ОСВАЈАЧИ МЕДАЉА СА ПРЕСТИЖНИХ МЕЂУНАРОДНИХ ТАКМИЧЕЊА Елита за понос Србије   Успеси талентованих ђака Математичке гимназије и Гимназије „Јован Јовановић Змај” из Новог Сада настављају да се нижу. За само последњих неколико недеља освојили су прегршт медаља на престижним такмичењима у Јапану и Москви из информатике, хемије, физике, математике – два злата, шест сребрних одличја, три бронзане медаље. На трећој међународној олимпијади Метропола у Москви осмочлана екипа Математичке гимназије освојила је другу екипну награду на главном такмичењу, а у конкуренцији 33 тима из 27 земаља са четири континента. Честитке за успех стигле су и од просветних власти. – Ученици који знањем освајају медаље на такмичењима широм света чине елиту наше земље и зато ће Министарство просвете, науке и технолошког развоја наставити да улаже у подизање квалитета образовања у Србији, поручио је Александар Пајић, помоћник министра просвете за средње образовање и образовање одраслих, у разговору са ученицима београдске Математичке гимназије и Гимназије „Јован Јовановић Змај” из Новог Сада, који су на Међународној информатичкој олимпијади у Јапану, али и на другим такмичењима освојили најсјајнија одличја. Рекао им је да су понос Србије и да ће за њих врата свих институција увек бити отворена. – Драго ми је да имамо такву децу која постижу најбоље резултате. Ви сте елита, која представља Србију. Министарство просвете ће наставити да улаже у ваше образовање, истакао је Пајић и у име министра просвете Младена Шарчевића и читавог Министарства честитао на постигнутим успесима. Додао је да га радује што најбољи српски ученици не долазе само из Математичке гимназије у Београду, већ да се математика и физика квалитетно уче и у гимназијама у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу… Директор Математичке гимназије Срђан Огњановић најбоље математичаре упоредио је са врхунским спортистима Новаком Ђоковићем и Иваном Шпановић, јер попут њих улажу велики напор и одричу се многих ствари у животу како би постали шампиони. Наши математичари остварују сјајне резултате. На пример, Београд је по броју најбољих математичара међу пет најуспешнијих градова на свету. На последњем такмичењу Метропола били смо бољи и од Москве, а и сами знате колико има много већих градова у свету од Београда, нагласио је Огњановић. У посети Министарству просвете били су освајачи сребрне и бронзаних медаља на такмичењу у Јапану: Павле Мартиновић и Алекса Милисављевић из београдске Математичке гимназије, Тадија Шебез из новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај” и освајачи златних, сребрних и бронзаних медаља са других међународних такмичења – Јелена Иванчић, Алекса Милојевић, Јован Торомановић и Никола Павловић.         ПРАВИЛА ЗА ШКОЛОВАЊЕ БОЛЕСНИХ ЂАКА   Настава код куће или у болници   Право на специфичне часове, који се организују у условима кућног или болничког лечења, имају основци који због здравствених проблема или хроничних болести не могу да иду у школу дуже од три недеље Ученици који су због здравља принуђени да се лече и опорављају код куће или у болници могу да похађају наставу и учествују у другим облицима организованог рада са ђацима у одељењу, групи или индивидуално – у складу са Правилником који регулише ту област, а који је ступио на снагу 1. септембра. Право на те специфичне часове имају основци који због здравствених проблема или хроничних болести не могу да иду у школу дуже од три недеље. За њих се организује настава код куће или у здравственој установи, док траје лечење, као посебан облик рада „како би се организовао континуиран образовно-васпитни рад, односно створили услови за несметан повратак у школу и наставак школовања”. Такву наставу може да спроводи београдска Основна школа „Др Драган Херцог”, специјализована школа у болници, и друге школе у Београду, уз сагласност Министарства просвете, науке и технолошког развоја, као и у другим градовима у Србији у којима постоје клинички центри – Новом Саду, Нишу и Крагујевцу (такође уз зелено светло ресорног Министарства). Први корак треба да направи родитељ, односно старатељ, који треба да се обрати школи, а захтев за сагласност Министарства просвете подноси школа, уз приложену одлуку школског одбора, сагласност наставничког већа, мишљење савета родитеља и елаборат о оправданости организовања наставе за ђаке на дужем болничком лечењу. Неопходан је и став здравствене установе и надлежне школске управе. Последње мишљење о испуњености услова за те специфичне