ПОДРШКА МЛАДИМ ТАЛЕНТИМА У СРБИЈИ

ПОДРШКА МЛАДИМ ТАЛЕНТИМА У СРБИЈИ

Енергија знања најбоље покреће успех

 

Одлазак младих стручњака један је од кључних изазова са којима се Србија данас суочава. Унапређење услова за њихов останак и одржив повратак треба да буде међу најважнијим приоритетима нашег друштва. Да би се то остварило, потребна је сарадња свих позитивних снага, али и значајна улагања у образовање и инфраструктуру и афирмацију младих талената, речено је на дебати, поводом обележавања петогодишњице НИС-овог програма за сарадњу са научним и образовним институцијама „Енергија знања”. Са панела, који је одржан уочи овог издања Просветног прегледа, оптимистички је поручено да је подршка младима у Србији могућа мисија – ако постоји план, ресурси и удружени напори државе, компанија и појединаца.

На скупу је такође наглашено да је 21. век битка за таленте и креативност и зато је кључна тема за све државе и градове „како привући и задржати младе таленте, који су мотор читавог друштва”.

Дебата је одржана у свечаној сали Културно-уметничког друштва „Лола” са идејом да се покрене дијалог и пронађу системска решења, која ће допринети останку младих у земљи, али и повратку оних који су знања и вештине стицали на престижним универзитетима у иностранству. Тај повод уједно је почетак дугорочне сарадње заједничке акције НИС-а и ЕXIT фондације да се унапреде услови за останак талената у Србији, „што би допринело њеном убрзаном развоју”. Њихов слоган у заједничкој мисији подршке младима је „Борба за будућност почиње данас: Останак младих у Србији је приоритет”.

Министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић похвалио је Компанију НИС због улагања у образовање – за пет година издвојено је више од пет милиона евра – и позвао и друге компаније да следе њихов пример.

– Многи наши истраживачи и научници након усавршавања у иностранству враћају се у Србију. То се не дешава масовно, али наш циљ је да таквих примера буде више – предочио је Шарчевић и подвукао да чињеница да ће буџет ресорног Министарства у 2018. бити много већи сама по себи говори о приоритетима Владе Републике Србије.

Подсетио је да је Министарство већ покренуло велике ствари, како би ухватили корак са четвртом технолошком револуцијом, од увођења информатике као обавезног предмета већ од петог разреда основне школе, преко 72 нова гимназијска одељења за надарене за информатику и повећања квота за ИТ студије, па до опремања школа са информатичком опремом. Следеће године за дигитализацију ће се издвојити чак 70 милиона евра.

Шарчевић је, такође, најавио рад на Стратегији развоја образовања од 2020. до 2030, „ јер се не може ништа урадити, ако не постоји јасан план шта желите да урадите у наредних 10 година, уз добар ентузијазам, организацију и добре примере”. У припреми је и Закон о научноистраживачкој делатности, конкурс за науку и нов начин финансирања високог образовања.

– На томе интензивно радимо, као и на томе да стварамо услове за останак и повратак младих талентованих стручњака – казао је министар.

Генерални директор НИС-а Кирил Тјурдењев рекао је да је задовољство водити компанију у чијој је стратегији већ пет година „Енергија знања”, а „још је веће задовољство радити са младим колегама, који су у НИС дошли управо кроз тај програм”.

– Са наше тачке гледишта могућност да се млади образују и усавршавају у свету, али да се врате у своју земљу и добију право запослење, сасвим је могућа мисија. Зато је наша инвестиција права и зато је НИС овде да вам у томе помогне. „Енергија знања” је енергент који најбоље покреће успех – поручио је Тјурдењев.

Добитник бројних престижних награда и најперспективнији млади научник у области роботике Коста Јовановић сматра да млади у Србији могу да остваре своје снове. „То је могуће и вероватније него далеко од своје породице и пријатеља”. Напомињући да је имао прилика да настави каријеру у иностранству, али да их није прихватио, он је на панелу рекао да је револтиран питањем, с којима се свакодневно сусреће, „зашто остаје да живи у Србији”.

Стварање креативних радних места и међународна сарадња, охрабривање и стимулација младих да оду у свет и раде на пројектима, али и стварање радних места за повратак и повезивање науке и привреде – предуслови су за останак и повратак младих у Србију, према мишљењу Косте Јовановића.

О. Николић

 

 

Антрфиле

ПОТЕНЦИЈАЛ И ОПТИМИЗАМ

 

 

Млади научник Коста Јовановић радио је на многим међународним пројектима, имао је прилику да буде у немачким компанијама и институтима, где је припремао докторат и тамо се, према сопственим речима, уверио у огроман потенцијал наших младих људи.

– Код нас најбољи одлазе на студије електротехнике и остале техничке факултете и економију, а у Немачкој то није случај. Тамо бирају права и менаџмент – казао је Јовановић, уз опаску да је после дебате још већи оптимиста, јер је министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић најавио да ће, поред пројеката, образовање и наука добити и паре – „што јако добро звучи”.

 

 

БИЉАНА БОЈАНИЋ, ПРВИ ДИРЕКТОР ШКОЛЕ ИЗАБРАН ПО НОВИМ ПРАВИЛИМА

Стопостотна подршка колектива

 

 

Да може да понесе епитет лидера Медицинске школе у Краљеву (и) у другом мандату најбоље говори чињеница да је била једини кандидат Наставничког већа и Школског одбора

 

Професор књижевности Биљана Бојанић први је директор школе изабран по новом системском Закону. Иако је млада, 1977. годиште, ово јој је други мандат у Медицинској школи у Краљеву, на чијем ће челу остати и наредне четири године. Подршка колектива и поновни избор најбоље говори о томе како је водила школу, која слови за једну од водећих у држави и региону у припреми медицинских кадрова. Школско здање је модерно, а кабинети савремено опремљени…

Недавно је Министарство просвете, науке и технолошког развоја организовало обуку за 250 директора, на којој се говорило и о вођству у образовно-васпитној установи. Ресорни министар је тада рекао да је улога директора веома одговорна и тешка и да они јесу и треба да остану лидери у свом колективу. Да Биљана Бојанић може да понесе епитет лидера Медицинске школе у Краљеву најбоље говори чињеница да је била једини кандидат Наставничког већа и Школског одбора.

 

Ви сте први директор изабран по новом системском закону, шта то заправо значи?

– Поступак је у суштини исти. Прво Наставничко веће даје своје мишљење. На Већу сам имала скоро стопостотну подршку колега и мени је то у суштини најбитније. После два дана добила сам поверење и Школског одбора. Разлика је што је, по старом, Школски одбор бирао директора на предлог Наставничког већа, а министар просвете се саглашавао са том одлуком. По новом, Школски одбор предлаже, а министар доноси одлуку о избору. Ако директор не поштује законске норме и нешто није у реду, сада министар може лакше да га разреши.

 

Добили сте безрезервну подршку колектива, због чега Вам је то важно, с обзиром на то да има и директора који прихвате мандат и у подељеном колективу?

– У суштини, да би одлазили на посао насмејани, задовољни и наставили да радите како сте започели, са много елана и енергије, врло је битно како колеге гледају на вас. Ово ми је други мандат и за четири године прошли смо екстерну евалуацију и покренули много промена, у којима је учествовао читав колектив… Штошта смо урадили и после четири године подршка није нестала, него напротив, сада су ме подржали чак и они који су на почетку били скептични, јер нису веровали да је неко ко је млад, и нема неког искуства у раду као директор, прави избор. Тог дана на Већу сам имала трему и није ми било свеједно како ће колектив да одреагује.

