НАЈБОЉИ ЕДУКАТОРИ СРБИЈЕ 2015. ГОДИНЕ Шеснаест величанствених   За оне који увек раде другачије, више и боље, који су иновативни и инспиративни, покретачи позитивних промена у свом послу, Удружење „Живојин Мишић” други пут заредом наградило је просветне раднике чији су часови другачији и који децу подстичу на истраживачки рад и проактивност. На конкурс за најбољег едукатора у 2015. стигло је 330 пријава са 225 кандидата, а након три круга селекције титулу најбољих понело је 16 учитеља и наставника широм Србије. Међу награђенима су учитељица Звонимирка Јовичић у Основној школи „Моша Пијаде” у Изворици, истуреном одељењу школе у Жагубици, Слађана Трајковић, наставница Техничке школе „15. мај” из Прокупља, наставник техничког и информатике Дејан Крецуљ из ОШ „Јован Јовановић Змај” у Ковину, те Славица Гомилановић, учитељица ОШ Ђура Јакшић” у Орашковици (Петровац на Млави). Ово ласкаво признање припало је и Зорици Ивановић, наставници српског језика и књижевности у Технолошкој школи (Параћин), Ени Хорват, наставници биологије у ОШ „Никола Вукићевић” (Сомбор), наставници математике Мирјани Рашић Митић из нишке ОШ „Свети Сава”, Габриели Потребић Тежер, учитељици ОШ „Север Ђуркић” (Бечеј) и Гордани Рацков, учитељици ОШ „Свети Сава” из Кикинде. Награду су примили и Сузана Миљковић, учитељица нишке ОШ „Краљ Петар I”, Ивана Круљ, наставница физике у ОШ „Ђуро Јакшић” (Ћуприја), Виoлета Милетић, наставница прехрамбене групе предмета у алексиначкој Пољопривредној школи „Шуматовац” и наставница грађевинске групе предмета у лозничкој Техничкој школи Вера Милићевић. Титулу „нај” просветног радника, по мишљењу комисије Удружења „Живојин Мишић”, заслужили су и учитељица Дијана Малиџа у ОШ „Ђорђе Натошевић” из Новог Сада, Светлана Радловачки, наставница у Школском центру „Никола Тесла” (Вршац) и Горан Јовишић, наставник рачунара и информатике у Карловачкој гимназији из Сремских Карловаца. На свечаности у Народној банци Србије најбољим едукаторима су уручене награде, а осим оних „за славу и витрину”, њима је припао и новчани износ од 40.000 динара, која иде на лични конто и 100.000 које у наредној години могу искористити за унапређивање наставе. Звонимирка Јовичић је изабрана у групу „нај нај” едукатора јер је развила такав рад у комбинованом одељењу да су њени ученици учитељи једни другима. Звонимирка слови за врло креативну учитељицу, организује међуодељенске пројекте и покреће међушколску сарадњу. Слађана Трајковић примењује разне иновативне методе у настави, попут скајпа, на пример, преко кога комуницира са ученицима других школа у Србији. Она је, између осталог, и један од оснивача Удружења за популаризацију математике „Нишка математика” и један од организатора фестивала „Математика у мају”. „Уобичајена” предавања Дејана Крецуља могла би се сврстати у угледне часове, а ништа мање подстицајна и занимљива није ни Славица Гомилановић, која у настави користи информационо-комуникационе технологије, како би ученицима приближила наставне садржаје и повезала их са вршњацима из других крајева Србије, али и Европе. И Зорицу Ивановић издвојило је активно коришћење ИКТ у настави. Она режира представе и прави фреквенцијске речнике. Ена Хорват такође прати трендове у образовању, што је чини наставником чији се рад издваја, наведено је у образложењу чланова комисије. За Мирјану Рашић Митић кажу да је маштовит и креативан наставник математике и да често креира занимљиве задатке, математичке радионице или презентације. Одржава блог „Матиш за сваког”, а у својој школи је, поред осталог, покренула и такмичење „Мислиша”. Радно окружење Габриеле Потребић Тежер је лабораторија у којој се стално експериментише, ствара, открива и иновира. Њен мото је да у сваком детету лежи нешто вредно, само то треба открити, неговати и развијати. Гордана Рацков важи за изузетно професионалну и организовану, вредну и посвећену учитељицу, која користи различите методе рада, НТЦ систем учења и наставу обогаћује редовним посетама музеју, градској библиотеци и радионицама… Сузана Миљковић се, пак, по оцени оних који су је предложили, али и изабрали за најбољег едукатора у 2015, од самог почетка рада издвајала од осталих колега, првенствено по односу према ученицима и сарадњи са њиховим