часове прибавља ресорно Министарство. Наставу може да организује школа коју похађа оболели основац, али и школа у болници, уколико је ђак због здравствених проблема или хроничних болести спречен да похађа наставу под школским сводом – до краја школске године или дуже од годину дана. Ђаци који дуже одсуствују из школе због здравља могу да наставе учење у школи у коју су уписани (односно, да она организује наставу) или путем преводнице могу да се упишу у школу у болници, уколико ће у у њој, по одлуци лекара, боравити дуже од месец дана. Школа у болници може да организује наставу, али и учење на даљину, за ђаке који су ван њених зидина – ако се процени да није могуће успоставити другачији вид наставе. То, на пример, може да важи за ученике са ослабљеним имунитетом, односно оне који током школске године више пута морају да се враћају у болницу на терапију… Настава у болници може да буде организована у оквиру одељења или комбинованог одељења, у групи или индивидуално. У одељењу требало би да буде 10 ђака, а већи или мањи број одобрава ресорно Министарство, односно надлежна школска управа. Настава на дужем кућном лечењу остварује се индивидуално, а у одељењу школе у болници могу бити два ученика, а изузетно и више. Основци који због здравља не могу да прате наставу дуже од два сата дневно, или им час траје краће од 45 минута, имају право на индивидуални образовни план, којим се уважава њихово тренутно здравствено стање. О.Н.     АНТРФИЛЕИ:   РАЗЛОЗИ Кад родитељи или старатељи упуте захтев школи за организовање наставе за ученике на кућном лечењу, треба да наведу разлоге због којих сматрају да је то неопходно, а њихово образложење школа потом доставља ресорном Министарству. Поред тога шаље се и документација којом се поткрепљује потреба за наставом на кућном лечењу (мишљење лекара, интерресорне комисије…).   ОЦЕНЕ Ученици на дужем кућном или болничком лечењу школују се у складу са прописаним планом и програмом наставе и учења. Час за те основце траје као и за све ђаке у осмолетки 45 минута, али може да буде и краћи, у зависности од њиховог здравственог стања. И систем оцењивања зависиће од тога, а мора бити у складу са одговарајућим прописом о оцењивању.         МИЛУТИН ЂУРИЧКОВИЋ, ПРОФЕСОР, ДИРЕКТОР ВИСОКЕ ШКОЛЕ ЗА ВАСПИТАЧЕ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА У АЛЕКСИНЦУ И НАГРАЂИВАН ПИСАЦ   Писац који се бави професуром Објавио је и приредио 65 жанровски различитих књига за децу и одрасле. „Књига за децу о близанцима” преведена је и објављена на тридесет језика на четири континента. Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије и Српске краљевске академије научника и уметника   Др Милутин Ђуричковић, рођен у Дечанима, дипломирао је и магистрирао на Филолошком факултету у Приштини, а докторирао на Филозофском факултету у Источном Сарајеву. Радио је у основним и средњим школама (МТШ „Змај”, Земун), а сада је професор и директор Високе школе за васпитаче струковниох студија у Алексинцу. Објавио је и приредио 65 жанровски различитих књига за децу и одрасле. „Књига за децу о близанцима” преведена је и објављена на тридесет језика на четири континента. Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије и Српске краљевске академије научника и уметника. Живи у Београду. Успеси овог врсног педагога, али и успешног књижевника, повод су за разговор, који је за „Просветни преглед” желео да започне причом о школи на чијем је челу. – Установа коју тренутно предводим основана је далеке 1871, дакле, пре 147 година. Најпре је била Учитељска школа, затим Педагошка академија, Виша школа за образовање васпитача и напослетку Висока школа за васпитаче струковних студија. Прерастањем у академију струковних студија то би била пета реформа. Наравно, немам ништа против трансформација и промена на боље, али било би заиста штета да се прекине овај континуитет и традиција, којом се може похвалити ретко која високошколска установа у земљи! Не би ваљало да овим изгубимо аутономију и правни статус, па ћемо се зато залагати да унутар академије имамо све оно што имају и факултети унутар универзитета. То би било оптимално и рационално решење. Међу представницима високих школа тим поводом постоји оправдана бојазан и сумња, али охрабрује уверење представника Министарства да неће бити гашења школа, већ да ће рад наших установа бити другачије уређен и осмишљен. У том смислу новоформирани Савет интензивно ради на изналажењу нових и рационалних решења на корист и добробит свих нас. Упркос свим потешкоћама и извесним неслагањима, верујем да ћемо на крају доћи до прихватљивих одлука.   