дошли сте на чело Завода у тренутку кад реформски процеси хватају замах. У мају је Национални просветни савет усвојио измене наставних програма за петаке и са новинама у три предмета кренуло се ове јесени, док ће наставни програми осталих предмета почети да се примењују од школске 2018/19, кад се планирају и нови програми за први основне и први гимназије. Јесте ли већ прионули на тај посао и где очекујете највише изазова?

– Прионули смо на посао као никад до сада. ЗУОВ има дугогодишње искуство да поменуте послове изнесе, иако је много више задатака него претходних година. Поред тих програма, имамо и обуке наставника за нове предмете, као и израду профила за дуално образовање, прегледање уџбеника и још низ пројеката. Осим послова који су дефинисани Законом о основама система образовања и васпитања, Завод од Министарства добија и друге, поверене послове. Министарство нам је у јуну ове године поверило посао припреме, организовања и реализације обуке тренера и организације и спровођења програма стручног усавршавања наставника за достизање основног нивоа дигиталних компетенција.

Такође и да припремимо, организујемо и реализујемо обуке тренера и организујемо и спроведемо програме стручног усавршавања наставника за увођење новог предмета Физичког и здравствено васпитање и примену релевантних програмских садржаја. У току је креирање плана обуке и за преостале предмете.

Изазов је у томе да све послове квалитетно завршимо и у року. Мој задатак је да организујем и мотивишем запослене да то ураде на најбољи могући начин. Онда сигурно ни добар резултат неће изостати.

Којим темпом ће се реформисати остали разреди основне школе и гимназија?

Темпо је, пре свега, условљен временом, а времена немамо. Шалим се, мислим да је довољно рећи да ћемо све стићи на време. Скоро свакодневно подсећам своје запослене, који су одговорни за те послове, на време у коме нешто мора бити завршено, нудећи наравно и помоћ, у виду проширивања комисија или сарадника који су се доказали у пракси.

Које су, по Вашем мишљењу, предности и мане постојећег образовног модела, односно, шта би требало задржати и променити, с обзиром на то да се реформом програма помера фокус са садржаја на циљеве и исходе? У чему је разлика и како на томе истрајати?

Реформа програма ове године прекида са усмереношћу на садржај и скреће пажњу на циљеве и исходе, то јест на функционално знање, о коме смо последњих година доста причали да је потребно у нашем образовању. Потребни су нам програми у којима до изражаја долазе креативне способности ученика, а данас је свима јасно да они постижу најбоље резултате када сами долазе до решења. Мислим да су програми одговор на често питање, које постављају ученици, зашто нешто уче када им то неће требати. Све ће им бити потребно уколико знају то да примене. Живимо у свету који се убрзано мења и развија и који не тражи од ученика нешто да зна да репродукује, већ да оно што је научио у датој ситуацији примени. Енциклопедијско знање данас није потребно у толикој мери као некад, јер сад свако може лако да дође до информације, данас је потребно да ученик зна да примени то знање. Исто тако, ови програми и наставнику омогућавају да уместо „шуме види дрвеће”, то јест, дају му извесну аутономију, а независност и креативност наставника је један од битних елемената успешности образовања земаља које су у врху са резултатима свог образовног система.

Просветне власти заговарају „школу по мери детета”, то јест концепт у коме је ученик у центру образовног процеса, а програм и наставник темељ образовања. Колико смо сада дистанцирани од визије која треба да нас усклади са захтевима савременог доба?

Колико год да смо далеко, сада смо помало ближи, да не наводим сад изреке попут зрно по зрно… корак по корак. Што значи да се та дистанца смањује. Из личног искуства сви знамо да се навике тешко мењају, али и да се могу променити. Чућете од сваког директора колико је тешко наставника покренути, нарочито оног који има много радног стажа, да нешто промени у свом процесу учења. То вам је стални процес, о коме и Винавер с почетка овог века има причу о вечитој борби старих и младих у свемиру, која непрекидно траје, зато што млади кроз дугогодишњу борбу постају стари, који се опет боре са младим, и тако у вечном кругу.

Не мислим да је све што је ново идеално, као и да све што је било у старом систему не треба да се користи. Опет морамо говорити о „златној средини”, што често звучи као обична флоскула, и то управо зато што ту синтагму доживљавамо као флоскулу и бежимо од ње, и не радимо на томе да покушамо да уравнотежимо и изаберемо оно што је најбоље за нас. Данас лако сазнамо шта има у другим земљама, и често покушавамо да пресликамо њихове системе, али онда схватимо да смо ми другачији, што и јесте лепота образовања. Бити другачији и познавати и применити оно што сте научили. Мислим да смо дистанцирани од визије, и зато што имамо много горчине у себи у свему што радимо. Нећу да залазим и изводим закључке и оправдања, јер ми стално тражимо оправдање за нешто што не желимо да радимо, уместо да тражимо начин да то урадимо.

Улога наставника је кључна у реформи, али и у тој професији, као и у свакој другој, има оних који могу да праве „чуда” и са застарелим и преобимним програмима и оних који нису мотивисани да улажу додатни напор, па цео процес учења своде на предавање „екс катедра” и вредновање репродуктивног знања… Како мотивисати наставнике за нове улоге?