 

Сада је све лакше…

–                   Јесте, нарочито што је то Веће било свечано и опуштено у исти мах. Иначе, министар просвете Младен Шарчевић посетио је прошле године нашу школу и видео је како радимо и каква нам је школа. Верификовали смо и проширену делатност и имамо козметички салон. Новац који зарадимо улажемо у материјал за образовање и не чекамо само да нас финансира локална самоуправа. Добили смо дозволу и за обуку прве помоћи, имамо у плану још неке верификације…

После Школског одбора добила сам позив помоћника министра за средње образовање Александра Пајића да дођем и предам документацију, уместо да је пошаљем Комисији Министарства просвете, која у року од 30 дана треба да донесе одлуку о (не)именовању. Тако сам имала част да ми министар лично потпише решење, као првом директору који је изабран по новим правилима. Мислим да је било пресудно оно што је министар видео у нашој школи, јер је шта и како радимо стављено на сајт Министарства као пример добре праксе.

Сигурна сам, међутим, да министар никада неће донети одлуку супротну одлуци школског одбора и наставничког већа, уколико заиста нема неки објективни разлог и колеге у том смислу немају чега да се боје.

 

Какав директор данас треба да буде и које вештине мора да има?

– Директор мора да буде менаџер, који треба да се потруди да школа нађе начин да се и сама финансира, као што смо се и сами организовали, иако није било лако. Добити дозволу за проширену делатност је мукотрпан посао, то је, пре свега, огромна папирологија. Требало је испунити много критеријума да пре две године добијемо сагласност Министарства просвете, на чијем је челу тада био Срђан Вербић.

Осим менаџерских способности, кључно је да директор уме да балансира, ослушкује свој колектив и буде посвећен, јер је то буквално рад од ујутру до касних послеподневних часова. Ми смо, иначе, мала школа. Уписујемо пет одељења годишње, укупно имамо 20 одељења, па према Правилнику о финансирању немамо право на помоћника и неког ко би могао да буде уз мене и да са мном дели одговорност, али имам одличну екипу – педагогога, психолога, секретара и организатора практичне наставе… Кад имате добре сараднике и колектив, који је расположен да сарађује, онда нема проблема. Сви раде све.

 

Недавно сте били домаћини Удружења медицинских школа Србије. На Скупштину је дошло више од 100 представника (свих чланица) из 44 школе. Шта су директори и њихови сарадници рекли о условима рада и наставним плановима и програмима? Које су добре стране, а шта треба унапредити?

– Скупштина је увек изванредна прилика за размену искустава, јер на скуп долазе представници медицинских школа из свих крајева Србије. Што се опреме тиче, ту је ситуација шаролика. Ми смо заиста имали среће, добили смо нову и савремену зграду 2010. и велики део опреме, а у последњих неколико година уложили смо огромна средства у опрему захваљујући великој подршци локалне самопураве. Без њих не бисмо могли да имамо модерне кабинете здравствене неге и савремену информатичку опрему. Сви наши ученици имају ормариће и раде у добрим условима – тако да у суштини морате бити добар менаџер и дипломата и сарађивати са свима да би школа функционисала како треба.

Што се тиче наставних планова и програма, тешко да ћемо моћи да мењамо оно што можда негде и није најбоље, јер смо на нове наставне планове и програме прешли пре три године. Тада је уведен принцип изборности у трећој и четвртој години, јер смо морали да се мењамо и управљамо према ЕУ, која као примат ставља часове вежби из стручних предмета, а науштрб општеобразовних предмета. Добро је што постоји више часова вежби, ђаци се боље припремају и обученији су, пратећи све што ЕУ диктира. С друге стране, ипак смо ђацима који желе омогућили да студирају медицину или било који факултет из области здравствене и социјалне заштите, да бирају биологију и хемију у трећој и четвртој години, а не неки друштвени предмет или неки други који је у понуди.

 

Да ли се, ради баланса са општеобразовним предметима, тим изменама нешто мењало у раду секција и ваннаставних активности?

– Секције се убрајају у ваннаставне активности и ту се ништа није мењало. У нашој школи ђаци су се у трећој и четвртој години махом изјашњавали за физику, хемију и биологију, евентуално за молекуларну биологију и у суштини у свим школама је исто. Јер, праг уписа у медицинске школе је прилично висок, код нас је, конкретно, последњи уписани ђак на смеру медицинска сестра-техничар у јуну имао 93 бода, тако да ми и даље уписујемо најбоље ђаке. Они после матуре махом одлазе на факултете и, сходно томе, бирају предмете који су им најатрактивнији за студије.

 

Чињеница да се у Вашу школу углавном уписују одлични ђаци може да буде и објашњење за велики број одличних и врлодобрих ђака. Тај постотак се посебно повећава на крају трећег разреда и још више на крају четвртог.

– Нама су прва и друга година изузетно тешке, у првој имају 17 предмета, друга је још тежа, а већ у трећој и четвртој години ђаци су више на вежбама и у болници. Иначе, деца која уписују медицинску школу то чине из љубави према медицини, тако да је њима рад у болници, са пацијентима леп, па просек увек „одскочи” у старијим разредима. Морам, ипак, да поменем, иако имамо доста одличних ђака, немамо много вуковаца. Прошле школске године од 150 ђака, који су завршили четврту годину, имали смо велики број одличних, али само пет вуковаца – што значи да Медицинска школа у Краљеву држи ниво и квалитет, који касније препознају и универзитетски професори…

Генерално, из генерације у генерацију тај тренд се наставља и ја сам то наследила. Ми заиста школујемо добре ђаке и нема поклањања оцена, ничег лаганог. А онда нема ни великог броја вуковаца.

 

Иако важите за добру школу, ипак, ни Ваши ђаци нису имуни на школске несташлуке, има недисциплине и бежања с часова… Како се са тим борите?

– Сигурно да све што нас окружује и што се дешава у друштву никога не заобилази. И у нашој школи има проблема, као и свуда. На почетку школске године родитељима ученика првог разреда увек поделимо Правилник о васпитно-дисциплинским мерама које имамо у школи, тако да знају да већ са пет неоправданих изостанака смањујемо оцену из владања на врлодобар четири. Тога се стриктно држимо, нема одступања. Са повећањем броја неоправданих даље се поступно смањује оцена. За неоправдано изостајање кажњавамо одмах, нема праштања, да бисмо сузбили изостајање. Нажалост, имамо доста деце која су била на дужем болничком лечењу и велики број оправданих изостанака…

Настојимо да све што није дозвољено санкционишемо на време. На пример, ако професор примети да ђак преписује са мобилног на контролној вежби, одмах смањујемо оцену на довољан два. Деца добијају и укор директора, с тим што до краја школске године оцена може да се поправи, уколико се покажу одговорност према школи и дисциплина.

Боримо се и против поцепаних панталона, шминкања и свега што живот и модерни токови доносе, није место за то у школи и, за сада, некако у томе успевамо.

 

Имате ли кодекс облачења и понашања?

– Имамо, девојке не смеју да носе хеланке и поцепане панталоне, сугеришемо да нема ни дугих ноктију, које им ни струка не дозвољава за рад у болници. Ипак, увек има тога, провуче се, али покушавамо да сузбијемо колико год је могуће.

 

Да ли се ђаци због тога буне?