Како видите намеру да се високе школе обједине у академије струковних студија по територијалном и принципу стручне сродности? – Као члан Савета за реформу високих струковних студија сваке среде присуствујем радним састанцима у Министарству просвете, науке и технолошког развоја. О реформама високих школа дуго се говорило и сада се приступило тој идеји. Иако свака промена наилази на отпор и сумњу, одређене трансформације су неопходне у циљу подизања квалитета наставе, успостављања боље сарадње са привредом, универзитетима и другим установама у земљи и региону. Намера је да се високе школе обједине у академије струковних студија, а све то по територијалном и принципу стручне сродности. Затим да се додатно уреде статути, да се регулишу избори у звања, финансије и друга организациона питања. Планира се, такође, увођење менаџера, као и укидање нелегалних неакредитованих одељења. Све поменуто биће омогућено кроз измене и допуне Закона о високом образовању.   Да ли мислите да су данас млади у довољној мери заинтересовани за једну тако важну и лепу професију као што је васпитач? – Висока школа за васпитаче струковних студија у Алексинцу креће у нову школску годину пуном паром и са великим радним еланом, са акредитованим програмима на основим студијама и специјализацији (припремни предшколски програм). Урадили смо и програм за мастер студије, који се налази на чекању за акредитацију. Попут многих високошколских установа у земљи, ове године изузетно пријавио се незнатно мањи број бруцоша, а то не оправдавамо мањим интересовањем младих, већ падом наталитета, који се и те како осетио свуда. Забрињава чињеница да је у вртићима и основним школама деце све мање. Такође, приметно је да су многе сеоске школе пред гашењем, а поједине градске школе спајају се у једну. То је озбиљно питање и проблем који нас тера да предузмемо нешто конкретније. Школа је све мање, а кладионица и кафића све више. Уместо у библиотеке, данас млади све више иду у теретане. Наравно, треба бринути и о физичком здрављу, али васпитање и образовање су на првом месту. Сматрам да је неопходан повратак изворним и духовним вредностима. Све што је ново и модерно не значи да је добро и прихватљиво. Прошле године боравио сам у Русији, обишао сам неколико основних и средњих школа, као и низ других научно-стручних установа. Допао ми се њихов традиционалан педагошки приступ образовању и васпитању, јер се темељи на здравим основама и провереним вредностима. Много тога можемо научити и применити од њих.   У којој мери се данашње генерације разликују од оних „старијих”? Шта је, по Вашем мишљењу, главни узрок агресије међу њима? – Кад сам био ђак основне школе, носили смо униформе и кецеље. Тада није било школских полицајаца, није било насиља, дроге и малолетничке делинквенције. Сада има доста сарадника у психолошко-педагошким службама, школских полицајаца, разних семинара и других фактора, али то опет није гарант за дететову безбедност у школи. Често у школи и на улици можете приметити малолетне ученице да иду не баш пристојно одевене, са пирсинзима и слушалицама за музику. То је пре било незамисливо и недопустиво. Шта тиме хоћу да кажем? Сматрам да су родитељи одговорни за то, јер све полази од куће и породице. Родитељи често погрешно мисле да се деца васпитавају искључиво у школи, заборављајући притом да је дом, заправо, полазна основа за васпитање и све остало. Дакле, треба почети од куће и од родитеља. Не каже се узалуд „домаће васпитање”. Ако тога нема, онда се не може постићи ништа друго. Треба сви да учествујемо у томе, јер не могу сами васпитачи, учитељи и наставници све да постигну. То је интегративан и комплексан посао.   Да ли Ви као професор књижевности мислите да деца и млади у довољно читају? – Ово је време научно-технолошке и дигиталне цивилизације, у коме је све подређено интернету и друштвеним мрежама. Данас готово да нема детета или младе особе, која не користи мобилни телефон, друштвене мреже и сличне техничке предности. Наравно да их треба користити и бити у корак са временом, али треба знати да интернет није основни извор знања. Због тога млади данас све мање читају и све мање одлазе у библиотеке. Недопустиво је да интернету постоје сајтови са урађеним семинарским, чак и дипломским радовима, па ученик једним кликом може да преузме оно што му треба, претходно не прочитавши лектиру и не урадивши домаћи задатак како треба. Нисам против употребе интернета, таман посла, али он не сме да буде једини извор знања и информација, јер није поуздан и проверен. Виртуелни свет уме да буде погубан по децу и младе, јер је све доступно као на длану, чак и оно што је неморално, скаредно и недолично. Не треба посебно наглашавати колики је значај и улога књига, на шта је својевремено и Доситеј указивао младима.   