РЕСУРСНИ ЦЕНТРИ ЗА ИНКЛУЗИВНО ОБРАЗОВАЊЕ КАО НОВЕ ОРГАНИЗАЦИОНЕ ЈЕДИНИЦЕ У ОБРАЗОВНО-ВАСПИТНОМ СИСТЕМУ СРБИЈЕ
Додатна подршка деци са сметњама у развоју
У образовном систему Србије створени су услови за оснивање потпуно нових организационих јединица ресурсних центара за инклузивно образовање, недавно је открио министар просвете, науке и технолошког развоја Бранко Ружић, уједно и први потпредседник Владе. Најавио је и набавку савремене асистивне технологије за децу са сметњама у развоју, чиме би требало да буде унапређен систем додатне подршке и квалитет инклузивног образовања и васпитања у нашој земљи.
– Ресурсни центри ће окупити стручњаке различитих профила, који имају искуство у раду са децом и ученицима са сметњама у развоју. Они ће пружати додатну подршку деци, ученицима и њиховим родитељима, али и обучавати запослене у школама за индивидуализовани приступ образовању. За почетак је планирано оснивање три таква центра, који би требало да покривају читаву територију Републике, а предвиђено је да се тај број касније и повећа – најавио је министар.
Ти центри ће за сада бити формирани при школама које испуњавају неопходне критеријуме у погледу опреме, људских ресурса, простора и квалитета рада и, по његовим речима „имаће посебну улогу” када је реч о примени асистивних технологија, којима се унапређује и олакшава учење и напредовање ученика са сметњама у развоју, као и њихово учешће у школским и вршњачким активностима.
Улога ресурсног центра биће и да свако дете коме је то потребно добије одговарајући уређај из домена асистивних технологија. За поједину децу, то представља разлику између искључивања и укључивања, приступачности и неприступачности. Те технологије, било да их деца користе као помагало за кретање или за комуникацију у учионици, омогућавају већи приступ садржајима који би им, без њиховог коришћења, били потпуно недоступни или тешко доступни.
– Не само да им омогућавају већи степен независности и аутономије у образовању и раду, већ им побољшавају и квалитет живота – истакао је Ружић.
У Министарству кажу да су обуке о инклузивној педагогији планиране за 4000 наставника, као и обуке за 500 чланова интерресорних комисија о асистивним технологијама и унапређеном повезивању потреба детета са услугама подршке.
Центри се успостављају као део пројекта „Унапређен равноправни приступ квалитетном доуниверзитетском образовању за угрожену децу”, који Министарство просвете, науке и технолошког развоја реализује у сарадњи са Уницефом, а финансира га Европска унија.
Прича о ресурсним центрима покренута је на основу потреба образовања ученика са сметњама у развоју, у оном делу где им је потребна комплетна подршка да се савладају одређене вештине, како би могли да се усвајају наставни садржаји. Правилник о ресурсном центру настао је на основу измена и допуна Закона о основама система образовања из 2019. године, у којем је за ову област битан члан 54, који прописује да установа може да стекне статус ресурсног центра за пружање стручне подршке деци, ученицима и одраслима са сметњама у развоју и инвалидитетом, њиховим породицама и другим образовним и васпитним установама. Предвиђено је обавезно међусекторско повезивање, где више министарстава преузима улоге из својих надлежности, како би цео систем функционисао што ефикасније (министарства за образовање, здравље, социјалну заштиту и локалну самоуправу).
Осим представника наведених органа, у Радној групи која је оформила Правилник учествовали су и представници два завода МПНТР, невладиног сектора и Заједнице школа са сметњама у развоју и инвалидитетом Републике Србије.
– Радна група је разумела да је основна улога школа за образовање ученика са сметњама у развоју овде најважнија и да су све те школе, у ствари, на корак од стицања статуса ресурсног центра. Закон и даље јасно прописује да те школе и даље имају, као примарни задатак, своју основну делатност, основно и средњошколско образовање. Кроз статус ресурсног центра оне ће пружати ширу подршку деци где год да се налазе, било да су у редовним школама или у школама за образовање ученика са сметњама у развоју. Овде је реч о комплетној подршци у оквиру развоја детета – каже Силвана Плавшић, директор ове заједнице школа и директор специјалне Основне школе „Драган Ковачевић” у Београду.
У оквиру процеса доношења Правилника, Радна група била је у прилици да чује и представнике образовних система земаља у којима ресурсни центри већ успешно функционишу.
Правилником је јасно прописано које установе могу да остваре овај статус. То не морају бити само специјалне школе, већ и нека друга, али обавезно јавна установа. Међутим, многе школе за ученике са посебним потребама већ су на услузи свима којима је у раду неопходна помоћ, тако да су оне, на неки начин, већ неформални ресурсни центри. У Србији има 48 школа које се баве образовањем ученика са сметњама у развоју, које, иако је територија Србије неравномерно покривена, својим делатностима покривају целу лепезу неопходних специјализација. Премда је, напомиње наша саговорница, тешко успоставити јединствене стандарде у њиховом раду, чињеница је и да је свима њима овим Правилником дата равноправна могућност да формално завреде статус ресурсног центра, чиме је Министарство просвете желело да све специјалне школе мотивише за већу улогу и допринос у својој локалној заједници.
Да би Правилник, који прати и одговарајући Акциони план, заживео – пре свега у служби највеће могуће подршке особама, а посебно деци са посебним потребама и инвалидитетима, неопходно је, каже Силвана Плавшић, дефинисати услуге ресурсних центара и начине њиховог финансирања.
Д. Јелисавчић
АНТРФИЛЕ
СВЕТСКА ИСКУСТВА
Трансформације „специјалних школа” у централизоване ресурсне центре у свету доносе различита искуства, у односу на специфичности сваког образовног система. Како се наводи у документима Уницефа, неопходну експертизу обезбеђују интердисциплинарни тимови, које најчешће чине запослени који поседују компетенције из области медицине, здравствене заштите, психологије и специјалног образовања. Већина земаља које су усвојиле концепт ресурсних центара налази се у Европи и на северноамеричком континенту, али се у сиромашнијим, мање развијеним државама, попут Ел Салвадора, отварају „собе за подршку” у оквиру редовних основних школа, како би се процењивале потребе ученика или могућност стварања мањих група, организовао индивидуални рад са њима, наставници саветовали за рад, омогућио приступ логопеду…
Наставници који раде у „собама за подршку” блиско сарађују са родитељима, а финансијска средства за обуку и плате добијају од Министарства просвете. У 2005. години, око десет процената школа у овој земљи имало је „собу за подршку”.