родитељима, методама и техникама које је примењивала и примењује у васпитно-образовном раду… Захваљујући Ивани Круљ старији ученици уводе млађе у физику, демонстрирајући своја знања на различите начине и позивајући млађе да испитају природу, изводећи огледе заједно с њима… Нове технике рада на својим часовима примењује и Виолета Милетић, још једна чланица ове елитне екипе, којим постиже висок степен знања ученика, али и развој заједништва, иновативности, креативности, организованости, стрпљивости, мотивисаности и ентузијазма… Својим радом наставница Вера Милићевић омогућава ђацима да стичу вештине неопходне за 21. век, да науче како да уче, претражују и користе знање и то је превагнуо у њену корист у веома јакој конкуренцији. На часовима примењује концепт обрнуте учионице, методу шест шешира и са ученицима израђује веб паное и мапе ума… Дијана Малиџа у раду често комбинује различите наставне методе и облике рада, те пројектну наставу и експерименте и то је један од разлога што се нашла у друштву најбољих. Светлана Радловачки своју креативност, жељу за учењем, новим сазнањима и истраживањима годинама успешно преноси на своје ученике и подстиче их на креативност. Активна је и у организовању школских манифестација и изложби, а покренула је и акцију „Стоп најлон кесама”, у којој с ђацима промовише очување и заштиту животне средине. Горан Јовишић је један од оснивача и председник „Удружења професора информатике Србије”. Применом иновативних метода у настави омогућава ђацима да самостално раде, решавају сами проблеме и на тај начин уче. Аутор је и сарадник на многобројним истраживањима, учесник семинара, домаћих и међународних конференција… Све те активности кандидовале су га за најбољег едукатора у 2015. години. О. Н. БОЉА СРБИЈА За Владимира Преловца, председника Удружења „Живојин Мишић” оно што раде награђени едукатори је равно подвигу, који је још већи када се у обзир узме опште стање у школству и образовању у Србији и изазови у овој области на глобалном нивоу. Он је посебно похвалио најбоље едукаторе јер су сами, мимо реформе у најави – уз огромно залагање предузели све што је у њиховој моћи да ученици заволе њихове предмете и постану свесни да сами креирају своју судбину. Уз похвалне речи да награђени помажу да се створи боља Србија, Преловац је обећао да ће Удружење „Живојин Мишић” наставити да ради  „на побољшању положаја едукатора у нашем друштву”. ВЕТРЕЊАЧЕ Најбољи наставници су другачији, плене својом енергијом и имају сопствену филозофију образовања, сматра Жељана Радојичић Лукић, прошлогодишња добитница награде „Живојин Мишић”, актуелна помоћница министра просвете, уз оцену да је аутентничност део њиховог карактера… Набрајајући све квалитете најбољих учитеља и наставника, помоћница министра није могла да одоли а да не помене „ветрењаче”. Оне су често „у лику колега, који не разумеју њихов ентузијазам и којима никад неће бити јасно због чега они толико раде за тако малу плату”. А некада су то и директори школа, „уплашени за своју фотељу”.   ПРВА СЕДНИЦА НАЦИОНАЛНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА У НОВОМ САЗИВУ Ученик у средишту пажње Министар просвете Срђан Вербић најавио је регулисање уписне политике у средњим школама и на факултетима, смањење броја часова, рационализацију школске мреже и предложио преиспитивање оправданости учења веронауке и грађанског васпитања у свим разредима осмолетке и средње школе На првој седници Националног просветног савета у новом сазиву министар просвете Срђан Вербић најавио је бројне промене у образовању, пре свега оне које се односе на регулисање уписне политике у средњим школама и на факултетима, увођење велике матуре, која ће, како је навео, омогућити контролу уписа и предупредити један од највећих извора корупције у образовном систему. Вербић је наговестио и смањење броја часова, рационализацију школске мреже, али и прелазак на једносменски рад у школама, тамо где је то могуће. Такође је предложио и преиспитивање оправданости учења обавезних изборних предмета, веронауке и грађанског васпитања, у свим разредима осмолетке и средње школе и више ваннаставних активности у школи. На конститутивној седници, која је одржана први пут после деветомесечне паузе једногласно је изабран 21 нови