ПОДУЧАВАЊЕ У СЛОБОДИ, ОСНАЖИВАЊЕ УЧИТЕЉА

Уз Светски дан учитеља и наставника

Подучавање у слободи, оснаживање учитеља

 

При усвајању УН Развојних циљева за 2030. годину (Sustainable Development Goals – SGDs), септембра 2015. године, као врхунски приоритет свих глобалних образовних и развојних стратегија, у оквиру образовног Развојног циља 4, реафирмисано je и оснаживање учитеља/наставника. Светски дан учитеља те године, баш из тог разлога, обележен je под слоганом „Оснаживање учитеља/наставника, грађење одрживих друштава”, с идејом да се подигне свест о њиховој кључној улози у одрживом образовању и развоју знања, хуманих вредности и етике. Ове године тема обележавања тог важног образовног јубилеја je „Подучавање у слободи, оснаживање учитеља”, с циљем да се на све то подсети, и да се још једном нагласи да су учитељи и наставници кључни фактор свих промена којима се тежи.

Већ 23 године, под покровитељством Унеска, Светски дан учитеља обележава се сваког 5. октобра, на дан када су 1966. године усвојене Препоруке о статусу учитеља, које су заједнички донели УН организација за културу, науку и образовање (Унеско) и Међународна организација рада (МОР), као главни референтни оквир за дефинисање права и одговорности учитеља и наставника на глобалном нивоу. Прошле године Светски дан учитеља био је прилика да се обележи и 50. годишњица од доношења тог документа. Ове године јубилеј је прилика за обележавање 20 година откако су иста тела, Унеско и МОР, своје давно донете смернице допунили, 1997. године, и Препорукама о статусу предавача у високом образовању.

Наставно особље у високом образовању често је било занемаривано у дискусијама о статусу наставника, те су Препоруке о статусу наставника у високом образовању донете с циљем да се побољшају и услови рада предавача на факултетима и универзитетима широм света. Препоруке из 1997. наглашавају неопходност академске слободе и аутономије универзитета, како за наставу тако и за истраживање, и артикулишу права и обавезе главних актера високог образовања. Иако ниједан од докумената, ни Препоруке о статусу учитеља из 1996. ни Препоруке о статусу професора из 1997, нису правно обавезујући за земље (чланице УН), које су их усвојиле, и један и други имају велики значај; Препоруке из 1997. и даље су важан документ у високом образовању, јер објашњавају шта представља академску слободу, и многе организације их користе као помоћ у процени степена академске слободе и универзитетске аутономије широм света.

У знак прославе дводеценијске примене Препорука о статусу универзитетских предавача, планирано је да се у седишту Унеска у Паризу одржи и међународна конференција. У француској престоници окупљају се учитељи, наставници, професори, истраживачи, званичници који доносе образовне политике и сви остали учесници у образовању, да истакну значај наставе и академских слобода, и размотре шта свет треба да уради како би се осигурало квалитетно високо образовање и одржива будућност наставничке професије. Поред посебног обележавања поменуте годишњице, париска прослава и овог пута прилика је да се нагласи допринос свих едукатора, од предшколског до највиших нивоа школства, образовању и развоју будућих генерација. На конференцији ће се разговарати о питањима квалитета у настави у високом образовању, али и значају квалитетног подучавања на свим нивоима образовања у светлу постизања УН Развојног циља 4 – инклузивног и квалитетног образовања за све.

Најављено је да ће бити изнети примери и да ће се дискутовати не само о напретку, већ и сталним изазовима у високом образовању, као што су питања институционалне аутономије, академских слобода и професионалног развоја високошколског наставног особља.

У Унеску се у поводу Светског дана учитеља 2017. подсећа и на Инчонску декларацију, усвојену на Светском образовном форуму 2015. године у Инчону, у Јужној Кореји, која је обавезала државе чланице да „осигурају да наставници и васпитачи буду оснажени, адекватно ангажовани, добро обучени, професионално квалификовани, мотивисани и подржани у оквиру добро опремљених, ефикасних и добро вођених система”. Без обзира на то да ли подучавају на школском нивоу или у високом образовању, учитељи и наставници су кључ за обезбеђивање успешног остварења глобалног Развојног циља 4 и стварања друштава заснованих на знању, хуманим вредностима и етици. Они су главни актери рада и напора без којих квалитетно образовање не може да се постигне.

Као и њихови колеге на школском нивоу, наставно особље у високом образовању треба да ужива иста права и слободе као што су сигурност запошљавања или радног места, могућности за развој каријере и фер радне праксе. Високошколско наставно и истраживачко особље треба такође да ужива академску слободу да подучава, спроводи, дистрибуира и објављује научна истраживања без спољњoг мешања или цензуре; и институције високог образовања треба да уживају институционалну аутономију како би омогућиле све ове слободе.

Недавно је, међутим, било оспоравања слобода високошколског наставног и истраживачког особља, а њихова стручна знања била су доведена у питање од стране политика или идеологија, што је у неким случајевима имало за резултат смањење буџета за контроверзна истраживања (генетска, на пример), или расправе око научног интегритета прикупљених доказа (о људском утицају као узроку климатских промена, на пример).

Високошколско наставно и истраживачко особље доприноси економском и културном напретку друштава и људског развоја кроз праћење, унапређивање и трансфер знања. Без тих слобода глобални циљ одрживе будућности је угрожен. Али, са институционалном аутономијом и академским слободама долазе и обавезе, као што су доношење наставних планова и програма, додељивање квалификација и пружање квалитетне наставе. На париској конференцији ће се зато дискутовати и о начинима на које би владе могле да уравнотеже институционалну аутономију и академске слободе, с једне, и да осигурају квалитет у настави вишег образовања, са друге стране.