– Па, буне се, наравно. Шминка није потпуно забрањена, али није дозвољено ништа нападно. Девојке би да се шминкају, али пробаћемо да се носимо с тиме и надамо се да ћемо успети. Иначе, разредне старешине на почетку школске године, поготово првацима, кажу да маскара и сјај за усне могу да се користе. Упозоравају их и да треба да буду пристојни и имају чисту, белу униформу, панталоне које се не провиде… Све то мора да носи озбиљност и у школи и тамо где иду на вежбе.

Управо смо планирали да поново прође обавештење и да подсетимо на одговорност. Решени смо да уведемо и потпуну забрану коришћења мобилних телефона, изузев на великом одмору. Покушаћемо ту одлуку да спроведемо од другог полугодишта. Мада, напомињем, немамо великих проблема, али решили смо да се упустимо у то, па ћемо видети.

 

Насиље у школама је, нажалост, веома присутно. То је и незаобилазна тема о којој се говори у свим кућама знања у Србији. Како се Ви с том појавом носите?

– Верујте, ја сам у овој школи била четири године директор и за то време нисмо имали ниједан случај насиља у школи, на нашу срећу. Не кажем да је немогуће да се тако нешто догоди и код нас, просто не можете никад такве ствари да предвидите. Имамо Тим за борбу против насиља у школи и он се састаје формално, али заиста до сада нисмо имали ниједан случај вршњачког насиља у било ком облику.

 

Олга Николић

 

 

 

АНТРФИЛЕИ:

 

БЕСПЛАТНО КОД ЗУБАРА

 

 

У наредном периоду у школи отварамо зубну ординацију. Ту ће се вршити превентива за наше и ученике Гимназије, пошто нам је Гимназија у комшилуку. Ординацију смо већ опремили, захваљујући подршци локалне самоуправе и у сарадњи са Домом здравља у Краљеву, тако да ће ђаци моћи да одлазе код зубара бесплатно… Сву документацију смо већ припремили. Очекујемо посету здравственог инспектора и надамо се да ћемо почети с радом до средине децембра… најављује Бојанић.

 

 

УСПЕХ КОЗМЕТИЧКОГ САЛОНА

 

 

Наш козметички салон савршено ради, имамо можда опрему какву немају ни козметички салони у граду, а јефтинији смо 30 посто од свих. Радимо по принципу заказивања и зарађујемо солидно. Иако не можемо новчано да награђујемо ученике (у салону раде само пунолетни ђаци), тај рад им надокнађујемо на други начин. На пример, прошле године професорке и ђаци добили су неколико спа-дана у Овчар бањи. Новац улажемо и у опрему. Купујемо све што је потребно да салон функционише. Тако смо прошле године купили савремене апарате за мезотерапију, каже директор Медицинске школе у Краљеву Биљана Бојанић.

 

 

НАЈАТРАКТИВНИЈИ СМЕР

 

 

Најатрактивнији смер у Медицинској школи у Краљеву у претходне три године био је фармацеутски, ове године примат је преузео смер медицинска сестра-техничар, за који је требало скупити највећи број бодова. Вероватно су родитељи проценили да пружа могућност за највећу ширину и могућности и саветовали децу у том правцу, оцењује Биљана Бојанић.

 

 

 

ПСИХОАНАЛИТИЧКО ДРУШТВО СРБИЈЕ: Да ли је деци и адолесцентима теже него раније

Прича о неком златном добу детињства, ипак, само мит

 

 

Изједначавањем спољашње и унутрашње реалности у виртуелном свету ствара се илузија да између та два света не постоји граница, а тело које би могло да унесе смисао почиње да губи свој значај. Нове технологије стављају младе пред изазове, који раније нису били познати

 

Оно што је баштина психоанализе, пре свега развојне, јесте откриће да је прича о неком златном добу детињства, у којем смо поштеђени било каквих незадовољстава и брига, у ствари, мит. У раном детињству пред човеком је врло важан задатак – борба са многим развојним страховима, борба која често не буде превазиђена ни касније, у одраслом добу. Адолесценција је прича за себе, јер се у њој особа налази на ветрометини између околности да је фактички још дете и чињенице да се од ње тражи одговорност одрасле особе. Убрзан живот, све чешће и дуже одсуство родитеља, осећај усамљености и изолованости, повећана агресивност и окретање виртуелном свету само су неке од појава на које су указали учесници трибине „Да ли је данас теже бити дете и адолесцент?”, коју је у Библиотеци града Београда организовало Психоаналитичко друштво Србије.

– Породица данас пролази кроз многобројне изазове, који су свакодневни и на нов начин отежавају њено функционисање, нарочито када је реч о очекиваном развоју детета – каже психотерапеут за децу и адолесценте Оливера Алексић Хил и дели своје вишегодишње искуство у раду са њима. – Сви очекујемо да се дете уредно развија, али када се деси неки проблем стрес постаје већи него што је уобичајено, а породица свакако пролази кроз кризу која тражи нову, али можда немогућу реорганизацију. Породице су данас често структурално другачије него раније. Разнородније су, осетљивије, имају императив да се брже прилагођавају променама, суочавају се са наглашеним индивидуализмом својих чланова и углавном траже готова решења за новонастале проблеме. Али, онда остаје питање: Ако сви играју игрице, ако су сви на Инстаграму или Фејсбуку, где смо онда ми који нисмо тамо? Изложени смо губитку интиме зарад прилагођавања групи, покушавамо да имитирамо наглашено провокативне идоле. Пут раста и развоја детета треба да прати многе развојне окоснице, и то све у интеракцији са околином. То је најчешће мајка, али и шире окружење, а одрастање без ватромета емоција – размењених и препознатих од стране другог – свакако оставља траг и осиромашује младо биће.

Некада су се психоаналитичари бавили тешкоћама у успостављању контроле физиолошких функција – тиковима. Проблеми неспавања, храњења и комуникације нису били проминентни. Деца су, наизглед, била мање хиперактивна. А каква је ситуација данас?

– Данас доминира проблем комуникације на сваком нивоу – каже Алексић Хил. Од мањка времена до вишка геџета. Од мањка слушања до вишка причања. Од мањка продубљивања сазнања до вишка површног сагледавања многих неважних информација, реклама, визуелних садржаја, који нису повољни за узраст, односно зрелост особе која им је изложена. Ретко се јавља добра вила у облику родитеља да то прегледа, разуме, продискутује с дететом и понуди нешто другачије.

Оливера Алексић Хил скреће пажњу на све чешћу појаву неразјашњених страхова код данашње деце.

– Неразјашњени страхови постају вртлог, који усисава све остало. Уплашено дете не може слободно сневати, нити се радовати новом дану. Горчина усамљености се полако шири, наткриљује мало биће тмурним облаком. Туга постаје велика празнина, а ноћни страхови и море постају редовни посетиоци. Речи се губе у емоцијама страха. Такав осиромашени развој може довести и до озбиљнијих отуђења. Ум води ка неодвајању, неодрастању, ка пасивном одустајању од другог. Аутистично „не”, које покрива све.

И ту стижемо до аутизма, поремећаја који ће, по свему судећи, обележити двадесет први век.

– Аутизам је још колико деведесетих година прошлог века био раритет. Један на десет хиљада. Данас је готово правило, један на осамдесет. Да ли се у биологији, у хистологији или дијагностици нешто променило? Можда има више инструмената, можда више високообразованих стручњака различитих профила који исту појаву виде на различите начине. Можда више говоре о снагама, него о слабостима и обрнуто, а има много и нерегистрованих тешкоћа, које по квалитету и интензитету постају поремећај. Говорећи о успореном и измењеном развоју говора, стручњаци примењују скале и покушавају да утврде степен поремећаја. Да ли је то, на пример, заличило на аутистично испољавање код још неодвојеног детета? Или је оно погубило технолошке комуникације? Или је дезинтегрисано догађајем, који је својом снагом раслојио мало биће? Третман за таква стања не може бити витамински, већ свеобухватан, обогаћен опсервирањем, разумевањем снага и слабости, подстицањем једних и грађењем других. На пример, у случају губитка или снажно разарајућег фактора морамо оснажити оно што охрабрује, држи и спаја, а смањити оно што разрушава. Тако постављена позиција стручњака изискује велико знање и искуство.

