СВЕТСКИ ОБРАЗОВНИ ЦИЉЕВИ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Светски образовни циљеви Уједињених Нација

Најмање пола века кашњења

 

Неке од најсиромашнијих земаља света неће остварити основно образовање за све своје грађане ни 100 година након што су то постигле неке од најбогатијих. Према извештају Унеска о остваривању глобалних образовних циљева, универзално средњошколско образовање ће, иако је планирано за 2030, можда бити остварено тек пола века касније – 2084. године.

Глобалним развојним планом Уједињених нација, који је 2000. године био зацртан „Милиенијумским развојним циљевима”, за област образовања је било предвиђено да се до 2015. године у потпуности оствари „универзално основно образовање”. Крајем 2015 УН су усвојиле нови развојни план за наредних 15 година, с још амбициознијом планетарном визијом за 2030. годину, у којој се циљ универзалног образовања пење на виши, средњошколски ниво. Управо објављени „Извештај о мониторингу програма глобалног образовања 2016” (Global Education Monitoring Report), који је припремио Унеско, открива, међутим, отрежњујућу стварност и поражавајуће податке о реализацији тих планова. Према том извештају (који на 558 страна садржи обиље података), уколико се реализација УН развојних планова настави садашњим темпом, универзално основно образовање биће достигнуто тек 2042, а универзално средње образовање 2084. године. Неке од најсиромашнијих земаља света неће остварити основно образовање за све своје држављане ни 100 година након што су то постигле неке од најбогатијих. У извештају се, зато, наглашава да публикација треба да послужи као „аларм за узбуну у целом свету и да покрене акције историјских димензија да се реализују УН Циљеви одрживог развоја за 2030, а првенствено (образовни) Циљ 4.” Генерална директорка Унеска Ирина Бокова пише у уводу извештаја да је „потребна фундаментална промена начина на који се размишља о улози образовања у глобалном развоју, зато што је образовање катализатор благостања појединаца, али и будућности наше планете”.

У „Извештају о мониторингу програма глобалног образовања 2016” наводи се да су само 64 земље, односно 40 одсто од укупно праћених 157, до 2015. године испуниле Миленијумски циљ број 2 – основно образовање за све – док се за остале земље предвиђа да ће тај циљ постићи у наредних 85 година. Најнеразвијенијих 11 земаља света, међу којима су Нигер, Руанда и Централноафричка Република, то не могу да ће остваре све до 2100. године. Ни далеко богатије земље неће, међутим, бити у стању да до 2030. године реализују Циљ одрживог развоја број 4, а то је да „обезбеде свим девојчицама и дечацима потпуно бесплатно, равноправно и квалитетно основно и средње образовање”. Изузимајући Јужну Кореју, једину земљу која је остварила пуно средњошколско образовање свих својих грађана, и то још у 2010. години – 20 година „пре рока” – прогнозе за остале земље света веома су суморне. Очекује се да ће тај циљ до 2030. године достићи само осам одсто држава света, а више од 40 одсто ће на њему радити све до 2100. године – са 70 година закашњења. Према досадашњим показатељима, Циљ 4 ће у року остварити само 12 земаља – Канада, Русија, Јапан, Јужна Кореја, Сингапур, Пољска, Словачка, Чешка, Грузија, Туркменистан, Белорусија и Јерменија. Сједињене Америчке Државе до тог циља стижу тек 2040. године, док ће Индија, која ће према очекивањима бити предводница азијских држава, универзално основно и средње образовање остварити тек 2085. године. Португалија ће, на пример, бити на зачељу Европе, и то тек 30 година након планираног рока.

Значајан део извештаја чине и подаци који доказују колико је образовање значајно за остваривање свих других 16 глобалних развојних циљева – за ослобађање од сиромаштва (што је Циљ одрживог развоја 1), за промоцију одрживе пољопривреде и боље исхране (Циљ одрживог развоја 2), за област здравља и решавање проблема као што су велика смртност одојчади и ширење заразних болести (Циљ одрживог развоја 3), за помоћ женама у описмењавању, учешћу у тржишту рада и унапређењу живота уопште (Циљ одрживог развоја 5), за очување енергије и примену обновљивих енергетских извора (Циљ одрживог развоја 7) и друге.

Један од конкретних примера у прилог томе је научно предвиђање да би се током наредне две деценије – уколико би универзално средње образовање било остварено до 2030. године – број смртних случајева смањио за 20.000, уз претпоставку да учесталост природних катастрофа остане непромењена. Уколико би природне катастрофе биле учесталије, број спашених живота могао би да се повећа и на 50.000, зато што подаци о томе недвосмислено говоре да су образованији људи „мање осетљиви и отпорнији на природне катастрофе”. Остваривање образовних циљева могло би да има посебно значајне последице по смртност одојчади у свету. Уколико би све жене у подсахарској Африци до 2030. године имале средњошколско образовање, то би у деценији између 2050. и 2060. године спречило смрт до 3,5 милиона деце. У извештају се истиче да образованије жене више користе превентивне мере да заштите своју децу. Образовање би им такође помогло и да дођу до запослења, да се ослободе сиромаштва и све скупа – боље обезбеде своју децу.

Али, ако образовање треба да оствари тај свој потенцијал и да одговори на изазове с којима се планета суочава, потребан је „тектонски помак” у политичкој пракси, пре свега адекватна финансијска подршка. Одговор на велике образовне потребе широм света захтева знатно више средстава. Према извештају, „развојна помоћ сектору образовања данас је мања него што је била 2009. године – потребно је да се повећа најмање шест пута како би се премостио јаз од 39 милијарди долара колико годишње недостаје за остваривање глобалних образовних циљева”. Према оценама које се износе у извештају, кључни разлог за неуспех у остваривању циљева који су били планирани за остваривање током прве две деценије овог века јесу неадекватно и неравноправно финансирање – земље с ниским приходима у 2014. години су, на пример, добиле 28 одсто укупне светске помоћи, док је у њима ван школских клупа регистровано више од 36 одсто укупног броја малишана.

Г. Томљеновић

 

Несклад потреба и помоћи

Према оцени директора Мониторинг програма глобалног образовања Арона Бенавота, коју је објавио британски „Гардијан”, више је фактора који објашњавају суморну слику о реализацији глобалних образовних циљева. Економска и социјална неједнакост, као и сукоби у свету главне су препреке обезбеђивању универзалног образовања, али међународна заједница такође треба паметније да усклађује образовне потребе с расположивим средствима. „Наш извјештај анализирао је помоћ у образовању коју је од 2003. године до данас примало 170 земаља и показао је да је усмеравање средстава помоћи више повезано с трговинским интересима него са стварним потребама. Монголија је, на пример, већ остварила пуно основно образовање за све своје држављане, а добила је 15 пута већу помоћ од Чада, на пример, где је само нешто више од четвртине деце завршило основно образовање”, каже Бенавот.

Веће друштвено благостање

Резултат подизања нивоа образовања у свету било би и веће опште друштвено благостање. Према подацима из извештаја, образовање охрабрује учешће у политичком животу. У 106 анализираних земаља, особе с вишим нивоима образовања више су се укључивале у ненасилне протесте; у 102 земље, одрасли с високим образовањем су били спремнији да траже информације од својих влада, у поређењу с нижеобразованим људима.

Брже искорењивање сиромаштва

Један од приоритетних циљева из групе 17 УН „Циљева одрживог развоја за 2030” јесте искорењивање сиромаштва у свету. Колико је образовање значајно за постизање тог глобалног циља, говори процена да би се приход по глави становника – под условом да се универзално средње образовање оствари до 2030. до 2050. године –повећао за 75 одсто, а глобална елиминација сиромаштва била би убрзана за десет година.

