ПОЗИВ ЧЕКА – ОДЗИВ

ЈАВНА РАСПРАВА О НАЦРТУ ЗАКОНА О НАЦИОНАЛНОМ ОКВИРУ КВАЛИФИКАЦИЈА

Позив чека – одзив

 

Дебата о Националном оквиру квалификација у Србији (НОКС), којим се уређује област квалификација и повезаност са тржиштем рада, није наишла на велики одзив, иако је позив за јавну расправу објављен на сајту Министарства просвете, науке и технолошког развоја пре више од десет дана

У Ректорату Универзитета у Београду у оквиру јавне расправе представљен је Нацрт закона о Националном оквиру квалификација Републике Србије (НОКС), којим се уређује област квалификација и повезаност са тржиштем рада. НОКС је основа за примену концепта целоживотног учења и од утицаја је на унапређење система образовања Републике Србије, као и на развој појединца. Законом о Националном оквиру квалификација Републике Србије успоставља се јединствен и интегрисани национални оквир квалификација, који обухвата све нивое и врсте квалификација, без обзира на начин стицања и независно од животног доба у коме се квалификације стичу.

Закон је предвидео и нивое НОКС-а, од један до осам, као и њихово поређење са постојећим и ранијим нивоима образовања и стручне спреме.

Јавној расправи, одржаној 13. новембра 2017. године у Ректорату Универзитета у Београду, одазвало се свега неколико универзитетских професора и представника академске заједнице.

Ректор Универзитета у Београду проф. др Вадимир Бумбаширевић навео је да очигледно постоје бројни разлози што је само неколико представника факултета показало интересовање за расправу.

– Надам се да ће сви погледати законске предлоге и да ће нам евентуалне примедбе доставити до 24. новембра – рекао је Бумбаширевић. Од представника Радне групе тражио је појашњење како ће се, према законском предлогу, процењивати и вредновати информално образовање и да ли је законом повезано информално и високо образовање.

Помоћник министра просвете за развој и високо образовање проф. др Весна Мандић истакла је да је Србија једна од ретких земаља која још нема национални оквир квалификација, иако је до сада било много пројектно оријентисаних иницијатива ка законском уређивању те области.

– Можда је неверица да ће закон ступити на снагу разлог што је данас мали број учесника показао интересовање за дебату – рекла је Мандић.

Мандићева је нагласила да предложеним Нацртом закона треба да се постави темељ националног оквира квалификација и успоставе одређена тела и процедуре за његов развој и имплементацију.

– Имамо много квалификација, посебно у високом образовању, а чини ми се да су послодавци збуњени мноштвом нових стручних, академских и научних знања. Они у дипломи не проналазе праву везу са занимањем и не стичу утисак шта неко може да ради на основу стечене дипломе – рекла је Мандић. Додала је да је Министарство просвете формирало Радну групу за израду закона, у којој су представници шест министарстава и 20 институција, са којима је конципирало Нацрт закона.

Према њеним речима циљ НОКС-а је да повеже стандарде квалификација и стандарде занимања и кроз регистар да их представи грађанима и послодавцима.

Члан Радне групе Татјана Глишић објаснила је да законом није предвиђено да се информално образовање вреднује на нивоима предвиђеним за високо образовање, али да то не значи да се подзаконским актима то неће уводити.

– То се посебно односи на ИТ технологије, јер на тржишту имамо велику понуду квалификација, када је реч о неформалном образовању и информалном учењу из тог сектора, а потребе за њима на тржишту рада су евидентне. Грађани ће имати потребу да им се то знање вреднује и то ће бити уређено посебним актима – објаснила је Глишићева.

Декан Машинског факултета др Радивоје Митровић сматра да не треба одлагати доношење закона који је, како каже, једнако важан и за академску заједницу и за послодавце.

– Листа занимања се драматично мења као последица научног и технолошког развоја. Ова земља може то да уради и не постоји ниједан разлог да се то више пролонгира. Било је и раније покушаја да се тај посао заврши и хармонизује са Европом, мислим да ће овог пута то бити брзо завршено – рекао је Митровић.

Професор Хемијског факултета др Иван А. Гржетић оценио је да НОКС треба да „уведе ред међу образованим и необразованим”.

Према његовим речима, закон што пре треба да се усвоји, како би они који су се школовали на различитим универзитетима и у образовним установама имали једнако право на рад што до сада, како је навео, није био случај.

– Због непостојања закона интересне групе су штитиле интересе појединих образовних групација. Против тога се годинама боримо и очекујем да ће закон ограничити лобистичке групе у њиховим активностима и свима дати једнако право на запослење. Закон мора да заштити стечену квалификацију – нагласио је др Гржетић.

Ј. Комарица

 

 

 

АНТРФИЛЕИ:

 

 

јасне дефиниције вештина

 

Помоћник министра просвете за развој и високо образовање проф. др Весна Мандић истакла је да је у току израда листа занимања, коју прави Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а следећа фаза биће развој стандарда квалификација на бази описа стандарда занимања. Објаснила је да ће НОКС јасно дефинисати које вештине и способности после стеченог образовања поседује појединац и какву врсту посла може да обавља.

– Имамо више од 2000 звања, успостављањем стандарда тачно ће се знати шта неко треба да зна после завршених студија – навела је помоћник министра и додала да се усвајање закона очекује до краја године.

 

 

 

институционалнИ оквир за имплементацију

 

Успостављање институционалног оквира за имплементацију система НОКС, према предложеним решењима, вршио би се кроз:

– Савет за НОКС, који даје препоруке о процесу планирања и развоја људског потенцијала, у складу са релевантним јавним политикама у области целоживотног учења, запошљавања, каријерног вођења и саветовања.

– Агенцију за квалификације, задужену за послове обезбеђивања квалитета и координацију између Савета за НОКС и других надлежних институција у свим аспектима развоја и имплементације НОКС-а.

– Секторска већа, заснована на принципу социјалног партнерства, чија је кључна улога да кроз партнерство са Агенцијом утврде предлог стандарда квалификација.