Адолесценцију и тинејџере често посматрамо стереотипно кроз необуздану и веселу игру у групи младих. Кад искорачимо из тог стереотипа, онда се сретнемо са индивидуом, тек стасалим младићем или девојком, који су далеко од стереотипа, упозорава психоаналитичар Оливер Митровић са Института за ментално здравље.

– Под адолесценцијом психијатрија подразумева нормалан развој младих особа од дванаесте до двадесет шесте године, али и одступања од нормалног развоја и разлоге који доводе до тих одступања. Трајање тог бурног животног раздобља може да иде и до петнаест година, све зависи од културе, друштва, трајања школовања или постизања одређених знања и вештина, који одређују када неко може да заснује први радни однос и своју породицу. А то потиче од структуре и функционалности, како саме породице из које адолесцент потиче тако и од друштва и глобалне цивилизације. Данас је тренд да се све више продужава адолесцентско доба. Оно почиње раније, од десете до дванаесте године, уз све индивидуалне разлике. Као и код пубертета, код девојчица почиње раније, али се раније и завршава. „Предност” девојчица од две године већ око петнаесте године на одређен начин се изгуби. Такође, развојем друштва и девојке и младићи много доцније могу да уђу у комплетан ток одраслог живота.

Адолесценција, указују психоаналитичари, животно је доба пуно емоционалних потреса, који су настали на бази силних хормонских промена. Исте те промене могу да доведу до емоционалних реакција, које могу да се јаве с обзиром на то да ли код неког пубертет почиње раније или касније у односу на вршњачку групу.

– Несклад когнитивног и соматског развоја и појачање нагонских импулса, уз истовремено повећање захтева за социјалном зрелошћу, доводи до узнемирености, која код адолесцента може да резултује јаким повећањем анксиозности – каже Оливер Митровић. – То изазива буре и потресе и тражи велики напор у њиховом психосоцијалном прилагођавању на новонастало стање, за које нису ни криви ни дужни. Једноставно, пубертет се деци деси, а онда кроз адолесценцију морају да пронађу своје место, излазећи све време на крај са променама кроз које пролазе. Ако је психосоцијални развој у раном детињству прошао са тешкоћама, пред адолесцентом је још сложенији задатак. Тада могу настати поремећаји у понашању, који се устаљују и могу довести до болести зависности или поремећаја расположења, и могу да резултују депресијом или биполарним поремећајем, а из свих тих понашања могу да настану секундарни проблеми, који превазилазе почетни. Оно што је била и остала карактеристика адолесценције јесте да се сматра да највише менталних поремећаја, који се настављају у одраслом добу, почиње управо у њој.

Адолесценција је стање тела и душе младе особе, која је препуна потенцијала и могућности, а која се у групи вршњака истиче кроз акцију. Још је изразитија индивидуална различитост сваког тинејџера и тинејџерке појединачно у сваком периоду њиховог живота. Креће у низ различитих задатака, који су постављени да их разреши. Једноставно, то је природно и друштвено морање са којим свако мора да се суочи.

– Телесни преображај под дејством хормона почиње нагло, а промене су неминовне – каже Митровић. – Одатле и психолошко реаговање кроз стид, срам, повученост, осујећеност, стрепњу и трему. Али, истовремено се јавља и доживљај нерањивости и свемоћи, тежња ка екстремном и ризичном, како за себе тако и за друге. Све се то првобитно проживљава кроз тело, па се одиграва кроз акцију пре него што се промисли, размисли и просуди, ако се разум уопште укључи и уважи. Или се активира тек на крају, после нечега што се већ догодило и има последице. Само прикупљањем искустава и сазревањем постепено се успоставља примат рационалне процене и разумног промишљања, освешћивање евентуалних последица, као и замишљених, фантазираних дела и активности, којима млада особа лако може да се препусти, особито под утицајем групе вршњака. Група је најважнији подстрекач, окидач и водич, а некада и директни узрок за оно што адолесцент или адолесценткиња чини или почини.

Осећања туге, бриге, страха, екстремног негативизма и мрачњаштва, али и ничим оправдане еуфорије и егзалтације, некада могу да пређу ниво издржљивости и онда препуштање акцији без рационалног и смисленог објашњења даје неко олакшање. Наравно, без свести о последицама. Кад оне наступе, могу проузроковати самооцењивање и аутодеструкцију, да доведу до понижења и срамоте, посебно када се нанесе штета другоме. Тада постоји негативна реакција околине – породице, школе, заједнице, друштва – а онда се улази у нови циклус понашања без претходног размишљања, што води самокажњавању и понашању са тежим последицама. То је неминовно, јер апстрактно мишљење последње дозрева и тек у озбиљној фази адолесценције може да буде употребљено за предвиђање, за контролу понашања или да се накнадно научи из искуства, посебно оног негативног.

При томе, упозоравају психоаналитичари, свако насилно наметање само још више појачава насилни одговор у понашању младих према себи и другима. Они имају очајничку потребу да буду „ин”, да буду укључени, признати и уважени, са својим местом пре свега у групи вршњака. А припадност групи је врло важна за младиће и девојке, па макар их водила и до екстрема у понашању.

– Доживљај туге, одбачености и неприпадања код младих може да појача осећај отуђености, да води у изолацију и у негативно мишљење о себи. А онда врло лако неке од њих доведе на ивицу суицидарности, на такозвано „пробаторско искуство” (односно почетак употребе, а касније и злоупотребе психоактивних супстанци) или на деструктивне животне стилове, којима се врло брзо отуђе од свега што су били и пожелели да буду, постајући у дубини своје душе губитници, који не могу из те улоге ни брзо ни лако да изађу. Особито не могу сами – каже Оливер Митровић. – Породица је ту привидно близу, свеприсутна, наметљива. Заједничког времена је све мање у животу, који је врло ужурбан и пун стреса. Лако се раскидају породичне везе, родитељи су стално одсутни, релације кроз које пролазе на послу и у другим ситуацијама су површне и то се врло лако преноси на унутрашње породичне односе. Оне се онда много лакше раскидају и све је више једнородитељских породица или сложених ситуација, где заједно живе деца и одрасли који нису биолошка породица. Друштво се „купа” у институционалној стрепњи и несигурности и надувава страхове. Одрасли из тога траже излаз гомилањем одређених ситуација моћи, нарочито кроз новац и материјална добра. Ако се млади плаше и оклевају, или не могу да приступе том свету, онда могу себе да осуде на одбаченост, усамљеност и изолацију.

У данашњем друштву веома је сложен задатак за адолесценте да формирају сопствени идентитет, јер модел и узор су им родитељи, који често ни сами нису остварени до потпуне личности. Зато је адолесценција, а посебно криза кроз коју пролазе девојке и младићи, некада и шанса да се развију у функционално зреле и здраве особе.