 

ПРОФЕСОР ДР ВЕСНА МАНДИЋ, ПОМОЋНИК МИНИСТРА ПРОСВЕТЕ ЗА РАЗВОЈ И ВИСОКО ОБРАЗОВАЊЕ, О РАЗВОЈУ И УСПОСТАВЉАЊУ ТРЕЋЕ МИСИЈЕ НА УНИВЕРЗИТЕТИМА У СРБИЈИ

Три стуба будућег развоја

Циљ Еразмус пројекта, који је уз учешће 18 партнера из Србије и земаља Европске уније почео да се реализује у октобру 2015. године, јесте да се на универзитетима у Србији, осим образовања и истраживања, развије и имплементира трећа мисија, коју чине три стуба развоја: трансфер технологија и иновације, континуирано учење и друштвено одговорно понашање универзитета

Пројекат „Институционални оквир за развој треће мисије на универзитетима у Србији” (ИФ4ТМ) почео је да се реализује у октобру прошле године, а рад на њему трајаће до краја 2018.

На консензус састанку о пројекту, који је одржан на Универзитету Метрополитан у Београду 15. септембра, професор др Весна Мандић, координатор, која је ових дана постављена за помоћника министра просвете за развој и високо образовање, представила је циљеве пројекта, партнере који учествују у конзорцијуму пројекта, оно што је до сада урађено, као и препоруке за развој и успостављање треће мисије на универзитетима у Србији. Резултат састанака који ће уследити у оквиру радних група треба да буде добра основа за развојне активности на пројекту.

У оквиру своје презентације др Весна Мандић је изнела конкретне препоруке везанo за трансфер технологија и иновативну делатност у оквиру треће мисије универзитета. Она је најпре подсетила да се пројекат финансира у оквиру Еразмус плус програма Европске уније, који се односи на подизање капацитета у области високог образовања. Почетна идеја самог пројекта, описана у неколико реченица, указује на то да покретачи пројекта желе да у области високог образовања покрену и многе друге активности – ван образовања и истраживања и да отворе универзитете ка друштву. Пројекат је национални, структурног типа, подржан од Министарства просвете, науке и технолошког развоја. По речима Весне Мандић, пројектни тим чини 18 партнера – седам високошколских институција из Србије (пет државних универзитета – у Крагујевцу, Београду, Новом Саду, Нишу и Новом Пазару и један приватни – Метрополитан у Београду, као и Висока техничка школа струковних студија у Зрењанину). Укључено је и пет репрезентативних универзитета из Брајтона, Кремса, Лисабона, Барија и Марибора.

– Нашли смо заиста најбоље универзитете у свакој од димензија треће мисије. Лисабон је веома добро организован и добро развијен у области трансфера технологије и подршке иновацијама, као и у компоненти друштвено одговорног понашања универзитета. Кремс је једини универзитет у Европи који се искључиво бави континуираним образовањем и има велики број студената чији је просек година преко 40. Универзитет у Марибору смо изабрали зато што је, као и читава Словенија, прошао кроз транзиционе процесе. Брајтон има веома добро организовану сарадњу с привредом и посебно добро установљен креативни центар. У том смислу посебно су нам они били узор за пет креативних центара у Србији, које планирамо да оснујемо у оквиру овог пројекта, а који имају за циљ подстицај креативности и предузетништва код студената – рекла је Весна Мандић и додала.

– Поред високошколских институција из Србије и Европе, у пројекат смо укључили и Министарство просвете, науке и технолошког развоја, пошто се планира развој националне легислативе и њено усклађивање са оним што се односи на трећу мисију универзитета, такође и Завод за интелектуалну својину, као владино тело, и три инкубатора – у Крагујевцу, Београду и Новом Саду, који ће подржати такмичење за најбољу студентску идеју, као и једно иновативно предузеће („Интранеа”), које развија платформе за управљање иновацијама.

Др Мандић је нагласила да се под термином трећа мисија подразумевају све оне активности на универзитетима које нису образовање и нису чиста наука и истраживање. Значи, све оно што раде, а не тиче се формалног образовања или неког истраживања које је валидирано и процењено искључиво кроз научноистраживачки рад и публикације.

Пројекат „Институционални оквир за развој треће мисије на универзитетима у Србији” има три димензије којима ће се учесници на пројекту бавити. Прва је трансфер технологија и иновације, друга континуиране едукације, односно целоживотно учење, а трећа – друштвено ангажовање универзитета. Весна Мандић је сагласна с тим да је улагање у науку у Србији заиста мало, али је поставила и питање: Да ли као друштво имамо повраћај те инвестиције? Да ли је замишљено да се целокупно улагање у науку мери бројем научних радова, бројем публикација и подизањем нашег реномеа на светској истраживачкој сцени кроз рангирање универзитета? Да ли све што радимо у образовању и истраживању треба да остане закључано у нашим лабораторијама и кабинетима, у нашим главама, нашим личним биографијама – или нам неко даје новац да направимо нешто што може бити корисно нашим предузећима и нашој економији?

Др Мандић је истакла да имамо добре анализе о томе колико Србија има истраживача и да дефинитивно имамо изврсне тимове, оне који су препознати на светском нивоу, као и појединце (о проф. др Стојану се доста у последње време писало), али да нисмо учинили ништа да њих мобилишемо у решавању неких проблема друштва, да их ангажујемо на циљаним пројектима које би осмислила министарства, а која би била корисна и за наша предузећа и економски развој земље у целини.

Указала је такође и на проблем менаџмента, везано, пре свега, за питање да ли наши истраживачи уопште знају шта могу да раде са интелектуалном својином. Да ли су свесни да ако објаве рад да би напредовали, односно били бирани у више звање, да су на тај начин урушили могућност комерцијалног искоришћавања те интелектуалне својине, тог истраживачког резултата, који није само њихов, јер раде у тиму. Због оваквих проблема, рекла је др Мандић, овим пројектом желе да подигну на виши ниво управљање интелектуалном својином, а на основу законске процедуре коју Србија има и којом се могу „покрити” све три димензије треће мисије. Неке неусаглашености између закона превазишле би се изменом неких чланова. Паралелно са изменама закона радиле би се и измене правне регулативе на универзитетима. Као добар пример навела је Универзитет у Београду који је развио процедуре и правилнике везано за интелектуалну својину. Универзитет, као кућа свих својих факултета и института, треба да брине о интелектуалној својих истраживача и професора и да дефинише чије је то власништво, сматра Весна Мандић.

Из проблема на које је скренула пажњу проистиче и то да је сарадња између универзитета и пословног света на ниском нивоу.

– Нисмо научили да препознамо њихове потребе, да продамо оно што дневно производимо и дефинитивно су нам потребни медијатори – било да су то центри за трансфер технологија, технолошки брокети или неке професионалне агенције које се тиме баве. Једноставно, мора се направити тај „канал” ако говоримо о лиценцирању наших технологија… У Европи су направили добре механизме на нивоу министарстава, који повезују људе из предузећа и истраживаче – рекла је др Мандић.

С тим у вези, појаснила је да се под појмом трансфера знања и технологија подразумева комерцијализација истраживачких резултата путем патентирања и лиценцирања. Међутим, то је само један вид трансфера знања и технологија, јер на нивоу Европе постоји још осам модула који су установљени (међу њима сарадња у области истраживања и иновација, уговорени истраживачки пројекти с привредом и технолошке услуге итд.).

– Развићемо Proof of Concept (Програм провере иновативног концепта) како бисмо приближили нашу технологију што више тржишту и радићемо на њеној комерцијализацији. Помоћи ћемо тимовима који имају добре идеје и докторандима. Радићемо на развоју стратегије за комерцијализацију за десет изабраних истраживачких томова у Србији, који ће кнкурисати за овакву врсту подршке – напоменула је Весна Мандић.