Г. Томљеновић

 

Aнтрфиле:

Акутни глобални дефицит

 

Са усвајањем образовног Развојног циља 4, којим УН дефинишу наставно особље на свим нивоима образовања као кључни фактор за остваривање глобалних образовних циљева до 2030. године, сваки нови Светски дан учитеља прилика је да се укаже на прогрес, али и на препреке. Једна од препрека је акутни недостатак школских учитеља и наставника. Према подацима Унесковог Института за статистику (УИС), за постизање универзалног основног образовања до 2030. године свету је потребно нових 25,8 милиона учитеља/наставника.

Прошле године УИС је први пут објавио процену укупног броја глобално потребног наставног особља: за постизање универзалног основног и средњег образовања до 2030. године свет треба да има 69 милиона учитеља и наставника. У наредних 13 година, у свету треба да је ангажовано 68,8 милиона наставника, а међу њима 24,4 милиона у основним школама и 44,4 милиона у средњим школама. Од 24,4 милиона наставника потребних за универзално основно образовање, 21 милион ће заменити одлазеће наставнике, те је потребно 3,4 милиона додатних, да се повећа број деце у школама, али и осигура квалитет наставе смањењем броја ученика у сваком разреду на максимално 40. Потреба за додатним наставницима је још већа на секундарном нивоу; од укупно 44,4 милиона потребних, 27,6 милиона ће заменити оне који одлазе, па додатних 16,7 милиона треба да осигурају да сваки млад човек добије средњошколско образовање, у разредима са просечно (и максимално) 25 ученика по наставнику.

 

 

HANNAH GRAINGER CLEMSON, ЗВАНИЧНИК ЕВРОПСКЕ КОМИСИЈЕ ДИРЕКТОРАТА ЗА ОПШТЕ ОБРАЗОВАЊЕ И ШКОЛСКУ ПОЛИТИКУ

Умрежавање школа није Фејсбук

 

Мреже омогућавају дељење добрих пракси, јер се преко њих школе и људи који раде у њима међусобно повезују и размењују искуства и информације. Ми у ЕК заинтересовани смо за мрежу и због тога што се тако скупљају подаци за измену политика, односно стратешко планирање – прича за Просветни преглед Hannah Grainger Clemson

 

Умрежавање школа није Фејсбук, у коме се необавезно размењују садржаји или слике. Те мреже треба да буду ефикасне, да људи буду мотивисани и имају вајде од њих, јер се оне не праве ради ћаскања, већ зато да се поправи квалитет рада. Управо је у томе поента, да образовање буде што је могуће боље. То би, у најкраћем, могло да буде једноставно објашњење зашто умрежавање школа, наставника, директора и доносилаца одлука у образовном систему може бити корисно и уједно да послужи као нека врста увода у причу о Четвртој међународној конференцији „Отворени метод координације” (ОМК), која је одржана у нашој престоници од 26. до 29. септембра. На том скупу, поред домаћина, учествовали су и представници Финске, Норвешке, Шведске, Белгије, Грчке, Португалије, Словеније и Хрватске и стручњаци из три европске организације, које умрежавају школе и наставнике.

Отворени метод координације је механизам сарадње између држава чланица Европске уније у областима у којима су надлежности остале у националном домену, али где постоји потреба за јачом сарадњом. То се, углавном, односи на тзв. „меко законодавство”, односно прописе који не представљају део заједничке правне тековине ЕУ. Земље учеснице у ОМК унапређују своје политике и реализацију постављених циљева кроз размену научених лекција и примера добре праксе, а ЕК помаже у том процесу експертском и техничком подршком.

Сарадња између држава чланица и институција ЕУ заснива се на Стратешком оквиру сарадње у области образовања и обуке, а Србија, Турска, Норвешка и Швајцарска једине су земље ван ЕУ које имају право да у томе учествују као равноправни партнери. Да је то тако доказује и београдски скуп, на коме је Радна група за школе ОМК ЕУ организовала последњу дебату, на којој се расправљало о мрежи у функцији учења и развоја образовног система. Пре овог скупа одржане су конференције на теме „Контрола квалитета за развој школа”, „Континуитет и прелаз у развоју ученика ” (мисли се на прелазак ђака с једног нивоа образовања на други) и „Наставници и директори у школи као установи у којој се учи”. За сваку од прве три теме већ је урађен (као резултат досадашњег рада Групе) водич, који садржи основне принципе на задату тему за развој политика везаних за школу.

Поента рада на управо завршеној радионици била је да се утврде заједнички принципи за коришћење мреже у конкретном образовном систему за, шире речено, решавање различитих проблема, а водич на тему умрежавања тек треба да буде написан. Представници Србије у Радној групи, којој се двогодишњи мандат завршава у јуну следеће године, су др Гордана Чапрић, заменик директора Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања, Марија Крнета из Министарства просвете, науке и технолошког развоја и проф. др Десанка Радуновић, председница Националног просветног савета у претходном мандату.

На београдском скупу представници свих земаља коментарисали су сваки представљени пример умрежавања, уз истицање јаких и слабијих страна и препорука шта треба унапредити. За нашу презентацију ти „критички пријатељи” сугерисали су да треба више да „увезујемо” школе на локалном нивоу због буџетирања, да умрежавамо и средње школе, као и да уведемо и вертикална умрежавања, односно да се повезују и основне и средње школе. „Критички пријатељи” били су задовољни како смо измерили напредак у школама из пилот-пројекта, које су „порасле” захваљујући сарадњи са успешним школама, па су их чак и превазишли у неким индикаторима, јер су показали снагу да промене сопствену праксу. Наш следећи корак је да се повећа број основних школа у пилот-пројекту.