– Врло је битно да ми који радимо са адолесцентима можемо да се понашамо као неки добри тренери и добри спаринг-партнери у исто време. Да пружамо неку врсту отпора ономе што се догађа, да код младе особе створимо форму и способност да се суочи са тешкоћама и да истовремено спречимо да добију повреде, које ће их обесхрабрити и од којих се не могу опоравити. Понекад је нужно да издржимо, истрпимо и преживимо бунт младости, а да не реагујемо превише агресивно. Што би рекли прави тренери, да мало „демфујемо” њихове нападе, а онда да нешто урадимо – поручује Оливер Митровић.

Небојша Бугариновић

 

 

АНТРФИЛЕИ:

 

ШТО НАС ВИШЕ ОДБАЦУЈУ, ТО СМО ИМ ПОТРЕБНИЈИ

 

Адолесценција је осетљив период снажних промена у којем могу да се појаве патолошка стања, односно поремећаји који су најчешће пролазни, али неки од њих могу наставити да се продубљују и да воде у праву психичку болест. Најтежи проблеми и душевне болести најчешће и почињу у том периоду. Зато је потребно веома будно и пажљиво присуство одраслих, и то баш онда кад га млади најмање траже или га чак директно одбијају. То је својеврсни парадокс – што су више у одбацивању и одбијању, то смо им потребнији. Криза адолесценције је покушај који морамо разумети и представља дешавање код младих на њиховом најтежем и најнестабилнијем путу, а дешава се релативно брзо. Промене су велике и трајне, за релативно кратко време. Важно је да можемо да им дамо ослонац и разумевање, пружимо помоћ и подршку и поставимо одређене границе. Посебно је драгоцено да будемо спремни да реагујемо баш када они то одбијају, јер је реч о немуштом позиву за помоћ. Ми их не напуштамо, нити их препуштамо пропасти, јер у суштини корени те пропасти су много више у функционисању породице и функционисању друштва. Чак и онда када постоје индивидуалне и генетске предиспозиције за одређене сметње.

(Оливер Митровић)

 

 

Збуњени родитељи и агресивна деца

 

 

У време општег сналажења настаје мноштво збуњених родитеља и агресивне и некомуникативне деце. Нити родитељи знају шта траже, нити деца знају шта се од њих очекује и тако расту упоредо, не упознајући се, не сазнајући шта ко воли или не воли, шта ко зна или не зна, а у циљу узајамне блискости.

Понекад родитељ, уз све своје напоре, изгуби битку и утицај, услед свеобухватне преплављености „новим вредностима”. Шта ми као терапеути можемо ту да учинимо сем да стрпљиво истражујемо, разумевамо, осветљавамо, именујемо, интерпретирамо, подсећамо, сачекамо, јер детету и родитељу за нешто треба време? Као и да прихватимо да услови никада нису само услови, да пролазне регресије и застоји понекад служе за одмарање и скупљање снаге за даљи напредак, те да се родитељу и детету на том дугом и трновитом путу придружимо.

Како доживљавамо стручњаке научене да не комерцијализују, да не намећу, да не суде, да не усмеравају директивно, већ опсервирајући и чекајући разумевање заједно са клијентом? Има ли такав приступ свој простор и своју публику? Рекла бих да има. Обратите нам се најљубазније, саслушајте нас што дуже, колико год захтева ваша потреба. Сугеришите нам директно одговоре насупрот личном трагању. Не питајте се „Има ли моје одговорности?” и не одлучујте о контексту у разматрању. То је, ипак, мало престрого.

(Оливера Алексић Хил)

 

 

 

психолог НАТАША ЂЕРКОВИЋ ЛУКАЧ: ОДРАСТАЊЕ У ЧЕТВРТОЈ ТЕХНОЛОШКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ

лајк, хејт или игнор-листа

 

 

Мобилни телефон се претворио у чаробну стварчицу, која решава све проблеме – дете може да окрене маму ако се посвађа с неким или му се нешто деси. Пре деценију-две деца су то морала сама да решавају. Додатни је проблем што се компјутер и интернет доживљавају као продужетак нашег мозга

 

Технолошки напредак, у коме је свеприсутна глобална комуникација, омогућава размену сигнала између свих и то тако што нема ни минимума присности и интимности, који су неопходни да би се стабилизовао унутрашњи простор за осећање, за схватање, за размишљање и за просуђивање, прво о себи самима, а затим о ближњима. Релације се лако стварају и једноставне су: или „лајкујеш”, или „хејтујеш”, или „игноришеш”. То је плитка комуникација у којој нема времена ни за себе, ни за другог, већ је са свима и одмах у виртуелном простору. Али младој особи то не даје довољно прилика да оствари размену, да са другом особом има ултраповерљиву, интимну, личну блискост и отвореност, која омогућује да неко буде и схваћен и прихваћен.

Свет већ увелико дрма четврта технолошка револуција, већ смо навикли да живимо умрежени, али оно што видимо јесте да постоји расцеп на реални и виртуелни свет. Како се ова појава одражава на децу и адолесценте, објашњава психолог Наташа Ђерковић Лукач из Завода за психофизиолошке поремећаје и говорну патологију „Др Цветко Брајовић”.

– Млада мајка ме је ових дана питала да ли да на Фејсбук стави своју бебу, која још није рођена, али којој већ зна име. Значи, то дете ће почети свој живот у две реалности. Живеће у свету који смо ми знали, али и у оном другом у који га уводе родитељи, који су ставили главу у рачунар и за које је тај виртуелни свет много више задовољавајући него реални. До овог времена ту појаву бисмо називали неурозом, јер онај ко не може да се усклади са принципом реалности и ко улази у свет фантазије није здрав – каже Ђерковић Лукач.

Дакле, деца су практично од самог почетка живота, а вероватно и пре рођења, на интернету, пошто родитељи стављају на мреже њихове слике док су још у стомаку. Родитељи ће доћи по бебу пуни страхова, пуни очекивања и пуни љубави, али ће понети и своје смарт телефоне и сликаће бебу.

– Интересантна је реакција педијатријских сестара из Шведске, које тврде да бебе не добијају довољан фонд погледа од својих родитеља, заузетих оним што им пружају екрани рачунара или телефона. Кад дође кући, дете ће врло брзо бити изложено различитим визуелним садржајима, од телевизије за бебе до различитих апликација које су прављене такође за њих. Оно ће волети то да гледа, радоваће се, учиће нешто, смејаће се и деловаће да нема проблема. Међутим, проблем може настати уколико је дете дуго изложено таквим садржајима. Видимо да дете већ са годину-годину и по дана може да на компјутеру пронађе и укључи своју игрицу или филмић, али када му то одузмете биће врло незадовољно и добиће нападе беса. Након сваке игрице биће му теже да се врати свакодневним активностима. Као беба оно ће данас свакако имати већи проблем да привуче родитељски поглед, него што је то био случај пре двадесетак година.

Родитељи, наравно, не могу све време гледати у своју бебу, јер имају и друге обавезе, али су окружени читавим низом екрана, којима се често посвећују. Наташа Ђерковић Лукач запажа да у домовима почиње недостајати тишина. Избегавају се међупростори потенцијалне досаде и стања нејасноће и неизвесности. Непријатне мисли, забринутост, па чак и амбивалентност према детету могу се јавити, али је управо тај међупростор шанса да ту можемо урадити нешто продуктивно. Ипак, савременог родитеља најпре занима да има пуну контролу над одрастањем свог потомка.

– Како дете расте, иде у вртић, у предшколско, па у школу, његово праћење је могуће у све већој мери, захваљујући технологији. Можемо да пратимо шта је радило или јело у вртићу, преко вајбер порука и мејлова видећемо слике које размењује. Ако дете буде имало среће, родитељи му можда неће уградити џи-пи-ес, да би увек знали где је, нити ће увек читати шта пише на неком блогу. Али, то је већ ствар поверења.