 

 

 

ДАНИЈЕЛА КОШЋАЛ, КАТИХЕТА У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ „ДРАГАН ЛУКИЋ”, О ВЕРСКОЈ НАСТАВИ

Дубље промишљање о себи и свету

 

С педагошког и психолошког аспекта, свако дете, када су у питању вредносно-морални међуљудски односи, на које се веронаука ослања, мора да добије потврду у својој породици и блиском окружењу, како би те вредности и норме постале саставни део његовог свакодневног живота. Све мањe деце показује жељу да самостално критички промишља и покреће различита полемичка питања

 

У школама у Србији верска настава се слуша готово 17 година. О новој концепцији тог предмета, измени уџбеника и наставних средстава, циљевима и ефектима тог изборног, обавезног предмета разговарамо са Данијелом Кошћал, вероучитељем, катихетом у београдској Основној школи „Драган Лукић”.

Шта садржи програм верске наставе, мислим на нови, који се примењује од прошле школске године?

–                   План и програм верске наставе, пре свега, обухвата основне истине наше православне хришћанске вере које су, као основа људске цивилизације, уткане у све вредности и норме нашег савременог друштва. То, у ствари, значи да веронаука деци треба да омогући разумевање човека као бића заједнице, који се огледа у његовом односу према Богу, другом човеку, па и самој природи. Не смемо да заборавимо да је и наш образовни систем, у историјском смислу, утемељен у лику и делу Светог Саве, православног монаха и епископа, па је тако и веронаука, која је 2001. године враћена у просветни систем, када су педагошке методе у питању, носилац вековног искуства. Тај нови план и програм укључује и петнаестогодишње искуство, које се односи на савремену културу и цивилизацију и на нови начин пружа могућност да се личност сваког детета оствари, а у вези са актуeлним питањима и проблемима, које савремено друштво намеће.

Да ли су уџбеници и наставна средства испратили нови наставни програм и да ли су вероучитељи били укључени у њихову измену?

–                   Што се тиче уџбеника и наставних средстава, колико је мени познато, они су још у фази израде. Свакако да ће садржај бити прилагођен новом наставном плану и програму. На њима ради тим стручњака, у чијем саставу је и група вероучитеља са вишегодишњим искуством. Они имају задатак да педагошком тиму пренесу своја сазнања и утиске и укажу на евентуална интересовања самих ђака. Морам да признам да ми, катихете са нестрпљењем ишчекујемо уџбенике јер, као и у случају других предмета, они ученицима значајно помажу да лакше прате наставу и учествују у њој.

Сматрате ли да настава још може да се унапреди и у ком смислу?

–                   Када се говори о унапређењу наставе, треба напоменути да многи вероучитељи широм Србије немају основне услове за рад, а то значи да немају ни свој наставни кабинет. Подсећам, сваки наставни предмет има много бољу могућност, како презентације тако и саме реализације плана и програма, ако има свој кабинет, који је адекватно опремљен помоћним наставним средствима. Данас, када живимо у ери техничког и технолошког напретка, некако је незамисливо да не само вероучитељи, већ и други наставници немају могућност да, у оквиру својих предмета, користе аудио-визуелне уређаје и тако обогате и ученицима олакшају усвајање предвиђеног градива. Ситуација у градским школама је свакако боља, иако су и ту околности различите. Просветна установа у којој радим води рачуна о тим потребама, када су у питању сви предмети, тако да је моје искуство позитивно.

Да ли је и на који начин могуће урадити озбиљну анализу ефеката наставе веронауке?

– Апсолутно је могуће урадити анализу ефеката било ког наставног предмета, па самим тим и верске наставе, само што би ту требало имати у виду специфичност предмета, чији ефекти морају да се анализирају кроз дуготрајaн процес унутар сазревања дечје личности. С педагошког и психолошког аспекта, свако дете, када су у питању вредносно-морални међуљудски односи, на које се веронаука ослања, мора да добије потврду у својој породици и блиском окружењу, како би те вредности и норме постале саставни део његовог свакодневног живота. С друге стране, неке ефекте и резултате могуће је одмах видети. Примера ради, моји ученици често воле да се похвале како су имали прилику да, први пут, науче и својим родитељима објасне неке појмове које они до тада нису познавали. У таквим околностима деца осећају да су посебно важна, а њихово знање добија нову тежину и вредност.

Да ли Ваше ученике водите у цркву у оквиру наставе?

–                   Једна од важних педагошких метода у савременом школовању јесте и амбијентална настава. Она данас заузима све већи простор, како у основном тако и у средњем образовању. Колико су за ученике важне посете културним установама, као што су позоришта, музеји, концерти, различити фестивали науке, који олакшавају и помажу деци да усвоје и лакше разумеју градиво из појединих предмета, исто тако је и за ученике важан контакт са црквеним установама, као што су наши парохијски храмови, манастири и црквени музеји. Наравно, посета нашим храмовима је увек базирана на слободи избора, сви који имају добру вољу и жељу могу да се прикључе. Посебно ме радује што моји ђаци често сами иницирају одлазак на литургију и, како кажу, са нестрпљењем ишчекују сваки наредни одлазак.

 

Када би Вас седмогодишње дете питало „како смо настали”, шта бисте му одговорили?

–                   Стварање света је једна од горућих тема које савремени човек, али и целокупна цивилизација, поставља данас пред себе. За мене као теолога, нема много дилеме. Човек, као и свет у којем живи, део је творевине Божје. Када су деца у питању, постоји једноставно, дидактичко-методичко правило, у зависности од узраста и зрелости детета поједине теме обрађују се на њима приступачан и разумљив начин. Седмогодишње дете требало би да на елементарном нивоу уочи повезаност људи и природе, као и њихову везу са Богом као Творцем.

 

Да ли је било сличних питања која изазивају недоумицу, с обзиром на то да је реч о основцима? Наведите неке интересантне примере …

–                   Постоје различите теме, којима се на верској настави бавимо. Не бих баш могла да кажем да оне изазивају недоумицу, али се као катихете трудимо да ђаке подстакнемо на дубље размишљање о неким појмовима. Један од таквих примера је појам „слободе”. У том смислу, они често подразумевају да онај ко је слободан може да чини шта хоће. Међутим, кроз различите животне примере ђаци уочавају разлику између слободе, с једне, и анархије, с друге стране. Што је још важније, примећују да је појам слободе увек везан за неку врсту одговорности.