Када сте почели да се бавите писањем? – Писањем се бавим још од основне школе. Прву песму објавио сам у приштинском „Јединству за децу” далеке 1979. године. Дакле, скоро пре 40 година. Уредник је био Мошо Одаловић, наш познати песник и мој драг пријатељ. Затим сам објављивао у југословенским листовима и часописима за децу: „Кекец” (Београд), „Модра ласта” (Загреб), „Титов пионир” (Титоград), „Дечје искре” (Крагујевац) и другим. У „Вечерњим новостима за децу” сарађивао сам док је уредник био Драган Лукић, наш великан поезије за децу, са којим сам се после и упознао. Наставио сам са писањем у средњој школи и добијао награде на литерарним конкурсима. На студијама су неки мислили да сам професор, јер сам објављивао критике и есеје у књижевним и стручним часописима широм земље. Уместо као песник или писац, озбиљну стваралачку каријеру започео сам као књижевни критичар. Звучи мало чудно, али је тако. Касније сам магистрирао и докторирао из области књижевности за децу. Неки имају погрешно мишљење да су професори неостварени писци. То апсолутно није тачно. Не говорим то због себе, али подсетићу вас само да су Умберто Еко, Милорад Павић, Милисав Савић, Михајло Пантић и многи други били истовремено и успешни универзитетски професори и писци. Дакле, ја нисам професор који се бави писањем, већ писац који се бави професуром. У томе је разлика.   Који су вам жанрови најдражи? – Пишем готово све жанрове и врсте: поезију за децу и одрасле, приче, романе, књижевну и позоришну критику, афоризме, публицистику, сакупљам народне умотворине, приређујем антологије, хрестоматије и приручнике и др. Ништа књижевно није ми страно. У сваком жанру осећам се лагодно и лепо. Ипак, у последње време предност дајем романима за децу и младе. Тако је настало хумористичко-романсијерско петокњижје о близанцима, које ми је донело неколико вредних награда у земљи и иностранству. Роман „Како су расли близанци” до сада је објављен на тридесет језика широм света, чак и два издања у Африци: у Зимбабвеу (шона језик) и Нигерији (јоруба језик). Преводиоци ми често шаљу информације и исечке из новина о мојим књигама, а то ме посебно радује када је реч о Америци, Русији, Шпанији, Немачкој, Јапану, Израелу, Вијетнаму, Саудијској Арабији, Јерменији, Индији, Монголији, Турској, Кипру, али и земљама региона (Бугарска, Македонија, Албанија, Словенија, Хрватска, Словенија). „Књига о близанцима” све више путује светом и ускоро треба да се појави на италијанском, украјинском, узбечком, пољском, словачком и другим језицима. Такође, имам понуде редитеља из дечјих позоришта из Републике Српске, који су заинтересовани да ово дело адаптирају за сценско извођење. Задовољан сам прихватањем књиге, чија је основна вредност хумор. То је заправо та везивна нит и општа карактеристика, која је својствена свим људима света, а нарочито деци. Наравно, преводи дела нису увек и мерило квалитета, али ето мени се некако посрећило. Притом увек кажем да има бољих књига наших писаца, које такође заслужују да буду преведене и познате читаоцима широм света.   Какви су Вам планови на пољу књижевног рада? – Ових дана путујем на Светски фестивал поезије, који се традиционално одржава у Крајови (Румунија), а уследили су и позиви за Турску и Италију, где ћу присуствовати промоцијама „Књиге о близанцима” на турском и италијанском језику. Недавно сам изабран за члана редакције угледног књижевног часописа у Индији, а на Тајвану сам изабран за члана саветодавног одбора за стручно усавршавање наставника тамошњег Националног универзитета. То су све задаци и почасти, који обавезују и захтевају доста времена, одрицања и залагања.       