СПЕКТАКУЛАРНО НАУЧНО ДОСТИГНУЋЕ Прва фотографија црне рупе   Осам радио телескопа широм света било је укључено у велики научни пројекат који је недавно резултирао првим снимком масивне црне рупе. Фотографије из ове серије настале су као дело мреже ових телескопа, назване „Хоризонт догађаја”. Досад се веровало да је црну рупу немогуће снимити, а технички то и јесте тако, јер је могуће снимити само зрачења материје коју она увлачи у себе. У конкретном случају реч је о умирућој звезди, од нас удаљеној 55 милиона светлосних година, због чега је било екстремно тешко да се сними, иако је од наше планете већа три милиона пута. Фотографисање је трајало пет дана, а анализа снимака наредне две године. Претходних дана у фокус јавности дошла је и Кејти Боуман, 29-годишња научница која је међу најзаслужнијима за прву фотографију црне рупе. Њен алгоритам је у основи софтвера коришћеног у овом процесу, почела је да га прави пре три године, док је била студент МИТ-а, Масачусетског института за технологију. Боуман, која је данас асистент на Калифорнијском институту за технологију, инсистира на томе да читав тим заслужује једнаке похвале. Више од 200 научника учествовало је у покушају да се направи фотографија црне рупе, а нико то не би могао сам, изјавила је овим поводом. У овом постигнућу реч је о примени релативно нових посматрачких технологија, које свој велики резултат остварују баш уз значајни историјски јубилеј. Ове године се навршава сто година од помрачења Сунца, које се видело из тропских крајева Африке и Латинске Америке 1919. године. Посматрајући га, енглески научник Артур Едингтон је потврдио предвиђања Ајнштајнове опште теорије релативности, односно теорије гравитације. То је направило велику научну револуцију, чиме је „замењена” Њутнова теорију гравитације, која је била доминантна и на којој су се заснивала сва дотадашња објашњења астрономских феномена, каже за Просветни преглед др Милан Ћирковић, астрофизичар Астрономске опсерваторије Београд. Иста та општа теорија релативности предвиђа постојање и црних рупа, односно објеката код којих је гравитациона сила толико јака да је закривљеност простор-времена комплетна, односно ништа, па чак ни светлост, не може да изађе из простора који, заправо, није површина црне рупе, али се понаша тако и назива се хоризонт догађаја, објашњава. Користећи нове технике може се постићи огромна, угаона пре свега, резолуција нечега што у космичким размерама има јако мале димензије. За очекивање је да сличан приступ може да се користи и код других мање екстремних космичких објеката и појава. – Простор и време нису апсолутни, него су део једног континуума који се деформише и мења у зависности од распореда материје и енергије у њему. Самим тим, пошто нам је јасно да Ајнштајнова теорија репрезентује добро гравитацију на великим скалама, право питање је да ли и на који начин можемо да је допунимо и поставимо теорију која би била валидна и на веома малим и на јако великим енергијама, односно која би била квантна теорија гравитације, што представља највећи отворени проблем теоријске физике 21. века – истиче овај научник. Ово и слична научна достигнућа треба да нам омогуће још шири и дубљи увид у сазнање да будућност човечанства лежи управо у свемиру, односно коришћењу свемирских ресурса, оцењује. – Ове године бележимо и 50 година од слетања људи на Месец, а пре пар дана смо видели и пробни лет интересантне летелице која је демонстрирала нови начин за лансирање сателита или бродова са људском посадом, користећи лансирање са масивне летелице која се налази већ високо у атмосфери. Тако је потребно много мање енергије да би се докопали земљине орбите или неких других свемирских објеката, као што су астероиди који садрже велика материјална и рудна блага, која би требало не само да обезбеде проширење индустријске базе човечанства, већ и да се један њен део измести са земље у космички простор, што на неки начин представља и једину истински еколошку перспективу, да се бар један део земаљских екосистема сачува од огромне људске популације и огромне неефикасности коришћења ресурса. Из својеврсног научног спектакла, који је у претходном периоду привукао пажњу и најшире јавности, имали смо прилику да сазнамо и неке ствари које су постале општа места што се тиче науке, али их вреди поменути. – Видели смо изразиту интердисциплинару међународну сарадњу, као и још низ аспеката који се у свету науке подразумевају и требало би да представљају добар узор за човечанство и у другим сферама делатности – закључује др Ћирковић. Д. Јелисавчић     АНТРФИЛЕ ХОРИЗОНТ ДОГАЂАЈА – Сам по себи, хоризонт догађаја је невидљив, али пошто црне рупе, као ни друге појаве, не постоје изоловано од остатка свемира, може да се примети да се нешто необично чудно и егзотично дешава са материјом која се налази у близини црне рупе. Она гута материју, али не може да уради то ођедном, него се обично формира некакав вртлог или акрециони диск, како се то каже, у коме највећи део материје спирално пада у њу, али се из различитих разлога загрева и емитује на свим енергијама. То је управо оно што је употребљено за овај пројекат – коришћено је више различитих делова електромагнетног спектра. Кад се на тај начин посматрају такозване супермасивне црне рупе, које се налазе у језгрима галаксија, онда може да се одслика како тачно изгледа тај механизам упадања материје у њих. Као и многе друге, ово је још једна потврда Ајнштајнове Опште теорије релативности.           ГРЕГОР МОХОРЧИЧ, ГЛАВНИ СТРУЧЊАК У ПРОЈЕКТУ ДРЖАВНЕ МАТУРЕ У СРБИЈИ Важно је да сви учесници имају поверење у матуру     Државна матура, која је планирана, има више предности: образовна политика води се на основу података са екстерних завршних испита, а не на основу личног мишљења или уверења; смањује се утицај социо-економског статуса породице и ученика на резултате знања и компетенција; обезбеђује једнакоправност, јер за све важе исти услови и процедуре   Пројекат државне матуре у Србији спроводи се уз подршку Европске уније, која је за његову реализацију донирала 3,7 милиона евра. Стручњаци ангажовани у том пројекту у наредне три године пружаће подршку Министарству просвете, науке и технолошког развоја да припреми, тестира и спроведе завршне испите у средњем образовању. Кључни ксперт за завршне испите у Пројекту државне матуре Грегор Мохорчич за Просветни преглед открива шта ће бити први кораци у успостављању те важне новине, на коју домаћи образовни систем чека више од деценије. Мохорчич, иначе, има велико искуство у тој области. Био је директор Завода за школство Словеније, генерални директор за предшколско и основно образовање у Министарству просвете Словеније, потпредседник Државне комисије за општу матуру и члан Државне комисије за стручну матуру у тој земљи. Зато га на почетку разговора питамо шта ће бити задатак експертске групе на чијем је челу.   – ­У Пројекту сам задужен за завршне испите и све што је повезано са њима. Има ту неколико активности, које ће бити реализоване током пројекта. Најпре ћемо анализирати садашње моделе матуре и завршног испита и студију изводљивости. У оквиру тога анализираћемо завршне испите у земљама које имају сличне образовне системе као Србија и организоваћемо и студијску посету некој од тих земаља. У овом тренутку припремамо јавни позив за чланове радних група, који ће писати задатке за тестове за завршне испите за опште и стручне предмете.   Колико ће стручњака бити ангажовано на том послу? – Планирано је да око 450 стручњака из средњих школа и са факултета припрема задатке, који су потребни за пилотирање матурског испита. У складу са концептом припремићемо тестове, које ћемо користити за огледе и пробну матуру, а затим и за имплементацију матуре и завршног испита. Пробни тестови за завршне испите у трогодишњим стручним програмима планирани су у новембру 2019, а за општу и стручну матуру за март и новембар 2020. Кроз пилотирање проверићемо тестове и задатке, али и процедуру тестирања. У првом пробном тестирању учествоваће школе које ће изабрати Министарство просвете, али и остале ће моћи да употребе тестове за проверу њихових ученика. Огледно тестирање планирано је за новембар 2020. и обухватиће све школе у Србији. Као и за сам завршни испит, и за пилот-тестирања припремићемо све информације, направити приручнике за ученике, школе, наставнике, високошколске установе и родитеље. Пилотирање пројекта послужиће нам за детаљну анализу процедура, испитних питања и омогућити упоређивање са задацима пријемних испита на високошколским  установама.   До сада је познато да ће тестови имати по 40 питања. Да ли се већ сада зна како ће се вредновати питања? – У правилницима стоји да је укупно 40 питања по предмету, и то 10 на основном, 20 на средњем и 10 на напредном нивоу. За сада се још не зна како ће се вредновати задаци, то ће дефинисати радна група, која ће припремати задатке и проверити их кроз пробно тестирање. Разрадићемо сва питања, да бисмо ученицима, а и осталим заинтересованима, што више приближили како ће испит изгледати, пре него што изађу на право полагање матуре.   Да ли ће факултети моћи сами да постављају услове, на пример, да примају само кандидате који су тачно урадили одређени број задатака са средњег или напредног нивоа? – Факултети ће сами бирати услове и начин на који ће одабрати будуће кандидате, а у закону стоји да могу да користе и додатне тестове за проверавање посебних способности. Једна од наших активности јесте да са факултетима поразговарамо и нађемо прави начин да се формулишу услови за упис на факултете и да се у што већој мери усагласе са концептом и главним идејама матуре.   Да ли се размишља о постављању доњег прага, који мора да оствари, да би ученик положио државну матуру? Искуства са завршног испита на крају основног образовања (сваки ученик мора да изађе, али не и да га положи), према неким мишљењима, обесмислила би читав концепт уписа у средње школе. – За сада су сва таква питања отворена. Искуства из других земаља нам кажу да је такав услов потребан због квалитета и озбиљности испита. Пробна тестирања показаће да ли је већ у почетку могуће поставити праг пролазности. Правилник о програму стручне матуре и завршног испита предвиђа доњи праг за стручни део за завршне испите у трогодишњим програмима и за четворогодишње стручне програме, тако да ће бити потребно да се нешто слично уради и за опште и уметничке предмете. Како и на који начин знаћемо после евалуације оба пилот-тестирања и на основу тога Министарству просвете предложићемо могућа решења.   У Словенији државна матура постоји од 1995. Да ли сте задовољни и да ли сте дошли до идеалног модела? – У Словенијиј се државна матура већ дуго примењује и много тога је променила у систему образовања. Када се уводи промена таквих размера, као уосталом и свака друга, најбитније је да се она сагледа у склопу читавог система, да би се све ускладило онако како је потребно. Као и сваки образовни системи, и ми тежимо ка побољшању. Зато се и даље размишља како и на који начин побољшати матуру, како би се побољшао образовни систем у целини. Тај посао никад се сасвим не завршава. Стално тражимо неке корекције, како у процедурама тако и у суштини испита. Врло је битно да резултати матуре буду веродостојни и да су заиста значајни за систем. Да могу да се употребе, како би се систем поправио и да би се у систему боље планирало. Поготово нам је важно да их школе разматрају и да – кроз рад у самој школи, у учионицама – планирају како да их побољшају. А и Министарство користи те податке за квалитетну процену и побољшање система.   Како изгледа матура у Словенији? – У Словенији на крају средњег образовања матура је услов за завршетак средњег образовања. Имамо две врсте матуре, општу и стручну. Најбитнија разлика је у структури матуре и тестовима, јер су тестови везани за програме. То значи да сви ученици немају исти тест, тестови за општу матуру разликују се од тестова за стручну матуру. А поједини предмети, математика и страни језици, могу се радити на два нивоа, основном или вишем. Проходност између једне и друге матуре је осигурана, исто као и проходност и са једне и са друге на високо образовање.   Уважавају ли факултети резултате матуре при упису студената? – Високо образовање добија резултате матуре и само неки факултети, они који изискују посебне таленте ученика, имају додатне пријемне испите. Иначе сви факултети ослањају се на резултате матуре, а за упис имају могућност да различито пондеришу различите матурске предмете.   