Ту је улога директора (као менаџера и лидера) врло важна, али за сада он нема много инструмената како смањити „горчину” запослених и мотивисати их за нешто креативно и ново. Већ сам говорио да није све у повећању плате, као што није све ни у репресивним мерама. Један од одговора лежи у студијама на факултету, а други у обуци наставника. Не могу да утичем на универзитетске студије, које би требало своје програме да специјализују за студирање оних који могу да пренесу нашој деци примењиво знање – али могу да утичем на обуке наставника. ЗУОВ има центар који се зове Центар за професионални развој запослених у образовању, који има и сектор за стручно усавршавање и напредовање и сектор за приправништво, менторство и руковођење.

Рекох малопре да имамо доста посла, али се надам у будућности да ћемо моћи да се наметнемо као неко ко стварно унапређује образовање, а то свакако не можемо да урадимо без обука, усавршавања и међусарадње са наставницима. У школама се менторство своди углавном на правни формализам, усавршавања се често своде на стицање бодова, а циљ нам је нешто сасвим друго – обучен наставник, који децу учи како да своје знање примене, и који се лако сналази у свим педагошким (врло често драмским) ситуацијама. Такође, један од битних чинилаца поред аутономије, коју сам поменуо (уколико хоћемо да нам наставник буде креативан не смемо га ограничавати начином како да примени програм у настави), јесте и међусобно умрежавање, размењивање добре праксе, дружење кроз семинаре и конференције. Није лако бити наставник, али је и лепо, само што треба да вреднујемо њихов рад и да истичемо добре примере. Погледајте, чим наша репрезентација у неком спорту постигне резултате, имате одједном жељу малишана да се окушају у тим спортовима, тако да се надам – кад будемо још више популаризовали ђаке који освајају награде широм света, и њихове професоре – да ће то утицати и на бољи рад и ученика и колега, као што то наши репрезентативци раде.

Од њих се тражи креативност, другачији однос према раду, стално усавршавање, инсистира се на активном учењу, резултатима… Они инсистирају на враћању угледа професији и бољем статусу, већој плати. Како „увезати” жеље, захтеве и могућности?

Опет да се вратим на оно што сам говорио – корачањем, које неће бити прекинуто. Већа плата и бољи статус је нешто што је потребно, али није једини чинилац који може за трен преобратити и побољшати наставу. Био сам у неким приватним школама где наставници имају, на пример, 30 одсто већу плату, али после часова остају пуно радно време због консултација, секција … Школе, често имају проблем да нађу наставника који би радио на такав начин. Земље које су прве по својим образовним системима пре свега су прве зато што њихови наставници остају и по 17 сати мимо прописаног радног времена. Дакле, наставник јесте стуб и темељ сваког образовања, али углед професије се не враћа већим платама, већ се повећава свеобухватним планом читавог друштва за ову професију, као и бољим радом наставника, што све враћа поверење у институције образовања.

Посао Завода је и писање наставних планова и програма, као и унапређивање система сталног стручног усавршавања и професионалног развоја запослених у доуниверзитетском образовању. Шта је у плану рада на том пољу и размишља ли се о иновирању наставних програма који нису на дневном реду за следећу школску годину?

ЗУОВ има 83 запослена, од тога 30-ак у Центру за развој програма, који су опет подељени на природно-математичке и друштвено-хуманистичке науке. Тренутно немамо баш много времена да радимо било шта што није на дневном реду, а на почетку сам рекао шта све морамо стићи да урадимо. Ипак, то не значи да се не размишља и планира иновација, већ да смо сада усредсређени искључиво на посао који морамо обавити.

Уџбеници су, такође, мета родитељских, ђачких, али и наставничких критика. У надлежности ЗУОВ-а је и план уџбеника, али и предлагање стандарда квалитета уџбеника и оцењивање рукописа… Да ли се раде нови стандарди и хоће ли се мењати план уџбеника, с обзиром на то да се за комплете из појединих предмета тврди да су преобимни. Размишља ли се и о пооштравању критеријума за избор чланова комисија који оцењују рукописе?

Све сте већ одговорили у питању. Ради се нов план уџбеника, који ће смањити преобимност комплета, и радиће се правилник о избору чланова комисије, који ће бити транспарентнији.

Нови уџбеници за први и пети основне припремиће се и бирати у фебруару следеће године. Да ли ће до тада бити спремни и уџбеници за први гимназије?

То питање је, пре свега, важно за издаваче, а оно што ЗУОВ ради ( да се вратимо на почетак) јесте да што пре уради посао, који му је поверен, како нико не би био оштећен. Министар је најавио сет нових закона, а свакако би требало да се донесу и измене Закона о уџбеницима, тако да ћемо сачекати те измене које ће поједноставити, а самим тим и убрзати процедуру око свега.

Најављено је да ће се радити на новом закону о уџбеницима. Шта ће се мењати у тим параграфима и да ли ће се брисати норма којом се прописује да се бирају само уџбеници које одабере пет одсто предметних наставника?

Као што поменух у претходном питању, сачекаћемо те измене, а измене закона ради Министарство, тако да не могу ништа конкретније рећи о томе.

Олга Николић

Антрфиле

МАТЕРЊА МЕЛОДИЈА

Инсистирање на очувању ћирилице је битно пре свега зато што деца у овом модерном добу, свакако због модерне технике (рачунара, таблета, мобилних уређаја…) врло брзо науче и користе латиницу, док ћирилицу као нешто вредно и традиоционално, што носи нашу „матерњу мелодију” морамо неговати кроз образовне и културне институције. Када смо код ћирилице, управо сам се вратио са Вуковог сабора, што ме подсетило на детињство, јер сам у Лозници одрастао и Вуков сабор је увек био посебан догађај за све нас у том крају.