члан, чиме је комплетиран састав овог тела са (укупно) 43 члана. Пре ове сесије посланици у парламенту изабрали су редовног професора Математичког факултета Универзитета у Београду др Александра Липковског за председника Националног просветног савета. Уз коментар да има много ствари око којих се с проф. Липковским слаже, Вербић је казао да очекује да буду саборци у раду на суштинским променама у образовању. Обраћајући се члановима НПС, министар је поручио да им не завиди због велике одговорности и дугорочних одлука, а „да ли ће оне имати позитивне или негативне последице, то зависи само од Савета”. Подсећајући на чињеницу да није злоупотребио временски вакуум, јер је већ после три месеца несастајања Националног просветног савета могао да доноси одлуке из надлежности овог тела, Вербић је предочио да је та пауза послужила свима за преиспитивање приоритета. По његовој оцени, у први план је испливало сазнање колико се мало води рачуна о интересима ђака. Зато је члановима Савета сугерисао да то увек имају на уму, јер „у нашем окружењу има много интересних група, са којима треба да се боре”. Заправо, он мисли да је Савет последњи одбрамбени бедем лобијима у образовању, јер доноси најважније одлуке, о наставном плану и програму, броју часова, уџбеницима… Уз оцену да чланови НПС имају моћ да кажу „не”, министар сматра да увек треба да поступе по савести, чак и кад је већина „за”. Уз коментар да се неки планови из Стратегије образовања до 2020. споро одвијају или касне са почетком, Вербић је казао да у најважније приоритете спада регулисање уписне политике, јер данас постоје школе које су само пут до факултета. – Превише је случајева да на правни факултет стижу, на пример, ђаци који заврше медицинску школу. Министар је упозорио да у овом тренутку имамо више часова него што је то законом дозвољено, „што мора да се усклади са параграфима”. – Уводили смо нове предмете, као да је од интереса ђака било важније ко ће имати колики фонд часова. И даље се траже још неки нови предмети, а број часова је ограничен на 20 у млађим разредима основне школе и 25 у старијим. Јасно је да постоји социјални моменат, да неко те часове држи и прима плату, али морамо да имамо у виду корист ученика – казао је Вербић, уз сугестију да све што не уђе у фонд часова, треба да постане ваннаставна активност. Полазећи од идеје зачетe још пре 15 година, по којој 30 одсто активности у школи треба да буде на располагању наставницима, министар је рекао да би (можда) требало размишљати о прописивању минималног броја часова одређених предмета које школе морају да реализују, а остало да се препусти колективу. Имамо и прилично неефикасну мрежу школа, предочио је Вербић, уз оцену да је то још један велики проблем који се стално оставља за касније. Зна се колико школа има са само једним ђаком или у којима има више наставника него ученика. У селу близу Блаца, на пример, седам ђака учи 16 наставника. Министар просвете мисли да је посао Завода за унапређивање образовања и васпитања да ревидира план за основну и средњу школу, уради анализу из које ће се видети колико сви предмети испуњавају циљеве образовања, а да онда у складу са тим НПС иницира решења. Он, такође, предлаже измену правилника о врстама стручне спреме, који прописује шта ко од квалификација треба да има да би предавао одређени предмет у школама и сматра да би било јако добро и ефикасно да наставници у школама добију могућност да предају више од једног сродног предмета. – Уколико и даље радимо како од нас захтевају стручна друштва или матични факултети, сваки пут када се разговара о буџету за образовање, сви ће да кажу, колико имате школа са једним ђаком и школа са више наставника него ученика. Погледајте колико је ваш систем неефикасан, док то не решите, остаћете на истом буџету –упозорио је министар просвете. Ресорни министар је „на тапет” ставио и часове обавезних изборних предмета, уз образложење да су уведени „без много анализе и расправе о томе шта хоћемо од тог образовања”. Он је замерио што ти предмети нису уведени прво као пилот-пројекти, већ одмах у све разреде основних и средњих школа. По Вербићевом мишљењу, обавезни изборни предмети, грађанско васпитање и веронаука, требало би да се уче у четири разреда основне