У делу јавности у Србији и даље постоји неразумевање зашто нам је потребна државна матура. – Државна матура има више предности. Набројаћу само неколико: образовна политика се води на основу података добијених на екстерним завршним испитима, а не на основу личног мишљења или уверења; смањује се утицај социо-економског статуса породице и ученика на резултате знања и компетенција; државна матура обезбеђује једнакоправност, пошто за све важе исти услови и исте процедуре. Кандидати који конкуришу за упис на високошколске установе имају само једно полагање, под једнаким условима. Само ако је потребно, полаже се додатни испит из подручја које матура не проверава или где су потребна специфична знања. То важи само на оним факултетима где је ограничен упис, а таквих је све мање, јер се број ученика у генерацији константно смањује, а број места на факултетима расте.   Које грешке би, по Вашем мишљењу, Србија требало да избегне, на основу искуства других држава, које су пре нас увеле матуру? – Врло је битно да се матура уведе због квалитета образовног система, једнакоправности и праведности, важно је да матура добије поверење свих партнера. Државна матура треба да постане део система свих који се баве образовањем. Важно је направити праве кораке. Могуће да је за неки корак потребно дуже време, али корак треба да буде прави и да иде у правом смеру. Сигурно ће се квалитет државне матуре видети и на дужи рок, ако се сви буду понашали одговорно у ономе што раде. Све промене треба планирати унапред, код нас то значи барем две године унапред, да сви знају које их промене чекају. Таква промена утиче на читаву вертикалу образовног система, не само на средње школе, и због тога тај сложени посао мора да се ради сложно и редом. Не треба журити, грешке треба очекивати и кориговати у ходу. Пројекат ће понудити много примењивих решења, али је важно „да капирамо, а да не копирамо”, односно да све идеје преводимо у културни контекст конкретне средине. После матуре систем добија мерљиве резултате, али се квалитет школа не оцењује само на основу резултата постигнутих на матури. Није једноставно правилно разумети суштину резултата и стога их не треба пребрзо стављати на увид јавности. Разлог томе је што школе раде у веома различитим условима, неке у повољним, неке у изразито неповољним. То зависи од многих фактора, на пример социо-економског окружења. Кад се тумаче резултати које ученици постижу на матурском и завршном испиту, утицај тих фактора веома је значајан. Али, то је прича којом ћемо се више бавити након увођења државне матуре, када будемо објективно сагледавали и процењивали њене ефекте.   Весна Андрић     Антрфиле ПАРТНЕРСКИ ОДНОС   Очекујете ли отпоре у спровођењу државне матуре? – Код сваке промене постоје отпори, па ће их бити и овде. Битно је да се што пре сретнемо са свима који имају отворена питања и различита мишљења. Увођење државне матуре није мала ствар, утиче на читав образовни систем, а не само на средње и високо образовање. Из искуства знам да отпори често не значе да су људи против, него да постоји одређено неразумевање и несигурност. Отпора ће сигурно бити. Родитељи, ученици, наставници, школе, високошколске установе и професори имаће много отворених питања, на која ће што пре морати да дају одговоре. Због тога је у пројекту предвиђено да се што пре развије партнерски однос са свим главним актерима, јер само тако ћемо не само одговорити на питања, него и свим заинтерсованима пружити могућност да допринесу да она буде што боља и да је доживљавају као нешто своје. Нај тај начин смањиће се отпори и неразумевање, који се на почетку увек осећају. А са годинама ће расти и поверење у систем матуре, тако да ће се ићи само ка побољшавању и малим корекцијама, уколико буду потребне.         ДР ЗОЈА БОЈИЋ, ИСТОРИЧАР УМЕТНОСТИ „Ликовне традиције европске антике”     Сва велика теоријска питања, која смо сматрали да смо их ми измислили у 20. и 21. веку, заправо су их измислили, поставили и користили антички историографи уметности, али истовремено и уметници античког света, од седмог века старе ере до четвртог века наше ере   У Ректорату Универзитета у Београду промовисана је књига „Ликовне традиције европске антике”, у издању Завода за уџбенике, др Зоје Бојић, историчара уметности. Књига прати путовања идеја, тема и начина ликовног стваралаштва од уметности и књижевности античке Европе до савремених ликовних пракси. Полазећи из перспективе посматрача ликовног дела, у књизи поставља бројна питања: Да ли је, када посматрамо уметничко дело, од значаја да знамо идентитет уметника, назив дела или његов временски оквир? Можемо ли да доживимо и разумемо ликовно дело само на основу ликовног језика – линије, боје, светлости, перспективе, облика, који чине композицију? Да ли ликовна композиција може да буде синтетичка и да укључује и звук и мирис, како су описивали антички писци? Може ли да представља појмове као што су време и простор? Да ли дело можемо да назовемо уметничким, ако не знамо намере његовог уметника, и због чега га уопште називамо уметничким делом? Индивидуалне одговоре на та питања античке уметности дали су Анри Матис, Ђорђо де Кирико, Тицијан Вечели, Василиј Васиљевич Кандински, Михаил Фјодоровић Ларионов и бројни други уметници. „Ликовне традиције европске антике” је симетрична, на известан начин и наставак претходне књиге др Бојић „Антички историографи уметности и Калистрат о скулптури”, која је прошле године награђена престижном наградом „Никола Милошевић”, као најбоља у области књижевности, уметности, естетике и филозофије. У новој књизи пошла је од ликовне праксе и писања о њој и спојила их у једну, укупну, ликовну традицију, односно продукцију и из тога извукла најважније појмове и карактеристике, који лако могу да се идентификују и у писању античких историографа уметности и у ликовној пракси. Њено полазиште је да су те ликовне традиције веома препознатљиве и у 21. веку, у савременим делима и у делима ранијих епоха. То, како каже, не значи да савремени уметници обавезно читају, на пример, Филострата Старијег, да би створили неко њихово дело, већ да је та традиција, коју је описивао Филострат Старији, или Витрувије, или било који други од античких писаца, заживела у ликовном стваралаштву свих епоха. – Један од таквих примера је да ликовно дело треба да се доживљава кроз сва чула. И та традиција, да ликовно дело може да пренесе звук или мирис, додир… заправо се наставља и појављује и у каснијој ликовној пракси – образлаже др Зора Бојић. Кад је почела да пише књигу „Ликовне традиције европске антике”, размишљала је и како су, на неки начин, дела европске антике скрајнута, не само у музејима у Србији, него генерално, широм света, и у смислу истраживања – иако је то традиција која упорно инспирише. И зато је кренула да истражује неке појмове 20. и 21. века, као што су питања анонимности аутора, ствараоца неког ликовног дела, неименовања ликовног дела… – Сва велика теоријска питања (која се односе управо на анонимност уметничког садржаја, на ликовно дело без назива, начин посматрања… да ли га посматрамо само чулима и интелектом или на неки други начин), за која смо ми сматрали да смо их измислили у 20. и 21. веку, заправо су их измислили, поставили и користили антички историографи уметности, али истовремено и уметници античког света, од седмог века старе ере до четвртог века наше ере. Много тога се мењало – и ставови, идеје, и начин посматрања и разлози стварања уметничког дела и појам уметничког дела као робе… све су то појмови које познајемо у антици, а за које смо мислили да смо их касније смислили – наглашава саговорница Просветног прегледа. На питање да ли управо промовисану књигу могу да користе и наставници и ђаци у школи, за ширење видика, а не само студенти, др Зоја Бојић одговара потврдно. – Књига је написана питко, веома је пријемчива. Не само зато што се питко изражавам у писању. Годинама сам у Аустралији на два универзитета предавала предмет који сам сама саставила – Посматрање уметничког дела. Пошто се књига у великој мери заснива на педагошком искуству, апсолутно је корисна и сасвим младим људима, не само студентима, већ и онима много млађим. Према мишљењу др Бојић, књига треба да их постави у ситуацију да испред уметничког дела размишљају шта је то што виде, користећи нека од анализираних питања и искустава. Зато сматра да је књига „Ликовне традиције европске антике” веома пријемчива за сасвим младе људе, „који и те како могу да је читају и лако да се снађу и у самом садржају и у начину на који је написана. Затим, могу да имају огромне користи и од теоријских поставки, које су у потпуности приближене читаоцу који нема претходног дубоког знања о теорији уметности”. – Као аутору и историчару уметности, чини ми се да је веома важно да се млади рано сретну са ликовним делима, да о њима почну да размишљају, да науче да их разумеју, доживљавају и да то буде део укупног развоја, а не нешто што је под морање, да иду само одређеног дана у музеј. Живимо у свету који комуницира сликама као никада раније, у 21. веку слика је постала неупоредиво важнија, доступнија, него било када… и у том смислу ова књига може да буде од огромне користи свим младим људима у школама и на факултетима – каже саговорница Просветног прегледа. О. Николић     Антрфиле КЊИГА О КЊИЗИ Када је прошле године добила награду „Никола Милошевић” за књигу „Антички историографи уметности и Калистрат о скулптури”, део те награде је био и да Радио Београд 2, који додељује то престижно признање, штампа и „Књигу о књизи”. Др Зоја Бојић добила је ту необичну књигу у Капетан Мишином здању, након промоције „Ликовне традиције европске антике”. – Они су и за претходне добитнике штампали „књиге о њиховим књигама”, то је дивна пракса, јер аутор веома ретко узме у руке „књигу о својој књизи”, у којој је транскрипт додељивања награде, жирирања и примања награде и вечери која је била посвећена награђеној књизи… тако да је „Књига о књизи” за мене нешто непроцењиво, огромно благо, јер указује на све значајне ствари које је претходна, награђена, књига изнедрила.         ДРАГАНА КОВАЧЕВИЋ, ДИРЕКТОР ШКОЛЕ СА ДОМОМ ЗА УЧЕНИКЕ ОШТЕЋЕНОГ СЛУХА И ГОВОРА „11. МАЈ” У ЈАГОДИНИ Понос локалне заједнице     У школи много раде на сензибилизацији средине, не могу се одбранити од позива да учествују у свим важним дешавањима у граду. Гостују са позоришним представама у Европи и доносе медаље и признања са свих страна. Локална заједница их препознаје као део друштва којим се поноси   За изузетан допринос и постигнуте резултате током дугогодишњег стручног рада са децом и младима оштећеног слуха и другим сметњама у развоју, логопед и сурдопедагог Драгана Ковачевић награђена је признањем Фонда „Проф. Миодраг В. Матић”, које додељује Друштво дефектолога Србије. У богатој биографији бележи и рад на Учитељском факултету у Јагодини, где је, као асистент, радила од 1995. до 2000. године; активни је члан Друштва дефектолога Србије и председник Суда части. Школа са домом за ученике оштећеног слуха и говора „11. мај” у Јагодини, чији је директор, добитник је неколико значајних признања: Светосавске награде Министарства просвете, титуле Школа демократских вредности, коју додељује Савет Европе, а постала је и eTwinning школа са ознакама националног и европског квалитета. Предан рад колектива и награде, личне и школске, више су него добар повод за разговор са врсним стручњаком Драганом Ковачевић.   Развој науке и медицине допринели су да деци са сметњама у развоју праћење наставе буде умногоме олакшано. Колико је за наставнике, који раде са њима, важно стручно усавршавање и редовно праћење новитета на том пољу? – Савремена медицина и наука у великој су мери олакшали живот, функционисање и интеграцију особа са инвалидитетом. Асистивна технологија у последњих неколико година у апсолутном је фокусу, а особама са сметњама, наставницима и родитељима доступан је широк дијапазон тих средстава. Опремљеност школе и њена прилагођеност веома су важни, али технологија није сама по себи довољна, неопходан је стручан и предан рад дефектолога, наставника и родитеља. Важна је дијагностика, избор адекватне асистивне технологије и стручњак добро обучен за њену примену. Само тако сагледан проблем и такав приступ гарантују висок степен инклузивности деци са сметњама у развоју и инвалидитетом. Наша установа је опремила школу преко пројеката и омогућила ђацима и запосленима да стекну нова искуства и прошире знање. Тако смо ове године аплицирали за два Еразмус пројекта, од којих један подразумева двонедељни боравак наших ученика пекарске струке у Белгији, где ће учити да праве нове производе.   