Око којих питања је било највише полемике, претпостављам међу старијим школарцима?

–                   Када је у питању основна школа, моје тринаестогодишње искуство је такво да, данас нажалост, све мање деце показује жељу да самостално критички промишља и покреће различита полемичка питања. Не знам да ли је то последица претеране употребе или, можда боље рећи, злоупотребе технологије (телефона, таблета, игрица..), када једним кликом на дугме деци све постаје доступно. Управо због тога наставници се труде да код школараца пробуде критичко размишљање. Теме као што су слобода, љубав, заједница као основ живота, радост служења и многе друге имају циљ да ученике подстакну на дубље промишљање о себи и свету у коме живе.

 

Колико и како је традиција присутна на часовима веронауке?

–                   Свако друштво, па самим тим и култура, има своју историју и корене, који сежу у прошлост. Наша традиција, која свој ослонац има у православном хришћанству, јесте тачка пресека наше културе и вере. Због тога традиција и има своје место у веронауци, указујући на различите обичаје, који су спона између те две области. Не смемо да заборавимо да традиција није у супротности са савременошћу, већ да је та савремена култура настала управо на темељима наше традиционалности.

 

Осим хришћанских вредности чему још учите основце, причате ли само о вери или и о неким животним стварима?

–                   Из свега наведеног до сада, сасвим је јасно да се ми, катихете трудимо да разговарамо са ученицима, посебно старијег узраста, о животним темама, које њих окупирају. Поверење између наставника и ђака је кључно за такав разговор. С друге стране, и чињеница да је један од важних задатака школе да, поред стицања знања и неговања различитих вештина, препозна код ученика различите таленте. Кроз овакав план и програм, верска настава то спроводи на креативан начин, у виду различитих радионица, било да су оне ликовне, литерарне, музичке, па чак и позоришне, с обзиром на то да вероучитељи активно учествују у организацији школских светосавских академија и неретко су њени главни координатори. Такође, на нивоу наших вероучитељских актива организују се различите хуманитарне акције, које имају задатак да код деце развију однос саосећања, племенитости, човекољубивости, поштовања, међусобног уважавања, као и многе друге врлине, које треба да красе сваког човека.

Мила Вуковић

 

 

 

АНТРФИЛЕИ

 

 

 

Вера није идеологија

 

– Када се говори о појму индоктринације, јасно је да је он повезан са неком идеологијом. Наша православна вера није никаква идеологија, те је таква критика потпуно неоснована. Вероучитељи се труде да код ђака развију критички начин размишљања и нема питања које они свом катихети не могу да поставе. Оно што је код таквих примедби још важније истаћи јесте да је верска настава изборни предмет и да свако има слободу избора, да одлучи да ли ће похађати те часове – напомиње Данијела Кошћал.

 

 

 

Слобода избора

 

– Слобода избора, када је верска настава у питању, не даје простора за помињање било каквог страха, па ни од тога да би деца која похађају ове часове могла постати религиозна – објашњава Данијела Кошћал.

 

 

 

ДЕБАТА КАО ИНОВАТИВНА МЕТОДА У НАСТАВИ

Гимнастика менталних способности

 

Аргументованим дијалогом ђаци уче да саслушају саговорника, развијају пажњу и толеранцију… Могу слободно да кажем да је ово заиста изузетна фискултура мозга, каже за Просветни преглед професор српског језика и књижевности у Првој београдској гимназији мср. Драгана Стојановић

 

Ђаци професора српског језика и књижевности Драгане Стојановић у Првој београдској гимназији поједина књижевна дела анализирају кроз праву правцату дебату, укрштањем аргумената „за и против”. Они који то желе ове вештине могу да усавршавају и у ваннаставим активностима, кроз Дебатни клуб у коме уче и вежбају говорничке вештине и ту врсту расправе. У оба случаја неопходна је озбиљна припрема за својеврсну гимнастику менталних способности, јер дебата подстиче на критичко размишљање, пружа могућност сучељавања различитих ставова, али уз аргументацију, толеранцију, поштовање, дружење, учешће на интернационалним и регионалним турнирима…

– Ова метода ученицима се веома допада, зато што сагледавају књижевно дело на другачији начин, не само „екс катедра” и монолошку методу. Дебату у настави први пут сам применила пре неколико година на роману „Корени” Добрице Ђосића. Расправљали смо о поступку женског лика Симке и породичним односима у том роману, а општа тема те дискусије, која је вођена између ученика два одељења, био је феномен мушког наследника на Балкану. Тако смо почели, а према идеји матураната Соње Баџе и Вукана Марковића, ова метода рада претворена је у ваннаставну активност, а ја сам је увела и у наставу – објашњава мср. Драгана Стојановић, која је након стручног усавршавања постала дебатни тренер и координатор Клуба, који је недавно у Првој београдској великом презентационом дебатом прославио пети рођендан.

За сваки разред у коме ради, професор Стојановић изабрала је неку тему на коју ђаци дебатују. У првој години то је песма „Бановић Страхиња”, у другом разреду расправља се о односу родитеља и деце кроз роман „Чича Горио”, у трећој су у понуди Кафкин „Процес” или љубавни троугао у роману „Сеобе” Милоша Црњанског. Матуранти су укључени у озбиљнији пројекат, који повезује и ангажује све ђаке завршног разреда.

– Час, који сам осмислила пре три године, матуранти и ја називамо „Суђење Раскољникову”. То је мој индивидулани пројекат, који се примењује у четвртом разреду. Након анализе романа све матуранте из одељења у којима радим повежем међусобно, а учионицу претворим у судницу, по нацрту који даје „птичју перспективу”. Ученици преузимају улоге тужиоца, адвоката одбране, имају своје сведоке и – Раскољникова. Колико има одељења толико пута се и Раскољников појављује у „судници” – објашњава Стојановић.