школе, односно у једном, а не у три циклуса – али предлог о томе треба да дају Завод за унапређивање образовања и васпитања и Национални просветни савет. – На стручним телима је да процене како, у ком обиму и у којим разредима треба да се изучавају обавезни изборни предмети, али, у сваком случају, у последњих деценију и по, од како имамо грађанско васпитање и и веронауку, нисмо имали ниједну озбиљну евалуацију учинка тих предмета – казао је Вербић, уз оцену да је неопходна анализа, а на основу резултата да се понуди нови предлог наставног плана. Наглашавајући да су његови погледи о општем образовању веома слични министровим, председник НПС Александар Липковски подржао је идеју о добробити ђака, уз опаску да није у питању само њихово лично благостање, „које просветни систем у једној држави треба да обезбеди, већ мора да се води рачуна и о очувању колективних циљева који се тичу благостања целе државе и нације”. Наредна седница Националног просветног савета одржаће се 19. јануара 2016, а прва тема о којој ће се расправљати („посебно ће интересовати издаваче и ауторе уџбеника”) биће о стандардима квалитета и плану уџбеника. Потом ће на дневни ред стићи и измене кровног закона, које су биле најављене још пре неколико месеци. – Велики посао нас чека у овом сазиву, срећом имамо и половину чланова који знају како функционише рад НПС – рекао је Липковски, најављујући да ће се на Савету разговарати и о (евентуалној) измени наставних планова и програма „јер није спорно да су ђаци преоптерећени, и превеликим фондом часова и градивом”. О. Николић ЗАСТАРЕЛА ИДЕЈА По мишљењу министра просвете Срђана Вербића, наши планови и програми нису застарели, већ је застарела идеја да за сваки предмет имамо план и прогам. – Током последњих 15 година правили смо исходе и стандарде образовања, да се предмет реализује у односу на њих, али предмет се и даље реализује у односу на програм, а понекад и у односу на оно што пише у уџбенику, што је још много горе – упозорио је министар. (НЕ)ЗВАНИЧНИ КАНАЛИ Иницијативу министра просвете која се односи на грађанско васпитање и веронауку, нови председник НПС професор Александар Липковски, није желео да коментарише јер није дошао званичним каналима. Кад се то догоди, разматраће се на Савету, односно „о томе се може разговарати у склопу преоптерећења ђака”. ПРЕДМЕТ КАО СВАКИ ДРУГИ Представник традиционалних цркава и верских заједница у НПС, професор Богословског факултета др Владимир Вукашиновић, изјавио је у разговору с новинарима након седнице Савета да предлог министра о грађанском васпитању и веронауци није прихватљив. Он сматра да је реч о дискриминаторном предлогу који би веронауку ставио у ред трећеразредних предмета, иако она припада курикулуму образовних предмета, који је као било који други – географија, историја или математика… Уколико би се иницијатива ресорног министра просвете прихватила, проф. Вукашиновић мисли да би то био још један неславни педагошки експеримент који би оштетио децу. Напомињући да је то његов лични став, представник традиционалних цркава и верских заједница је најавио званично саопштење.   ПЕДАГОГ ЈЕЛЕНА ХОЛЦЕР О ОДНОСУ ДЕЦЕ И РОДИТЕЉА Комуникација – трајна вредност За било који посао или активност којом желите да се бавите треба да имате некакву школу, едукацију, диплому… осим за родитељство. Ипак, управо је родитељство најважнија улога коју можете имати Утицај родитеља на децу је огроман и представља континуирани, свакодневни процес. Начин понашања родитеља према деци формира њихове емоције, утиче на њихове поступке, обликује њихове особине. А кључна ствар у свему томе је комуникација за коју би се могло рећи да је проблем данашњице. Из лоше или недовољне комуникације између деце и родитеља проистичу многи проблеми од васпитних до социјалних , или супротно – добра међусобна комуникација је рецепт и за правилно васпитање и заједнички успех. О овом проблему и другим важним питањима разговарали смо са Јеленеом Холцер, педагогом са веома богатим искуством, а након изузетног успеха с недавно објављеном књигом „Хајде да причамо о…” Како сте дошли на идеју да напишете ову књигу? – После двадесет пет година рада са родитељима, и даље имам утисак да су збуњени, несигурни и да се осећају све нестабилније