На 84. Вуков сабор сам отишао, пре свега, да подржим и успоставим бољу сарадњу ЗУОВ-а и Вукове задужбине, која је у новоотвореном Образовно-културном центру у Тршићу обележила 30 година рада, али и да успоставим сарадњу са поменутим Образовно-културним центром „Вук Караџић”.

Атрфиле

ВУКОВА ИЗРЕКА

Вук Караџић је обележио мој живот: родио сам се у Лозницаи, која је поред Тршића, затим сам ишао у школу „Анта Богићевић”, која је изграђена на месту где је и Вук ишао у школу, а затим сам био и директор школе „Вук Караџић” у Београду. Узгред, ето и да завршимо са Вуком Караџићем, јер кад погледамо његов живот и рад (чак и уз силна политиколошка оспоравања појединих књижевника и некњижевника) треба да се постидимо увек када нас лењост обузме, због њеогове изузетне снаге упорности, а при томе је био хром, слабог здравља, и живео у тешким временима. Зато ми се за све нас чини најлепша његова изрека: „Ако свако уради онолико колико је способан, неће народ пропасти”.

Глоса1: Ради се нови план уџбеника, који ће смањити преобимност комплета, и радиће се правилник о избору чланова комисије, који ће бити транспарентнији

Глоса2: Из личног искуства сви знамо да се навике тешко мењају, али и да се могу променити

Глоса3: У школама се менторство своди углавном на правни формализам, усавршавања често на стицање бодова, а циљ нам је нешто сасвим друго – обучен наставник, који децу учи како да своје знање примене, и који се лако сналази у свим педагошким (врло често драмским) ситуацијама

ФИЗИЧКО И ЗДРАВСТВЕНО ВАСПИТАЊЕ ПО НОВОМ ПРОГРАМУ

Настава планирана према исходима

У овом програму дете је у центру пажње. Програм је само водич, у оквиру ког наставник може да модификује наставу онако како мисли да је најбоље за ученика, како би био у стању да након завршеног петог разреда и ради оно што је научио, каже др Мирослав Марковић

Од ове школске године ученици петог разреда основне школе уместо Физичког васпитања похађаће измењени и допуњени предмет Физичко и здравствено васпитање. Конкретан повод за ову промену била је иницијатива Удружења педагога физичке културе Београда, у којој се наводи да такозвани изабрани спорт, односно трећи час физичког, није испунио своју функцију, првенствено по питању изборности. Наиме, уколико је у неком одељењу, на пример, 15 дечака и 12 девојчица, и ако анкетирањем дечаци изаберу фудбал, а девојчице, којих је мање, изаберу одбојку, изабрани спорт одељења биће онај за који се одлучила већина. На тај начин принцип изборности је нарушен и то је један од разлога зашто је дошло до промене. У наставне програме уведена су три и по часа физичког васпитања, а изабрани спорт прелази у обавезне физичке активности, које су саставни део предмета Физичко и здравствено васпитање.

– Трудили смо се да изађемо у сусрет и наставницима и деци. У петом разреду фудбал је обавезна активност, која треба да се спроведе са децом, за коју препоручујемо до 18 часова, а остало се даје на слободу стручном већу из физичког васпитања, које треба да уважи жеље и потребе деце и могућности школе. Активности могу да буду шаролике, ако се од 54 часа на годишњем нивоу за фудбал издвоји 18 часова, остаје их још 36. А да ли ће се током њих организовати обука у скијању, оријентиринг, плес, клизање… зависи од могућности школе. Школа која је у бизини неке планине, рецимо, лако може у оквиру обавезних физичких активности да организује обуку у скијању – каже др Мирослав Марковић, саветник координатор у Заводу за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ).

Обавезне физичке активности, школе које имају могућности, ставиће у распоред, док ће их остале организовати или у супротној смени или у међусмени. Модели реализације могу бити различити: кроз један час недељно, допуњен са још два часа у току месеца; један час недељно плус фонд од половине школског часа на недељном нивоу, који се реализује кумулативно, једном у тромесечју, кроз активности као што су: оријентиринг, излет са пешачењем, спортски дан или такмичење, радионице или друге активности; кроз свакодневне физичке активности оним данима када ученици немају час физичког и здравственог васпитања.

Активности се могу реализовати са два одељења истог разреда. Такође, према упутству, које је ЗУОВ доставио школама, сале за физичко могу се издавати трећим лицима тек пошто се задовоље све потребе наставних и ваннаставних активности, а неке од тема могу се организовати у спортским објектима ван школе (клизалишта, базен, скијалиште…).

– Када је реч о здравственом васпитању, жеља нам је била да истакнемо здравствену функцију физичког васпитања, па смо у програму нагласили такве садржаје и ојачали оно што се у старом програму звало теоријско образовање. Враћамо појам физичке културе, који је изгубљен у старом програму. Наставна област подељена је на две теме: физичко вежбање и спорт и здравствено васпитање. У првој деца уче о значају вежбања, фер навијању, дакле, појачавамо васпитну улогу и покушавамо да спречимо и насиље у спорту и на трибинама и развијамо физичку културу ученика. Што се тиче здравственог васпитања, учимо их значају личне хигијене, колективне хигијене, правилне исхране, како дуго седење за рачунаром утиче на њихово здравље… али све кроз практичан рад – објашњава др Мирослав Марковић, и додаје да су посебни теоријски часови могући евентуално само онда када наставник нема никакве могућности и услове да реализује вежбање ученика. Највише четири сата је предвиђено за теоријску наставу.