А када је реч о наставничким компетенцијама и методама? – Принцип целоживотног учења веома је важан за сваку професију, а нарочито за наставничку, односно, у нашем случају, за специјалне едукаторе. Kод нас је веома развијена свест о потреби стручног усавршавања, а тај процес одвија се у неколико равни. Постоји перманентна едукација, коју планира и обезбеђује установа на бази њених потреба. Осим тога, сваки појединац планира професионални развој и усавршава се да би обављао свој посао на најбољи могући начин. На срећу, у нашој држави постоји велики број квалитетних едукација и специјализација, помоћу којих наставници могу подићи компетенције на виши ниво. Такође, преко пројеката могу да се едукују и у иностранству, пример за то су едукације за сензорну интеграцију у Словенији, едукација за рад са малом децом са проблемима из аутистичног спектра у Румунији… Посебна врста стручног усавршавања одвија се кроз акредитоване скупове у организацији школе, где са колегама из земље и иностранства и стручњацима расправљамо о актуелним темама, размењујемо искуства и примере добре праксе. У нашој установи пратимо и најновију стручну литературу, која је доступна свим наставницима, а најмање два пута годишње организујемо предавања за наставнике и родитеље, где решавамо дилеме и одговарамо на актуелна питања. Наредне школске године почећемо и са применом нове методе едукације, тако што ће стручњак волонтер из Јапана радити две године у нашој школи на подизању компетенција наставника у раду са аутистичним особама. Волела бих да истакнем и важност сарадње са страним амбасадама и удружењима. Јапанска амбасада донирала је школи комби за превоз ученика са моторичким сметњама, као и опрему за дигиталну штампу. Сувишно је рећи колико ће та донација унапредити наше услуге.   Колико је за наставнике у редовним школама важна улога и помоћ школских дефектолога? – Од почетка имплементације процеса инклузије у наше школе, Министарство просвете перманентно је радило на усавршавању и оснаживању наставника. Паралелно са тим одвија се и процес додатне подршке специјалних едукатора ученицима са тешкоћама. Активности додатне подршке и инклузије иду у добром смеру, тај процес стално се усавршава, отклањају се мањкавости и настоји да се потенцијали деце са тешкоћама развију и искористе на најбољи могући начин. Наша установа направила је истраживање колико је ученика и са каквим сметњама у нашем округу у редовним школама. Урадили смо план активности, истакли приоритете, кренули по школама и надамо се успеху.   Иницијатор сте и оснивања Дневног боравка за особе са аутизмом у Јагодини. – Веома је битна слика коју о вама има локална заједница. Наша школа већ 90 година ради на образовању и васпитању особа са сметњама у развоју. Kао таква препозната је у региону и представља место на коме родитељи и деца могу наћи решење за њихове проблеме, а то важи и за особе које заврше школу и потребна им је саветодавна психолошка помоћ или помоћ при запошљавању. Пре 20 година, када је третман особа са аутизмом био у повоју, обратила нам се група родитеља, а ми смо се припремили, организовали све ресурсе и отворили први Дневни боравак за особе са аутизмом у Србији ван Београда. Он и даље постоји и одличан је пример добре праксе и резултат успешне сарадње струке, родитеља и локалне заједнице. Данас је под ингеренцијом Центра за социјални рад Јагодина, са којим имамо одличну сарадњу.   Такође сте допринели формирању волонтерског инклузивног тима за подршку ученицима у редовној школи. Каква су искуства? – Kао државна установа радили смо све активности у вези са образовањем, васпитањем и интеграцијом лица са сметњама у развоју. И инклузију пре инклузије: ако би се испоставило да неки ученик постиже добре резултате укључивали бисмо га у редовну школу и обрнуто, уколико би школа проценила да ученик не може да прати наставу долазио би код нас и школовао се по специјалном плану и програму. Посебно смо поносни на формирање мобилног тима школе много пре него што је то било законом уређено. Схватили смо шта значи информисати наставнике у редовним школама, родитеље, локалну заједницу. Најважније је на време уочити проблем, направити заједничку стратегију и што раније почети процес рехабилитације. Трудимо се да сваком детету са тешкоћом пружимо образовање и непрестано радимо на превенцији раног напуштања школовања. Стручњаци наше школе едукују наставнике из редовних школа о специфичностима особа са сметњама у развоју и препорукама за рад са њима. По исказаној потреби радимо и са родитељима, кроз саветовања, предавања и радионице за оснаживање. Тај пројекат наше школе спроводи се перманентно 10 година, у школама из 14 општина у Србији, из којих долазе ученици у нашу основну и средњу стручну школу.   Каква су Ваша искуства из сарадње са европским школама и инстититуцијама, које се баве рехабилитацијом и образовањем особа са сметњама? – Та сарадња се у садашњем тренутку подразумева. Наставници, а нарочито ученици на тај начин стичу знање, искуство и самопоуздање, а и довољну дозу самокритичности. Кроз сарадњу са школама из Европе видели смо да су проблеми скоро исти, да су методе рада различите, да је степен прихватања особа са инвалидитетом у различитим земљама другачији, али да постоји велика солидарност и поштовање међу професионалцима и да су у сваком моменту спремни да помогну и учествују у заједничким активностима. Чланство у међународној ХИПЕН мрежи (Међународна мрежа професионалаца и установа за особе са сензорним сметњама) отворило нам је врата многих установа у Европи, где су наши ученици били гости. Наравно, нису изостале ни похвале за рад наше установе, нарочито у сегменту VЕТ (Vocational Education and Training), за организовање слободних активности и рад секција. Након посете америчке делегације једна колегиница изјавила је да је фасцинирана нашим радом, а посебно бригом о сваком ученику до најситнијих детаља и топлим људским односом.   