Ђаци током недеље пред расправу међусобно живо комуницирају под будним оком професора. У том пројекту ангажован је већи број ученика, а они који немају улогу нису запостављени и незапослени, јер су део пороте.

– Њима је то врло занимљиво и воле тако да раде – каже Драгана Стојановић.

Одлука пороте директно зависи од наступа ученика који је преузео улогу јавног тужиоца или одбране, „јер се они управо кроз дебату уче да пажљиво слушају сведоке, јавног тужиоца и завршну реч и на основу свега праве белешке и образлажу аргументе, па тек онда доносе одлуку”. Све време, при томе, примерак књижевног дела је испред матураната, што значи да дијалог морају заснивати на аргументима из дела – што подразумева добро познавање садржаја, да би уопште тиме могли да се баве. А одлука „за или против” заиста у великој мери зависи од тога како су сведоци наступили, од улоге тужиоца, али и самог „Раскољникова”. – И доноси се без предрасуда и унапред донетог става – истиче саговорница Просветног прегледа.

Један од њених омиљенијих огледних часова је и расправа о љубавном троуглу у „Сеобама”. Ученици се поделе у тимове, момци су задужени за лик Дафине Исакович, а девојке се баве ликовима Вука Исаковича и Аранђела.

Ђаци су благонаклони или оштри критичари, имају и разумевање за књижевне јунаке, али с обзиром на то да знају да ће на крају тријумфовати победнички тим, онда се заиста баве текстом, јер им је то веома важно, напомиње професор Стојановић. Зато се помно проучавају историјски факти, јер пре него што се приступи обради мора да се зна историјски контекст.

– Када млади људи мушког пола треба да стану уз жену, као што је Дафина Исакович, врло је занимљиво да слушате њихову дискусију, или с друге стране да чујете девојке које су на страни Аранђела или Вука Исаковича, у смислу образложења поступака јунака – прича Стојановић, за коју ђаци кажу да је „строга, али праведна”.

И гимназијалцима трећег разреда је на часу, који је одређен за „двобој речима”, такође, све време примерак књижевног дела испред њих. Они подвлаче шта је Црњански рекао, па тиме бране „напад” и правдају поступак. Често се деси да кажу: „Црњански је на тој и тој страници навео…”, што показује колико се тиме баве, вели саговорница Просветног прегледа, која једина у школи ради на овај начин и са таквим правилима.

– Врло је важно да ученици кроз ову методу развијају критичко мишљење, науче како се граде и образлажу аргументи и нарочито брани идеја коју можда лично не подржавају, али пробају да је сагледају из другог угла. Тако уче да саслушају саговорника, онога који можда не мисли као они, да касније, фигуративно речено, „нападну” супротну страну, развијају пажњу и толеранцију… Могу слободно да кажем да је ово заиста изузетна фискултура мозга – оцењује саговорница Просветног прегледа.

О. Николић

 

 

 

АНТРФИЛЕИ

 

 

 

КУЛТУРА ДИЈАЛОГА

 

Идеју о Дебатном клубу Прве београдске, који је основан 2. октобра 2012, подржала је одмах и колегиница Драгане Стојановић, професор српског језика и књижевности Бојана Арсић. Тог датума сваке године организује се велика презентациона дебата с идејом да се новој генерацији ученика, као и осталим гимназијалцима, аргументовани дијалог представи као вештина, која се може увежбавати кроз ваннаставну активност.

У исто време овај „двобој речима” је и својеврсни материјални доказ да се та метода може користити и у настави. Програм увођења дебатних клубова у средње школе у Београду почео је 2010, а Прва београдска гимназија је трећа средња школа у којој академска мрежа „Отворена комуникација” спроводи свој образовни програм за унапређење културе дијалога.

Дебатери Прве београдске учествовали су на разним такмичењима, у Мостару, Сплиту, Будимпешти у Солуну… и сусретали се са поразима и победама. Чланови Дебатног клуба лане су проглашени за најбољи тим у Београду.

 

 

 

МОТИВАЦИЈА И СКЕПСА

 

Када је у питању било која иновација, људи се плаше новог и(ли) нису мотивисани и добро информисани. Тада се јавља скептицизам, јер не знају о чему је реч, а кад не знају о чему је реч, то се а приори одбија. Ипак, колеге које дођу на годишњу презентациону дебату, као што је била она недавно, могу да виде шта то деца раде, колико је корисно и да је заиста примењиво у настави, каже професор Стојановић, уз напомену да срећом управа Прве београдске подржава ову иновативну идеју.

 

 

 

Образовни извештај Европске комисије: Економска неједнакост и даље велики проблем

Диплома – одраз породичних (не)могућности

 

Европска унија ће, по свој прилици, до 2020. године испунити већину образовних циљева које је зацртала, али економска неједнакост многе Европљане и даље омета у остваривању личних образовних и животних циљева

 

Европска комисија управо је објавила ново издање своје редовне публикације, „Монитор образовања и обуке” за 2017. годину, у којој наводи да су национални системи образовања све инклузивнији и ефикаснији, али да образовање ученика у великој мери зависи од социјално-економског порекла. Док државе чланице Европске уније напредују према кључним циљевима ЕУ у реформи и модернизацији образовања, биће потребно много више напора да се у образовању постигне и – равноправност. Напомиње се, такође, да иако је образовање кључно за ублажавање друштвених неједнакости, лоше образовне политике заправо могу да продубе друштвено-економски јаз. Недавна међународна истраживања, а посебно резултати PISA међународног тестирања средњошколаца, указала су на хитну потребу за унапређивањем, јер се испоставило да је ЕУ од неких својих образовних циљева до 2020. године, ипак, доста далеко. Подаци о резултатима европских ученика у читању, математици и природним наукама показали су да сваки пети млади Европљанин (у узрасту од 15 година) није савладао ни основни ниво компетенција у неком од та три важна домена. Европа зато мора, више него икад, да образовање и обуку стави у врх своје политичке агенде, истиче се у „Монитору”.