Рачунар је већ сада незаобилазно средство поучавања. С друге стране, каже Ђерковић Лукач, уз помоћ њега су лако доступне различите информације, али је проблем да ли ће деца моћи од интернета да направе неку структуру или ће им све информације бити подједнако важне. Од рачунара још је омиљенији смартфон, који живот чини још комфорнијим.

– Мобилни телефон се у међувремену претворио у чаробну стварчицу, која решава све проблеме. Ако ништа друго, дете може да окрене маму ако се посвађа с неким или му се нешто деси. Пре деценију-две то није било могуће, деца су проблеме морала сама да решавају. Додатни је проблем што се компјутер и интернет доживљавају као продужетак нашег мозга – што бисмо морали да се мучимо да нешто научимо и запамтимо. Дакле, сама мотивација је пољуљана – каже Ђерковићева.

Како дете расте и долази до адолесценције социјализација постаје врло важна, па ће размена између вршњака бити и онлајн и офлајн. Чак и када седе заједно, деца су на својим телефонима, причају међу собом преко тих апарата, шаљу различите садржаје. Комуникација је често непрекидна.

– Они могу бити у онлајн контакту и ноћу, док су у купатилу или било где. Такође, ступају у комуникацију са људима које знају, али и са онима које не знају. Како расту почињу да имају своје идоле и прате их на Твитеру. Почињу да играју компликованије игрице за више играча, креирају своје ликове и такви аватари улазе у различите интеракције са другим људима. До седамнаесте године дете ће сигурно да добије веће количине интернет порнографије, биће истовремено сексуално врло напредно, али ће се осећати непријатно у свом телу. То није ништа ново за тај узраст, али изазови за нову генерацију већи су него раније.

Непрестана онлајн доступност свакако смањује капацитет да се буде сам. Адолесцентима је важно да буду у контакту са вршњацима, али је сада тај контакт некако постао доминантан. Много мање има ситуација када покушавају сами са собом да нешто разреше. А односи са другима су прилично површни.

– Чини им се да ће површан контакт са другима да задовољи неку измаштану активност, али врло често је измаштан само тај контакт. Докле год је у функцији наше идеализоване представе о тој другој особи, све је у реду. Али врло је важан осећај да, ако тај контакт негде почне да „жуља”, увек може да се каже „ја са тобом нећу”, да се саговорник искључи, стави на игнор-листу и потражи неко други за кога се мисли да ће моћи да испуни те замишљене фантазије. Свакако да се друга особа доживљава у веома уским границама, а без јасног и директног доживљаја последица тешко да се у реалности развије способност разрешења конфликта или брига за другог.

Наташа Ђерковић Лукач посебно запажа да виртуелни простор не искључује, наравно, директан контакт са другима, али даје неку илузију бестелесности.

– Као да можемо да ставимо у страну тело које нам је баш ових месеци некако неадекватно, са много ограничења и чини нас бедним. Зато је виртуелни простор заводљив за адолесценте, који се боре са променама, поготово што у њему постоји могућност да се манипулише, да се триком о себи пружи слика до које би иначе морало да се дође тек дуготрајним, напорним радом. С друге стране, играње са променом идентитета пружа простор да се мало експериментише на релативно безопасан начин.

Стручњаци упозоравају да постоје докази да анонимност, или илузија анонимности, на интернету има тенденцију да повећа регресивне облике односа, што највише долази до изражаја у контакту у оквиру групе. Са анонимним и обестелесеним особинама онлајн комуникација и односи згодни су за пројектне механизме.

– Она показује да виртуелна стварност исувише лако пружа могућност за конкретно одигравање несвесних конфликата, јер корисницима нуди порицање сепарације и реалности. Можемо се запитати да ли су наша деца суочена са већим изазовима, кад је депресија у питању. Затим, ма колико били у интеракцији са другим онлајн корисницима, ма колико били уроњени у играње неке игрице, сати ће пролазити, а нашем телу ће требати храна и вежба, да бисмо остали живи и здрави. Већина нас мораће да ради, да улази у односе са реалним и живим особама, а док је год тако, можда има неке шансе за нас – поручује Наташа Ђерковић Лукач.

 

 

НАЦИОНАЛНО ФИНАЛНО ТАКМИЧЕЊЕ ЗА НАЈБОЉУ СТУДЕНТСКУ ИДЕЈУ У 2017. ГОДИНИ

Од идеје до сопствене фирме

 

 

На овогодишњем такмичењу више од 400 студената представило је око 100 идеја, од којих су неке реализоване и прерасле у старт-ап предузећа. До финалног такмичења стигло је једанаест тимова, а шесточлани жири за победнике је прогласио три тима, којима су добили вредне новчане награде

 

Студенти Србије много пута до сада доказали су да могу да побеђују на престижним светским такмичењима, да су креативни, иновативни, имају предузетнички дух, знају да осмисле и направе нови производ, изађу на тржиште рада, оснују старт-ап фирме, запосле себе и себи сличне по интересовањима, амбицијама, жељи да успеју у оштрој конкуренцији, како на домаћем тако и на светском тржишту. Да је заиста тако показало је и Национално такмичење за најбољу студентску идеју у 2017. години, одржано првог децембра у Привредној комори Србије.

Ово је друга година како се одржава то такмичење, као део пројекта „Институционални оквир за развој треће мисије универзитета у Србији”, који се реализује у оквиру Еразмус плус програма. На пројекту, чији је координатор проф. др Весна Мандић са Универзитета у Крагујевцу, сарађују државни универзитети из Београда, Ниша, Новог Сада, Крагујевца и Новог Пазара, приватни Универзитет Метрополитан и Висока техничка школа струковних студија из Зрењанина. Жеља партнерских институција на пројекту је да такмичење постане традиционално.

На Националном финалном такмичењу једанаест студентских тимова представило је идеје, које су проглашене за најбоље на локалним финалним такмичењима, претходно одржаним на седам поменутих високошколских институција у Србији. Студенти су овога пута имали седам минута да, уз помоћ Power Point презентације, представе своје идеје, као и три минута да одговарају на питања чланова жирија, који су након тога уносили оцене према одређеним критеријумима. По завршетку свих презентација оцене су сабиране, три тима са највећим бројем бодова проглашени су победницима. Др Весна Мандић тим поводом истакла је да је ове године на такмичењу за најбољу студентску идеју учествовало више од 400 студената из Србије, са више од 100 идеја, и да су сви финалисти – без обзира на прво, друго и треће место – победници.

Поред три награђене идеје, које ћемо овом приликом представити, и остале су биле изузетно занимљиве. Управо због тога свим тимовима је обећана подршка и помоћ да наставе да раде на њима, како би до краја реализовали своје замисли.

Победник Националног финалног такмичења је тим Popularity Wolves, коме је припала новчана награда у износу од 150.000 динара, а коју је обезбедила компанија „СББ – Српске кабловске мреже” заједно са Универзитетом из Крагујевца. Чланови победничког тима су Лука Чубровић, студент информатике на Природно-математичком факултету у Крагујевцу, и Александар Секулић са Факултета инжењерских наука (Рачунарска техника и софтверско инжењерство). На почетку излагања указали су да велики број старт-ап предузећа пропадне већ у првој години рада, а 67 одсто њих као главни разлог за то наводи недостатак продаје због неповерења купаца према њиховом бренду. Та двојица младих људи дошли су на идеју да направе систем за аутоматско додавање лајкова пратилаца прегледа на еминентним друштвеним мрежама. Креирали су сервис и сајт, где представљају своју услугу boostwolf, односно то што нуде, где свако може да обави поруџбину. Иако постоји милион сајтова који раде по сличном принципу, Лука и Александар сматрају да оно по чему се разликују од других је иновативност, јер се услуге углавном продају у пакетима, што у суштини није практично, док код њих свако може да укуца тачан број лајкова и пратилаца који им треба и одмах им се урачуна цена и, уз то, попуст. Њихова услуга је брза и једноставна, целокупан процес се заврши у најкраћем могућем року, а конкурентни су и по питању цена.