Колико је за квалитетан рад дефектолога са децом важна сарадња са родитељима и локалном заједницом? – Родитељи су наши партнери, ми не можемо једни без других. Од првог сусрета, од саопштавања лоших и добрих вести, од оснаживања да се носе са тешким тренуцима, да буду подршка њиховој деци кроз цео процес рехабилитације, упућени смо једни на друге. Не мири се свако на исти начин са проблемом који га је снашао: неко разуме, неко га не прихвата; неко очекује превише, неко премало. Зато смо ми ту да им у сваком моменту пружимо подршку. Организујемо састанке, едукације, чајанке, излете, дане демократске културе, а они заузврат сређују школско двориште, саде цвеће и равноправни су станари у заједничкој кући. Такође, ми смо и важан чинилац живота нашег града. Много смо радили на сензибилизацији средине и данас се не можемо одбранити од позива да учествујемо у свим важним дешавањима у граду. Омиљени смо пекари, наши производи конзумирају се на пријемима и обележавањима јубилеја школа у нашем граду и осталих установа. Редовно посећујемо Геронтолошки центар у Јагодини, гостујемо са позоришним представама у Европи и доносимо медаље и признања са свих страна. Локална заједница нас препознаје као део друштва којим се поноси. Наташа Ивановић       Антрфиле 1 МРЕЖА ПРОФЕСИОНАЛАЦА Шта за наше школе значи учлањење у европску ХИПЕН мрежу професионалаца и институција за образовање и рехабилитацију особа оштећног слуха? – Школа „11. мај” има развијену међународну сарадњу више од 20 година. Истакла бих сарадњу са школом за глуве у Будимпешти, која је почела средином деведесетих, и са носталгијом се сећамо посета Будимпешти и заједничких боравака наших и њихових ученика на Балатону и Јадранском мору. Наши наставници учили су од њихових истакнутих стручњака, организовали смо заједничке часове, размењивали сазнања о методолошким приступима, учествовали на стручним скуповима у Мађарској. Године 2013. постали смо део међународне мреже професионалаца и установа за особе са сензорним сметњама ХИПЕН. Чланови мреже долазе из 17 земаља Европе, састајемо се два пута годишње и размењујемо примере добре праксе, радимо заједничке пројекте и даље се едукујемо. Наш град и установа били су домаћини ХИПЕН групи 2015. године. Резултат чланства је оснаживање васпитно-образовног особља, подизање компетенција упознавањем са радом других система, а за ученике могућност дружења са вршњацима из Европе. На пример, преко пројекта ХИПЕН ЈУНИОР почетком јуна шест ученика и три наставника боравиће седам дана у Братислави. Чланови мреже међусобно се помажу у сваком погледу, а нарочито је важно постојање онлајн платформе, где можете наћи одговор компетентних лица за сваки проблем, али поставити и примере добре праксе. Преко мреже, наравно, лакше је доћи и до фондова. Такође смо учесници у оснивању и Панбалканске мреже установа, са седиштем у Трсту, за децу са сметњама.     Антрфиле 2 РЕСУРСНИ ЦЕНТРИ Каква је улога ресурсних центара и колико је значајна њихова подршка наставницима који раде са децом са сметњама у развоју у редовним школама? – Богато искуство стечено током наших интернационалних активности, као што су пројекти, чланство у међународним мрежама, студијске посете ресурсним центрима у Европи, показали су да су ресурсни центри најбољи вид организовања подршке особама са сметњама у развоју, родитељима и стручњацима, јер обезбеђују највиши степен инклузивности и интеграције. Прерастање једног дела установа у Србији у ресурсне центре знак је да је Србија раме уз раме са најразвијенијим земљама Европе у приступу образовања, васпитања и задовољавању потреба особа са инвалидитетом.          

ЕКСПЕРИМЕНТАЛНИ ЧАС ФИЛОЗОФИЈЕ У ГИМНАЗИЈИ: СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ДЕКАРТОВОГ, СПИНОЗИНОГ И ЛАЈБНИЦОВОГ УЧЕЊА

О проблему супстанције

    Филозофски правци, којима се воде Декарт, Спиноза и Лајбниц, када је реч о супстанцији, различити су. Свако има своја гледишта, у неким ставовима се слажу, али ипак се уочавају разлике. Проучавање саме супстанције јесте проучавање онога од чега је сачињена стварност. То је једно од темељних филозофских питања у 17. веку Како предавати филозофију у средњој школи, историјски или проблемски? То питање постављали су и још постављају они који се баве извођењем наставе филозофије у средњим школама. Има мишљења да се филозофији мора приступити историјски, јер је историја филозофије истински увод у филозофију. Други сматрају да је проблемски приступ филозофији много ефикаснији. Трећа група професора филозофије сматра да је најбољи историјско-проблемски приступ и не скривају задовољство што је важећи програм филозофије тако и конципиран. Аутор овог текста, ослањајући се на богато искуство, сматра да је најбоље ново градиво излагати историјски, а утврђивати проблемски. Следи опис експерименталног часа, који је реализован у Гимназији ,,Светозар Марковић” у Суботици, који илуструје поменути став. Упознавајући филозофију Ренеа Декарта, Баруха де Спинозе и Готфрида Вилхелма Лајбница, на претходна три часа, ученици су упознали не само њихова решења онтолошког, тј. метафизичког и гносеолошко-методолошког проблема, него и њихов допринос науци, њихову биографију и друштвено-историјске прилике њиховог времена. То је ученицима у великој мери олакшало разумевање централног проблема филозофије 17. века – проблема супстанције. Циљеви наставног часа: Образовни циљ – Увидети да су Декарт, Спиноза и Лајбниц, решавајући проблем супстанције, настојали да одговоре на питање од чега се свет састоји? Декарт је сматрао да се стварност као целина састоји од две потпуно независне супстанције – духовне и материјалне, које повезује Бог. За Спинозу постоји једна једина супстанција – Deus sive Natura – Бог или природа, што је извор и основа свега, а за Лајбница су у основи свега монаде, тј. субјект супстанције, чији је број неограничен; Васпитни циљ – Развијање активности и самосталности ученика, способности повезивања знања из различитих области; Функционални циљ – Увидети да између данашњих научника и модерних филозофа постоји велика сличност: модерни филозофи су настојали да пронађу основни елемент стварности, а данашњи научници трагају за најелементарнијом честицом.   