Представљајући овогодишње издање „Монитора образовања и обуке”, европски комесар за образовање, културу, омладину и спорт Тибор Наврачић рекао је да неједнакост и даље спречава превелики број Европљана да максимално искористе своје животе. „То је и претња социјалној кохезији, дугорочном економском расту и просперитету. Превише често наши образовни системи одражавају неједнакост и сиромаштво из генерације у генерацију, онда кад не брину о људима из сиромашних средина и кад социјални статус родитеља одређује образовна постигнућа деце. Морамо да учинимо више да те неједнакости превазиђемо. Образовни системи имају посебну улогу у изградњи праведнијег друштва, пружајући једнаке шансе свима”, казао је Наврачић.

У поређењу са високообразованима, људи који имају само основно образовање под троструко су већим ризиком да живе у сиромаштву или социјалној искључености. То потврђују и најновији подаци за 2016. године: у старосној групи од 18. до 24. године са нижим средњим образовањем запослило се само 44 одсто младих; у општој популацији (старости од 15. до 64. године) стопа незапослености такође је много већа међу особама са основним образовањем (16,6 одсто) од незапослености у популацији са терцијарним образовањем (5,1 одсто).

Друштвено-економски статус породице од великог је утицаја и одређује резултате, које ученици постижу у школском раду. Има много доказа – нарочито у PISA тестовима, који се спроводе сваке три године – да деца из мање привилегованих друштвених средина имају лошије резултате у школи од њихових богатијих вршњака. Разлика у уделу лоших ученика на PISA тестирању који потичу са економског дна друштвене лествице и лоших ученика који потичу из најпривилегованијих слојева врло је велика. Чак 33,8 одсто ученика из економски најнижих сегмената друштва не досегне ни основни ниво компетенција у природним наукама, у поређењу са 7,6 вршњака који потичу из горње економске четвртине друштва. Уз напомену да те просечне цифре маскирају значајне разлике између и унутар држава чланица ЕУ. У извештају се подсећа да је један од циљева ЕУ до 2020. године смањење удела петнаестогодишњака који су неуспешни у читању, математици и науци на 15 одсто. У целини, међутим, Европска унија је далеко од тог циља, посебно у науци, где се удео ученика са лошим резултатима повећао са 16 одсто у 2012. на 20,6 одсто у 2015. години.

Људи рођени ван ЕУ посебно су рањива категорија, истакнуто је у извештају Европске комисије. Та друштвена група често је изложена вишеструким ризицима и хендикепима, као што су сиромашни или нискоквалификовани родитељи, непознавање језика земље имиграције, недовољан приступ културним ресурсима, изолација и сиромаштво друштвених веза у земљи имиграције. Млади са мигрантским пореклом у већој су опасности да имају лоше резултате у школи, као и да раније напусте школовање. Према подацима за 2016. годину 33,9 одсто имиграната, старосне доби од 30. до 34. године, који живе у ЕУ а рођени су ван ње, имају ниске квалификације (ниже средње или само основно образовање), у поређењу са 14,8 одсто вршњака који су рођени у ЕУ.

Добри образовни системи захтевају одговарајућа улагања. Државе чланице ЕУ, у целини, успеле су да се опораве од недавне финансијске кризе и мало су повећале потрошњу на образовање као део укупне државне потрошње. Просечно учешће образовања у јавној потрошњи у ЕУ у 2015. години износило је 10,3 одсто или 716 милијарди евра. Према тим подацима образовање остаје четврта по величини ставка државне потрошње, после социјалне заштите, здравства и општих јавних услуга. Однос улагања у образовање према БДП-у 2015. године у просеку је износио 4,9 одсто, а последњих година тај однос стагнира.

Европска унија, свеукупно, у 2016. години ипак је наставила да напредује ка образовним циљевима за 2020. годину, констатује „Монитор образовања и обуке 2017”. Са садашњих 10,7 одсто ученика који су прекинули школовање, лагано се приближава циљу да број ученика који раније напуштају школске клупе смањи на испод 10 одсто, при чему је међу ученицима рођеним ван ЕУ тај проценат, нажалост, и даље висок (19,7 одсто). Такође, са 39,1 одсто високо образованих надомак је циљу да пређе праг од 40 одсто. Један од значајних циљева, да у предшколску наставу укључи 95 одсто малишана узраста од четири до седам година, практично је већ постигнут (тренутно износи 94,8 одсто). Обезбеђивање високог квалитета и доступности установа за дневни боравак деце, као и веће укључивање деце млађе од три године, с циљем да се достигне удео до 33 одсто, био би логичан наставак тог циља, додаје се у Извештају. Има, међутим, и удаљавања од зацртаних циљева. Пример је циљ да се број ученика који не показују задовољавајуће резултате у језичкој и математичкој писмености и науци смањи на испод 15 одсто. Према PISА подацима, ЕУ је 2012. године том циљу била ближа него 2015, кад је забележено да је удео лоших ђака повећан за чак четири процентна поена, са 16,6 на 20,6 одсто.

Укупна стопа запошљавања нових носилаца диплома наставља да се „опоравља” у односу на кризну 2008. годину, претходних година је мало побољшана, на 78,2 одсто, колико износи данас, пред циљем од 82 одсто. Али, разлике између дипломаца су значајне: млади са универзитетским и високошколским дипломама премашили су циљ, запослило се њих 82,8 одсто; ученици који су завршили опште гимназије и више школе за њима заостају за 10,2 процентних поена, односно запошљавају се по стопи од 72,6 одсто. Иако се у тој области ЕУ приближила свом циљу, расправа о даљим корацима свакако треба да укључи међусобно усклађивање радних места са расположивим кадром, јер ту је неусаглашеност и даље велика.

Кад је реч о образовању одраслих, од 2015. године напретка практично нема. Са 10,8 одсто одраслих, који на нивоу ЕУ учестују у учењу/образовању и обуци, Унија је још далеко од скромног циља да у формално или неформално образовање и обуку укључи 15 одсто одраслих.