Иако се образовање о репродуктивном здрављу оставља првенствено наставницима биологије, знања о хигијени, здравој исхрани и здравим стиловима живота, која се стичу у оквиру Физичког и здравственог васпитања, важна су степеница ка крајњем циљу – стварању здраве нације.

Зато ће сарадња наставника и корелација између предмета Биологија и Физичко и здравствено васпитање бити веома важна, нарочито када деца буду учила о људском телу.

ЗУОВ се, приликом прављења планова за предмет Физичко и здравствено васпитање, водио тиме да комисију првенствено сачињавају људи са терена, односно наставници. Тако су, на препоруку стручног друштва, два професора физичког, Маниша Вукмировић и мр Горан Петровић, који раде у основним школама у Београду, уз проф. др Драгољуба Вишњића, методичара са Факултета спорта и физичког васпитања, били у комисији, а помоћ су имали и од здравствених радника и других стручњака.

Обуке наставника почеле су првог викенда у септембру, а до краја месеца проћи ће их сваки наставник у Србији. Води их тренерски пар, који су обучили стручњаци Завода, а чине га доктор и професор физичког васпитања или саветник, педагог или психолог.

Наглашавајући да је кључна промена у новом програму оријентација програма на исходе, односно на оно што ученик треба да постигне, др Мирослав Марковић каже да је нови програм готово за половину краћи од старог, који се углавном базирао на томе како да наставник реализује садржаје.

– У новом програму ученик је у центру пажње, односно исходи на основу којих ће наставник планирати наставу. Програм је само водич, у оквиру ког може да модификује наставу онако како мисли да је најбоље за ученика, како би био стању да након завршеног петог разреда и ради оно што је научио – закључује др Мирослав Марковић.

Наташа Ивановић

Антрфиле 1

НЕМА ОСЛОБОЂЕНИХ

Према новом програму више нема ослобођених од наставе физичког васпитања. Уколико је дете болесно, може бити ослобођено само од практичног дела, односно од неког дела практичне наставе, али ће морати да савлада теоријске садржаје из наставе Физичке и здравствене културе.

На пример, добиће задатак да изради постер или презентацију, да испрати неки спортски догађај, да направи јеловник за ту недељу или нешто слично.

Корелација са другим предметима и овде се може остварити, па дете може да израчуна колико тај јеловник кошта, као део међупредметне повезаности са математиком.

Антрфиле 2

ТЕОРИЈА КРОЗ ПРАКСУ

– Теоријски део наставе реализоваће се уз практичан рад. Рецимо, када ученик уради неку вежбу, наставник му може рећи да је она добра за кардиоваскуларни систем из одређених разлога, а онда и објаснити шта је кардиоваскуларни систем. Пошто сада постоји могућност да наставник део наставе реализује ван сале, он може повести децу у природу, па им објаснити значај одређених биљака и уопште боравка на чистом ваздуху, утицај вежбања на здравље и слично. Или може направити радионицу на тему здравственог васпитања и позвати лекара да заједно с њим одржи предавање. Чисто теоријски часови се не препоручују, јер деца већ довољно седе у школи – објашњава Мирослав Марковић.

Наставницима су дати препоручени садржаји, а сами ће на основу исхода, који дете треба да оствари, бирати један од тих садржаја или ће дати неке своје. На пример, када је реч о хигијени простора, у првој фази часа може да им објасни зашто треба да оперу руке након вежбања, зашто треба уредно да држе ствари, због чега се вежба у чистој мајици и чистим патикама.

МР СНЕЖАНА МИЛОШЕВИЋ ЈЕШИЋ, САВЕТНИК КООРДИНАТОР У ЗУОВ-у

Одговорно понашање као крајњи циљ

У новим програмима фокус се помера са активности наставника на активности ученика, а резултати којима се тежи очекују се на нивоу понашања ученика

На иницијативу министра без портфеља задуженог за демографију и популациону политику Славице Ђукић Дејановић и Министарства здравља, на састанку са министром просвете, науке и технолошког развоја Младеном Шарчевићем, коме су присуствовали и стручњаци из области демографије и репродуктивног здравља, договорено је да садржаји који се тичу здравља и репродуктивног здравља буду више заступљени у школама кроз међупредметно повезивање и посебан предмет – Физичко и здравствено васпитање.

Нове програме за пети разред Завод за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ) развио је водећи рачуна о репродуктивном здрављу и полном сазревању младих. Дефинисани су исходи за пети разред, који се првенствено односе на здраве стилове живота, а који ће се даље развијати у шестом, седмом и осмом разреду, поштујући карактеристике узраста.

Кључна новина у новим програмима за пети разред основне школе јесте заокрет са задатака које наставник треба да оствари у настави на исходе, које ученик треба да достигне на крају разреда. Дакле, основна је разлика што се фокус помера са активности наставника на активности ученика, а резултати којима се тежи очекују се на нивоу понашања ученика.

– На пример, ми желимо да наш ученик заиста поједе јабуку на дан, а не само да зна да је то добро. Значи, фокус више није на реализацији садржаја датих у наставним програмима, већ на достизању дефинисаних исхода. Није новина то што је здравствено васпитање део физичког васпитања, то смо већ имали, новина је да је програм конципиран тако да се у оквиру здравственог васпитања очекује да наши ученици достигну одређене исходе у функцији развијања здравих стилова живота. Према томе, исход би био да ученик стварно пере руке пре јела, а не само да зна да треба да опере руке – каже мр Снежана Милошевић Јешић, саветник координатор у ЗУОВ-у.