Кад је реч о континуираној едукацији, подсетила је на став европских партнера на пројекту да то не треба да буде искључиво на нивоу универзитета или факултета који би организовали такву обуку, али да треба пописати, мапирати све што се ради на факултетима да не би било дуплирања тих активности, као и да би се препознали најбољи у овом послу. Ипак, најбоље решење, сматра, било би да се направи јединствена понуда за континуирану едукацију. О томе се све више говори зато што је формално образовање превише круто да би пратило потребе тржишта.

– Сада сви причају о ИТ експертима и дипломцима, али ми не можемо преко ноћи „направити” тражени број ових стручњака. Можда може од оних који су завршили електротехнику, али неки други смер или сличне факултете, кроз преквалификацију у трајању од једне године, да се направи добар ИТ стручњак… – сматра Весна Мандић.

По њеним речима, главна циљна група у овом пројекту су млади, како би им се помогло да знања која стичу у школама и на факултетима могу да искористе за самозапошљавање. Или, ако раде за послодавца, да они буду ти који ће створити већу додатну вредност за ту фирму. Због тога учесници на пројекту планирају да се повежу са школама и да подрже младе кроз мрежу креативних центара.

На крају пројекта, на основу мапирања стања и ресурса на одабраним високошколским институцијама у Србији и Европи, биће урађен оперативни водич, као резултат онога што су радили на пројекту, са сет препорукама којим путем треба ићи у развоју треће мисије. Иницијални, заокружени документ који произађе из пројекта ићи ће ка министарствима, ка свим релевантним стејкхолдерима (ту су и привредне коморе и предузећа), ка универзитетима, појединцима… како би се покренули разни видови трансфера знања и технологија.

– Потребно је што више подизати свест о значају треће мисије и промовисати и појединце, и групе, и универзитете који се развијају у том правцу. Такође, охрабривати предузетнички дух у академском окружењу (оснивање спиноф компанија или кроз подстицање оснивања стартапова од студената и истраживача) и улагати више средстава у унапређење институционалних капацитета за развој треће мисије, али и да се активности треће мисије укључе у критеријуме за напредовање – истакла је Весна Мандић.

Светлана Илијић

 

РЕЗУЛТАТИ НАШЕ НАУКЕ

– Резултати наше науке углавном се своде на број објављених публикација у часописима који су на SCI листи, што је, наравно, значајно због рангирања, али не треба да буде превасходно важно. Имамо мали број патената, мали број реализованих иновација. А иновације се увек везују за предузећа, и то тако треба да буде, јер иноватор је предузеће које успешно пласира иновацију на тржиште. Да ли смо се ми добро повезали с предузећима која су спремна да купе идеју и проналазак, нову технологију? Мислим да нисмо. То је један од проблема који желимо да таргетирамо овим пројектом. И као што сам рекла, наши истраживачки резултати су невидљиви, ми немамо транспарентност онога што је достигнуто – истакла је Весна Мандић.

Универзитет Кремс из Велике Британије једини је универзитет у Европи који се искључиво бави континуираним образовањем и има велики број студената чији је просек година преко 40

КРЕАТИВНИ ЦЕНТРИ

У оквиру пројекта урађени су елаборати за формирање пет креативних центара у Србији. У њима ће, између осталог, бити организовани воркшопови, радионице и обуке како за средњошколце тако и за студенте, како би у креативном окружењу развијали своје идеје и учествовали у такмичењима. Јер кад млади имају повод зашто да се укључују и долазе у креативне центре, онда ће се „десити” и неки резултати. Планирано је да се у рад ових центара укључе студенти волонтери, као и студенти који ће имати неку мању стипендију за рад у центрима, јер је то најбољи начин да привуку младу популацију.

НАЈБОЉА СТУДЕНТСКА ИДЕЈА

У току су припреме за такмичење за најбољу студентску идеју, чији се почетак очекује у јануару следеће године. Такмичење ће трајати шест месеци.

– Имали смо добра искуства у претходном пројекту, где смо окупили 250 студената из региона, са 80 идеја. Одржано је шест локалних такмичења, а финално у Привредној комори Србије. Обезбедили смо и награде за студенте, а неки су већ ушли у процес формирања својих фирми – рекла је Весна Мандић.

 

ДУАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ: МЕДИЦИНСКА ШКОЛА „БЕОГРАД”

Из учионице право на клинику

Вероватно је највећа школа у Београду. У директном окружењу има већину наставних база у којима ученици обављају праксу, а ове године ће имати око 2400 редовно уписаних ђака и око 200 оних који су у програму доквалификације и преквалификације. Сваке године три хиљаде ученика похађа ову школу и највећи број оних који је заврше, а који се нису одлучили за даље школовање, одмах налази посао

– Најстарија смо, највећа и најтраженија школа у Србији – с поносом истиче директорка Нада Трифковић. – То није без разлога. Разлог је у томе што смо протеклих десет година покушали и успели да спојимо традицију, позицију усред Клиничког центра Србије и, што је најважније, Клинички центар и остале медицинске установе су пуне наших ученика.

А то је, заправо, циљ сваког образовања – да деца која се обучавају буду примећена као квалитетна и да се одмах запошљавају. У Медицинској школи „Београд” дуално образовање постоји већ неколико година. У време када га је пре две године премијер Вучић први пут поменуо на економском форуму на Копаонику, већ су иза себе имали три пројекта.

У Медицинској школи су одавно схватили да је циљ образовања примена оног што је научено у пракси, односно запошљавање. Значи да се комбинује образовање са запошљавањем, а не да се деца гомилају у служби за запошљавање. Зато су себи поставили циљ да њихови ученици буду примећени и аутоматски тражени чим заврше школу. Да би то добили, пошли су од потреба оних за које школују ученике. Посетили су све наставне базе и вртиће (јер образују и васпитаче), радили анкете и онда су утврдили шта им треба. Не само у овом тренутку већ какве су им потребе и планови у најмање пет наредних година. И шта је урадио колектив на челу са агилном директорком? Истраживали су наставне базе и на основу њих опремили школу. Послали су наставнике на едукацију и направили тим за праћење.

После опремања кабинета изједначили су програме и за слепе и за видеће, како их они називају, а онда су се окренули наставним програмима који дуго нису иновирани. Рецимо, програм за физиотерапеуте је донет још 1993. године. Одлучили су да застареле процедуре замене савременим – за то су добили и одговарајућу опрему, па сада једини на Балкану имају ученике који завршавају оно што је заиста потребно тржишту. А они који би требало да их запошљавају нису компаније већ здравствене установе и вртићи. Овде није битна терминологија, него суштина, а то је образовање за живот и рад, поручује директорка Нада Трифковић.

Као пример професионалног занимања у којем је неопходно имплементирати дуално образовање у Медицинској школи „Београд” истичу физиотерапеуте оштећеног вида, кадар који већ четири деценије једини на Балкану школују. Као предавачи за специјализоване предмете раде лекаре специјалисти, а практичну наставу за поједине профиле држе више медицинске сестре, које одводе ђаке на клинике где им је организована блок-настава. Тај дан ученици проводе на клиници, уместо у школи. И воле ту праксу јер облаче мантиле, а на одељењу их, рецимо, чека човек који је тек оперисао кичму. И сада треба да га подигнете, дате му терапију и нахраните га. Наравно, све то се ради уз присуство и наставника и особља у болници. Појави се лекар физијатар који пропише процедуру и онда деца четири године вежбају уз надзор. Дакле, суштина дуалног образовања је мање застареле теорије, а више вештине и њене примене. Зато, када заврше школу, немају трему и не праве грешке, јер на послу их чека само продужетак онога што су већ радили.

– Ја сам за то да се и у овом оквиру који нам је сада дат настава одвија квалитетно у кабинету, а да се повећа број часова практичне наставе на наставним базама. Ученик мора радити директно с пацијентом. Не може мени ученица гинеколошко-акушерског смера завршити школовање радећи само с лутком која симулира трудницу. Не можеш вежбати порођај и притисак на лутки, јер свака особа која дође је специфична. Живо створење те гледа, јауче, помера се, а лутка је статична. Ово су занимања где нема поправног, па мораш вежбати на живим људима.

Нове технологије захтевају сасвим нову обуку и зато су кабинети врло добро опремљени средствима и апаратима. За све су задужене клинике, с којима се сваке године прави уговор како би деца на њима провела што више времена. Наравно, под будним оком наставника практичне наставе. Закон не дозвољава да ученик буде сам, нити да до дипломе ради било коју процедуру самостално. Матурски испит је једини моменат током школовања када добије неку процедуру да уради, а да наставник који га је четири године учио у томе не помаже, већ га оцењује.

Оно како у Медицинској школи виде могућност да кадрови које школују не иду напоље, а да странци почну да долазе код нас, јесте да се крене с програмом превентиве и с више облика програма инклузије. Постојећи облици су преписани и нису добро имплементирани. Једни преписују фински модел, други норвешки, а то су изузетно развијене и богате земље. У Медицинској школи „Београд” постоје мања одељења с децом потпуно оштећеног вида и она броје по шест-седам ученика. Али њима је унутар школе пружена могућност да одређене предмете, попут историје или српског језика, слушају у редовним одељењима. Ради социјализације, ради дружења и да се осећају добро и прихваћено. А ако ђак сматра да анатомију треба да слуша у групи са шест ученика, где му наставник поклања посебну пажњу и показује сваку кошчицу, онда му се омогућава и то. Значи, има могућност проходности. И зашто, по мишљењу директорке школе, ови ученици често буду бољи на пракси?

– Ако се редовна одељења деле на две групе по петнаест ученика, код њих је то половина од шест, дакле, група броји само три ученика. Логично је да ће ученик из групе од три у току дана обрадити више пацијената него онај из групе од петнаест. И управо се преко ових података показало да треба смањити групе. Оно што ја предлажем јесте да инклузија прати потребе оних којима је намењена, а не да ми замишљамо шта треба и да стварност трпамо у теоретске моделе. Ако инклузија значи укључивање, онда ученик мора имати избор – каже Нада Трифковић.

Следећи корак који је пред једном од најбољих средњих стручних школа у земљи јесте да се избори за два нова, измењена и допуњена програма физиотерапеута-техничара, да њени ученици могу ићи директно на наставне базе вртића. Други је везан за радну терапију.

– То је нешто што је сада препознатљиво и ми коначно покушавамо да кренемо у превентиву. Пре свега код деце у предшколском узрасту, да се већ с њима ради правилно држање кичме, коригују равна стопала, рамена итд., јер ћемо тако спречити даље аномалије. А радна терапија се односи на све нас који седимо по девет сати дневно за рачунаром – и сви смо деформисани. Ту ја видим будућност дуалног образовања и ових профила. Ми бисмо већ са овим програмима, ако буде било разумевања, направили снажан корак у правцу превентиве. Имаћемо две ствари: здравију децу и здравије радно способно становништво. А онда вам је одмах јасно колике ће ту бити уштеде и колико ће бити повећана ефективност. Јер, да се не лажемо, свака аномалија кичме и те како утиче на менталне способности, концентрацију, енергију и мотивацију. Ту су непроцењиве уштеде.

Оног момента, убеђена је Нада Трифковић, када се убаци превентива, појавиће се и интерес странаца да се школују код нас. Њима је наш облик школовања јефтин, нама није. Зато и узимају наше кадрове, јер им се не исплати да улажу у овако квалитетно образовање.

СТРАНИ ЈЕЗИК

– Дала бих могућност да и наши ученици слушају изборни предмет и на страном језику, јер је много стручне литературе која још није преведена. Тим пре што би то пружило прилику и за школовање ученика из иностранства – каже Нада Трифковић.

ТЕОРИЈА И ПРАКСА

Пошто ученик не може ништа научити о трудници на лутки нити научити на свом здравом другару где и како треба да одради терапију, пракса на клиници је од пресудне важности за квалитет образовања будућих физиотерапеута, медицинских сестри, васпитачица и гинеколошко-акушерских и педијатријских сестара. Ипак, школа мора да се држи плана и програма и фонда часова теорије и праксе који је задат и који је у односу 60:40. Директорица школе се залаже да тај однос буде минимум 50:50.

(Уз овај антрфиле иде фотка мушких бабица уз коју ће ићи потпис – Мушке бабице: Тројица матураната летос су разбила предрасуде и стекла диплому Гинеколошко-акушерска сестра)

И КОМПАНИЈЕ И УСТАНОВЕ

– На састанцима о дуалном образовању и инсистирала сам да се дуално образовање не односи само на компаније већ и на установе. И зато мислим да код нас још постоји неразумевање шта оно заправо подразумева. У свим облицима – и на факултету, и у средњим школама, и на занатским занимањима – суштина дуалног образовања је да се пружи могућност примене знања. То се апсолутно односи на различите врсте знања и зато сам инсистирала: „Молим вас да се одмакнете од струга.” Јер, није дуално образовање само да ђак прави део кључа за Фијат.

Суштина дуалног образовања је мање теорије, а више вештине и њене примене… Ученик мора радити директно с пацијентом… Ово су занимања где нема поправног, па мораш вежбати на живим људима.

 

КОМБИНОВАНИ АПАРАТ ЗА БОЉИ УСПЕХ

Милош Милошевић, професор физикалне терапије и масаже, с поносом нам представља COMBO 4000, комбиновани апарат последње генерације који је произвела реномирана компанија BTL. Медицинска школа „Београд” је једина у региону која поседује овај уређај.

– На ову варијанту смо се одлучили због прегледног дисплеја и комбинације више апарата у једном – каже професор Милошевић. – Све процедуре су на једном месту, а видљивост је изузетно добра, што је од пресудне важности код наших ученика који слабије виде. Уређајем се врло лако управља, што нам омогућава да децу унапред припремимо за будућа радна занимања и радна места, јер овакви апарати ће врло брзо постати стандард у свим опремљенијим установама. Апарат омогућава обједињену ултразвучну масажу са сондом која светли када није добар контакт с кожом. Она спречава да се уређај прегреје и поквари, тако да је врло практична и за почетнике. Такође, постоји и изузетна ласер сонда средње јачине која покрива деведесет одсто индикација у физикалној медицини, значи – све оно што је нама потребно. Не покрива дерматологију и козметику, али ми се тиме нешто и не бавимо. Такође, постоје комбинације електропроцедура са ултразвучном главом, с вакуумом и све остале.

Комбиновани апарат се показао као изузетно трајан, с малим бројем рекламација и богатством процедура. Садржи и ласер, и ултразвук и електропроцедуре. Такође, може да се користи на више пацијената у исто време. Један од разлога због којег су узели апарат с вакуум-електродама јесте тај што се оне лакше постављају. Тиме се избегава постављање повески и сагињање – каже Милошевић и истиче још једну битну чињеницу:

– Ова донација отвара нове шансе за дуално образовање, у којем смо већ корак испред свих. Апарат могу да користе не само деца оштећеног вида него и сви ми, као и бивши ученици – истиче наш саговорник.

У Медицинској школи били су изузетно узбуђени када је комбиновани апарат стигао и прижељкују да уз више оваквих уређаја опреме неколико оваквих кабинета. Међутим, кажу, за почетак и ово је сасвим довољно.

 

НАДА ТРИФКОВИЋ, ДИРЕКТОРКА МЕДИЦИНСКЕ ШКОЛЕ „БЕОГРАД”

Отварање врата за будућност

Нада Трифковић је академик и доктор дидактичко-методичких наука. Активна је и као предавач на високошколским установама, где је реализовала више од десет програма, годинама пише и објављује текстове који се тичу унапређивања рада наставника и школа и учествује као предавач на семинарима и саветовањима. Управо је објавила и промовисала књигу под називом „Нове улоге наставника у школи која учи – Међународни стандарди и национални оквири”, у којој низом упоредних истраживања говори о томе како треба да изгледа наставник 21. века и како наши наставници да ухвате корак. Тврди да тајна успеха Медицинске школе „Београд” сигурно није само у чињеници што је окружена водећим клиникама и у томе што је директорка школе амбициозна.