Зашто је умрежавање важан концепт?

–За нас у ЕК, и за образовање генерално, умрежавање је веома важно. Мреже омогућавају дељење добрих пракси, јер се преко њих школе и људи који раде у њима међусобно повезују и размењују искуства и информације. Ми у ЕК заинтересовани смо за мрежу и због тога што се тако скупљају подаци за измену политика, односно стратешко планирање – прича за Просветни преглед Hannah Grainger Clemson, званичник ЕК Директората за опште образовање, спорт и културу за школску политику и координатор ЕТ 2020 (Стратешки оквир сарадње у области образовања и обуке) у Радној групи за школе. Иначе, стручњаци сматрају да је политика школа једна од главних области за обезбеђивање квалитета образовања – и самим тим и место за покретање промена.

Утисци са Конференције у Београду?

Позитивно је што су учесници препознали овај концепт као узбудљиву тему и што су сви заинтересовани да унапређују учење, а импресивна је и знатижеља на који начин систем иницијативама и предлозима може да се унапреди.

Код организације овакве врсте догађаја изазов је што се детаљно посматрају образовне политике и што имамо довољно времена да постављамо једни другима питања о искуствима људи на свим нивоима система, јер се на радним групама окупљају представници министарства, који раде на реформама принципа, политика и правила, заједно са директорима, наставницима и званичницима из образовних институција – а најбитније је да сви уче једни од других и на основу те размене стварају принципе које земље могу да усвоје, следе и спроводе. Такође, важно је и што можемо да причамо о раду на локалном и нивоу политика.

Сви који су дошли на овај догађај имали су различита искуства везана за мреже и сви су донели конкретне примере и учили једни од других како да унапреде рад.

Да ли у Европској комисији постоји интересовање да финансира размену исксутава и идеја на овакав начин?

–Постоји интерес, али то није приоритет.

Који су кораци у процесу креирања мреже и зашто је тај редослед важан?

Нагласак је да се на основу дискусија прво идентификују циљеви, а онда треба одлучити ко треба да буде умрежен, на који начин ће бити повезан и шта ће да ради. У супротном, ако прво створиш мрежу, па „убацујеш” људе, може да се створи збрка.

Наш циљ је био да се умрежавањем успешних школа и оних које треба да се поправе ( јер су добили лоше оцене у екстерном вредновању) повећа број добрих школа, односно квалитет образовног система ширењем добре праксе. Како мотивисати наставнике за додатни посао, који није плаћен?

Лако је претпоставити да ће наставници одмах рећи зашто би сад они требало да учествују „у тој мрежи”, шта им треба тај додатни посао? Зато морамо да им пружимо подршку, како би увидели користи од такве врсте укључивања – од тога да су кроз ту мрежу они део једне заједнице и да имају на уму да неке ствари могу да се ураде другачије и боље и да на тај начин могу да унапреде учење и њихов образовни процес.

Хтела бих да нагласим да учитељима и школама не треба наметати да су неки добри, други лоши, него сви морају да имају на уму, као основну вредност, да желе да унапреде свој рад. Зато треба да охрабрујемо наставнике и школе да деле искуства кроз мрежу и примере добре праксе.

Како се то изводи на „терену”?

– Па, зависи од мреже, то је интересно повезивање људи који су заинтересовани да сазнају како је неко решио неки проблем, који имају и они.

На пример, Словенија има мрежу којом жели школско развојно планирање да рашири на нивоу гимназија. То су приказали последњег дана Конференције, док Грчка има еколошке центре, који су повезани са школама, па ученици тамо имају праксу. Португал је имао фокус на школе које се географски повезују, оне из сиромашних региона са бољим школама. Неко има различите идеје, да децентрализује систем управљања у школама, да се спусти одлучивање са министарства на локалне средине, школе, или укључују могући партнери, универзитети, на пример, у читаву причу. Идеје које смо чули од представника осам земаља потпуно су различите.

Олга Николић

 

Антрфиле

ПОРТАЛ У БЕЛГИЈИ И НОРВЕШКИ ПРИМЕР

 

Учити на примерима је најбоље и то и наставници знају. Један Белгијанац је на радној групи причао о томе како њихово Министарство има портал на који наставници самоиницијативно стављају примере своје праксе, које сами праве и дистрибуирају. Њихове колеге, које треба нешто да промене у свом начину учења и у раду са ученицима, иду на тај сајт да добију неке идеје. Тај пример показује да добро формирана Е-мрежа има своје актере и да добра искуства могу да се искористе и промовишу.

Занимљиво је и искуство Норвежана, који су представили свој пример. Они су пре годину дана децентрализовали финансије и одлучивање спустили малтене на школски ниво, јер наставници и локалне самоуправе распоређују новац који добијају од државе. Интересна група направила је мрежу регионалних гувернера (пандан нашим школским управама, опаска Просветног прегледа), која под собом има, као разгранато дрво, школе и људе из локалних самоуправа. Они се заједно договарају како ће да потроше добијени новац. На пример, како ће да реше осипање ученика из школа. Њихова мрежа је показала како се реформише систем финансирања образовања у коме наставници и директори имају више утицаја на одлучивање о трошковима.

