У клупама девет стотина хиљада ученика
Просветари први на реду за повишицу
У нову школску годину запослени у просвети и школарци крећу с новим министром Младеном Шарчевићем и наслеђеним изазовима, а појачане синдикалне активности њихових сталешких организација ни овога пута нису изостале уочи поласка у школу. Министар просвете, науке и технологије је најавио темељне промене у просвети, уз коментар да „када држава жели себи бољитак, мора да крене у реформе које почињу од образовања”. Његова изјава да је „реформа просвете државни пројекат”, а „образовање приоритет, посебно дуално образовање”, подудара се с дугогодишњим захтевима запослених у просвети да образовање заиста добије статус који му припада да би могао да преузме улогу „локомотиве друштвеног развоја и просперитета”.
Шарчевићеве речи помно прате запослени у просвети, који се деценијама жале на лош материјални положај, услове рада и плате, које су за 17 одсто ниже од републичког просека. Док је просечна зарада у јулу у Србији износила 46.280 динара, у образовању је била 39.500, „упркос чињеници да је у том сектору око 80 одсто запослених с високом стручном спремом”.
У добре вести спада и информација да је стотину школа широм Србије реновирано и реконструисано и да је у плану и изградња потпуно нових храмова знања. У категорији позитивних активности ресорног министарства је и податак да су за 45.000 ученика слабијег материјалног стања припремљени бесплатни уџбеници. Биће обезбеђене и школске књиге које недостају на језицима националних мањина, а споразум који су потписали донедавни министар Срђан Вербић и директор Завода за уџбенике Драгољуб Којчић с представницима савета осам националних мањина гарантује да ће и ђаци припадници тих мањина добити уџбенике на матерњем језику који им недостају.
Школска година је почела на време, без штрајка, како су синдикати и обећали, али протестних окупљања уочи првог септембра је било. На скупу који је организовала Унија синдиката просветних радника Србије, са симболичним насловом „Пет минута до 12”, желели су још једном да скрену пажњу на нагомилане проблеме у просвети. Најургентније теме су, као и годинама уназад, технолошки вишкови, формирање одељења по новим правилима, финансирање школа и обрачун плата за годишње одморе.
И лидери остала три репрезентативна синдиката – Синдикат образовања Србије, ГСПРС „Независност” и Синдиката радника у просвети Србије – нису седели скрштених руку, па су 29. августа најавили да ће ићи на штрајк упозорења ако до 20. септембра не буде исплаћена разлика за погрешно обрачунате зараде за време годишњих одмора, која износи од 3.500 до 5.500 динара по запосленом. По синдикалној рачуници, коју просветна власт признаје, на овај начин им је закинуто 416 милиона динара.
Министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић, који је ресор преузео 12. августа, петог радног дана састао се са синдикалцима и рекао да су њихови захтеви реални, да морају да се испуне, али да не могу да се реше преко ноћи. Подсетио их је да су њему и његовом тиму дали рок од 100 дана да нешто уради и да зато рачуна на њихово обећање да ће школска година почети на време. Он је већ најавио да ће у септембру просветним радницима бити исплаћен дуг од 416 милиона динара и да у октобру могу да очекују повишицу, која је званично најављена и у српском парламенту. „Бићете први на реду за повишицу, а проценте и формуле одредиће влада и Министарство финансија”, поручио је Шарчевић.
Према неким прорачунима, у Србији најмање 9.000 просветних радника нема пун фонд часова, а тај број се, сматрају синдикалци, може још повећати применом Правилника о стручној спреми и упутства о формирању одељења. Министар Шарчевић ипак процењује да ће „укрштањем” слободних места, тамо где је то могуће, и пензионисањем оних који су стекли услов за пензију, моћи да се збрину они без дела норме или технолошки вишкови.
У ком проценту ће се то остварити, знаће се наредних дана, када „Доситеј”, нови информациони систем у просвети, који је недавно кренуо да ради пуном паром, обради прикупљене информације и све запослене поименце преброји. По бројкама из УСПРС из новембра, од 115.000 запослених у Србији, 89.000 има пуну норму, а њих 120 је остало без иједног јединог часа у школи.