– Ствар је у томе што смо направили оно што би требало и сви други да направе. Ми сваке године формирамо тим за праћење и на нашем сајту објављујемо колико завршених ученика налази своје место у струци. То је суштина. Шта значи хвалити се да си сјајно ишколовао ученике, иако можда и јеси, када знаш да су они неупотребљиви ако две године не остану у струци! Толико технологије иду напред да не можете пратити корак.

Шта сте урадили да спречите неповољан сценарио?

– Тамо где смо препознали потребу тржишта ишли смо на три нивоа, како бисмо имплементирали неке облике дуалног образовања. Најпре, куриозитет моје школе је школовање слепих и слабовидих лица, а то су сјајне личности. Специфичне и упорне. Њима је, због социјализације, важно да заврше школу и некада су имали скраћени програм, али сам с министарством издејствовала да буду равноправни у потпуности са осталом децом. Не може у дипломи да пише „физиотерапеут оштећеног вида”. Много је било муке да се то исправи, a да би то успело, било је неопходно да се исправе програми. А осим неколико за струју везаних физикалних процедура, ученици оштећеног вида раде једнако, ако не и боље од других, јер њима је бог дао тактилну перцепцију. Недавно смо, након посете министра Вулина, добили апарат на којем ће моћи да раде заједно са осталим ученицима. То је апарат будућности и има га само једна установа у Србији, а ми већ обучавамо децу за рад с њим. Моје је било да стратешки то препознам, напишем пројекат и молим донаторе. Зато је министар Александар Вулин и помогао, јер већ три године министарство рада нама опрема кабинете за слепе и слабовиде ученике.

Награду града Београда као најуспешнија у образовању добили сте јер сте школовање слепих и слабовидих лица подигли на завидан ниво, какав немају ни много развијеније европске државе.

– Ми имамо јединствени кабинет рачунара са звучним репродуковањем текста, јер када смо изједначили програм, ова деца су могла да прате све осим наставе информатике. А данас, ако ниси информатички писмен, полуписмен си. Знамо да литература касни, а могућности на интернету су изузетно велике. Зато смо набавили компјутере са звучним анридерима, што значи да све оно што укуцамо на екран добијају као повратну звучну информацију. Тако су први пут у животу добили свој прозор у свет, на начин који је њима прилагођен. Затим смо набавили штампач на Брајевом писму, а после дугог праћења шта нам је још потребно схватили смо да они имају проблема са анатомијом и географијом, па смо набавили још један изузетан уређај – рељефни штампач. То је изузетно скупа технологија папира која им омогућава да ове предмете могу учити тактилно. И то је стварно нешто што нема нико. Када је дошла делегација из Шпаније и када су видели какав кабинет имамо, рекли су: „Ми треба да учимо од вас. Ово је будућност.”

Кажете да на свом путу нисте увек наилазили на разумевање?

– У том кабинету смо запослили слепо лице, нашег бившег ученика, који је после завршио факултет и који је за ове три године обучавао наставнике и ученике, али и 184 слепа лица у Србији. Рекла сам и иза тога стојим – ми смо овај кабинет добили за наше ученике, али интернет треба свим слепим лицима. И онима који студирају и онима који траже посао. Зато смо потпуно бесплатно отворили термине, па смо за неке студенте скидали лекције са интернета и штампали их на Брајевом писму. Да вам не причам да наша деца сада имају и Фејсбук. Јако им је стало до тога, јер реч је о генерацијском тренду, а они су и ту постали равноправни. Сада неће да иду кући – када заврше редовну наставу, силазе и моле „Могу ли само да проверим да ли ми се неко јављао на Фејсу”. Значи то њима. Награду сам добила и због тога што сам овај кабинет бесплатно отворила целој Србији и то је једна лепа прича.

И ту долазите до једне лоше ствари на коју нисте рачунали.

– Све ово сам урадила из најбоље жеље да применим тај облик дуалног образовања, да радимо за потребе тржишта и да не каснимо. Али, признајем да нисам очекивала да ће децу која заврше нашу школу „отимати” и одводити у иностранство и да ће у нашој земљи постојати агенције које их обучавају да за три месеца савладају неки страни језик и оду. Ја сам преплављена мејловима из Норвешке, Финске, Немачке и Шпаније, у којима траже моје ученике. И сви нуде уговоре на годину, на три године, зато што добијају готов кадар, а ми смо тренутно једини који га школују за реалне потребе у Европској унији. То ме негде стигло, јер не могу да спречим ученика који овде добија могућност да ради у струци, али за плату од 400 евра, да тамо у старту добије 1800.

Па постоји ли неко решење за овај проблем или ћемо и у овом случају остати без квалитетних стручњака које смо ишколовали?

– Има неколико клиника којима сам предлагала да наши ученици одмах улазе у развојне тимове, да иду у размену, а не да раде. Ту сам негде нашла малу могућност да оду и да се врате. Тога има у програмима размене. Рекла сам им: „Дајемо вам квалитетан производ. Упакујте га у тим за размену”, а размена значи да ће они отићи на обуку, али и да ћемо добити одређене донације у опреми и да ће се та деца вратити како би радила на њој. Ту сам негде затворила круг који ме је затекао.

Сваке године у генерацији примате 12-13 ученика који су слепи или слабовиди, тако да их укупно имате педесетак. Каква је њихова перспектива када заврше школу?

– Ту водим још једну борбу. Остало је уврежено мишљење да су добри масери, а није добро сводити их на то. Они јесу сада добили диван салон за масажу у којем се запошљавају слепа лица и то подржавам. Али, постоји и трогодишња школа за масере. Масажа је тек једна од пратећих процедура физиотерапеута. Немојмо дипломираног физиотерапеута сводити на ниво масера, јер је много квалитетнији, много стручнији, дуго се школовао. Ја се борим да они буду радни, дечји или превентивни физиотерапеути. Било би сјајно да их убацимо у све вртиће, јер ми школујемо и васпитаче. Ми пратимо потребе предшколских установа и аутоматски у програму имамо и то што долази и што њима треба.

Између осталог, њима ће бити потребан превентивни физиотерапеут. Вероватно немате представу шта значи та инклузија за децу, то да наш обучени и школовани физиотерапеут добије место у вртићу да ради. Онда би он био физиотерапеут, а не масер који ће зарађивати 700 динара дневно. Ако хоћете нешто истински да урадите за њих, дајте им стварну равноправност. Замислите шта би то значило за децу у вртићима. Прво, она би се упознавала с лицима са инвалидитетом, што је сјајна прича о схватању различитости. Друго, наши физиотерапеути су изузетно квалитетни, а треће, могли би, кроз игре и процедуре да у вртићима квалитетно праве превентиву свих деформација, јер могу и без прегледа, тактилно да решавају те проблеме.

Интересантно је да се, као неко ко долази из друштвених наука, доста добро сналазите у специфичној области као што је медицина.

– Моје иницијално занимање је професор филозофије и социологије, потом сам завршила специјализацију менаџмента у образовању на Факултету организационих наука и Филозофском факултету, па сам редовне докторске студије завршила на Учитељском факултету. То је један можда чудан, али за ово што радим добар микс.

Оно што одмах пада у очи када се уђе у зграду Медицинске школе су бројни панои, који сведоче о изузетно живој међународној размени у коју је укључена. Какве бенефите она доноси?