 

Антрфиле

БЕОГРАД У ОЧИМА СТРАНАЦА

 

За чланове Радне групе организоване су и посете школама које су укључене у пројекат који реализују умрежене институције (Министарство просвете, Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања, Уницеф, невладине организације), а који развија мрежу учења школа једних од других у циљу унапређивања квалитета. Hannah Grainger Clemson, званичник ЕК Директората за опште образовање, спорт и културу за школску политику и координатор ЕТ 2020 у Радној групи за школе, била је јако задовољна урађеним послом и импресионирана гостољубивошћу београдских колега. Као мали знак пажње направила је презентацију у којој се види како је Радна група радила, али и забављала у боемском кварту Скадарлија. Било је лепо видети и како је Hannah доживела Београд дању и Београд ноћу.

 

 

РЕГИОНАЛНИ МИНИСТАРСКИ САСТАНАК О ОБРАЗОВАЊУ, ОБУЦИ, НАУЦИ И ИСТРАЖИВАЊУ

Разменом добрих пракси до бољег образовања

 

На скупу у Центру „Сава” министри просвете и науке из земаља Западног Балкана говорили су о сарадњи у области високог образовања, заједничком учешћу у Еразмусу, највећем и најуспешнијем програму Европске уније, размени добрих пракси, усклађивању својих активности са европским политикама и стратегијама…

 

Поводом обележавања 30 година програма Еразмус, Београд је посетио Тибор Наврачич, европски комесар за образовање, културу, омладину и спорт, и заједно са Младеном Шарчевићем, министром просвете, науке и технолошког развоја Србије, и амбасадором Семом Фабрицијем, шефом Делегације Европске уније у Србији, отворио Шести регионални министарски састанак о образовању, обуци, науци и истраживању, који је одржан у Центру „Сава”, 27. и 28. септембра.

Од 2012. године, када су донете Платформа Западног Балкана за образовање и обуку и Платформа Западног Балкана за истраживање и иновације, у организацији Европске комисије одржавају се годишњи састанци на високом нивоу. На дводневном скупу у Београду, министри образовања и науке из Србије, Федерације БиХ, Црне Горе, Македоније и Албаније, укључујући и министра просвете Косова, из земаља које ће се придружити Еразмус + програму, и биће део мреже, информисали су европског комесара, представнике Директората Европске комисије за образовање и културу, као и остале учеснике о променама које се одвијају у области високог образовања у земљама из којих долазе, дометима регионалне сарадње кроз европске пројекте, приоритетима и изазовима у будућој сарадњи, а предложене су и теме за наредни министарски састанак. Говорило се и о учешћу земаља Западног Балкана у „Хоризонту 2020”, као и о тешкоћама при аплицирању за пројекте. Представљена је и нова регионална студентска мрежа (WBAA Western Balkans Alumni Association), основана у Подгорици, у новембру 2016. године.

Изразивши задовољство што је домаћин министарског састанка, Младен Шарчевић истакао је да је Платформа за образовање и обуку изузетно значајна за сарадњу земаља Западног Балкана, развој искустава и знања у области образовања и истраживања, као и за будуће приступање Европској унији.

– Развојне идеје и заједнички пројекти представљају оно што ће нам помоћи да напредујемо. Будућност Европске уније и наших земаља почива на снажној економији, која се заснива на знању и иновацијама. Стога фокус наше сарадње треба да буде на оснаживању наших економија путем улагања у иновације и коришћења свих наших истраживачких потенцијала – рекао је министар просвете, нагласивши да је сарадња у оквиру образовних програма Европске уније изузетно значајна за Србију, као и да је у претходном периоду најинтензивнија сарадња остварена у области високог образовања, у оквиру програма Темпус и Еразмус +. Развијени су многи регионални пројекти, захваљујући подршци и помоћи високошколских институција европских земаља.

Младен Шарчевић указао је и на резултате остварене последњих година учешћем у пројектима ЕУ. Као пример навео је да је у оквиру пројекта „Изградња капацитета високог образовања”, 2014. године, регион Западног Балкана имао 49 одобрених пројеката, укупне вредности више од 43 милиона евра. Кад је реч о пројектима кредитне мобилности, одобрено је 912 пројеката, у износу од 60 милиона евра. Према речима министра, Србији су посебно важни пројекти мобилности, јер је један од њених приоритета интернационализација високог образовања. Високошколске институције у великој мери учествују у тим пројектима и имају одличне резултате. Укупно су одобрена 602 пројекта, вредна више од 26 милиона евра, са више од 2000 одлазних и више од 3000 долазних мобилности.

Србија ове године спроводи и прве пројекте мобилности за школе стручног образовања, будући да је први национални позив за те пројекте објављен прошле јесени. Као разлог за то Шарчевић је навео чињеницу да су у Србији у току припремне мере за пуноправно учешће у Еразмусу. Македонија је остварила напредак, јер је већ програмска земља и учествује у свим активностима унутар Еразмус плус програма, равноправно са свим чланицама Европске уније.

На досадашњим министарским састанцима дискутовало се о повезаности високог образовања са тржиштем рада, образовању наставника, иницијативама у вези са отварањем регионалних мрежа и нових удружења. Те и друге активности, речено је, помажу земљама региона да унапреде свој образовни систем путем размене добрих пракси, али и да ускладе своје будуће активности са европским политикама и стратегијама.

Учесницима министарског састанка обратио се и Тибор Наврачич, европски комесар за образовање, културу, омладину и спорт, указавши на значај регионалног дијалога о образовању, који треба да помогне да се оснаже привреде и економије земаља Западног Балкана. На мобилност он гледа као на значајну инвестицију, јер омогућује да се размењују идеје, знања, стварају нова пријатељства, а има утицаја и на запошљавање. У 30 година постојања Еразмус је кроз различите програме подржао више од девет милиона младих.