Г. Томљеновић

 

 

 

АНТРФИЛЕИ

 

 

Велике разлике међу земљама

 

Иако је проценат средњошколаца који су се показали неуспешним у науци у Естонији и Финској доста низак (8,8 и 11,5 одсто), у Словачкој, на Малти, у Грчкој, Бугарској, Румунији и на Кипру већи је од 30 одсто. У Словенији је број тих ученика баш на нивоу од циљаних 15 одсто, док је у Ирској, Данској, Пољској и Немачкој на или испод 17 одсто. Иако у том смислу постоји велика шароликост у ЕУ – проценат у Естонији је готово пет пута нижи него на Кипру – још увек је премало земаља чланица које се приближавају остварењу европског циља од највише 15 одсто неуспешних ученика.

 

 

Шест европских образовних циљева

 

„Монитор образовања и обуке 2017” је већ шесто издање тог годишњег извештаја Европске комисије, који се бави праћењем развоја образовних система у ЕУ, на основу широког спектра података. Публикација извештава о свеукупном напретку ЕУ, али садржи и засебне податке о напредовању сваке од 28 земаља чланица Уније, према шест европских образовних циљева за 2020. годину: да се удео младих који рано напуштају школске клупе смањи на 10 одсто; да се учешће особа старости од 30. до 34. године у терцијарном образовању повећа на 40 одсто; да се најмање 95 одсто најмлађих укључи у предшколску наставу; да се удео петнаестогодишњака који имају проблема са језичком и математичком писменошћу и науком смањи на 15 одсто; да најмање 82 одсто нових дипломаца који завршавају више средњошколско и факултетско образовање, а не настављају да се школују, добију одговарајуће запослење; да се најмање 15 одсто одраслих (старости од 25. до 64. године) укључи у формално или неформално учење.

 

 

Образовање и друштвено-економски статус

 

Финска студија потврдила је чињеницу да деца високообразованих родитеља имају веће шансе да се квалитетније образују од вршњака и да добију боље плаћене послове, као и да је образовни статус оца доминантнији фактор. Док су деца у предшколском узрасту, образовање мајке је од већег утицаја на њихове образовне исходе, али је образовни статус оца од већег утицаја кад она уђу у младост/рано одрасло доба. У извештају се сугерише да је, свеукупно, образовање родитеља слика породичног богатства или социјалног статуса, која деци обезбеђује друштвени капитал за проналажење добрих радних места. Улога образовања би у том контексту била да изједначава могућности свих људи.

 

 

 

ПЕДАГОГИЈА И МЕТОДИКА НАСТАВЕ ФИЛОЗОФИЈЕ У САРАДНИЧКИМ ПРОЈЕКТИМА СТРУЧНИХ ВЕЋА У МАТЕМАТИЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ

Спремност да се сумња и храброст да се верује

 

У овом прлогу дат је не само визија или апстрактна парадигма сарадње него пример заједничког рада професора социологије, књижевности, филозофије, психологије… Овакав начин рада лепо прихватају матуранати који воле да изразе своје ставове, одмере могућности и виде себе у очима публике, а такво је и такмичење у говорништву

 

Човек, да би уопште био човек, мора бити образован. Усвајање нових нивоа знања, разноврсних вештина и изнијансираних методских приступа, начина аргументације и културе научног дијалога, навика и стилова живљења просветни су императив. Ипак, ови безусловни захтеви не могу бити адекватно спроведени без сагласности и слободе појединца. Уз лични пристанак и добру вољу да учествује у васпитно-образовном процесу, сва ова настојања могу добити конкретизацију и оваплоћење. Дакле, целовитост, развојни и еманципаторски карактер, корелативне везе свих образовних субјеката – најважнији су параметри у сагледавању педагошке праксе. Најближа идеји оваквог концепта била је хеленска антика у виду паидеие. Латинско време донело је промене у овом обрасцу, истичући све више парцијалне и утилитарне циљеве овог процеса. Овa промена образовне акцентуације предност је дала умећу, а не уметнику, учитеља је видела као занатлију, а не као мудраца.

Атмосфера епохе хуманизма донекле је амортизовала ове промене. Васпитни циљеви су били усмерени на моралност, а образовање је покушало створити свестраног човека слободног духа. Ипак, ренесансни препород природних наука и највише поверење у математички ум воде нас, сигурно, позитивистичком времену. Циљ је усавршавање у појединим областима знања и науке, способност производње и примена софистициране технологије. У том смислу, већа важност се даје природним и примењеним наукама, а много мања друштвеним и хуманистичким, чији резултати нису видљиви одмах и сад, нити мерљиви егзактно и тржишно. Знање постепено губи везу са човеком као бићем, којем је оно једини пут за остварење његове суштине, те постаје средство за остварење људскости спољашњих, наметнутих сврха. Универзитети и школе престају бити аутономан и повезан духовни простор, претварајући се у прост збир стручних институција, пуки локалитети на којима професори изображавају студенте и ученике за тржиште рада. Образовне институције се, грубо говорећи, претварају у фабрике, наставници у техничке произвођаче, а млади људи у производни материјал.

Као професори школе за обдарене ученике, институције од посебног државног интереса, покушавамо да понудимо један педагошки мoдел и интердисциплинаран, креативан и практичан, методски приступ који покушава да помири неке опреке традиционалног и модерног, свестраног и специјалистичког, такмичења и игре у наставничкој пракси. На тај начин афирмишемо значај тзв. идиографских наука, снажећи човечност као претпоставку свих претпоставки, али и његове особене таленте и ужестручне компетенције. Изазови савремености и актуелни научни и социјални проблеми захтевају вишеструко захватање, међупредметну комуникацију и прaктично оживотворење. То је, заправо, идеал повезаности истинског живљења и стваралаштва. Идеја образовања, као корените синтезе свих човекових могућности, и рађања плодова који оплемењују целину нашег егзистенцијалног амбијента. Носиоци овог процеса су особени и генијални ђаци и њихови саговорници и наставници, заједнички запитани о истини бића и смислу бивствовања!