После двомесечног распуста око 900.000 основаца и средњошколаца биће у школским клупама. Стресирање због оцењивања још неку недељу неће бити на видику, па ће имати сасвим довољно времена да се навикну на обавезе о којима сигурно нису много размишљали за време лета. Досадашњој армији ученика придружило се од јесени и скоро 70.000 првака широм Србије, који су с првим школским звоном и званично постали школарци.
Запослени у образовању сматрају да ће први тест који ће сигнализирати да ли ће просветни Гордијев чвор почети да се распетљава за време мандата новог министра моћи ће да се назре већ приликом сечења буџетског колача за нову календарску годину.
Олга Николић
ПОЛОВНИ УЏБЕНИЦИ НА ЦЕНИ
Беспарица је последњих година променила навике родитеља да купују нове уџбеничке комплете својој деци, па је тржиште половних уџбеника постало посебно занимљиво. И док су ретке бесплатне размене у школама, трговци половним школским књигама задовољно трљају руке и због праксе да за два донета уџбеника родитељи могу да добију један. Другу морају да купе. Новим законом је прописано да ће тек за четири године бити штампани уџбеници који ће важити наредне четири године, док ће ове године изабрани моћи да се користе наредне три.
Антрфиле
ТЕМЕЉИ ЗА БУДУЋНОСТ
Захваљујући инвестицијама Министарства просвете и пројектима, у 2016. је до сада реновирано и реконструисано 100 основних и средњих школа, а међу њима су и оне које су добиле нове клупе и столице. Из касе ресорног министарства за ове послове до сада је издвојено 109 милиона динара, а захваљујући Програму модернизације, у 51 школу за поправку кровова, фасада, замену прозора и остале потребе уложено је 7,5 милиона евра.
У плану су и нова здања, па ће школска мрежа у Србији бити богатија за 13 нових објеката. Ове инвестиције у износу 4,7 милиона евра обезбеђене су из касе пројекта Енергетска ефикасност. Према речима помоћника министра просвете за ученички и студентски стандард и инвестиције мр Љубише Антонијевића, поступак за јавне набавке за извођење радова за другу групу, у којој је 81 школа, завршен је и од јесени почињу различити радови на 40 основних и средњих школа широм Србије.
– Министарство просвете уложило је до сада 63 милиона динара за поправке у 24 основне школе, а шест милиона динара за куповину нових клупа и столица у 16 школа. Такође, 40 милиона динара је утрошено у реновирање девет средњих школа, а неки од радова биће завршени до краја године. Пројектом енергетске ефикасности обезбеђена су средства за радове који су у току у пет школа у Нишу, Крагујевцу, Краљеву, Пецкој и Малом Зворнику и свих пет школа почеће да се гради од темеља. Припрема се још осам нових школа, које ће се зидати с пролећа 2017. у Ариљу, Новој Вароши, Ивањици, Сјеници, Лебану, Алексинцу, Лесковцу и Сурдулици. Из Програма Модернизација школе и кредита Европске инвестиционе банке до почетка школске године биће завршени радови на 51 основној и средњој школи – казао је Антонијевић.
Младен Шарчевић нови министар просвете, науке и технолошког развоја
Kвалитет рада на првом месту
За себе Шарчевић воли да каже да не долази из неког кабинета или јавног предузећа, већ из учионице, „тако да зна проблеме с којима се образовање у Србији суочава”. Био је и председник синдиката и технолошки вишак, па зна и шта то значи
Нови министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић преузео је дужност од свог претходника Срђана Вербића 12. августа и за врло кратко време успео је да заинтригира просветну и ширу јавност својим изјавама и поступцима, из којих се види у ком правцу види развој образовања у будућности, али и да је већ „похватао све конце” о акутним и хроничним горућим проблемима у ресору на чијем челу ће бити у наредном четворогодишњем мандату.