– То је нешто што је неопходно и на делу је шест облика међународне сарадње. Ми смо, као једина школа из Србије, укључени у пројекат Е-медика, који је започела медицинска школа из Задра, где се раде и презентују пројекти примењиве медицине на нивоу ученика. Рецимо, спремате се за помоћ инвалидима у пливању или за пружање прве помоћи у различитим условима. Ми ћемо управо сада понудити пројекат препознавања прве помоћи у случајевима терористичких напада, јер ту има седам-осам различитих облика ургенција. И треба, ако се нађеш у таквој ситуацији, препознати шта треба да се уради – овога ћеш само исправити, овоме ћеш дати дисање, овога ћеш оставити… Све то је врло значајно.

Затим, сваке године нам долазе студенти педагогије и андрагогије из Норвешке који се укључују у наш рад и то је сјајна прича. Они, а то би требало да уведемо и ми, имају преквалификације и доквалификације у школама за пунолетне особе и од њих добијамо искуства шта се све ту може урадити. Са Савезом слепих Шпаније имамо већ дугогодишњу сарадњу и они нас изузетно пласирају у својим медијима. Била сам, рецимо, гост њихове националне телевизије и леп је осећај када видиш како тамо хвале оно што ми радимо и како су импресионирани оним што су видели код нас. Дивно сарађујемо и с Ротердамом и сад баш правимо програм преко њиховог Института за параплегичаре и Војномедицинске академије. То ће бити јако занимљиво. Они ће долазити код нас јер физиотерапеути ту доста могу да допринесу, а наши ученици да препознају. Сарађујемо у свему што препознајемо као потребу реалног живота.

Тако ја видим будућност. Образовање, генерално, има улогу да припреми, обучи, научи, опскрби младе људе да производе будућност. Ми морамо изаћи из прошлости и ухватити корак са остатком света – поручује саговорница „Просветног прегледа”.

Стране припремио Небојша Бугариновић

 

 

ЈУБИЛЕЈ МАТЕМАТИЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ: ДИРЕКТОР СРЂАН ОГЊАНОВИЋ

Дух и таленат – трајна инспирација

Размишљамо о онлајн настави – има много препаметне деце широм Србије којој се не пружају услови за учење, јер родитељи не могу да им плаћају школовање у Београду. То планирамо да урадимо наредне две-три године, али пре тога треба да решимо питање финансирања тог пројекта

Врло често се деси да ђаци поставе незгодно питање и да наставник замоли да на то одговори следећег часа. Или, сваком може да се деси да погреши кад пише на табли и онда ђаци интервенишу да се то исправи. А за то би у некој другој школи можда били кажњени јер се праве паметни, па исправљају професора

На прослави јубилеја била нам је и министарка за државну управу и локалну самоуправу Ана Брнабић, која је добила задужење од владе да заједно с министром просвете Младеном Шарчевићем направи план да се ИТ развије кроз школе и неформално учење

Једна од школа у Србији на коју смо нарочито поносни прославила је 19. септембра 50. рођендан у кругу своје школске породице и гостију из земље и региона. Почеци су били скромни, на први конкурс се јавило свега троје ученика и тек из трећег пута окупило се 56 ђака прве генерације који су потом сјајним резултатима утабали пут славе Математичке гимназије, школе од посебног националног интереса у Србији, која је током деценија израсла у расадник бриљантних и даровитих ђака, не само за математику већ и за физику, хемију, астрономију…

Мало-мало па у јавности одјекну имена освајача медаља с престижних такмичења и оних који су се у великој конкуренцији изборили за упис на Оксфорд, Кембриџ, Харвард, МИТ… или нас обрадује вест да су постали део светске научне и истраживачке елите и изградили каријеру у престижним компанијама.

Од 1966. до данас дипломирало је 7.000 ђака, 500 их је касније докторирало, а на већим међународним олимпијадама ученици ове школе освојили су 480 медаља и бар још толико на другим светским надметањима знања. Тако то звучи језиком бројки, а како све изгледа из визуре првог човека ове куће знања и успеха, за „Просветни преглед” прича директор мр Срђан Огњановић, који је на челу Математичке гимназије од 2008. године.

Пола века школе од посебног националног интереса, јубилеј вредан пажње и коментара у два смера, с погледом у прошлост и плановима за будућност.

– Почели смо од нуле, али су временом пристизали резултати ученика, који импонују, мада су такмичења на другом месту и много је важније да су ти ученици касније постали сјајни стручњаци, професори универзитета… Наши ђаци су дали и допринос светској науци, а битно је да смо стално били предводници, прва школа у тадашњој Југославији у којој смо увели програмирање и оно што се данас назива информатика. Први компјутер који је дошао у школу је био овде, по нашим плановима и програмима су прављени планови за остале за средње школе, а наши професори су аутори уџбеника и збирки задатака из математике и физике…

Што се тиче планова, доста размишљамо о онлајн настави, има много паметне деце широм Србије којој се не пружају услови за учење, јер родитељи не могу да им плаћају школовање у Београду. То планирамо да урадимо наредне две-три године, али пре тога треба да решимо питање финансирања тог пројекта.

На шта сте посебно поносни и где видите простор за унапређење?

– Мислим да могу слободно да кажем да је то дух Математичке гимназије, за који верујем да ни у једној другој школи не постоји као код нас, дух у смислу односа између ученика и наставника. То је прави академски, колегијални, однос од првог дана – зна се ко је наставник, а ко ученик. Али, када се ради, онда се ту не прави питање. Наши ученици имају велику помоћ наставника, па и обрнуто. Врло често се деси да ђаци поставе незгодно питање и да наставник замоли да на то одговори следећег часа. Или, сваком може да се деси да погреши кад пише на табли и онда ђаци интервенишу да се то исправи. А за то би у некој другој школи можда били кажњени јер се праве паметни, па исправљају професора. Код нас је, баш напротив, то добродошло.

Управо сте дали шлагворт и пола одговора за следеће питање које се тиче Вашег коментара „да је знање једини ауторитет у гимназији и да је сујета слабост” – има ли уопште сујете међу ђацима и наставницима МГ?

– Има, али то је занемарљиво. Посебно ме радује кад се иде на велика међународна такмичења… очекивао би човек да међу њима влада нека суревњивост, али они толико помажу једни другима, договорају се и много се радују успесима својих другова. Кад неко освоји медаљу на олимпијади, цело одељење одушевљено слави.

У чему је тајна успеха Математичке гимназије – у чаршији кажу да је лако с даровитим ђацима, је ли уистину тако?

–Није, много је теже радити с даровитим него с просечним и осредњим ученицима. Наши наставници морају добро да се приремају за сваки час јер су стално изложени питањима и додатним захтевима. Тајна је у кохезији и у томе што имамо велики број, тридесетак, наставника који су овде били ученици, укључујући и мене, на пример. Сву љубав коју су својевремено наши професори уграђивали у нас преносимо сада на млађе ђаке и то много значи.

Математика и природне науке које „негујете” у школи заправо су баук за многе ђаке. На који начин им помоћи да превазиђу тај страх у другим школама?

–То није лако, али, кад то кажем, полазим од реакција наших ђака, које могу да буду просто невероватне другим људима. Често од њих чујем у ходнику да су учили историју, хемију или биологију па су се уморили, а онда узели два- три задатака из математике да ураде, да се мало освеже и онда се врате на друге предмете. Математика је њима радост, задовољство, вештина духа које други предмети не поседују. Проблем је код математике што мора да се заволи и да се ради систематски, јер ако се једна лекција прескочи, следеће се ослањају на њу и зачас се направи огромна шупљина у знању. Математика тражи и концентрацију, а нажалост, наша деца то све мање имају.

Занимљива је Ваша изјава да је потребно више математичких гимназија у Србији, јер сматрате да има доста талентованих ученика и наводите примере других земаља. Од чега или кога судбина те иницијативе зависи?