Уводни део часа (од пет до десет минута) Час утврђивања градива (наставна јединица: Проблем супстанције) почиње уобичајеним разговором. Професор: Шта сте јуче радили? Ученик (први): Мало смо учили, слушали лепу музику и тако. Професор: Шта је за вас лепа музика? Ученик (други): Складна, милозвучна музика. Професор: Да ли желите да коментаришете следећи текст? „Немамо разумско сазнање о лепом”, каже Лајбниц, „што ипак не значи да немамо о њему никакво сазнање. Оно се ослања на укус. Неко каже да је нека ствар лепа, иако не може објаснити због чега. Лепо је нешто слично инстинкту.” Ученик (други): Ово мишљење је прихватљиво. Професор: Да ли је Лајбниц рационалиста или емпириста? Ученик (трећи): Рационалиста. Представници рационализма су: Декарт, Спиноза и Лајбниц. Професор: Која су два централна проблема филозофије 17. века? Ученик (четврти): Проблем методе и проблем супстанције. Професор: На прошлом часу говорили смо о проблему методе, а сада ћемо да разговарамо о проблему супстанције.   Централни део часа (од двадест до двадесет пет минута) Професор: Од чега је Декарт пошао у својој метафизици? Ученик (пети): Од свеопште сумње. Професор: Да. Ево шта Декарт каже: „Претпостављам, дакле, да су све ствари које видим – лажне. Верујем да није истинита ниједна од ствари које ми показује моје варљиво памћење. Претпостављам да немам чула. Верујем да тело, лик, протежност, кретање и место нису ништа друго до уображења мог духа. Шта је то онда што се може мислити као истинито? Можда само то да ништа у свету није извесно”. Професор: Ко жели да коментарише овај текст? Ученик (шести): Ипак има нешто што је извесно и неоспорно, чак и када се посумња у све. То је сама сумња. Сумњати значи мислити, а мислити значи бити, тј. постојати. Декарт је из свеопште сумње изашао непосредно очигледним ставом Cogito, ergo sum – Мислим, дакле, постојим. Мишљење указује на мислећу ствар, мишљење доказује постојање ствари која мисли. Међутим, Декарт је мислећу ствар апсолутизовао, придао јој је сва својства супстанције, и тако је дошао до првог основног појма своје метафизике, духовне супстанције – res cogitans – мислеће ствари, ствари која мисли. Професор: Шта је с природом, да ли је она обухваћена духовном супстанцијом? Ученик (шести): Природа има сва својства супстанције, Декарт је означава термином res extensa – протежна ствар, она је друга супстанција у Декартовој метафизици. По Декарту, биће, то јест стварност као целина, састоји се од две потпуно независне супстанције –духовне и материјалне – које повезује Бог. У томе се састоји Декартов метафизички дуализам. Другачије речено, Декартов метафизички дуализам је схватање по коме се стварност као целина састоји од духа и материје, од две потпуно независне ствари: res cogitans – мислеће ствари и res extensa – протежне ствари, које повезује Бог. Професор: Да ли је Спиноза на исти начин увео основне појмове у своју метафизику? Ученик (седми): За разлику од Декарта, други представник модерне рационалистичке филозофије Барух де Спиноза основне појмове у своју метафизику уводи на геометријски начин, тј. дефиницијама. Прва дефиниција се односи на causa sui. По Спинози, causa sui, тј. оно што је узрок самога себе је једна једина апсолутна супстанција, која је извор и основа свега. Спиноза каже: „Под супстанцијом разумем оно што у себи јесте и помоћу себе се схвата, то јест оно чијем појму није потребан појам друге ствари, од којег мора бити образован”. Дакле, супстанција није у нечему другом или по нечему другом, него је у самом себи и по самом себи. Та једна једина апсолутна супстанција је Бог или природа – Deus sive Natura. Спиноза, дакле, стаје на једно ново монистичко и пантеистичко становиште. Професор: Супстанција је први основни појам Спинозине метафизике, а други? Ученик (осми): Други основни појам Спинозине метафизике јесте појам атрибута супстанције. Супстанција, тј. апсулутно бескрајно биће, има бескрајно много атрибута, али човек као коначно биће може схватити само два: атрибут мишљења и атрибут простирања. То значи да Спиноза, с једне стране, замишља Бога као нешто материјално, телесно (зато је рекао да Бог има тело), као свет, космос, а с друге стране Бога замишља као нешто духовно, нешто мисаоно, што свет чини смисаоним и схватљивим. То апсолутно бескрајно биће, тј. та једна једина апсолутна супстанција у нашем свету је дата само као појединачна ствар. Другачије речено, супстанција постоји у мноштву различитих модуса, тј. стања. Тако, на пример, човек је само један модус егзистенције супстанције. Дакле, трећи основни појам Спинозине метафизике јесте појам модуса супстанције. Супстанцију са својим атрибутима Спиноза назива natura naturans – природа која ствара – а модусе супстанције natura naturata – створена природа. Професор: У великим метафизичким системима, чији су творци Декарт, Спиноза и Лајбниц, проблем супстанције је централни проблем. То је сасвим у духу великих грчких филозофских система. Међутим, да ли се нова метафизика, тј. метафизика Декарта, Спинозе и Лајбница директно надовезује на метафизику Платона и Аристотела? Ученик (девети): Не. Између античке и модерне метафизике посредују, с једне стране, схоластичко-томистичка теологија, а с друге стране модерне математичке природне науке. Професор: Један од наших највећих послератних филозофа Бранко Павловић с правом каже да Декартов метафизички дуализам, о коме смо малочас говорили, није ништа друго до компромис између схоластичко-томистичке теологије и модерних математичких природних наука. Разговарајући о Спинозиној филозофији видели смо да је њему пошло за руком да превазиђе Декартов дуализам супстанција, али није превазишао дуализам атрибута супстанције. Зато неки историчари филозофије тврде да је тек Лајбниц успео да реши централни проблем метафизике 17. века. Професор: Решавајући проблем супстанције, од чега је Лајбниц пошао? Ученик (десети): Од изворне, Аристотелове дефиниције супстанције. Супстанција је увек субјекат, никад предикат. Ако нешто постоји, сматрао је Лајбниц, мора постојати на индивидуалан начин. По Лајбницу, само недељиве јединке, јединице, монаде, постоје. Монаде