Свакако је вредно пажње обећање да намерава да промени образовање из темеља и да ће бољитак први осетити ђаци прваци, али и оцена да су у почетку реалније мере за побољшање образовања од крупних реформских захвата. Запажена је и његова изјава да је маркирао најбитније тачке у министарству – правни сектор, инспекције и школске управе.
– Стратегија образовања је добро урађена, а урађени су и акциони планови, тако да постоји добра платформа за даљи рад – рекао је у првим изјавама новинарима.
Свестан да њега и његов тим чека пуно посла, Шарчевић се свакодневно састајао са челницима и представницима значајних институција да из прве руке чује важне информације и запажања. Потом се огласио с јасним ставовима о свим битним питањима доуниверзитетског, универзитетског образовања и научно-технолошке области и нагласио да је врло брзо придобио многе савезнике да заједно решавају проблеме.
– Доста знам о образовању јер сам прошао све нивое, а оно што не знам – знам ко зна. Моје је да дам енергију и задобијем поверење – рекао је Шарчевић, наглашавајући да је за њега поверење кључни појам за просперитет. Од синдикалних лидера већ је добио рок од 100 дана да покаже резултате, а њихова обећања да ће школска година почети на време и чести међусобни сусрети и разговори могу да буду почетак добре сарадње.
За досадашњег министра Срђана Вербића каже даје имао много лошију почетну позицију од њега и да су „многе ствари добро урађене”, што је свакако комплимент за рад претходника.
Уочи формирања владе било је много нагађања око имена будућег министра, а када је премијер Александар Вучић објавио име Младена Шарчевића, генералног менаџера Образовног система „Руђер Бошковић”, многи су се изненадили, јер он није био међу „чаршијским кандидатима”. Шарчевић је одмах рекао да ту понуду није прихватио због славе и новца, већ искрене жеље да унапреди квалитет свих нивоа образовања.
Ко је Младен Шарчевић?
Дошао је из приватног сектора, али је каријеру прво градио у државним школама. Рођен је у Београду 1957, где је дипломирао на Природно-математичком факултету. Основао је више приватних школа у Србији и региону, међу којима су Гимназија „Милутин Миланковић” и Економска школа „Коста Цукић”, радио је у државним школама, где је као професор географије носио дневник и био директор. Ожењен је и отац двоје деце и за себе каже да се остварио и „као отац, деда, колега – и све што има и што је остварио дошло је добрим радом”. На сајту ОС „Руђер Бошковић” наведено је да је од почетка професионалног ангажовања био посвећен образовању на факултету, у средњим и основним школама и да је „као професор постизао сјајне резултате”.
За себе воли да каже да не долази из неког кабинета или јавног предузећа, већ из учионице „тако да зна проблеме с којима се образовање у Србији суочава”. Био је и председник синдиката и технолошки вишак, па зна шта и то значи.
Из разговора с новинарима види се да је за новог министра фински модел образовања пожељан концепт коме треба да тежимо и да смо могли да га применимо на образовни систем у Србији још пре тридесет година. Залаже се за дуално образовање и сматра да треба променити редослед улагања – уместо у сређивање школа, треба више да се инвестира у обуку наставника, јер сматра да је „боље бити добар професор у несређеној школи него обрнуто”. Шарчевић верује да су платни разреди добро решење, под условом да се поред школске дипломе вреднују учинак и резултати. Мишљења је да „ако држава жели да реформа крене од просвете, онда је приоритет повећање плата”. Али, сматра, „ако наставнику од успеха његових ученика зависи висина плате, мораће више да се потруди” и да је „најбитиније да се напусти концепт бубања”.
За новог министра квалитет рада је на првом месту и зато се залаже за екстерну евалуацију и код нас, као што се свуда у свету ради, и да од оцене школе и наставника зависи и финансирање. Министар зна да вредновање рада школа постоји и код нас, али је, такође, свестан да има отпора.