– Бугарска је добар пример, велика је као Србија, можда чак и мања, а има 25 математичких гимназија. То је неминовност. На прослави јубилеја била нам је и министарка за државну управу и локалну самоуправу Ана Брнабић, која је добила задужење од владе да заједно с министром просвете Младеном Шарчевићем направи план да се ИТ развије кроз школе и неформално учење. Причали смо на ту тему и она је понудила да се неко из гимназије и наших бивших ђака укључи са свежим идејама да то унапредимо.

У средњој школи се поставе основе свих фундаменталних знања. Врло често код нас долазе наши ђаци који су сада професори на Оксфорду, Кембриџу, негде у свету – сви они радо дођу и одрже понеко занимљиво предавање. Од свих сам чуо реченицу да су „све најважније што су научили у животу, научили у Математичкој гимназији”. И зато мислим да би било јако добро да се оснује још једна математичка гимназија, јер талената нема само у Београду, има их и у Тутину, Лебану, Сенти, Суботици…

Али, не можемо то преко ноћи да решимо, па да кажемо, сад од септембра ћемо да оснујемо још неку МГ. У Србији математичка одељења постоје у гимназијама у Новом Саду, Сенти, на мађарском језику, има их и Краљево, Ваљево, Ниш и Крагјевац.

Оно што Математичку гимназију издваја од осталих школа је управо добра комуникација с негдашњим ђацима, а међу предавачима неретко су и имена са светском репутацијом. Због чега је то важно?

– Мислим да је то присутно и у другим школама, али не верујем ни приближно као код нас. Имали смо веома угледна имена, министре, градоначелнике из наших редова, али и са многих светских универзита, где су сјајни професори, из великих компанија, Фејсбука, Мајкрософта, Сони Ериксона, БМВ-а… Они су, пре свега, пример за углед садашњим ђацима да могу да виде да се радом и упорношћу оствари сваки циљ. Ми понекад имамо и њихову финансијску подршку.

Наши бивши ђаци представљају моћ, јер међу њима има око 500 доктора наука широм света и њихово мишљење мора да се уважава. Кад професор Влатко Ведрал дође са Оксфорда, много значи, јер он је најцењенији физичар нашег порекла. У квантној физици је међу 10 водећих на свету.

Наставља ли се тренд одласка најбољих матураната на престижне универзитете у Европи и свет?. Како гледате на ту појаву?

– Наставља се и ја их подржавам у томе да неко време буду у иностранству па да се врате у Србију, да нешто науче, стекну познанства и искуства и да се онда врате да помогну. Стално им говорим да не мислим да је добро да оду на студије у иностранство и да су наши факултети врло квалитетни, математика, физика, ЕТФ и да уопште не заостају за Кембриџом, Оксфордом, МИТ-ом… Лепо је кад неко има 19 година па добије стипендију, предају му нобеловци и стручњаци или слуша предавања у кабинету где је предавао Исак Њутн. Њима то значи и тешко их је одговорити.

Али, ако бисмо причали о докторским студијама, оне су тренутно на прилично ниском нивоу и добро је да иду у свет, на студије…

Дотакли смо се и теме о одливу мозгова, то је озбиљан феномен који хитно захтева одговор државе?

–То је светски процес који не можемо лако да зауставимо. Мале земље тешко то могу да реше. Рецимо, у Бугарској, чујем од колега, одлив је невероватан. Иронија је, кад бисмо били у ЕУ, за годину дана бар милион би отишло, то су они који овде немају посла, способни, млади, вредни, који сада не могу да оду јер немају радне дозволе. С друге стране, нама су млади највеће богатство и највећи потенцијал који имамо је таленат тих људи.

Ако имате замерки, шта Вам највише смета у нашем образовном систему?

– Систем је много инертан и не прихвата добра решења и иновације. Морали бисмо много више слободе да дамо школама да изаберу неке програме и да наставници имају аутономију да одређени број часова посвете некој теми за коју сматрају да је важна. Са више аутономије у школама мислим да би наставници били задовољнији, а и ученицима би било интересантније. Немогуће је да сви ђаци у свим школама на исти начин размишљају, мора да има неке разлике. То бих предложио да се уведе.

Олга Николић

ИДЕЈА ВЕЛИКИХ УМОВА

Гимназија која је почела да ради као трогодишња средња школа данас у свом саставу има и талентоване ученике седмог и осмог разреда, а викендом се настава организује и за предшколце и заинтересоване основце. Све је почело пре пет деценија иницијативом групе београдских професора и научника, на челу са академиком Војином Дајовићем, који су следили идеју највећег математичког ума 20. века Александра Николајевича Колмогорова, који је сличну школу основао у Москви годину дана раније.

ИЗВОЗ СОФТВЕРА

Сваки дан се чује да би 20.000 или 30.000 програмера могло моментално да нађе посао у Србији. То су одлично плаћена и веома перспективна занимања. Младима омогућава напредовање и четири-пет пута веће плате у односу на просек, малтене као на Западу. При томе раде оно што воле и врло лепо зарађују. Процењује се да је извоз софтвера сад престигао малине и да ће идуће године бити бољи од извоза кукуруза и да ће Србија за неку годину постати најпознатија по извозу софтвера, а ту нема трошкова и улагања. Имате само паметне младе људе и један лаптоп. То је будућност, али, да би се дошло до тога, мора да се крене с децом на још ранијем узрасту, каже Огњановић.

ПАРЕ ОДЛАЖУ РЕФОРМУ

О реформи гимназије се прича од демократаских промена, али свака нова влада је то одлагала и препуштала следећој – то је јако велик проблем и захтева много новца, јер морају да се пишу нови програми и уџбеници, да се школе опреме, наставници обуче, а то све кошта. Све се одлаже и само се раде мале козметичке ствари иако би ствари морале да се покрену. Верујем да није у питању добра воља, већ то што доста кошта. И мислим да држава у овом тренутку није у ситуацији да то уради, песимиста је директор Математичке гимназије.

 

ИНТЕРАКТИВНА ТАБЛА

У контакту с „публиком”

Структура информационог друштва, ментални склоп и визуелност младе генерације, брзина руковања информацијама, као и доминантни педагошки принципи захтевају и примену интерактивног алата у образовном процесу

Интерактивна табла је информационо-комуникациони технолошки уређај који уједињује рачунар, пројектор и платно у један образовно-технолошки систем. Уз помоћ овог система табла постаје велика осетљива површина с које је могуће управљати рачунаром. Уз помоћ специјалне оловке или додиром прста могућа je свака операција на пројектованој слици. Интерактивна табла је најпре почела да се примењује у пословном животу, али се брзо испоставило да је примена могућа, штавише – пожељна и у образовању. У случају интерактивне табле интерактивност се остварује у потпуности, пошто овај уређај пружа наставнику слободу у извођењу часа, јер га не оптерећују миш и тастатура. Слика је осетљива на додире и уз помоћ специјалне оловке или простим додиром прста могуће је извести операције које су функције миша (леви клик, десни клик, дупли клик, померање, итд.), а помоћу виртуалне тастатуре и препознавања рукописа замењује се класична тастатура. Taко је наставник све време поред пројектоване слике и с тим ток предавања постаје непрекидан и природан.

Интерактивна табла се појавила на прелазу између oсамдесетих и деведесетих година прошлог века на обукама мултинационалних компанија. Висока цена и недостатак садржаја су били главна препрека да се овај уређај користи у образовању. После 2000. и драстичних унапређења цена интерактивних табли, постала је доступна, а структура, инсталација и примена су постали једноставнији и тако је, заједно са интернетом и рачунарима, почела масовнија примена у образовању. Битно је да се примена интерактивне табле, као и свих других савремених средстава у образовању младе генерације, укључује постепено, интегрисано и да је примена заснована на игри.

Интерактивна табла подржава већину модела наставе у учионици. Нарочито је ефикасна када се примењује у мањој групи, која се заснива на интерактивности и на активности чланова. Примена интерактивне табле у школским активностима развија дигиталну писменост, као и бројне вештине ученика. Адекватна примена интерактивне табле подстиче мотивацију учесника у настави (ученика и наставника), а повећава и ефикасност наставе.