– Од настанка, 2012. године, министарска Платформа Западног Балкана је постала драгоцена традиција, јер пружа јединствену прилику за размену мишљења о образовним системима у региону и њиховим главним приоритетима и изазовима. Истакао бих да 33 земље учествују у програму Еразмус +, који омогућава сарадњу са стотинама земаља широм света, укључујући све земље Западног Балкана – истакао је Тибор Наврачич.

Према речима европског комесара, том региону су ове године одобрена 63 пројекта, од којих је 41 припао Србији, што је изванредан успех. Биће све више прилика да студенти путују у иностранство, стичу нова знања, али и другачија гледишта, и преиспитују своја.

На чињеницу да све земље Западног Балкана пролазе кроз драматичне промене и труде се да достигну европске стандарде, указао је амбасадор Сем Фабрици. Он је истакао да Европска унија помаже земљама региона да спроведу реформе ради стварања бољег образовног окружења, које може одговорити на изазове социјалног и економског раста и подстицати друштвени развој и изгледе за приступање ЕУ. Од 2003. године до данас Европска унија је само у Србији бесповратно уложила 80 милиона евра за подршку реформи образовања и више од 100 милиона евра за подстицање иновација, конкурентности, истраживањима и развоју. Осим тога, од 2014. године до данас, више од 5000 професора и студената из установа високог образовања учествовало је у краткорочним програмима размене на универзитетима у Европи и шире.

На састанку се говорило о постигнућима у високом образовању у земљама региона и изазовима за будућу сарадњу. Проф. др Весна Мандић, помоћник министра просвете за развој и високо образовање, истакла је да је новина у високом образовању Србије отварање треће мисије универзитета кроз обједињавање образовне, научне и иновативне делатности. Усвојен је нови Закон о високом образовању, а до краја године биће донет и закон о националном оквиру квалификација. Предстоји рангирање високошколских установа, како би се препознао квалитет. Према речима проф. др Виктора Недовића, помоћника министра просвете за међународну сарадњу и европске интеграције, приоритети у високом образовању Србије су: квалитет образовања, обука наставника, образовање на језицима мањина, укључивање ромске заједнице, квалитетнији уџбеници за мањинске заједнице…

Аднан Хусић, помоћник министра образовања у Федерацији БиХ, означио је питања која су у средишту пажње тамошње академске заједнице. На почетку те листе су: спровођење оквира квалификација, повезивање образовања са тржиштем рада, јачање квалитета, признавање квалификација, јачање мобилности и предузетничких компетенција, професионално усавршавање наставника, привлачење најбољих кандидата за наставничке професије… У научноистраживачком раду циљ је достизање норми које важе у Европској унији и шире.

У Црној Гори, према речима министра просвете Дамира Шеховића, најважнији су задаци унапређење квалитета свих нивоа образовања, а највећи искораци су начињени у области високог образовања. Усвојили су нови модел студирања, 3+2+3 (три године основне академске студије, две мастер и три докторске), који је доминантан у европском простору високог образовања, и донели одлуку о бесплатним основним и мастер студијама. Бесплатне основне студије стартују од ове школске године, а бесплатне мастер студије од 2020. Новина је и увођење уговорног модела финансирања између државе и универзитета. Практична настава чини 25 одсто студијског програма и иде у сусрет реалним потребама. Црна Гора је предложила да се на нивоу региона дефинише модел регионалног рангирања установа високог образовања.

Македонија, како смо напоменули, програмска је земља, односно партнер у Програму Еразмус +, што јој олакшава приступ пројектима, као и сарадњу са многим земљама. Сада високошколске установе „воде” два пројекта, а партнери су на више пројеката. Циљеви у високом образовању Македоније слични су циљевима у осталим земљама региона, али су слични и проблеми. Основни циљ је постизање квалитета образовања на свим инстанцама.

Према речима проф. др Ренате Дескоске, министра образовања и науке, нови закон о високом образовању је у процесу припреме, а један од циљева је успостављање агенције која ће мерити квалитет високог образовања.

Ово је четврта година од почетка спровођења реформе у образовном сектору у Албанији. Прошли су кроз процес реформе наставних планова и програма, а постоје иницијативе које се тичу већег издвајања за образовање и науку. Представник Албаније напоменуо је да је образовање процес и да је потребно доста времена да се добију очекивани резултати. На Косову настоје да примене најбоље праксе са страних институција и подржавају истраживаче на међународним пројектима. Успели су да 360 универзитетских програма сведу на 160, а студенти добијају лиценцу да су стекли практична знања. Један од изазова је рангирање универзитета.

Према речима Антоанете Ангелове Крастеве, директора за иновацију, међународну сарадњу и спорт у Директорату Европске комисије за образовање, културу, младе и спорт, постигнут је напредак у спровођењу реформе у свим земљама региона. Међутим, даља расправа је показала да постоји осећај да се у настави још много времена посвећује предавањима, а мало је истраживачког рада. Говорило се и о приоритетима у науци и истраживачком раду, а дати су и конкретни предлози за будуће истраживачке пројекте.

Светлана Илијић

 

Антрфиле 1

НОВИ ПОЗИВ ЗА МОБИЛНОСТ

 

Еразмус, највећи и најуспешнији програм Европске уније, омогућио је да десетине хиљада студената, наставника и истраживача добију прилику да путују широм Европе, образују се и усавршавају у струци, стичу нова сазнања и пријатељства. Захваљујући Еразмусу, за 2017. годину предвиђено је више од 7000 мобилности за младе Западног Балкана, што је за 25 одсто више него прошле године. Отворен је и нови позив за мобилност – до фебруара 2018. године.