Министар је имао поруку и за секретаре школа, који ће наредних дана морати да комплетирају спискове директора и запослених у просвети који су напунили 65 година и испунили услове за пензију, што је брзопотезни одговор Унији синдиката просветних радника, која је недавно управо то питање ставила на дневни ред, уз оцену да је све више оних који остају у систему, а напунили су 65 година. Шарчевић је, такође, јавно рекао да ће одговарати сваки директор школе који не огласи слободна радна места и да за то има политичку подршку иако „нема политички бекграунд”.
О.Н.
Појачати улогу и одговорност родитеља
На почетку школске године Шарчевић је изјавио да сви у просвети морају да буду задовољни, и ђаци, родитељи, наставници и оснивачи. „Ако су сви заинтересовани, ако је у средишту ученик и квалитет наставе, онда нема конфронтације”, поручио је нови министар. Најавио је да ће појачати „улогу родитеља у одлучивању, контроли и оцењивању наставника и директора школа кроз нова, независна тела”, али и да ће инсистирати на одговорности породица ђака који беже с часова.
Нова лица
Нове државне секретарке у Министарству просвете, науке и технолошког развоја су професорка историје Гордана Предић, потпредседница СДПС-а, и Анамарија Вичек из Савеза војвођанских Мађара.
Конкурс за науку за месец-два
Младен Шарчевић је коментарисао у јавности све најважније теме која тиште образовно-научну делатност. Чини се да је највише реакција изазвао његов коментар на рачун вечитих студената, јер их је оквалификовао као „лоше ђаке”. За њих је припремљен, по Шарчевићевој оцени, добар модел, да пређу на Болоњу, да им се признају положени испити, али да ће претходно морати да положе разлику. Али, најпре треба да се утврди број старих студената.
За студенте који већ студирају по Болоњи, који чекају измене закона да би 48 бодова био услов за буџетски сатус и наредне године, „закључак је припремљен и прослеђен законодавству”.
Такође је рекао да ће конкурс за финансирање научних пројеката, који је влада поништила у време Срђана Вербића, бити расписан у другој половини септембра, или у октобру – у зависности од тога када Национални савет за науку добије председника.
КОМПАНИЈА РОБЕРТ БОШ СРБИЈА ЗАПОСЛИЛА ПРВУ ГЕНЕРАЦИЈУ ИНДУСТРИЈСКИХ МЕХАНИЧАРА
Немачки модел на делу
Свих десет ученика Техничке школе „Миленко Веркић Неша” у Пећинцима, који су као прва генерација профила индустријски механичар у јуну успешно положили завршни испит, већ од половине јула почело је да ради у Фабрици за производњу система брисача у Шимановцима
Новопечени индустријски механичари потписали су уговоре о раду с компанијом Бош, у којој су током две претходне школске године обављали практичну наставу и као прва генерација овог образовног профила окончали школовање у оквиру пројекта „Реформа средњег стручног образовања у Србији”. Овај пројекат под покровитељством Министарства за економску сарадњу и развој Савезне Републике Немачке спроводи Немачка организација за међународну сарадњу ГИЗ, ради пружања подршке Министарству просвете, науке и технолошког развоја у процесу увођења кооперативног образовања у систем средњег стручног образовања у Србији.
Трогодишњи профил индустријски механичар уведен је први пут у Техничкој школи „Миленко Веркић Неша” у септембру 2014. године, у оквиру јавно-приватног партнерства између Општине Пећинци, ГИЗ-а и компаније Роберт Бош д.о.о. Тада је десет ученика разних образовних профила прешло на смер који је конципиран тако да их оспособи да након завршеног школовања могу обављати превентивно и корективно одржавање индустријских машина, праћење њиховог рада, као и спровођење машинске обраде једноставних делова и монтажу подсклопова индустријских машина. Настава се одвија по кооперативном моделу који примењује елементе дуалног образовања прилагођеног условима у Србији.
Концепт практичне наставе за профил индустријски механичар који се школује у овој пећиначкој средњој школи јединствен је у Србији и подразумева извођење праксе у компанији три месеца у континуитету у другом разреду, а два пута по три месеца у трећој, завршној години школовања.