у својој родитељској улози. „Бомбардовани” су информацијама о различитим стиловима васпитавања, дечјим правима, идеалима којe треба да следе (на пример, доследност, „права мера” родитељског ауторитета…). С друге стране, никада се не говори о њиховим правима, већ искључиво обавезама и све већим очекивањима. Управо зато, покушала сам да напишем књигу која је, пре свега, подршка родитељима. Замишљена је да буде алат или средство за начин како да се међусобно боље разумеју и узајамно поштују. Књига „Хајде да причамо о…” садржи и основна правила комуникације, али и како да, примењујући та правила, са децом разговарамо о различитим осетљивим темама из њиховог живота, као што су: промене у породици, школа, сексуалност, губитак, искушења пубертета… Комуникација формирана у детињству остаје као трајни капитал и вечита веза између родитеља и деце, па утолико више, мислим да је неопходно да на здравој и квалитетној комуникацији што више радимо. С којим питањима родитељи најчешће долазе у „Школу за родитеље”? – Одговарајућа едукација за родитеље, у ствари, не постоји. За било који посао или активност којом желите да се бавите треба да имате некакву школу, едукацију, диплому… осим за родитељство. Ипак, управо је родитељство најважнија улога коју можете имати. Не постоји универзалан одговор на било које родитељско питање, јер је свако дете „прича за себе”, па је тако, „Школа за родитеље” место сусрета где разговарамо о најразличитијим темама, почевши од припреме за родитељство, па до дилема везаних за дечје развојне фазе, адаптације на вртић или школу, проблеме у учењу и, наравно, незаобилазан проблем комуникације. Који су најчешћи проблеми у комуникацији између родитеља и деце? – У предшколском периоду своје деце, родитељи су први пут суочени са могућношћу да дете изговара и оне речи које родитељи не желе да чују. То су такозване „ружне речи”, псовке, жаргон и речи које манифестују фазу негативизма детета („Нећу, не дам, не може”). Појављују се и прве лажи или, барем, покушаји детета да неку истину измени или сакрије. Родитељи углавном не разумеју да су овакве речи и понашања део развојне фазе и да ће се она најпре превазићи, уколико они имају адекватан приступ. Тај приступ подразумева објашњења детету зашто то нису пожељне речи, без претњи, казни или уцена. У школском периоду су дечје лажи још израженије јер дете сада покушава да сакрије неку истину у страху од родитељске казне или реакције, или зато да би на себе привукло пажњу. У периоду пубертета чести су проблеми у комуникацији због дететовог ћутања и повлачења у сопствени свет. Међутим, у свакој од ових комуникацијских „блокада”, могуће је формирати одговарајући приступ. Пружањем подршке (и вербалне и невербалне), и сталним подсећањем детета да на нас може рачунати, постпено се утире пут ка дугорочном квалитетном односу. Која су то основна правила комуникације која би родитељи требало да имају на уму када разговарају са децом? – Правила комуникација има много, али су она врло једноставна. На пример, када дете дође из школе, већина родитеља пита: „Како је било у школи? Шта сте данас радили?”. Дете на то одговара: „Добро је било, нисмо ништа радили”. Питајући уопштена питања, добићете уопштене одговоре. Односно, нећете имати никакву конкретну информацију о детету. Али, ако питате конкретна питања, на пример: „Шта је данас било најзанимљивије на часу географије? Коју сте песмицу читали на часу српског језика?”, мотивисали сте дете да вам пружи и конкретан одговор. Такође, када је дете у школском узрасту, родитељска питања се углавном односе на оцене, домаће задатке, контролне вежбе. Ипак, важно је да питате и о ономе што се дешава у школи, а није везано за часове. Треба да знате и са киме дете проводи велике одморе, са киме се највише дружи, шта мисли о понашњу своје учитељице, да ли има нову симпатију… Ближе се празници и дечји распуст када ће родитељи бити у прилици да проведу више времена са својом децом. Шта бисте препоручили који је најбољи начин да се заједничко време што квалитетније проведе? – Пре свега родитељи и њихови малишани би требало да искористе ову лепу прилику и да проведу што више времена заједно. Ако се ради о школској деци, треба им дозволити да сами изаберу како ћете