 

Антрфиле 2

ПРОГРАМ И ЗА РУРАЛНА ПОДРУЧЈА

 

Европска унија планира да покрене нови програм у оквиру Еразмуса +, који би био намењен студентима руралних подручја, јер се они у мањем броју укључују у пројекте ЕУ, односно ређе аплицирају за стипендије. Најчешћи разлог је што нису мотивисани, немају довољно информација, па многи сматрају да је немогуће добити стипендију. Некада, напоменуо је европски комесар за образовање, и само друштво обесхрабрује те људе. С тим у вези чуо се и предлог да би програми ЕУ требало више пажње да посвете и националним мањинама.

 

Антрфиле 3

ИСКУСТВО КОЈЕ МЕЊА ЖИВОТ

 

На министарском састанку успешни млади људи из региона пренели су своје искуство о томе колико је, захваљујући програму Еразмус, на њихове животе утицало и колико их је променило студирање и живот у европским земљама. Данас они помажу новим генерацијама младих да се укључе у тај програм, а обуку су имали широм Европе. Одговарајући на питање шта је, по њима, највећа вредност поменутог програма, издвојили су следеће: стицање професионалних компетенција, упознавање различитих култура, нова пријатељства са младима широм света, рушење „зидова”, предрасуда, а неки су, захваљујући том искуству, добили и посао какав су желели. Европски комесар је додао да, када се врате у своју земљу, њихова личност, њихови животи су обогаћени. Међутим, њихово знање и искуство није довољно искоришћено јер, како је речено, постоји много Еразмус студената о којима владе не знају ништа.

 

 

МАЈА КАРАН, ЛОГОПЕД У ПРЕДШКОЛСКОЈ УСТАНОВИ

Разговор – кључ за успех

 

Детету је потребан активни разговор у ком ће оно имати улогу правог саговорника, нарочито са родитељима, али и у вртићу, са другом децом и васпитачима

 

Развој говора код најмлађих честа је тема, јер је то један од највећих проблема у одрастању предшколаца у савременом свету. То није појава која се дешава само сада и само код нас, у нашој земљи. Међутим, данас је израженија него раније. Логопеди истичу да око 60 одсто деце узраста од пет-шест година има поремећај у артикулацији гласова. Тај проценат је добијен након тријажног испитивања артикулације код деце предшколских група.

Колико је важно да родитељи на време уоче, али и одреагују на тај проблем, и у којој мери је значајна улога логопеда у вртићу, разговарали смо са Мајом Каран, логопедом у Предшколској установи „Једанаести април” на Новом Београду, где се развоју говора поклања изузетна пажња.

 

Већину родитеља, који примете да се говор њиховог детета разликује од говора његових вршњака, занима када је право време да се обрате логопеду?

 

Када дете напуни три године и крене у вртић, а родитељи добију прилику да упореде говор свог малишана с говором вршњака, постају свесни да им дете има проблем. Тада је најбоље затражити савет логопеда. Важно је што пре кренути са саветовањем, или чак терапијом, јер је дете често већ у тој доби довољно свесно да се разликује од вршњака. Слуша, али не разуме, или жели да одговори, али му је изговор искривљен и неразумљив, па се често догађа да га околина не разуме. А родитељи се толико навикну на говор детета да, одговарајући на питања, несвесно почну да подражавају искривљен начин говора. Управо зато се дете може осећати несрећно, љуто, фрустрирано, ређе прича, а у комуникацији почиње да се ослања на гестове.

 

У којој мери је у предшколској установи значајан рад логопеда?

 

Улога логопеда у вртићу је од изузетног значаја, јер статистички подаци показују да број деце код које се јављају одступања у развоју говора из године у годину расте. Веома је битно да се на време крене са раном превенцијом и логопедским вежбама, како дете не би имало проблем у савладавању школских вештина. Битно је испратити развој говора детета од самог рођења и уочавати и најмања одступања од развојних норми, како би се на време и на прави начин обезбедила добра стимулација. Вртић је добра стимулативна средина, где деца проводе већи део дана, па је улога логопеда у вртићу врло значајна.

 

На који начин се одвија рад логопеда у вртићу?

 

Логопед у вртићу спроводи и едукацију васпитача о развоју говора и језика, развоју моторике и упознаје их са различитим говорно-језичким поремећајима, који могу да се јаве код деце предшколског узраста – узроцима њиховог настанка и последицама које ти поремећаји остављају на емоционални, интелектуални и социјални развој деце. Заједничким осмишљавањем говорно-језичких активности за рад са децом у групи доприноси се раној стимулацији и правилном развоју говорних органа, фине и грубе моторике, графомоторике, богаћењу речника и развоју језика (језичке структуре). Поред поремећаја артикулације (дислалија), присутни су развојни поремећај говора и језика (дисфазија), нарушен темпо говора (муцање)…

 

Који су облици сарадње са породицама малишана?

 

Организовањем саветовалишта родитељи, односно старатељи деце се упознају са радом логопеда на објективан и њима разумљив начин. Сарадња се остварује пружањем подршке родитељима у препознавању и разумевању говорно-језичких проблема деце, оснаживањем родитеља, односно старатеља у области развоја говорно-језичких способности деце и информисањем родитеља о напредовању детета.

 

На које факторе ризика бисте указали као најчешће, а који узрокују поремећаје у говору најмлађих?