Она наглашава да је развијање одговорног односа према здрављу, односно брига о здравственом васпитању део и других наставних предмета. Биологије, на пример, где је предвиђено да ученик на крају петог разреда буде у стању да „идентификује елементе здравог начина живота и у односу на њих да уме да процени сопствене животне навике и избегава ризична понашања”. Препоручени садржаји за биологију су: здрава исхрана и унос воде; енергетски напици, штетност дуванског дима и психоактивних супстанци; физичка активност и здравље; промене у пубертету и последице прераног ступања у сексуалне односе. У оквиру физичког и здравственог васпитања предвиђени садржаји обухватају: правилну исхрану, личну и колективну хигијену и значај физичке активности за здравље. Дакле, садржаји се преклапају, јер основна идеја и јесте да се кроз више предмета код ученика ради на развијању међупредметне компетенције, која подразумева одговоран однос према здрављу.

Завод од 2014. године реализује пројекат под називном „Школа и популациона политика”, намењен запосленима у образовању. Реч је о стручном скупу, који је до сада реализован у многим градовима Србије: Београду, Кикинди, Новом Саду, Крагујевцу, Врњачкој Бањи, Нишу, Чачку, Ужицу, Смедереву, Крушевцу, Шапцу, Сомбору… За потребе овог вида стручног усавршавања запослених у образовању Завод је снимио и документарно-играни филм, а теме се односе на демографију, репродуктивно здравље, полно сазревање, функционално родитељство, планирање породице и партнерске односе.

– Ово искуство нам је било драгоцено, јер нам је омогућило да сагледамо снаге и слабости образовно-васпитне праксе, у делу који се односи на остваривање програма здравственог васпитања као међупредметног програма који треба остваривати кроз наставне и ваннаставне активности свих наставних предмета сваког разреда (како је у важећим наставним плановима и програмима за све разреде, осим сада у петом). Пракса је показала да се садржаји тог програма недовољно остварују, јер нису били видљиви у програмским садржајима. Новим програмом за пети разред здравствено васпитање постало је видљиво и исходима и садржајима конкретних и посебно у самом називу дредмета: Физичко и здравствено васпитање програма – објашњава мр Снежана Милошевић Јешић.

ПРОФЕСОР ДР ЗОРА ДАЈИЋ СТЕВАНОВИЋ, ПРОДЕКАН ЗА НАУКУ ПОЉОПРИВРЕДНОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

Високо место за науку о храни и технологији хране

Ове године Универзитет Цао Тун у Шангају увео је рангирање светских универзитета и на основу научних области. Од 52 научне области, које су узете у обзир, Универзитет у Београду је рангиран унутар 18, а најбоље је позициониран, на 35. месту, у области науке о храни и технологији хране. Највећи допринос том успеху дао је Пољопривредни факултет, са сто објављених радова

На прошлонедељној прослави Дана Универзитета у Београду, ректор Владимир Бумбаширевић, између осталог, подсетио је да је та велика и сложена институција рангирана на многим светским академским листама, док је на најпрестижнијој – Шангајској листи, и ове године заузела између 201. и 300. места. Иако се и прошле године Универзитет у Београду нашао на тој позицији, ректор Бумбаширевић сматра да је, ипак, остварен напредак, што се може видети из одређених параметара на основу којих се универзитети оцењују. Ове године, поред професора Стојана Раденовића, међу најцитиранијим истраживачима у области математике нашао се и професор др Зоран Каделбург. Успех на Шангајској и другим листама, према речима ректора, резултат је рада свих наставника, сарадника и истраживача на факултетима и институтима, посебно оних који су публиковали у престижним часописима.

Једна од новина коју је Универзитет у Шангају ове године увео јесте рангирање светских универзитета на основу различитих научних области. Према речима Владимира Бумбаширевића, од 52 научне области, које се узимају у обзир за рангирање, унутар 18 нашао се и Универзитет у Београду, а посебно је високо рангиран у области науке о храни и технологији хране – на 35. месту. Такав резултат на Шангајској листи био је непосредни повод за разговор за Просветни преглед са проф. др Зором Дајић Стевановић, продеканом за науку Пољопривредног факултета у Београду.

Објављено је много текстова о томе да је Пољопривредни факултет на Шангајској листи, која оцењује универзитете на основу резултата остварених у појединим областима наука, бољи од многих водећих универзитета света у области прехрамбене технологије. Да ли смо,заиста, бољи од Харварда или Оксфорда, како је код нас то интерпретирано?

– Као прво, морамо да будемо врло егзактни у давању коментара на такве појаве и саме чињенице. Тридесет и пета позиција на Шангајској листи, у области Food Science and Technology (Наука о храни и технологији хране), везана је за Универзитет у Београду, а не за Пољопривредни факултет. То је област која се односи на храну и на технологију хране, којом се на Универзитету у Београду не бави само Пољопривредни факултет. С тим у вези, Универзитет је урадио једну анализу о томе који факултети и у којој мери су допринели том 35. месту. Дакле, поред Пољопривредног факултета који у томе, свакако, има највећи удео, велики допринос дао је и Хемијски факултет и ИХТМ институт, затим Биолошки институт „Синиша Станковић”, Фармацеутски, Технолошко-металуршки, Медицински – укупно 11 факултета и 7 института, чланица Београдског универзитета. Од укупног броја објављених радова, а било их је више од 500, око 100 радова „одлази” на сараднике Пољопривредног факултета. У том смислу, процентуално, јесте највећи допринос нашег факултета.