су у основи свега. Њихов број је неограничен. Професор: Како би нам Лајбниц одговорио на питање: Шта је настајање, а шта пропадање неке ствари? Ученик (једанаести): Рекао би да настајање неке ствари није ништа друго до спајање тих монада у агрегате и низове, а пропадање је растурање тих агрегата и низова на саставне јединице, тј. монаде. Професор: На први поглед изгледа да нема никакве разлике између Лајбницовог и античког онтолошког плурализма. Разлика, свакако, постоји. У чему је разлика? Ученик (дванаести): Разлика је у томе што су монаде, по Лајбницу, субјекат супстанције. Реч субјекат упућује на нешто свесно и самосвесно попут човека. Реч је о томе да свака монада има неки степен свесности, али само мали број монада има свест о свести, тј. самосвест. Најсвеснија монада је Бог. За њега нема никаквих тајни, он види као на длану шта је било, шта јесте и шта ће бити. Професор: Како би ближе објаснио монаде? Ученик (тринаести): Монаде се могу разумети као јединице бесконачно мале величине. Као што у математици из тачака, као бесконачно малих величина настају линије, из линија површине, из површина тела, тако у Лајбницовој метафизици из монада, као бесконачно малих величина настају макротела. Међутим, погрешно би било ако бисмо рекли да су монаде исто што и тачке. Свака монада у себи има неку енергију, у виду неке жудње, која чини да се монаде крећу, да варирају, да теже што већем степену свесности, да теже Богу као најсвеснијој монади. Изгледа да је Лајбниц, решавајући проблем супстанције, био под великим утицајем свог грандиозног открића – инфинитезималног рачуна. Професор: Свака монада је један мали свет за себе, микрокосмос, али то бескрајно мноштво бескрајно малих и одвојених монада је поређано тако да све заједно чине један јединствен свет – макрокосмос. Професор: Којим су односом повезане монаде? Ученик (четрнаести): Лајбниц каже: „Монаде немају прозора кроз које у њих нешто може ући или изаћи”. Из овога се види да монаде нису повезане односом узрочности, већ односом хармоније. Стварајући свет монада, знајући шта ради, Бог је у свет уградио једну предодређену хармонију – harmonia prestabilita: све се слаже са свачим, али ниједна монада не утиче на другу монаду. Па чак и Бог, као најсвеснија монада, пошто је завршио посао стварања света, не може више ништа да уради да свет буде другачији него што јесте.   Завршни део часа (од пет до десет минута) Професор: Да направимо синтезу. Ко ће да нам каже, у најкраћим цртама, решавајући проблем супстанције, до каквих решења су дошли: Декарт, Спиноза и Лајбниц? Ученик (петнаести): Декарт је сматрао да се биће, тј. стварност као целина састоји од две потпуно независне супстанције – духовне и материјалне – које повезује Бог. Спиноза није прихватио Декартов метафизички дуализам, него је стао на ново монистичко и пантеистичко становиште, сматрајући да је извор и основа свега једна једина апсолутна супстанција Бог или природа – Deus sive Natura. Лајбниц је развио нови онтолошки плурализам, сматрајући да су у основи свега монаде – непротежне, тј. нетелесне, јединствене, индивидуалне супстанције, субјекат супстанције, духовни атоми, истински атоми природе. Радећи у паровима, ученици који седе у првом реду треба да уоче разлику између Лајбницовог и Анаксагориног онтолошког плурализма, ученици који седе у другом реду треба да увиде сличност између Спинозиног и елејског решења онтолошког проблема, а ученици који седе у трећем реду треба да одговоре на питање: Како су емпиристи гледали на проблем супстанције? Професор: У чему видите разлику између Лајбницовог и Анаксагориног онтолошког плурализма? Ученик (шеснаести): Према Лајбницу, у основи свега су монаде, чији је број неограничен, а које можемо разумети као бескрајно мале духовне атоме, духовне супстанције, субјекат супстанције, а то значи да свака монада има неки степен свесности, а само мали број монада има свест о свести, тј. самосвест. Најсвеснија монада је Бог. За разлику од Лајбница, према Анаксагори у основи свега су семена – вечите, недељиве честице, квалитативне супстанције, чији је број неограничен – која немају свест, осим Nusa, тј. ума, који је најфиније, најчистије семе, које се не меша са другим семенима, а има улогу покретача и има свест о себи и свему другом. Над њим нико и ништа не влада, а он – Nus влада над собом и свим другим. Професор: У чему видите сличност између Спинозиног и елејског решења онтолошког проблема? Ученик (седамнаести): Ако се добро сећам, Ксенофан, оснивач елејске школе, говори о томе да постоји један Бог, који смртницима није налик ни по знању, ни по обличју, који види све, чује све, промишља све(т) и без муке господари над свим снагом свог ума. Дакле, Ксенофан је пантеиста, за њега је Бог исто што и свет, а свет, космос је исто што и Бог. За Ксенофана и Парменида Бог или свет, тј. биће је једно, вечито и непокретно, а и за Спинозу апсолутно бескрајно биће, тј. једна једина апсолутна супстанција је вечита и статична. Спиноза је пантеиста као и Ксенофан и Парменид. Професор: Како су емпиристи гледали на проблем супстанције? Ученик (осамнаести): За разлику од модерних рационалиста – Декарта, Спинозе, Лајбница – који сматрају да се супстанција може сазнати путем разума – типични представници модерног емпиризма – Џон Лок, Џорџ Беркли и Дејвид Хјум – оспоравају могућност сазнања супстанције. Ближе речено, Џон Лок је први посумњао у могућност сазнања супстанције, Џорџ Беркли је, држећи се свог става Esse est percipi – бити јесте бити опажен – доказао непостојање материјалне супстанције, а Дејвид Хјум је сматрао да не знамо и не можемо знати да ли постоји супстанција и каква је. Професор: На крају, да ли се, према вашем мишљењу, може говорити о сличности између данашњих научника и поменутих модерних филозофа? Ученик (осамнаести): Између данашњих научника и модерних филозофа постоји велика сличност: модерни филозофи настоје да пронађу основни елемент стварности, а данашњи научници трагају за најелементарнијом честицом. Често се говори о најелементарнијој честици, такозваном Хигсовом бозону, који неки називају и Божјом честицом.   Драган Крстић, професор филозофије Гимназија ,,Светозар Марковић”, Суботица