 

Фактори ризика, који могу да узрокују поремећаје у развоју говора и језика деце, могу бити неуролошки, анатомски, генетски, моторни, психогени, емоционални и фактори средине. Савремено друштво допринело је да деца све мање комуницирају са другима, а све више у свакодневним активностима користе телевизију и интернет. Негативан утицај медија, неадекватан говорни узор, рано увођење другог језика, родитељска презаузетост и недовољна комуникација са дететом могу довести да способности детета да разуме и продукује говор буду знатно испод очекиваног нивоа за његов узраст. Детету је потребан активни разговор, у ком ће оно имати улогу правог саговорника, нарочито са родитељима, и у вртићу са другом децом и васпитачима.

 

Да ли недовољно развијене говорно-језичке способности на предшколском узрасту могу утицати и на савладавање школских вештина?

Поласком детета у вртић родитељи први пут постају свесни говорно – језичких способности свог детета, упоређујући га са другом децом, и тада најчешће и потраже помоћ стручног лица – логопеда. Нажалост, многи родитељи нису свесни потешкоћа своје деце, па дете касно отпочне стимулацију развоја говора и језика, што му после додатно отежава савладавање школских вештина и градива. Добра сарадња предшколске установе са другим образовним, здравственим, социјалним установама (школама, домовима здравља, специјализованим здравственим установама) доприноси подршци родитељима и деци, код којих су присутни поремећаји у развоју говора и језика.

Споменка Радовановић

 

 

Антрфиле:

РАНА СТИМУЛАЦИЈА

Рад логопеда у предшколској установи обухвата рану стимулацију развоја говора и језика деце предшколског узраста, превенцију и детекцију проблема у говорно-језичком развоју. Логопед у установи свој рад остварује кроз перманентну комуникацију са малишанима, васпитачима, родитељима, односно старатељима, али и кроз сарадњу са другим учесницима у васпитно-образовном процесу.

 

 

 

НАСТАВНИК У УЧИОНИЦИ, ПРИСТУПАЧАН СИТУАЦИЈИ И ПРИЛАГОДЉИВ ПОТРЕБИ

Енергија педагошког просперитета

 

Енергија педагошког просперитета окосницa je деловања наставника/дефектолога будућности. Ова енергија се рађа мултидисциплинарним образовањем, неговањем креативности и интелекта по вертикали, стручним и моралним квалитетима, како би се наставник ученицима представио на најбољи начин

 

Будући да је професионални позив наставника и више него дефинисан и одређен историјским творевинама педагошке науке, пре свега на европском континенту, уочљиво је да у континуираном процесу глобализације долази, у првом реду, до неравномерног напредовања/регресије овог позива, оптерећеног убрзаним развојем комуникационих технологија те катастрофалне валоризације неадекватних друштвених вредности у социјално прихватљиве (и пожељне). Иако развој технологије у одређеним земљама доноси више етичке, професионалне и образовне захтеве, у нашем микроокружењу овакви захтеви често су прећутно девалвирани пролазношћу и „лезефер” приступом оних који треба да изнедре нове, образоване и културне генерације које ће их наследити.

Ипак, постоје и они којима влада непокоран интелектуални дух, који визију личног успеха доживљавају кроз успех оних које подучавају и развијају, којима усавршавања и едуковања не представљају само бод или симбол професионалног престижа, оних који са сваким новим даном развијају нову идеју за нови сценарио – часа, излета, разговора, живота.

Нове технологије иницирале су нужно усавршавање, едукацију и дообразовање и самих наставника, а они који прихватају овакав тренд постају квалитетнији, свестранији и способнији да конструктивно поступе у ситуационим изазовима, те социјално и емоционално захтевним ситуацијама.

Да ли смо богати можемо утврдити на неколико једноставних начина, али најбољи је онај који нас проматра као интелигентна бића и у овом контексту богатство долази са дивергенцијом интерпретација свих ситуација које проживљавамо у току сата, дана, године. Тиме излазимо из клишеа дихотомних избора својствених медиокритетским професионалним структурама, издижући се на инстанцу посебности, различитости, јединствености. У овом делу, разматрајући професионално, морално и социјално пожељне особине савременог, продуховљеног и свестраног наставника и дефектолога у учионици, не задовољавамо се разграничењима, већ хрлимо да уобличимо више квалитета и представимо педагошког трудбеника као целовиту и професионално комплексну личност.

Савремени наставник нужно би требало да буде самооријентисан, активан и умерен, са развијеном неутралном емоционалном резонанцом и способностима ситуационог померања дистанци, а све ради крајње, коначне, добробити за ученика. Да би једна личност развила и одржала овакав професионални гешталт (укључујући самоконтролу, репутацију, кредибилитет и интегритет), потребно је и практично искуство, али и персонално прецизно дефинисане професионалне жеље и тежње. Савремени наставник уме да одговори на потребе наставе тако што ће обичне игре трансформисати у сврсисходан дидактички материјал, служити се основним гестовним говором, располагати широким манирима бонтона према особама са сметњама у развоју и особама са инвалидитетом, примењивати експерименте, развијати интерактивност и вишесмерну комуникацију као социјалну платформу квалитетном учењу.

Перцепција ситуацији приступачног наставника/дефектолога спознаје се као способност ситуационе педагошке инвентивности наставника, који увек располаже сетом прилагођених и функционалних сценарија за активности које може предузимати у наставном процесу зависно од ад хок и промена (замена часа, више одељења), а које су сасвим прикладне и омогућују различите нивое обликовања свести ученика (кооперативно учење, информално учење као подпроцес формалног учења, а не као одвојена категорија, радионички приступ).