– Наше главно тржиште је америчко, управо због веће куповне моћи и већег стандарда. Наши купци су неке маркетиншке агенције, музичке продукције и старт-апови, као и друге фирме које у већим количинама купују наше услуге и користе их за себе или их даље препродају својим клијентима. Са друге стране, то су и корисници друштвених мрежа којима наше услуге у одређеном тренутку могу бити потребне. Пошто нисмо довољно познати да би неко дошао на наш сајт и купио наше лајкове или пратиоце, трудимо се да идемо ка купцима и притом користимо Гуглов алат… – истичу студенти, који су се већ доказали на тржишту. Њихов циљ је да повећају профит и запосле још људи. За сада плату примају њих двојица. Према речима Луке Чубровића и Александра Секулића, сва истраживања показују да ће до 2020. године тражња за њиховим услугама порасти три пута.

Друго место припало је тиму Aqua Green, као и ваучер од 100.000 динара. Новац су обезбедили универзитети из Ниша, Новог Пазара и Новог Сада. Своју идеју презентовали су Адел Зековић, апсолвент рачунарске технике, и Вилдана Нуковић, апсолвент архитектуре са Универзитета у Новом Пазару. Адел Зековић је истакао да са популаризацијом здравог начина живота људи све већу пажњу посвећују и здравој исхрани, али многи немају поверења у порекло производа, који су на нашем тржишту, због присуства хемијских препарата који одузимају укус и биљкама дају пластичност. Велики проблем је и недостатак простора, где би људи могли да се баве традиционалним начином узгоја биљака, јер већина становништва живи у урбаним срединама где нема башти и зелених површина.

Због тога је ово двоје младих људи дошло на занимљиву идеју, коју је изложила Вилдана Нуковић: – Наше решење је Aqua Green. То је, у ствари, симбиоза узгоја биљака и риба. Биљке пречишћавају воду, а рибе ђубре биљку. Главна бенефиција Aqua Green-а јесте сто посто органска грана. Самим избацивањем земљишта из овог система ми, у ствари, избацујемо и употребу пестицида и осталих хемикалија – значи, све оне прљаве послове. Такође, штедимо и до 90 одсто воде, јер вода у том систему константно циркулише, што биљкама омогућава да нон-стоп имају доток храњивих материја. На тај начин успевају многобројне врсте, као што су парадајз, краставац, јагоде, различите врсте зачинских биљака итд. Због малих димензија наше решење погодно је и за урбане средине, зато што биљке можемо узгајати и на балкону, истиче Вилдана, и додаје да су њихови примарни купци чланови домаћинстава, али да то могу бити и угоститељски објекти, образовне и здравствене установе и други. Предност је и што се производи могу узгајати током читаве године независно од годишњег доба. У Србији по том принципу нико не производи сличан производ.

Чланови тима објаснили су и како Aqua Green функционише. Суштина је да вода из акваријума циркулише помоћу пумпе до посуде са шљунком, где су смештене биљке, а затим капље назад у акваријум. На тај начин вода из акваријума је органски извор хране за биљке, а које су природни филтер за пречишћавање те воде, и нема потребе да се акваријум чисти. То је, заправо, систем по којем функционише сама природа. Чак га и НАСА користи за будући узгој у свемиру.

Како из спајања спорта и науке може да проистекне бизнис, објаснио је трећепласирани тим М 3, којем је припала новчана награда од 75.000 динара, а обезбедиле су је партнерске институције на пројекту. Чланови тима су Марко Васиљевић Тоскић и Милош Пргомеља (Универзитет у Новом Саду). Њих је привукла дијагностика у спорту, јер су код спортиста увидели одређене проблеме у праћењу и анализи тренажног процеса.

– Наше решење је мерење концентрације молекула лактата у крвним судовима помоћу нашег уређаја Body Fit монитор, који ради на принципу пропуштања светлосног зрака кроз крвни суд, где детектујемо количину лактата. Монитор је јединствено решење, зато што уводи неинвензивне методе мерења. Самим тим може да буде мобилан, прецизан, а могу да се уведу и персонализована мерења, што је важно за сваког спортисту. Кад је о цени реч, уређај је приступачан свима – истичу чланови тима.

Они сматрају да на тржишту постоји потреба за оваквим уређајем. До сада су га продавали углавном професионалним вежбачима и персоналним тренерима, али би користио и свима осталима који желе да се баве спортом. Сарађују и са немачком компанијом „Кортекс”, која жели да прошири свој постојећи асортиман, како би била конкурентна на светском тржишту. Због тога чланови тима сматрају да је добра прилика да покушају да свој уређај уврсте међу њихове, односно да им продају. Приходе би остваривали и помоћу интернет продаје, као и продајом података које би временом прикупљали у својој бази. Следеће, 2018. године очекују резултате теста да је њихов уређај исправан и да могу наставити са даљом процедуром. Након тога отворили би фирму и започели поступак за заштиту интелектуалне својине…

У неком од наших наредних бројева настојаћемо да прикажемо још неке од студентских идеја са финалног такмичења.

Светлана Илијић

 

 

АНТРФИЛЕИ

 

ОРГАНСКА ХРАНА

 

 

– Тржиште органске хране у Европи крајем 2015. године износило је двадесет седам милијарди евра, што је за 40 одсто више у односу на 2010. годину –напоменула је Вилдана Нуковић, која је део тима који се бави производњом органске хране. Њихов циљ је да се сада фокусирају на домаће тржиште, а касније, усавршавањем производа и испуњавањем стандарда за ЕУ извоз, очекују повећање потражње и продаје производа.

 

 

ЧЛАНОВИ ЖИРИЈА

 

 

Одлуку о најбољим студентским идејама у 2017. години донео је жири у саставу: проф. др Весна Мандић, председник; проф. др Миладин Костић, ректор Државног универзитета у Новом Пазару; Наташа Ћировић, Пословни инкубатор техничких факултета Београд; Ђорђе Ћелић, Пословни инкубатор Нови Сад, и Владимир Вукадиновић са Универзитета у Крагујевцу. Програм је водила Јелена Јевтовић, активни учесник на поменутом пројекту.

 

 

УЛАГАЊЕ У ИСТРАЖИВАЊЕ

 

 

Тимови студената значајну пажњу посвећивали су питању финансијске „конструкције” при изради својих уређаја, медицинских помагала, или при производњи здраве хране. Настојали су да процене колики им је почетни капитал потребан да би започели бизнис, како да обезбеде новац, али и да врате уложено и остваре добит. Примера ради, тим М 3 је израчунао да укупни трошкови израде уређаја Body fit монитор износе 1.230.000 евра, а највећи део „отишао” би на маркетинг, како би продали свој уређај. Уколико би, међутим, успели да га продају компанији „Кортекс”, што им је жеља, драстично би смањили трошкове, који би се свели на око 230.000 евра. Да би остварили своју пројектну идеју, очекују помоћ партнерских институција, аплицирали су за средства код Фонда за иновациону делатност, као и од продаје на интернету. Цена оваквих уређаја на светском тржишту креће се од 350 до 500 евра.