то време организовати. Оно што је такође важно је да што мање причате о школи. Од деце нипошто не треба захтевати да уче за време празника како би по мишљењу родитеља постигли оно што нису током полугодишта. Хтели ми то да признамо или не, школа је за ђаке ипак стрес од којег им је потребан одмор. Баш као и одраслима. Децу треба, без обзира на узраст, укључити у породичне ритуале, рецимо кићење јелке, куповину поклона, писање честитки, да упамте ствари које ће пренети у даљи живот. Кад је реч о предшколцима и њих треба укључити у породичне ритуале. Они се томе неизмерно радују и веома радо „дају свој допринос” како би амбијент у коме проводе време изгледао што свечаније. Да би родитељи што квалитетније провели слободно време са својим малишанима од изузетног значаје је да га искористе и за читање. Малишани не умеју да читају, па је на одраслима да им на том најранијем узрасту развијају љубав према књизи. Заиста, шта то беше читање, зашто је оно важно? Колико је важно читати малишанима на предшколском узрасту? Која је Ваша препорука родитељима? – Читање подстиче интелигенцију, креативност, језички развој, обогаћује речник, продубљује машту и многе друге способности. Такође, читање опушта, вежба концентрацију, оплемењује… Међутим, да би дете заволело књиге и читање морате му помоћи. Однос према књизи дете учи управо од родитеља. Једном када има ту почетну основу, односно љубав према књизи, све касније у вези читања, без обзира да ли се ради о брзини којим ће оно научити самостално да чита, или о књигама које ће бирати… биће неупоредиво лакше. Када крену у „потрагу” за књигом намењеној деци на шта одрасли треба да мисле? – Без обзира што бирате дечју књигу, она треба и вама да се свиди. Заиста добре књиге препознаћете по томе што ћете желети да их и ви читате. Дакле, не само да ће вам се учинити „згоднима” за ваше дете, већ ћете и ви бити привучени. Треба имати у виду да је на књигама често назначен узраст коме су намењене. За ваш избор то не мора бити од велике важности јер већина књига за децу има много нивоа. И као што, на пример, тешко можете рећи да је „Мали принц” искључиво дечја књига, слично важи и за многе друге књиге. Које ћете све нивое пронаћи зависи од вас, и од тренутног узраста детета. Али, када дете поодрасте, можете се вратити истој књизи и тада открити неки дубљи ниво, неко ново значење и другачију поруку. Треба водити рачуна и о садржају. Значи, ако имате могућности – сазнајте садржај пре него што књигу почнете да читате детету. Када сте упознати са причом онда знате шта та књига може да вам пружи (понекад шлагворт за неки разговор, понекад причу о неком јунаку који се нашао у сличној позицији у којој је тренутно и ваше дете, понекад решење неког проблема за који слутите да мучи и ваше дете…). Односно, ко-ристите књиге као подлогу за неке ваше, вама важне теме. Да ли треба имати и одређене ритуале у читању малишанима? – Дозволите детету да вас прекида у читању, да поставља питања, да коментарише илустрације. Такође, све што се вама учини интересантним – поделите са дететом. Питајте га шта мисли о овој или оној реченици или догађају, како му се допада ова или она илустрација, да ли би оно реаговало другачије у некој описаној ситуацији, како је оно замислило призор о коме управо читате. Без обзира на узраст – читање развија машту, а када децу питате за мишљење подстичете их да мисле уопште. Направите од читања мали ритуал. Учините све да код детета развијете љубав према књизи. Оно чаролију читања књига не може спознати без ваше помоћи. С друге стране, за прву књигу не може бити прерано, али може бити прекасно. Каква треба да је прва књига? – За најранији узраст, значи за малишане од само годину дана, важно је да илустрације књиге буду у колору, боје јасне, облици једноставни, без много детаља а корице тврде, картонске или пластифициране. Идеалне су оне са облицима животиња или предмета како би дете могло да усваја нове појмове. Како касније школа утиче на читање код деце? – Када ћете почети да уводите књиге у живот вашег детета зависи од вашег личног става, од самог детета, организације времена… Наравно, када пође у школу ваше ће дете бити обасуто књигама, пре свега уџбеницима. Али, то нису књиге по његовом избору