Антрфиле НОВИ БЛИЗАНЦИ КОЈИ СВИРАЈУ РОК – На овогодишњем сајму књига у октобру појавиће се мој нови роман о близанцима „Близанци свирају рок”, који је логички и тематски наставак претходних. У основи, то је хумористичка и помало аутобиографска прича о мом брату близанцу и мени, испричана са елементима хумора, апсурда и нонсенса. Желео сам не само да осветлим своје детињство, већ да деци и младима у овим не баш срећним временима понудим обиље смеха, ведрине и оптимизма. Романи о близанцима често су били предмет и тема многих излагања на нашим факултетима и научно-стручним скуповима, а награђени су угледним наградама и признањима: „Раде Обреновић” (најбољи роман године за децу), „Доситејево перо” (трећа награда), „Ана Франк” (Македонија), најбоља књига године за децу (Црна Гора), почасна диплома (Чиле)… Такође, из штампе излази и књига о графитима, коју сам приредио под насловом „Поруке на зиду”, у издању „Пчелице” из Чачка. Велики број објављених и приређених књига није плод насилног или некаквог другог скрибоманског рада. Напротив, реч је о континуираном труду, озбиљном и професионалном приступу, заснованом на темељним истраживањима и одговорном послу.         ЗАШТО ЈЕ ЛЕПО БИТИ ВАСПИТАЧ(ИЦА)   Уметност подучавања најмлађих   Радити с предшколцима изузетно је важан и одговоран посао, који успешно могу да обављају појединци који за то имају дара. Васпитачима свакодневно пружа мноштво изазова и сврстава их у професију која би требало да буде једна од најважнијих   Рад с најмлађима, који похађају вртић, заправо је један од најодговорнијих послова, што можда не признају многи или макар не желе о томе да размишљају на такав начин. Бити васпитачица или васпитач веома је племенито занимање, јер едукатори у обдаништима воде рачуна и подучавају нараштаје који тек ступају у живот. Брину се и васпитавају децу, настојећи не само да их науче много чему, већ и помажући им да већ у тим раним годинама схвате шта значи постати одговорна и социјализована особа. А при томе све време треба да бдеју над малишанима и воде бригу о њиховој сигурности. Нимало лак задатак, који васпитачицама ипак доноси мноштво позитивног, нешто што је саставни део само њиховог занимања. Наравно да се наставници и професори у основним и средњим школама, као и касније, на факултету, такође сусрећу с лепотом подучавања и преношењем знања ученицима и студентима, али на сасвим другачији начин од едукатора у вртићима. Наиме, васпитачице су у прилици да сведоче неким тренуцима који „пробијају лед” у животима деце с којом раде, а који могу да одреде њихов будући животни пут. Предшколци, и они нижег и вишег узраста, тек се уче животу, а живот од најранијих дана пружа силне изазове. Има много примера да се појединци – чак и кад окончају један део школовања, или кад већ постану академски грађани – присете њихових васпитачица и често пожеле да им се похвале постигнутим. – Иако углавном постоје устаљене и прихваћене методе рада у вртићима, професија едукатора у обданишту истовремено даје могућност различитог приступа, који зависи од васпитачице до васпитачице, а прилагођен је датим околностима и сваком појединачном детету. Зато се често подвлачи да је посао едукатора у вртићу својеврсна уметност подучавања. Посебно у ситуацијама кад се испостави да је неки нови метод допринео да се наизглед неукротивом детету помогне и да се нађе пут до његове до тада скривене и неиспољене личности. Да би нека особа била успешна у раду с најмлађима, важно је да не изгуби дете у себи. Одрасли некад воле да буду сувише озбиљни, и кад има и кад нема потребе за тим. Али зато васпитачице и васпитачи имају не само „обавезу”, већ и привилегију да се у појединим ситуацијама позову на то мало биће, које у њима постоји, да би се лакше приближили и разумели предшколце с којима раде, каже Лидија Иванковић, психолог. Наравно да је мноштво послова не само засновано, него не би могло ни да се обавља без креативности. У ту категорију убраја се и професија едукатора у вртићима, да би посао радили како ваља не могу то да чине без много маште и имагинације. Деци је у том узрасту машта веома развијена и често бркају – некад не могу да направе разлику између стварности и фантазије. Добре васпитачице лако ће разумети децу уколико пуштају да их некад води уобразиља, која често даје боље резултате од неких наизглед устаљених метода. – Родитељи који имају једно, а некмоли више деце, често се запитају како васпитачице успевају да „изађу на крај” с често више од тридесет малишана, кад њима тешко полази за руком да се изборе са сопственом децом. Једна од особина својствена добрим едукаторима у обдаништима јесте и стрпљење. Заиста није лако радити с групом малишана од којих би један цртао, други би да се игра лоптом, трећи би трчао, а остатак већ ко зна шта друго радио, али све оно што тренутно није на „програму”. Васпитачице и васпитачи треба да се наоружају толеранцијом, да попусте, ако треба, или да буду одлучни, кад процене да то