Стандарди за ново доба

У свету има између 750 и 800 милиона потпуно неписмених, а у Србији 850 хиљада (око 14 одсто) становника нема ниједан дан школе или су завршили само неколико разреда осмолетке. У 21. веку, веку Четврте индустријске револуције, технолошког развоја, интернета, дигитализације, ери космичких путовања и роботике… и даље се огроман број људи на Планети потписују палцем или стављају крстић уместо имена и презимена. Ако би се тим подацима придодале и бројке функционално неписмених, цифре би сасвим сигурно биле још фрапантније, јер је крајем 20. и почетком овог века на светску сцену ступио концепт тзв. нове писмености. Писменост новог доба базира се на основној, елементарној писмености – која подразумева способност читања, писања и рачунања – и још седам елемената, који представљају целину појма писмености у данашњем смислу те речи. Те карике су функционална, информациона, визуелна, друштвена, дигитална и медијска писменост новог доба. Том логиком вођени на веб-страници Гимназије „Свети Сава” у Београду стоји важна порука: „У данашње време незнање је ствар избора”.

Као и сваког 8. септембра, у свету и Србији обележава се Међународни дан писмености са идејом да се укаже на планетарни проблем и у први план истакне важност писмености како за појединце тако и за државе. И сваке године се веже за неки актуелни тренд или област. За ралику од лане, када је Дан писмености био у знаку дигитализације, ове године протекао је у знаку мултијезичности, јер је познато да описмењавање мора да иде на матерњем језику да било успешно и да би резултати били трајни.

Уз коментар да није лако „измерити” неписменост, Катарина Поповић, ванредни професор на Катедри за андрагогију Филозофског факултета у Београду, каже да сви доступни подаци показују да је ситуација заиста шокантна и лоша. Унеско је релативно скоро изнео податак о броју одраслих неписмених људи у свету. Негде се укључују и млади или млађи одрасли. То су подаци иза којих стоје државе. Такође, грубо је израчунато да је око три и по милијарде људи на свету функционално неписмено.

Постоји процена, нарочито за неразвијеније земље, по којој је потребно око 14 милијарди долара за описмењавање, да би се достигао макар неки елементарни облик писмености. Према речима проф. Поповић, негде се чак помиње и сума од 30 милијарди долара, које треба уложити за основно образовање.

– У сваком случају говоримо о огромним сумама. Према Унеску, то су врло мале суме, кад се пореде са војним буџетом, што је један, два или три одсто буџета који се издваја за војску. Тако да су, с једне стране, то велике суме, а с друге и нису, јер се много већа средства улажу негде другде, а у описмењавање веома мало. Велики је контраст између евидентно огромног проблема и чињенице да нема много улагања – коментарише проф. Поповић, уз опаску да је додатни проблем, на глобалном нивоу, што се тој категорији становника углавном баве организације цивилног друштва, невладин сектор. Те организације су у све тежем материјалном положају, чиме неписмени губе део подршке коју су имали.

Према мишљењу саговорнице Просветног прегледа, још једна препрека за озбиљније бављење овом темом, што важи и за нашу земљу – јесте дигитализација, онлајн учење, ИКТ. – Постоји једна наивна вера да ће се тиме решити проблеми неписмености. Било је неколико пројеката, у Бангладешу и Пакистану, на пример, где су неписменима делили мобилне телефоне и таблете, са апликацијама. Било је успеха…, али је питање колико је та писменост одржива или трајна и, такође, колико је то право решење за тако велики број неписмених. Тим пре што су сиромашни у свету угрожени на много начина. Треба рећи, отворено и директно, и струка стоји иза тога, дигитализацијом се не може решити проблем неписмености, ИКТ може да помогне, али без озбиљних акција нема решења.

Проф. Катарина Поповић наглашава да је ова тема одавно престала да буде само проблем развијеног света. Европа се, каже, такође суочава са озбиљним проблемима неписменог становништва. Индустријске земље, попут Немачке и Енглеске, такође имају велики проценат неписмених, висок за регион као што је Европа и за земље развијене у економском смислу. Истраживања у Немачкој су пре неколико година показала да је проблем озбиљан и да се не односи, као што су мислили, само на старије, мигранте или са мигрантским пореклом. И домаће аутохтоно становништво и млађи такође последњих година све више спадају у групу неписмених. После првог шока, у Немачкој су, почели да праве озбиљније планове и дуготрајније акције – јер су увидели да је то проблем друштва, а не само маргиналних група.

Како је код нас? Србија ту није изузетак, напомиње др Поповић : – Чињеница је да бисмо могли и боље, с обзиром на то како стојимо по другим параметрима. Имали смо пројекат Друге шансе, који је био веома добар и пружио је добар модел како образовање одраслих може да буде боље, ефикасније и више усмерен на системско решавање озбиљних проблема. Друга шанса је ушла у редовни систем и требало би, по Закону, да функционише, али се, по мојим сазнањима, одвија са доста тешкоћа. Јер озбиљан програм тражи озбиљно партнерство и са социјално-економским партнерима. То није само проблем Министарства просвете, већ треба да буду укључена и друга министарства и социјални партнери.

Међународни дан писмености установљен је 1965. године на иницијативу Унеска и овај празник је први пут обележен је 1966.

Олга Николић

Антрфиле

СТАВ ПРЕМА ОБРАЗОВАЊУ

В. д. директор Основне школе „Вук Караџић” у Лозници Анета Ракић, професор енглеског језика, сматра да је у 21. веку заиста незамисливо да још има неписмених. Подсећа на занимљив податак да је село Горња Бадања, близу Текериша, крај Шапца, прва искоренила неписменост још давних шездесетих година прошлог века. – Ако смо тада то могли, онда је интерес свих да и тих 14 одсто смањимо, ако не и потпуно искоренимо и да сви у 21. веку буду бар елементарно писмени.

Николина Јањић, професор српског језика, у истој школи верује да у неписмене спада углавном старије становништво, али и да став према образовању и наставку школовања после осмолетке, углавном зависи од става родитеља. – Родитељ је тај који треба да подстакне своје дете на учење… Све креће од родитеља и мислим да проблем лежи у старијим генерацијама.