Да појасним и другу недоумицу, ради потпуне истине. Када се говори о томе да је Пољопривредни факултет бољи од неких чувених светских факултета, морам рећи да то не стоји, јер факултети који су најбоље рангирани на Шангајској листи, заправо уопште немају област прехрамбене технологије, пољопривреде итд., него се, рецимо, баве фундаменталним наукама, правом, економијом, информатичким наукама, физиком, биологијом итд. Значи, ако сада причамо о Харварду или Оксфорду, морамо рећи да они немају област Food Science and Technology. А наш факултет се, заједно са поменутим факултетима, дакле сви заједно, као Универзитет у Београду, нашао на 35. месту, иза Вагенингена, Хоенхајма, Гента и више кинеских универзитета, који су чувени у истраживањима која се тичу пољопривреде и – прехрамбене технологије. У сваком случају, то јесте велики успех, али с обзиром на натписе у медијима, где је било и поједностављивања и преувеличавања, информације треба представљати без сензационализма. Поруку коју смо хтели да пошаљемо је да будемо поносни на место свога факултета и да позовемо будуће студенте да студирају овде.

У ком периоду су објављени поменути радови из прехрамбене технологије?

– То су радови објављени 2016. године у угледним међународним научним часописима, и имају велику цитираност. Подсетила бих да има пет критеријума за рангирање на Шангајској листи. Први критеријум је укупан број радова објављен у међународним часописима. Други је такозвани top journals, односно радови објављени у часописима који имају висок импакт фактор, дакле у угледним часописима који су цењени и читани. Трећи критеријум је цитираност тих радова, што значи да је тема којом се баве важна, популарна, од практичног значаја и да је одјекнула у научној јавности. За следећи критеријум је значајно да су на истраживањима учествовали аутори из различитих земаља. Последњи критеријум подразумева да су сарадници факултета добитници престижних награда.

Да ли бисте у овој области издвојили име неког истраживача или је, ипак, пресудан тимски рад?!

– Не бих издвајала појединце, јер ми имамо тимове истраживача, са различитих катедара, и ти тимови, унутар факултета, врло успешно сарађују. Такође, осим института за прехрамбену технологију, имамо веома добре и прогресивне научнике са многих катедри и других института, рецимо из области заштите биља, али и из других области које су дале велики допринос нашег факултета у области пољопривреде.

Морам да кажем, како се не би стекла погрешна слика, на Пољопривредном факултету није само Одсек за прехрамбену технологију елитни – да имамо и друге врло добре одсеке који једнако доприносе угледу факултета. Пре две године прехрамбена технологија је имала 96 радова, фитомедицина 40, ратарство и повртарство по 40, а прошле године прехрамбена технологија 85, ратарство 37, воћарство 24… Тамо где има двоструко више радова има и више сарадника, али, у принципу, имамо доста уједначену ситуацију на различитим одсецима нашег факултета. Наравно, сарађујемо и са другим факултетима на Универзитету, неке сам споменула, као и са колегама из света, са којима радимо неки део истраживања, ако то сами не можемо да учинимо, или је то за нас прескупо, или немамо довољно софистицирану опрему. Појединачни тимови, групе истраживача, тешко долазе до врхунских резултата, и због тога је мултидисциплинарност јако важна. Наши истраживачки радови су управо проистекли из сарадње са другим институцијама и из заједничких пројеката.

Није лак пут да се неко истраживање објави у угледном међународном часопису?Да би се наставио садашњи тренд, веома је битно финансирање истраживања. Може ли се поновити успех у постојећим условима?

– Улагање у науку код нас је веома скромно у односу на неке земље региона. Чини ми се да још нисмо прешли 0,5 – 0,6 одсто, док у развијеним земљама износи три одсто бруто друштвеног производа. Нови циклус пројеката још није расписан, стари се продужава и продужава. Без међународних пројеката, са опремом која није модерна, без улагања у инфраструктуру, у хемикалије и потрошни материјал, наравно и у тренинге младих, који треба да оду на усавршавање, али и да се врате – јако је тешко. Са друге стране, ја сам оптимиста, јер оно што смо научили, експертизу коју смо усвојили, поготово наши млађи сарадници, та амбиција и ентузијазам, то ће нас, по природи ствари, гурати напред, тако да очекујем да ћемо сигурно задржати тај тренд.

И после два уписна рока нису попуњена сва места на факултету. За које одсеке је владало највеће интересовање?

– Различита су интересовања ученика који конкуришу за упис на наш факултет. Истакла бих фитомедицину, јер нам ту традиционално долазе јако добри ђаци. То је врло уређен одсек, и у смислу лабораторија којима располаже, а свакако и наставе, и научних активности… Велико интересовање је и за прехрамбену технологију, неких година и за агроекономију, а у последње време све више за воћарство. Ту увек попунимо сва буџетска места, већ у првом року.

Ове године, после другог уписног рока, остало нам је више непопуњених места него претходне – укупно око 200 самофинансирајућих и десетак на буџету. То је последица тога што је генерација која сада уписује студије малобројнија у односу на претходну (такозване ратне генерације, `98. и `99. годиште), тако да се то не дешава само на нашем факултету, него и на многим другим. Нама је кључно да попунимо буџетска места, јер се директно финансирамо од буџетских студената, од тога највише зависи наше функционисање. Држава нам покрива материјалне трошкове са око 26 одсто потребних средстава, остало морамо сами да зарадимо, што није лако, јер имамо две зграде, дотрајале прозоре, грејање нам представља огроман трошак, као и струја, морамо да набавимо опрему за вежбе, хемикалије…

Да ли у Србији има посла за оне који стекну диплому Пољопривредног факултета?