Делатност образовања захтева висок степен посвећености, планирања и стрпљења. Сам ток наставе је континуирани процес чији су циљеви дугорочни, а резултати се не исцрпљују у закључној, нумеричкој или описној оцени. Просветна пракса није дијагностика стања или дескрипција понашања, него постављање високе норме и пружање одговарајућег сведочанства. Мотивисана је високим степеном одговорности за свестрани развој поверених ученика и жељом да они буду добри, интелектуално отворени и стручно профилисани људи. Но, очекивања учитеља или родитеља, ђачке наде и снови осенчавају само хоризонт унутар којег ће се десити један школски живот, вишеструка лична прожимања и широка културна и мисаона размена. Плодове ћемо убирати касније, признања, ако их заслужимо, још касније. Оно што теши је да смо изградили трајне навике, препородили духове и оплеменили личности.

Филозофија није само научна и мисаона активност него и покушај вишеструког захватања проблема, могућност критичког отварања и његовог целовитог сагледавања, спремност да се сумња и храброст да се верује, укратко – стил живљења. Снажан подстрек да се бавимо овом племенитом дисциплином долази из дубинских одређења наше људскости јер, како Аристотел каже, сви људи по природи теже знању. Али, наставник треба да иницира ову радозналост, да добрим примерима привуче ученике, да указивањем на проблемске изазове распали сазнајну страст. Треба да се чува идеолошких замки, али не сме ни да остане аксиолошки неутралан. Заправо, кроз филозофско решето треба да прeтресе сва питања, да би се заједно са ученицима изборио за универзалне хуманистичке вредности које претрајавају кроз време. Од њега се очекују опрезна и дискретне сугестија или, највише, миг према добром, лепом и истинитом.

Лепо би било да наставник има разноврстан и методски изнијансиран приступ, да користи и вербалне и визуелне и аудио-технике, да је ведар, занимљив, загонетан и иновативан. Може понекад да им одрецитује и песму, занимљив афоризам или пригодну шалу. Све ове особине, личне и професионалне, могу да пробуде креативност и имагинацију. А машта, како каже Ајнштајн, може бити важнија од пуког, чињеничког и стерилног, процедуралног знања. На овом путу филозофског трагања од наставника се очекује да има оријентире пловидбе и кормиларско умеће, како се тражећи не би изгубили. На крају, он није само предавач него и онај који се предаје својим саговорницима, није само онај који учи него и учи од ученика. Истакнимо, такође, позив наставнику да кроз различите облике просветне сарадње, као што су наставничка и стручна већа, педагошки колегијуми, трибине, секције, школски часописи, оствари плодну сарадњу с колегама и развије тзв. интердисциплинарни дијалог.

Један заједнички пројекат у коме су се отелотвориле овакви захтеви је такмичење у говорништву у Математичкој гимназији, тзв. БЕОПС (Београдско беседништво средњошколаца Србије). Сам појам бесеђења је поливалентан, вештина говора и лепота говорења, уметност књижевног стварања, али и наука о тој говорничкој и стваралачкој пракси. Реторички чин подразумева беседника, слушаоце и саму беседу. Она, опет, има своје логичке и синтаксичке елементе, своју структуру, преовлађујуће појмове и моделе повезивања и развијања, орнаментику и карактеристичан стил. Овај рационални и концепцијски аспект беседе стиче се сазнајним постигнућима и увидима у законитост логичких извођења, посредног и непосредног закључивања, реторичких силогизама и примера. Такође је важна способност навођења и распоређивања доказа, квалитетних аргумената, техника успостављања аналогија, могућност зналажењa подстицајних и плодних дилема. Овде се једнако ослањамо на граматичке конструкције и реченичке и смисаоне склопове језика које упознајемо стрпљивим анализама литерарне грађе. На тај начин основна тема излагања добија својеврсну мисаону архитектиру и ослонац, који оратору даје сигурност у излагању, јасност и разговетност у мишљењу, способност у разликовању (битног од небитног). Није противречно да нам ова врста ослонца пружа прилику да импровизујемо и будемо оригинални.

Што се тиче беседничких украса и естетских елемената беседе, углавом преовладава став да се они развијају свестраним образовањем, читалачком писменошћу, али и негом чулности кроз дела лепих уметности. Овде су нам значајни природност и једноставност стила, снага експресије, осетљивост дикције, тоналитет декламације. Тај однос никако није спољашњи, него захтева дубоку проживљеност и идентификацију с реченим. У томе и лежи морални и социјални аспект беседништва.

Било да је циљ придобијање или одвраћање, прихватање или оспоравање, похвала или покуда, осуда или одбрана, оратор је тај који стоји иза својих речи и верује у њих. Он је тај који у себи носи пламен једног уверења, снагу концепта или визију развоја. Том унутрашњом ватром загрева и придобија слушаоце. Он је тај који влада собом, контролише своје страсти, страхове, неверицу и колебања. Само тако може да придобије аудиторијум, да развеје сумње, пробуди интересовање и освоји симпатије. Управо ту лежи емотивни и психолошки аспект бесеђења. Но, ретор свакако мора имати у виду последице послате поруке, ефекте и резултате надухнутог говора. И дар и способност говорништва, наиме, могу бити злоупотребљени, а публика изманипулисана. Због тога је важно да имамо у виду добро, као крајњу сврху беседничких интенција. Тиме се отвара актуелно питање односа слободе и одговорности, поготово питање статуса јавне речи у ружичастом универзуму масовних медија, а то је већ нова и специфична тема.