– То је ученицима омогућило да стекну не само тражене стручне квалификације него и радне навике, осећај за тимски рад и увид у то како изгледа свакодневица једне одрасле запослене особе – каже Споменка Ракић, директорка Техничке школе „Миленко Веркић Неша”. – То их није обесхрабрило. Ученици су се трудили, вредно су радили и учили, и сада су ретки осамнаестогодишњаци који у мору незапослених младих могу да се похвале поседовањем радне књижице.
Радован Живковић из Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије је поводом уручења радних књижица доскорашњим ученицима изјавио да дуго година ради овај посао, али да је сада први пут видео како „идеали постају стварност”, односно како одређена реформа у образовању даје тако конкретне ефекте, као што је директно запошљавање одмах из средње школе. Живковић истиче податак да се сада по моделу корпоративног образовања у школама широм Србије образује више од хиљаду ученика.
– Надам се да ће сјајан пример из Пећинаца утицати да и наредне године, када очекујемо да једна велика генерација заврши школовање по овом моделу, имати овако добар резултат – рекао је Живковић.
Десеторица ученика који су се школовали за профил индустријски механичар завршили су трогодишњу средњу школу тако што су у јуну положили завршни испит, а већ 13. јула почели су да раде у Фабрици за производњу система брисача. Непосредно након потписивања уговора о раду, испред својих другара, новинарима се обратио Милош Татић из Шимановаца. Представио се као ученик Техничке школе, иако то више није. Каже, тешко је навићи се за тако кратко време на нови статус – статус запослене особе.
– Пракса у Бошу ми је много помогла. Сви мајстори су били вољни да нас науче, тако да смо се веома брзо навикли и усавршили. Захваљујући нашем ментору стекли смо неопходна практична знања која ћемо применити сада када смо и званично радници ове компаније. Овај смер, индустријски механичар, препоручио бих свим наредним генерацијама које уписују средњу школу – каже Милош.
Компанија Роберт Бош Србија међу првима се укључила у пројекат увођења кооперативног образовања у Србији. Кажу да им је, као немачкој фирми, одавно познат бенефит који послодавац може имати од активног учешћа у образовању својих будућих кадрова. Намеру да дугорочно сарађује са школом Бош је показао од самог почетка, кроз улагање у опрему школске радионице за потребе практичне наставе у првој години школовања и ангажовањем ментора који је обучен за рад са ученицима и одговоран за спровођење практичне наставе у складу с наставним планом и програмом. Осим тога, Бош за свих 75 ученика на пракси у овој компанији обезбеђује стипендије, топли оброк и превоз, што их додатно мотивише и доприноси њиховом здравом односу према раду.
Резултати који су у Пећинцима остварени после само две године школовања индустријских механичара нису изостали и њима је више него задовољна генерална директорка компаније Роберт Бош Србија Јованка Јовановић, која истиче да је улагање у едукацију кадрова предуслов за раст модерних компанија.
– Ово је прва општина и прва школа у Србији у којој је овакав систем образовања. У овај пројекат смо кренули 2014. године, када смо препознали да на тржишту постоји недостатак за позицију индустријски механичар. Данас су ученици добили уговоре о раду на неодређено време и спремни су да преузму радне задатке – рекла је Јовановић и изразила наду да ће овај програм бити примењен и у другим техничким школама.
Ан-Катрин Хеншел, вођа тима ГИЗ пројекта „Реформа средњег стручног образовања у Србији”, подсећа да дуално, односно кооперативно образовање има дугу традицију у Немачкој, али да се у његовој примени у Србији мора водити рачуна о локалним специфичностима.