Уз помоћ интерактивне табле се поставља питање које активира ученике на одговор и на постављање нових, а с тим омогућује ефикасан и активан пренос нових информација и боље савладавање путем понављања. Централну улогу добија интерактивни садржај, који одређује одговарајући темпо наставе. Интерактивна табла је погодна за коришћење уместо класичне табле, с тим да су боје, форме и слике доступне у неограниченом броју. Сачуване слике, цртежи на табли омогућују бржу репродукцију садржаја за време понављања. Интерактивна табла се може применити у следећим моделима: разне активности ученика код интерактивне табле (решавање задатака, презентација, објашњавање); појединачан рад, рад у пару и групи, с рачунара на који је прикључена интерактивна табла (решавање задатака, презентација, објашњавање); појединачни рад, рад у пару и групи, користећи додатке интерактивне табле (реакцијски системи, табла за писање).

Поред унапред припремљених материјала, уз овај алат је могућа примена и материјала који се финализују на часу, додатним писањем, брисањем и уметањем разних елемената. У систему је могуће чување слика и графикона које би предавач тешко могао нацртати. Приказивањем тих слика за време предавања, предавање „заживи” и више привлачније је.

Можемо побројати највеће предности образовног модела где је уведена интерактивна табла: настава је интерактивна, ученици се укључују у процес наставе и у раду код табле на занимљив и ефикаснији начин. Сакривањем садржаја уз помоћ интерактивних „ролета” остварује се постепени пренос информација, који омогућује ефикасније учење, већу мотивацију, самим тим и већу пажњу и дисциплину ученика. Један део алата софтвера интерактивне табле омогућује спајање функција класичних и интерактивних табли (позадина с линијама, квадратирана табла, табла с котама). Предавач приказује материјал тако да га не везује на монитор рачунара, а погледом може да контактира с публиком.

Наставник може да модификује и да помера објекте на површини интерактивне табле. Ова флексибилност омогућује гласно размишљање за време излагања. Могуће је чување креираног материјала, поновљено коришћење, слање, штампање и постављање на интернет. За време предавања могуће је приказивати слике табле или снимке целих процеса с претходних часова. Поред тога, материјали се могу мењати, развијати и допунити. Интерактивна табла уклања недостатке класичне презентације, када је темпо превише брз, јер наставник за време презентације објашњава, црта, премешта, открива елементе, док код класичне презентације мења слајдове уз помоћ кликтања. Ова метода даје довољно времена ученицима за праћење процеса, за боље усвајање градива и за прављење скица. Интерактивна табла се најефикасније примењује у учењу језика, као и у природним наукама (нарочито математици и физици). На информатици се најефикасније користи код учења коришћења разних софтвера.

Интерактивна табла се може користити у различитим образовним активностима, на пример за приказивање филмова, анимација и експримената (који због свог обима, техничке неопремљености школе или опасности по децу не могу бити изведени на лицу места). Ово је нарочито примењиво у настави физике, која је пре свега очигледна наука. Исто тако, погодна је и у приказивању материјала образовног карактера и презентација (у већини случајева PowerPoint) – све чешће се приказује презентација која је креирана у софтверима интерактивних табли. Ту спада и приказивање и примена (учење) образовних софтвера. Лична примена и физички контакт (додир, нарочито први пут) за ученике је важан и трајан доживљај. Учење коришћења дигиталне табле се одвија уз помоћ игре. И рачунарске (дидактичке) игре омогућују усавршавање коришћења интерактивне табле. Погодна је и за учење разних корисничких софтвера: интерактивна табла је компатибилна са осталим софтверима, почевши од оперативног система, све до браусера. Погодна је за приказивање разних операција у корисничким софтверима, као што су Word, Excel и PowerPoint, али и за сурфовање на интернету – зна се да је интерактивна табла управо осетљива, увеличана и пројектована слика рачунара. С тим је могуће и коришћење интернета на интерактивној табли (ако је рачунар подешен и поседује одговарајуће хардверске елементе), у комуникацији путем интернета код табле: мејл, четовање, телефонирање, видео-конференција…

Највећа предност интерактивне табле у образовању је то да ученици виде велике и живе слике, у контаку су с материјалом (виртуелни материјал и осетљива површина табле) тако што прстима или специјалном оловком померају слова, бројеве, речи, уписују тачан одговор, откривају решења задатака… Све то доприноси ефикаснијој настави с мотивисаним учесницима.

На основу неких истраживања, може се констатовати да мали број наших школа поседује интерактивну таблу. Наставници мало знају о могућностима и о ефикасности интерактивне табле. Главна препрека код куповине су, у већини случајева, лоша финансијска ситуација школа. Постоји намера неких наставника, нарочито млађе генерације, да се обуче за коришћење ИТ у настави, као и за креирање едукативних садржаја путем софтвера интерактивне табле. Предуслов примене интерактивне табле у образовању свакако је основно хардверско и софтверско предзнање наставника, као и познавање енглеског језика.

Само опремање школа интерактивним таблама не значи да се аутоматски подиже ниво и квалитет наставе, нити да се она обогаћује, па чак ни да се уопште користе у настави. Да би до тога дошло, неопходно је обезбедити обуку наставника, као и њихово освешћивање за доживотно усавршавање и праћење трендова у образовању. Други проблем који се мора превазићи је обезбеђивање неопходне логистике наставницима који користе интерактивне табле, а то се, пре свега, односи на стварање образовних ресурса на српском језику, као и одговарајућих софтверских пакета који се могу користити у раду с паметним таблама. Неки софтверски пакети постоје у нашој земљи, али су незнатни у односу на непрегледне онлајн ресурсе у свету. На пример, Смарт табле имају близу 7000 доступних различитих наставних садржаја и лекција. Такође, недовољно познавање могућности интерактивних табли умногоме умањује потенцијал које ове табле имају. Стога, велики брендови у свету пружају и стално доступну обуку и усавршавање наставника за коришћење интерактивних табли, док је у нашој земљи то врло ограничено (на свега неколико акредитованих семинара) или на површне презентације (једна до две) које компаније – увозници интерактивних табли реализују у школама. Остало је на самим наставницима, на њиховој индивидуалној мотивисаности и самоиницијативи.

Мр Ивана Петровић

Економска школа, Ниш

ПРЕДНОСТИ

Масовнија примена интерактивне табле у школама се бележи од 2002. године у Енглеској, Шкотској, Новом Зеланду, Канади и у Сједињеним Америчким Државама. Ако се упореди примена електронске табле у образовном процесу с претходником (рачунар, пројектор, бела табла или платно), може се констатовати да је највећа предност овог уређаја потпуна интерактивност елемената наставе (наставник – ученик, ученик – градиво, ученик – наставна средства.). Интерактивност у случају рачунара, пројектора, беле табле или платна се остварује са одређеним потешкоћама, јер наставника у овом случају у великој мери тастатура и миш ометају у интерактивности.

СИСТЕМСКО ОБУЧАВАЊЕ НАТАВНИКА

Да би интерактивне табле у потпуности пружиле своје потенцијале у школама у Србији, неопходно је системско обучавање и оспособљавање наставника (како техничко, тако и дидактичко-методичко) за рад на њима, али и обезбеђивање неопходних образовних ресурса на српском језику. Министарство просвете би требало да покрене акцију повезивања школства с програмерима који би могли да направе одговарајуће софтвере из разних наставних области, као што су то урадиле њихове колеге у другим земљама, првенствено енглеског говорног подручја. Ти софтвери треба да су лако примењиви у настави на нашим просторима и у нашим условима, да би се пружила неопходна подршка оним наставницима који су мотивисани за примену ове технологије у подизању квалитета наставе, али и да би се полако укључивали и остали.

 

 

 

Подели

Facebook
Twitter
LinkedIn