У овом краћем приказу дата је не само визија или апстрактна парадигма сарадње него пример заједништва и осведочена слика заједничког рада професора социологије, књижевности, филозофије, психологије… Овакав начин рада углавном лепо прихватају матуранати који воле да изразе своје личне ставове, образложе мисаоне позиције, одмере могућности и виде себе у очима публике. Изговореним речима и беседама не завршава се наш серијал. Следе коментари, утисци анализе. Губећи вербалну димензију, беседа наставља трајност кроз литерарни израз. Књижевни аспект реторичког серијала налази оваплоћење у школском часопису, који се уређује, чита и промовише… И тако теку школски дани, стасава и изграђује се академска средина…

Наставни приступ који одликује наставника филозофије није нежива шема и стереотипни модел који су независни од наставне атмосфере, типа школе, својеврсности одељења, специфичности појединца. То не искључује планове активности и припреме за час, него их чини брижљивијим. Процес планирања подразумева осетљивост за повратне реакције, стручних, одговорних и заинтересованих лица, од стручног ментора, директора, колега, ученика до родитеља. На позитивним и негативним критикама, у складу с програмским смерницама, унапређује се наставни рад и брусе компетенције. Вредновање рада деце се базира пре свега на њиховој спремности да учествују у расправи, да се наднесу над проблемима, замисле и нађу оригинално решење. Такође је важно да читају литературу, познају чињенице, да повезују, примењују и евалуирају знање. Отуда треба високо вредновати њихово активно учешћа на школским трибинама, допунски рад и трагање за смислом живота. Појединачно сам их упућивао на одговарајуће ауторе, предлагао теме за размишљање или филозофске есеје. Заједнички смо, у одговарајућим приликама, осмишљавали школске паное или часописе. Дух часова филозофије досеже до свих отворених тема, хуманистиких питања, научних лавирината и животних изазова. Многи су са професорима посетили и Филозофски факултет, популарно предавање или уметничку изложбу. Трудио сам се да наш рад буде јаван, отворен и подложан оцени и процени. У духу те транспарентности креирају се и тестови знања из филозофије, које ученици на крају школске године решавају.

Што се тиче наставних тешкоћа или конфликтних ситација на часовима, оне су вероватне или, барем, могуће. Невероватно би, међутим, било ако би код њих остали и њима се преокупирали. Ови изазови само су прилика да их превладамо и кроз њихово решавање педагошки напредујемо. У наставничкој пракси суочавао сам се и с бројним проблемима. Увек сaм их дијагностиковао, целовито сагледавао и, углавном, успешно решавао. Они често настају због осећаја неправде, утиска запостављености или претераног истицања појединаца. Једном је у питању жеља да се поједностави, сажме, конретизује градиво, други пут да се кроз проблемски приступ више и креативније ради. Настојао сам да због таквих проблема проанализирам пре свега себе и своје недостатке. Затим бих конкретну ситуацију шире сагледавао, као принципијелно питање из домена педагошко-психолошке и методичке праксе. Тек на крају бих се зауставио на младом човеку, који има права да греши и простора да трага. И у тој последњој инстанци чувао бих достојанство личности ученика, именујући прецизно неисправност поступка. Увек сам се трудио да будем искрен и имам леп и отворен однос с младима, јер наставник је онај који ђацима по дефиницији жели добро. А они никада не одбијају ту наклоност, него је примереним радом узврате. Иначе, персирам децу (људе), јер такав начин ословљавања указује на моју жељу да они напредују и буду бољи. Избегавам кажњавање ученика, јер сам мишљења да их то чини горим. Углавном се договарамо…

Наш педагошки и развојни концепт у значајној мери се ослања на математичке обрасце и високе когнитивне могућности које ученици, што због својих потенцијала, што због преданог и квалитетног природнонаучног рада, поседују. Међутим, ми као професори једне другачије групе предмета такву врсту фокусираности не сматрамо границом или хендикепом. Стручна већа друштвених, књижевних, језичких и наука о човеку ослањају се на ову логистику, како би јој у различитим областима духа дали специфичан израз. Наш метод је заправо начин укључивања и разгранавања различитих типова мисаоних и логичких веза у подручју социјалног, моралног, граматичког, поетичког. У томе и јесте поента интелектуалне врлине, не само да научи и интегрише у једној области него да повеже, примени и оживи на различитим искуственим пољима. Њој заједнички тежимо и кроз различита посредовања примењујемо са својим ученицима.

Филозофија своје послове ради навелико, покуде стижу брзо, а похвале често закасне. Сигуран сам, међутим, да ће суд о нашем раду доћи на време јер већ у зреле људе стасавају некадашњи матуранти…

Синиша Митрић

Математичка гимназија, Београд

 

 

 

АНТРФИЛЕИ

 

 

ПРИСТУП ХУМАНИСТИЧКИМ НАУКАМА

 

У овом чланку говори се о приступу, методском и педагошком стилу хуманистичких наука. Ту мислимо и на сарадњу у оквиру стручних већа, заједничке идеје и пројекте и својеврстан сензибилитет према Математичкој гимназији. С друге стране, специфичност предмета и тема којима се бавимо изискује дијалошки приступ и расправни стил, а овај амбијент, подсетимо, родно је место филозофске и научне учености. Наставник овог предмета осврнуо се на његове посебности, али и на властите недоумице, иновације и изазове, учитељске квалитете.

 

 

НЕПРИХВАТАЊЕ НАМЕТНУТОГ

 

Млади људи не прихватају ни највеће вредности ако им се намећу. Пролазећи кроз историјску панораму различитих филозофских школа, наставник треба да их учи повесном мишљењу, да препознају смисаоне поруке које из тих епохалних целина долазе до нашег времена. Дужан је да их охрабри да слободно мисле, али и да за овај луксуз захтева знање, одговорност и научно поштење. Важно је и да ради на изградњи њиховог осећаја за другачије и различито, било да је реч о логичким, социјалним или културним моделима. Али и овде треба да важи крилатица немачких идеалиста: „Монотеизам ума и срца, политеизам маште и уметности”.

 

 

СВЕТ ОТВОРЕНИХ МОГУЋНОСТИ

 

Говорник треба да верује у оно што говори, да се за то ватрено залаже, да осећа суштину теме, да би на одговарајући начин интонирао поруку. Бити добар човек значи бити то у ономе што радиш, о чему сведочиш, бити доследан себи, повезати мишљење и деловање. То је начин да се утиче на публику, да се она у свету људских ствари определи, изабере. Тај свет отворених могућности није произвољан, нити детерминисан стегама природних неумитности.

Подели

Facebook
Twitter
LinkedIn