 

 

СОМНАБУЛИЗАМ И ЕНУРЕЗА КОД ДЕЦЕ

Мали ноћни шетачи

 

 

Пошто одрасли нерадо говоре о одређеним стањима, самим тим и малишани који то преживљавају имају потребу да крију ако ходају у сну или се пробуде у мокрим чаршавима

 

Месечарење, познато и као сомнабулизам, релативно је често код деце, посебно нижег узраста. Према неким статистикама, чак тридесет одсто предшколаца макар једном у животу устали су из кревета, прошетали по кући, а тога касније нису били свесни. Иначе, верује се да у тим раним годинама кроз фазу месечарења прође око седамнаест одсто деце, а тај проценат пада на три-четири одсто кад уђу у адолесцентске године.

Није до краја јасна појава сомнабулизма, верује се да се преноси генетским путем. Истраживања су показала да је то стање знатно учесталије код деце родитеља који су као мали такође патили од месечарења. Иако неком са стране може да делује помало забрињавајуће кад види дете које, обично отворених очију, устаје из кревета и хода као дух по кући, често брбљајући нешто разговетно, стручњаци наглашавају да нема места већој забринутости. Наиме, сомнабулизам у највећем броју случајева није изазван неким психичким или емоционалним поремећајима.

Ходање у сну, мишљење је стручњака, највероватније је привремени поремећај нервног система за време дубоког сна. То стање траје од неколико месеци до неколико година, углавном нестаје и престаје изненада, као што је и настало.

Али, с обзиром на то да не треба затварати очи ни пред једним проблемом, добро је знати шта одрасли треба да знају и предузму, уколико имају „мале ноћне шетаче”.

Месечарење се обично малиши догоди у првом или другом сату, пошто је заспао дубоким сном. Може да траје од неколико до двадесетак минута. Нека деца, као да их је неко изненада уштинуо, само се усправе у кревету и наставе тако да седе. Чешћи су, ипак, случајеви да малиша хода по кући. Неки чак, баш као Малик, изађу и напоље, а онда ту већ може да вреба опасност.

Имајући све то на уму, родитељи или старатељи малих сомнамбула ваљало би да се побрину за сигурност деце. Треба водити рачуна какав им је кревет, без грубих ивица, да се не би повредили кад онако снени и дезоријентисани устану из постеље. Из сасвим разумљивих разлога не долази у обзир ни кревет на спрат. На поду не би требало да су остале неке играчке, или неки други предмети, на које би дечак или девојчица могли да се саплету, падну и повреде се. Свакако да улазна врата треба закључати и затворити прозоре.

Родитељи малих месечара не би требало да их буде. Кад схвате да им је дете „у власти Месеца”, најбоље је да их само благо поведу за руку и поново врате у кревет. Није страшно ни ако их пробуде, али за тим нема потребе, дете ионако не зна шта је радило у сну.

Месечарење може да буде подстакнуто умором, неком болести која дуже траје, као рецимо, прехлада или грип, поготово ако дете има повишену температуру, а ређе је изазвано стресом. Сомнамбули ујутро, ако им неко каже шта су радили током ноћи, тога се неће сећати. Устајање, ходање, причање у сну нешто је што не региструје њихово свесно биће.

Треба знати да месечарење могу да прате и нека друга стања, пре свега ноћно мокрење или енуреза, затим апнеја (кратке паузе у дисању, током сна), некад и кошмари.

За одрасле, који можда претерано страхују а деца им пате од ноћног мокрења, најважније је да знају да су њихови малишани, у највећем проценту, сасвим здрави. Мокраћна бешика заправо нормално функционише и сасвим се нормално празни, али се упркос томе догоди да деца мимо своје воље испусте млаз. То је само доказ да до одређеног доба још није успостављена тотална контрола мокрења. Разлог? Стручњаци кажу да још није усклађена функција између мишића, који затварају мокраћну бешику, и нервог система који их контролише.

Пре свега, треба знати да свако четврто дете до пет година пати од неког облика енурезе. Кад пођу у школу, проценат пада на десет одсто, а међу десетогодишњацима само њих седам процената наставља с неконтролисаним мокрењем. Верује се да, према неким статистикама, у Београду од енурезе пати око осамнаест хиљада малишана, а у читавој Србији око сто педесет хиљада.

Проблем ноћног мокрења знатно је чешћи код дечака, чак два пута више него код девојчица.

Да се дете не би крило, одмах чим примете родитељи треба да реагују и на све начине помогну малишану. Оно што одрасли никако не би смели да раде то је да кажњавају децу, исмевају их, ругају им се или, што би дечака сасвим поразило, да о његовој „малој ноћној незгоди” приповедају и распредају с особама које нису из најближег окружења детета. Исмевање и неслане шале могу, некад и озбиљно, да поткопају малишаново самопоуздање и самопоштовање.

Дете не треба задиркивати, али ипак би било добро да му се предочи да ни оно не сваљује кривицу ни на кога другог. Треба да се усредсреди на проблем да би га, кад га једном и само препозна, заједничи решили и отклонили.

Ево неколико савета како предупредити да се детету не деси да се помокри у кревету или да, што је могуће више, смањи могућност да му се то деси.

Добро би било да се уведе правило да дечак ништа не пије два сата пред спавање. Упркос противљењу малишана треба замолити да свеједно оде у тоалет, иако је можда недавно био, чисто да би се навикао да то ради пре него што легне у кревет. Није неважно ни да дете има „сигуран пут” од собе до тоалета, без побацаних ствари по поду, на које би могло да се саплете, а не би било згорег ни да на том путу буде упаљено неко светло.

Ноћно мокрење има неколико узрока. Биолошки се одражава кроз породично наслеђе и склоност блиских чланова породице, кад су и сами били мали, ка том „поремећају”. Енурезу изазивају и емоционални стресови: дете треба да се „бори с малим уљезом, братом или сестром, који су стигли из породилишта и краду сву мајчину љубав, родитељи му се разводе, неко близак је болестан. Малишан упада у такозвану привремену регресију, односно враћа се уназад, у године кад је био знатно млађи.

То невољно мокрење, слично као и месечарење, деца једноставно прерасту.

В. Софреновић

 

 

 

АНТРФИЛЕИ

 

ЧЕШЋА ПОЈАВА КОД ДЕЧАКА

 

 

Пошто се енуреза јавља и кад се од деце увелико очекује да су „савладала” одлазак у тоалет, о том проблему одрасли нерадо говоре и настоје да га заташкају и реше иза затворених врата. Ако дете види колико се његова мајка или отац нервирају што оно, свакако ненамерно, ноћу покваси чаршаве под собом, погрешно ће веровати да је нешто скривило и изнервирало родитеље, па ће га то само додатно узнемирити. Онда и оно можда почне да крије шта му се дешава, без његове контроле, и то заиста онда може да створи озбиљнији емоционални стрес.

 

 

БЕЗ ГУНЂАЊА И „ПРЕДАВАЊА”

 

 

Важно је да одрасли не прибегавају никаквим казнама и придикама. Никад не смеју да забораве да то дете сасвим сигурно не ради намерно. Зато је савет стручњака да буду што стрпљивији и да детету пруже сваку врсту подршке. Од њих се очекује да малиши нагласе да треба да их обавести, ако му се то „омакне” док је спавао, да брзо реагују, да детету промене пиџаму и ставе нове чаршави. Без гунђања и „предавања”.

Подели

Facebook
Twitter
LinkedIn