ситуација захтева. С обзиром на то да су деца у вртићу жељна да уче, јер им је много тога, од најосновнијих вештина, још непознато, спремна су и да упијају све што им се предочи као појашњење нечег што не знају. Уживање је тим радозналим очима и паметним главама објашњавати штошта и знати да су они прави мали упијачи, а да је едукатор ту да им остави траг на тој страници, која се тек полако исписује. То може чак да се схвати и као привилегија. – Лепота професије едукатора у вртићу је и у томе што се опипљиви резултати одмах виде. Просто је у тренутку јасно да је дете, којем нешто није било јасно, нешто није могло да уради како ваља, мучило се око наизглед обичне ствари – као што је закопчавање блузе или кошуље – у тренутку схватило како се то „нешто” ради. Доживети да се види сјај и задовољство у очима неког малишана веома је драгоцено искуство. Родитељи свакодневно имају прилику да сведоче нечем новом чиме њихови малишани овладају. А каква је то тек повластица кад се с тим васпитачице с групом деце свакодневно сусрећу. Заиста велика. Задовољити радозналост сваког појединачног детета и видети да је нешто ново научило и савладало, непроцењив је дар, сматра Иванковић. Деца су углавном веома искрена и често тешко могу да се претварају или да не говоре истину. У тој искрености неког могу и да повреде. Задатак васпитачица је да им помогну да полако савладавају социјалне вештине, али да деца при томе ипак не крену путем који ће их одвести у блазираност или сушту супротност искрености. У томе успети није нимало лако. – Пошто је свако дете мали космос за себе, ма колико се чинило да деца деле неке веома сличне особине, на едукатору је да схвати најбољи и најефикаснији начин како да ради с групом малишана састављеном од различитих индивидуа. Деца непогрешиво осете ако је неко с њима неискрен, а ништа мање се неће узјогунити ни ако се од њих захтева дисциплина, без разложног образложења зашто нешто баш мора да се обави на одређен начин. Њихових хиљаду зашто требало би да задовољи хиљаду зато, указује Лидија Иванковић, психолог. С. Радовановић     АНТРФИЛЕ: ПОСТЕПЕНО И СТРПЉИВО – На деци је да се уче многим вештинама и знањима, а на васпитачицама да им то што им је до тада било непознато објасне и образложе на што прихватљивији начин. Наравно, много је тога што се учи постепено, а само ће добри васпитачи знати или осетити којим темпом деци нешто треба образлагати, да би што боље разумели, каже Лидија Иванковић, психолог.         РАЗВОЈ ДИГИТАЛНИХ ВЕШТИНА   У припреми Предлог стратегије   Циљ је развој дигиталних вештина кроз повећање компјутерске писмености и употребу рачунара и интернета, увођење дигиталних вештина и компетенција на свим нивоима образовања, као и подизање компетенција наставника   Више од половине грађана старијих од 15 година компјутерски je неписмено, око 34 одсто компјутерски писмено, док је око 15 одсто делимично компјутерски писмено, подаци су истраживања које је недавно саопштила Татјана Матић, државни секретар Министарства трговине, туризма и телекомуникација. – Развој нових технологија диктира прилагођавање традиционалних струка и вештина дигиталном окружењу, а следи нам и креирање послова будућности, који захтевају дигиталне вештине – указала је она на састанку Радне групе за израду Предлога стратегије развоја дигиталних вештина. – Грађанима су дигиталне вештине неопходне не само на послу, већ и ради коришћења нових дигиталних услуга, као што су е-управа, е-трговина и друге, које им могу олакшати живот, а које ће им бити недоступне, уколико не овладају дигиталним светом – рекла је државни секретар, која председава овим телом. – Функционална дигитална неписменост може изложити грађане, а нарочито децу, злоупотребама нових технологија – упозорава. Циљ Предлога стратегије јесте развој дигиталних вештина свих грађана кроз повећање компјутерске писмености, повећање употребе рачунара и интернета, увођење дигиталних вештина и компетенција на свим нивоима образовања и оспособљавања, као и подизање компетенција наставника. Чланови Радне групе за израду Предлога стратегије развоја дигиталних вештина поред представника Министарства трговине, туризма и телекомуникација су и представници Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Министарства државне управе и локалне самоуправе, Српске академије наука и уметности, Електротехничког и Филолошког факултета Универзитета у Београду, Академске мреже Србије, Математичке гимназије у Београду и Истраживачке станице Петница.