– Као што знате, тржиште диктира стопу запошљавања, а оно, опет, зависи од привреде. Наша и привреда и пољопривреда, стицајем вишедеценијских проблема у којима се нашла и сама земља након распада старе Југославије, а онда и периода санкција и изолације – довело је до тога да је све мање великих компанија, али срећом, појављују се нека мала и средња предузећа, приватни бизнис, тако да можда ту треба тражити шансу. И ми као факултет покушавамо, колико год можемо, да ставимо акценат на истраживања и развој (research and development), односно на трансфер знања, повезивање са привредом, заједнички рад на пројектима, заједничко решавање проблема које привреда има, у сарадњи са науком. То је оно што је будућност земље и што се апострофира у свим стратегијама науке и образовања, али је у реалности то на врло ниском нивоу.

Сваке године имамо програме који се тичу каријерног вођења студената, у сарадњи са универзитетским Центром за развој каријере. У томе је наш факултет врло активан. Позивамо и представнике неких компанија и фирми који разговарају са студентима. Имали смо и један мали пројекат, који је подржала Амбасада САД, а који се односио на агробизнис и оснивање инкубатора, заправо иницирање младих да сами започну неки бизнис, између осталог и у прехрамбеној технологији.

Светлана Илијић

Антрфиле 1

ФАКУЛТЕТ С ПЕРСПЕКТИВОМ

– С обзиром на то да су нам и после другог уписног рока остала нека непопуњена места, наравно, важно је, и овом приликом, истаћи успех нашег факултета, наше жеље, стремљења, и оно у чему ми полако, али сигурно напредујемо, а то је да смо факултет с перспективом. У сваком случају, Пољопривредни факултет је један од лидера у области прехрамбене технологије.

Антрфиле 2

НАЈВЕЋИ ПРОЈЕКАТ НА УНИВЕРЗИТЕТУ

– Пољопривредни факултет је био носилац највећег, трогодишњег, међународног пројекта на Универзитету у Београду, који је завршен прошле године. Назив пројекта је AREA – „Унапређење истраживања у пољопривредним и прехрамбеним наукама на Пољопривредном факултету Универзитета у Београду”. Пројекат је рађен у сарадњи са девет врхунских међународних партнерских институција. Укупно 68 истраживача и четири експерта укључено је у рад на том пројекту, чија вредност износи више од два милиона евра. То нам је омогућило да организујемо 36 тренинга за младе истраживаче, оснивање четири нове лабораторије и унапређење постојећих, овладавање новим технологијама, као и добијање нових пројеката, а одбрањено је и девет докторских дисертација, и још доста тога – истиче продекан за науку.

Антрфиле 3

РАДМИЛОВАЦ ОГЛЕДНО ИМАЊЕ

– Радмиловац, факултетско имање, које је врло лепо уређено, простире се на око сто хектара, и студенти свих наших одсека тамо могу да раде. Ту се изводе поједини облици наставе, практична обука и научноистраживачки рад. Имамо модеран Центар за рибарство, Центар за воћарство, затим за производњу вина, пластеник за поврће… Напоменула бих да имамо и стакленике, који представљају полигон за практични рад студената, чија укупна површина износи око 600 метара квадратних.

Потпис за фотографију:
Зора Дајић Стевановић: Различита су интересовања младих који конкуришу за упис на Пољопривредни факултет

Глоса:

Генерација која сада уписује студије малобројнија је у односу на претходну

ДЕВОЈЧИЦЕ (НИ) СУ ИСТЕ КАО ДЕЧАЦИ

И даље непремостив јаз

Колико год да се, од раног детињства, радило на што већем изједначавању полова у борби за њихову равноправност, најновија истраживања показују да и даље постоји непремостив јаз

Група петогодишњака, равноправно састављена од дечака и девојчица, добила је задатак да саслуша причу. Главни јунак те сторије била је особа окарактерисана као изузетно паметна. Испитивачи су намерно изоставили и ниједног тренутка малишанима нису открили да ли се ради о некоме мушког или женског пола. По окончању приче, деца је требало да кажу своје мишљење. Наиме, показане су им четири фотографије, две мушке и две женске непознате особе. Петогодишњаци су требали да одлуче ко би могао да буде јунак прочитане приче. У седамдесет пет одсто случајева девојчице су се определиле за женску, а дечаци за мушку особу са слике.

Иста та прича прочитана је малишанима узраста од шест година. Дошло је до обрта. Дечаци су и даље, од четири понуђене фотографије, као изузетно паметну особу бирали мушкарца, али на изненађење истраживача сад су и девојчице промениле мишљење. У највећем броју случајева и оне су тврдиле да јунак сторије мора да је мушкарац, а не жена.

Ово истраживање недавно су спровели истраживачи с престижних институција: Њујоршког универзитета, Универзитета у Илиноису и Принстон универзитета, сва три у Сједињеним Америчким Државама. А истраживање је објављено у научном часопису „Сајенс” (Наука).

У другом делу испитивања четиристо малишана, узраста од пет до седам година, колико је учествовало у испитивању, добило је следећи задатак. Кад су их поделили у групе, деци је наглашено да ће учествовати у две игре. Једна је предвиђена за девојчице и дечаке који су веома паметни, а друга за оне који се много труде. Опет је на делу био уврежени стереотип. За разлику од петогодишњакиња, шестогодишњакиње и седмогодишњакиње одмах су се определиле да суделују у играма које изискују труд. Знатно мањи број девојчица изабрао је игру за веома паметне. Да ли треба нагласити да су дечаци, и нижег и вишег узраста, углавном рекли да су за њих оне игре намењене веома паметнима.