– У Немачкој имамо одлична искуства са овим видом образовања и огромна већина ученика на овај начин одмах налази посао. Посебно ми је задовољство што се и Србија определила да крене тим путем – рекла је Хеншел. Она је најавила сарадњу са 15 школа у Србији у новој школској години и рад с нових 400 ученика који су се за наредну годину определили за неки од образовних профила по кооперативном моделу. – Сматрамо да је то изузетан успех и наставићемо сарадњу с досадашњим партнерима, а очекујемо да ће у школској 2017/18. години бити уведени и нови профили. Ми не покушавамо да спроведемо немачки модел, већ креирамо и заједнички развијамо српски модела кооперативног образовања са елементима дуалног образовања.
Поред ученика, школе и фирме која је запослила десеторицу осамнаестогодишњака, задовољни су и представници локалне заједнице. За Дубравку Ковачевић Суботички, председницу Општине Пећинци, најважнији циљ је да се млади, уместо одласка у веће градове, одлуче да остану, раде, живе и оснивају породице у овом сремском градићу.
– Ја сам заговорник идеје да подстичемо младе да остану у својој локалној средини, у својој земљи, јер и овде може да се лепо живи и ради у својој струци. Овај пројекат доказ је да уз добру сарадњу школе, локалне самоуправе и једне добре компаније каква је Бош млади људи могу да се вежу за локалну заједницу – каже Дубравка Ковачевић Суботички.
Небојша Бугариновић
ИСКУСТВО НАЈБОЉИ УЧИТЕЉ
Директорка Бош Србија Јованка Јовановић подсећа да је оснивач компаније Роберт Бош још 1913. године схватио важност инвестиција у образовање и направио у штутгартској фабрици радионице у којима су обучавани ђаци и студенти. Бош је сматрао да су животно и радно искуство најбољи учитељи – стављао их је испред теоријског знања. Ова компанија и даље вреднује усавршавање практичних знања, што током формалног школовања, што током каснијег животног доба кроз континуирано образовање. Тако је прошле године 65 одсто запослених у компанији пролазило тренинге, за које се на годишњем нивоу издваја 180 милиона евра.
Марко Чадеж, председник Привредне коморе Србије
Учење кроз рад и уз рад
Битно је да се идентификују, отклоне или умање објективне препреке за укључивање већег броја компанија, школа и ученика у пилот-пројекте, да се донесе нови регулаторни оквир, да се односи компанија, школа и ученика системски регулишу и створе сви предуслови за пуну имплементацију дуалног модела у образовни систем Србије
Највећу препреку да образовне институције у пуној мери прихвате прелазак на дуални систем видим у страху од гашења радних места. Али, усаглашеним и хармонизованим активностима и системским решењима могу се отворити нове прилике или потребе за новим радним местима.
Ако у овој почетној фази постоје отпори, хоћу да верујем да су они последица недовољне информисаности шта дуални модел значи за привреднике, образовне институције, друшто у целини и ученике и њихове родитеље. Као што сам уверен да ће евентуални отпори бити све мањи и готово безначајни пред очигледним бенефитима овог пројекта за српску привреду и друштво
Марко Чадеж, агилни председник Привредне коморе Србије, свакако је идеалан саговорник на тему дуалног образовања, од чије примене зависи будући привредни амбијент земље и стопа незапослености, што је императив не само Владе Србије него баш сваке економије.
О дуалном образовању не говори се од јуче, али изгледа да је баш ова влада себи у мандат зацртала да тај процес озбиљно и започне. Шта је конкретан задатак Привредне коморе у том процесу?
– Дуално образовање је високо рангирано у агенди владе Србије и један је од пројеката за чије је увођење и касније успешно функционисање потребна сарадња и привреде и просвете и државе. И државних институција међусобно: оних који се баве образовањем, и задужених за привреду и надлежних за радно право. Посебну улогу у том процесу имају пословне асоцијације, пре свега Привредна комора Србије. Иницијатива за увођење дуалног образовања потекла је управо од привреде, која годинама указује на недостатак одговарајућих кадрова на тржишту и неспремност свршених средњошколаца да се, одмах по изласку из школских клупа, укључе у радне процесе, што компанијама ствара додатне трошкове и онемогућава их да реализују развојне планове.