Можемо говорити да се често налазимо у ситуацијама где реализујемо многобројне активности „под притиском”, а све чешће сами себе етикетирамо функционалном врлином да „добро радимо под притиском”. Међутим, заблуда лежи у чињеници да је складан професионални развој овим нарушен, те да особа сама себе гуши својом ефикасношћу, истовремено не примећујући да површни циљеви управљају њоме, а не она њима. Педагошка зрелост не долази из овог правца.

Инспиративно окружење, у коме проминира равнотежа озбиљности и прикладног хумора, у коме се у етру назире парола „сви за једног један за све”, представља професионално подстицајно окружење за максимални развој личности наставника/дефектолога, окружење које ствара озареност, нуди подршку и савет, негује принципијелност, али одобрава и флексибилност.

Инвестирање у лични развој доприноси стварању концепта одрживости знања, а њихово практично спровођење у проширеној хибридној настави обезбеђује одрживост примењених вештина наставника/дефектолога. Како технолошки развој не стагнира, али и сметње у развоју нажалост структурално не конвергирају кроз време, тако је и хибридна настава, као најшири приступ, на путу свакодневне експанзије, што појачава професионалне апетите наставника/дефектолога жељног успеха. Вештине знаковног говора, техике брејн џима, реедукације психомоторике, флортајм приступа, те актуализовање електронских платформи за размену знања и употреба сетова асистивних технологија, представљају додатне професионалне потенцијале сваког наставника/дефектолога. Ови параметри едукованости наставнику/дефектологу значајно олакшавају успостављање двосмерне комуникације са ученицима И, што је још важније, разумевање њихових разноликих потреба (образовних, васпитних, емоционалних, социјалних) у процесу наставе. Тиме се испуњава и компонента прилагољивости потребама ученика, а трансфер знања, искустава или вештина бива обојен растерећеношћу и мотивисаношћу.

Енергија педагошког просперитета представља окосницу деловања наставника/дефектолога у будућности. Ова енергија се рађа мултидисциплинарним образовањем, неговањем креативности и интелекта по вертикали, стручним и моралним квалитетима да наставник своју личност представи на најбољи начин пред ученицима. А затим, да прикладним педагошко-инструктивним активностима обликује свест, ставове и поглед на свет око себе ученика и преда га другом колеги који ће ово обликовање наставити.

Мишљења сам, и као наставник и као родитељ, да се педагошка надахнутост рађа изградњом самообнављајуће интринзичке мотивације, која је потпора оптимализовању баланса између рационалне индиферентности (према професионалним дистракторима) и стабилном унутрашњем локусу контроле којим се модерира целокупан бихејвиорални гешталт наставника/дефектолога.

Важно је нагласити да једном започет процес обликовања свести ученика (сазревање) не би смео доживети регресивне форме у току основног и средњег образовања, већ спонтано и поступно бити оплемењиван.

Коначно, наставник/дефектолог је виђен као програмер, али и истраживач наставе, као дијагностичар, али и саветник, као коректор, али и иноватор, као произвођач културно уздигнутих, моралних, емоционално трезвених и животно дисциплинованих, савесних појединаца, на чијем даљем успеху се евалуирају и године (не)уложеног труда самог наставника/дефектолога.

Небојша Николић

сoцијални педагог

nebojsanikolic10@gmail.com

 

Литература (контекстуална обрада)

Dinzelbacher P. „Europaische Mentalitatsgeschichte”, Kroener, Stuttgart, 1993.

Дворниковић В. „Борба идеја”, Просвета, Београд, 1989.

Гиденс Е. „Последице модерности”, ИП Филип Вишњић, Београд, 1998.

Glasser W. „Квалитетна школа”, Едука, Загреб, 2005.

Хоркхајмер М. „Есеј о социологији знања”, Mediterran publishing, Нови Сад, 2009.

Јенсен Е. „Супер-настава”, Едука, Загреб, 2003.

Maclntyre A. „After Virtue”, First edition, Notre Dame Press, 1981.

Ненадић М. „Нови дух образовања”, Просвета, Београд, 1997.

 

 

 

АНТРФИЛЕ 1:

У КОРАК С ВРЕМЕНОМ

 

Демистификовање позива наставника први је корак у промени општег становишта и виђења наставника као пуког предавача и преносиоца чињеница у фронталном режиму наставе. Актуализација потреба данашњих младих нараштаја, прожетих образовним и социјалним жељама, које су реверзибилно умрежене са развојем информационих технологија, мења позицију наставника, издижући га на инстанцу модератора свеукупних активности у процесу трансфера знања, сматра аутор овог прилога, иначе социјални педагог и дефектолог, наставник грађанског васпитања, који који је свој живот посветио деци, а стручна знања и практичне вештине обогатио стручним боравцима у Скандинавији и УСА, и данас активно сарађујући са стручњацима из целог света.

 

АНТРФИЛЕ 2:

ПРОФИЛ УСПЕШНОГ НАСТАВНИКА

 

У ери социјалног и технолошког развоја не сме се допустити да образовни развој остане декларативан. Наставници који гравитирају успеху својих ученика/полазника одишу у свом вербалном и општем феноменолошком експозеу одмереношћу, мобилношћу, предузимљивошу и лаким кретањем у мислима и реакцијама на дате ситуације, што су субелементи сврсисходног понашања, самодисциплине и самоодговорности. Емпатија, личне и професионалне компетенције те ситуацији и градиву прикладна педагошка инвентивност чине га не само приступачним већ дају и печат социјално психолошке препознатљивости овакве особе у ужем или ширем микроокружењу.

 

Подели

Facebook
Twitter
LinkedIn