Колико год се, посебно у развијеним земљама, улаже труд да се што више смање предрасуде које мушком полу дају предност, очигледно су деца и даље од најранијег детињства изложена културолошком обрасцу који подразумевва да је памет и интелигенција више урођена мушкарцима. Употребљена је, нимало случајно, одредница – „бриљантан”.

Дакле, без обзира на велике помаке, кад је реч о родној равноправности, на којој се инсистира од најранијих дана, и саме девојчице верују да термин „бриљантан” више заслужују њихови другови од њих самих. Ти стереотипи, иако очигледно нису урођени, веома брзо ступају на сцену и, једном кад буду прихваћени, тешко се касније с њима борити и изборити. А онда ће се ти обраци испољити у каснијем животу, приликом бирања факултета и одговарајућих звања.

Шта на све то каже биологија?

Мозак дечака за десет до петнаест одсто већи је од оног који имају девојчице. Међутим, као да се природа постарала да ту разлику надомести. Код девојчица је део централног нервног система, познат као corpus callosum, већи од оног који постоји у мозгу дечака. Подсећања ради, corpus callosum густа је нит нервних влакана, која мозак дели на леву и десну хемисферу, омогућавајући комуникацију обе те хемисфере. Он преноси моторне, сензорне и когнитивне информације између можданих хемисфера, одржавајући низ функција у телу, укључујући покрете очију, равнотежу, емоционалне и тактилне реакције, као и концентрацију. Кад се, током трудноће, мозак и нервни систем развијају, брже се развија онај код женског пола.

Код дечака је другачија ситуација. Неравнотежа у развоју леве и десне хемисфере наглашенија је. Наиме, кад је десна страна мозга спремна за слање информација левој страни, још не постоји развијен систем одговарајућих нервних ћелија – неурона. Стога, те се информације враћају и протичу десном хемисфером, што доводи до бољих „веза” у том делу мозга дечака. Зато су они успешнији у математичким задацима и онима који укључују просторну сналажљивост.

Већи Corpus callosum код девојчица пружа могућност бољег „разговора” између две мождане хемисфере. Зато, биолошки гледано, девојчице, а касније девојке и жене с већом лакоћом истовремено користе и леву и десну страну мозга, при обављању различитих задатака, док су дечаци, односно мушкарци, склони да „пале” једну по једну страну централног нервног система, често не у истом тренутку. Можда то објашњава чињеницу да су дечаци најчешће опредељени за изврашавање одређеног задатка и да их је лако помести уколико их неко у томе прекине.

Научници даље наводе да дечаци и девојчице у мозгу имају различите количине серотонина. Тај неуротрансмитер окарактерисан је, упроштено речено, као хормон среће. Серотонин ублажава емоције, „ускаче” приликом импулсивних реакција и, на неки начин, помаже да се доносе позитивније одлуке. У мозгу дечака, касније младића и одраслог мушкарца, мање се лучи овај хормон, што их чини знатно импулсивнијим и нестрпљивијим.

Родне разлике формиране хормонима различитих полова, за време пренаталног развоја, такође утичу на то да мозак дечака и девојчица различито функционише. Научници наводе да мозак код припадница женског пола и кад се „одмара” и даље је активан, као што је мозак код мушких припадника, кад га ставе у погон. Због тога је реакција на одговарајуће ситуације код девојчица сложенија него код дечака. И не само то. Пошто мозак дечака није толико активан у свим деловима, он се брже замара и онда се то испољава тако што се дечаци лакше „сморе” од девојчица.

Лева хемисфера, задужена за језик, раније се развија код малих госпођица, него код мале господе. Не чуди онда што девојчице раније и лакше проговоре него дечаци. Са шеснаест месеци „принцезе“ имају двоструко богатији речник од њихових парњака. Девојчице су и веће причалице, док дечаци често знају да се забављају у тишини.

Истраживања показују да родитељи, а посебно мајке, имају склоност да више разговарају с кћеркама него са синовима, те и на тај начин помажу да се стимулишу неурони, да би се формирали и трасирали „коридори” за учење и савладавање језика и вербалне способности. Можда би стога мајке требало више да разговарају с мушким потомцима и тако им помогну да брже и раније проговоре. Истраживања такође откривају да деца, на рођењу, исказују исти обим емоција – задовољство, страх, бес. Међутим, од шестог месеца до шесте године, дечаци су више склони да чешће и дуже плачу од девојчица, кад се уплаше, кад им нешто није по вољи, кад их одвоје од родитеља или кад не добијају адекватну пажњу.

Зато у предшколском узрасту дечаци знају чешће да негодују кад их у вртићу оставе родитељи или старатељи. Статистика бележи да се чак седамдесет пет одсто дечака теже прилагођава условима обданишта од девојчица. Разлог? Делови у мозгу, који контролишу самоконтролу, касније и спорије се развијају код малих „харамбаша”.

В. Софреновић

Антрфиле

ДЕЧАЦИ (НЕ) ПЛАЧУ

Још нешто. Емоције су код дечака комплексније, теже се боре с навалом осећања. С друге стране, девојчице ће с већом лакоћом изразити емоције и лакше их зауздати. Наравно, постоји предрасуда, с којом се тешко изборити, а то је да „дечаци не би требало да плачу”. Ако расту с тим оптерећењем, теже им је да, чак и кад би хтели у каснијем раздобљу, плачу на сав глас, као кад су били мали, а још нико није стигао да их опомене да се ради о непримереном понашању.