а, нажалост, често имају контраефекат јер стварају одбојност према књигама и читању, уопште. Зато, почните да дете упознајете са књигама још у предшколском узрасту. Осим тога, оно што се одвија под окриљем школе, углавном је обавијено обавезама, „морањем”, и деца у томе тешко могу да уживају, а самим тим не стичу ни љубав према овим активностима. Понудите им избор, нешто што нису уџбеници или школске лектире. Важно је да дете заволи читање. Стрипови су само пролазна фаза његових интересовања. Зато, дозволите му стрипове, уз ваше обавезно праћење тих садржаја. Једноставно, боље је да дете чита било шта него да не чита уопште. Које су функције бајке, где је граница између фантазије и стварности? – Оне негују традицију и културу једног народа. У њима је све могуће, па отуда помало личе на снове. Подстичу на маштање и размишљање. Бајке су и васпитна мера, јер обилују бројним моралним поукама: ето шта ће вам се догодити ако лажете, крадете итд. Такође, бајке, углавном, имају срећне завршетке. Многи родитељи сматрају да је то велика утеха и подстицај њиховом личном веровању да ће и у стварном животу свако добити „оно што заслужи”. Мало дете верује у све што види и чује, па је уверено да једна реч (некаква чаролија, на пример), заиста има одређене магијске моћи, баш као и да бића из бајки постоје и живе поред нас. Зато, немојте у његовом присуству мешати свет бајки и стварност (на пример, за вука из зоолошког врта кажете да је то вук из „Вук и три прасета” или из „Црвенкапе”…), нити се ругати његовој збуњености или страху. Такође, немојте ликове из бајки као што су вештице, зле маћехе, чаробни напици, змајеви… користити као додатно оружје за плашење деце. Напротив, помозите му да разуме да одређена бића припадају само свету фантазије и да је оно, у свом свету безбедно и заштићено. Постоје и бајке са такозваним „моделима”, где се провлаче исти мотиви и исте поруке. На пример „Лепотица и звер” или „Успавана лепотица” и „Пепељуга” Тако је, успавана лепотица спавала сто година чекајући да је принц „рашчара”. Пепељуга је лепа и вредна, па као награду за претрпљене недаће од зле маћехе и њених кћери добија принца за мужа. Размислите да ли је то порука коју желите да усвоји ваша ћерка. Уосталом, и израз „принц из бајке” опстао је у савременом свету. Када је заправо време и о чему одрасли треба да мисле када почињу да читају бајке малишанима? – Идеално време не постоји. Не журите са читањем бајки. Почните са сликовницама, а бајке уведите тек после четврте године. Такође, обратите пажњу да прве бајке не буду превише компликоване и застрашујуће. Поједине су толико тешке и тужне да се деци ни не препоручују, већ су више намењене одраслима. Таква је, на пример: „Девојчица са шибицама”, као и већина приповетки Оскара Вајлда („Срећни принц”, „Себични џин”…) Заправо, „право” време за бајку јесте када је дете способно да се емотивно дистанцира од ње. Оно што се вама подразумева, дете још увек не познаје. Деци је неопходно рећи да Петар Пан може да лети зато што је то таква прича, али да деца не могу заиста летети. Споменка Радовановић СЛУЧАЈ РУЖНОГ ПАЧЕТА Када су писане, многе бајке, па ни оне браће Грим, нису биле намењене деци. Тек касније су претрпеле бројне измене како би биле прилагођене дечјем узрасту. „Дизнификација”, тј. стварање филмованих екранизација бајки, понудило је прилично слободну верзију оригинала. Ипак, многи од нас су одрасли уз књиге и бајке, и не мислимо да су оне имале штетан утицај по нас. Посебно у савременом свету, у поређењу са негативним утицајем који нас „бомбардује” са свих страна, од ТВ-а па до интернета, бајке још увек делују као нешто невино, чисто, романтично. Ипак, да ли је баш тако? Већину порука примамо несвесно. Не знамо нити имамо контролу како поједини садржаји утичу на нас. Управо зато, и многи одрасли бивају затечени када им се предочи негативан утицај појединих бајки. На пример, постоје тумачења да је бајка Х. К. Андерсена: „Ружно паче” заправо, прича о дискриминацији, јер је једно од могућих тумачења да ако је неко рођен као другачији (у овом случају ружан), мора постати леп да би био прихваћен. У појединим верзијама ружно паче је црне боје, а на крају бајке се претвара у белог лабуда, Андерсен је проглашаван и расистом.