Заступајући ставове привреде и полазећи од искуства земаља које годинама спроводе дуално образовање и у којима је стопа незапослености младих испод десет одсто, Привредна комора Србије је пре готово две године покренула иницијативу за увођење ове новине у школски систем Србије и у сарадњи с компанијама, школама и партнерским донаторским организацијама ради на пилот-пројектима дуалног модела. Уз експертску и финансијску подршку Немачке организације за техничку помоћ (ГИЗ), на нашу иницијативу, урађена је Студија изводљивости дуалног образовања у Србији. Представљена је у 15 градова Србије кроз мрежу региоалних привредних комора, на скуповима на којима је учествовало више од 400 послодаваца. Од привредника смо добили повратну информацију из праксе и предлозима учествујемо у неопходним измена законодавног оквира како би се успоставио наш дуални модел, унапредио квалитет практичне наставе и привреда у већој мери укључила у образовање. У међувремену смо анкетирали привреднике и дошли до дефицитарних занимања. Ради размене искустава и консултација у сталној смо комуникацији с домаћим и страним експертима. Организовали смо низ догађаја ради приближавања најбољим решењима за Србију, али и усаглашавања ставова и интереса свих учесника у овом процесу и промоције предности овог модела… То је и циљ Недеље дуалног образовања, која ће се одржати од 12. до 21. септембра у Београду.
У овој фази – током увођења, али и касније, у спровођењу дуалног образовања, Привредна комора Србије би требало да буде спона између привреде и државе, односно просветних власти, како би се образовни систем прилагодио потребама привреде и савременог тржишта, да бисмо децу школовали за занимања које тржиште тражи и оспособили их да по изласку у школе могу да се укључе у производне процесе.
У новом моделу средњег стручног образовања ПКС ће контунуирано истраживати и сагледавати потребе привреде за променама у постојећим и новим занимањима и анализирати могућност увођења образовања за та занимања по дуалном моделу. Водиће Регистар акредитованих радних места. Организоваће едукацију и испите и лиценцирати менторе и водити њихов регистар. Обављаће надзор над уговорима које ће привредна друштва закључивати са ученицима, тј. њиховим родитељима. Биће укључена и у професионалну оријентацију ученика основних школа.
Очекујете ли отпоре у имплементацији идеје о дуалном образовању и где их видите на самом почетку – у образовању или привреди?
– Не гајим илузију да ће изградња и примена тог система, као и сваке новине, проћи без отпора променама, да у његовом увођењу неће бити препрека, као ни да је то процес који је могуће завршити преко ноћи. Ако у овој почетној фази постоје отпори, хоћу да верујем да су последица недовољне информисаности шта дуални модел значи за привреднике, образовне институције, друшто у целини и ученике и њихове родитеље. Као што сам уверен да ће евентуални отпори бити све мањи и готово безначајни пред очигледним бенефитима овог пројекта за српску привреду и друштво.
Ако ме питате да ли је већи одзив и интересовање привреде или просвете – свакако привреде, јер је и иницијатива за увођење кооперативног образовања са елементима дуалног модела потекла управо од привреде. Истовремено, постоје средње школе које и те како добро препознају значај и могућности које им се отварају укључивањем у овај образовни модел.
Међутим, битно је да се идентификују, отклоне или умање објективне препреке за укључивање већег броја компанија, школа и ученика у пилот-пројекте, да се донесе нови регулаторни оквир, да се односи компанија, школа и ученика системски регулишу и створе сви предуслови за пуну имплементацију дуалног модела у образовни систем Србије.
Рецимо, највећу препреку да образовне институције прихвате у пуној мери прелазак на дуални систем видим у страху од гашења радних места. Али, усаглашеним и хармонизованим активностима и системским решењима могу се отворити нове прилике или потребе за новим радним местима. Српском привредом доминирају микро и мала и средња предузећа, многа од њих желе да се укључе у дуално, али не могу међу малим бројем запослених да одвоје човека који би био ментор, односно инструктор. Зашто се не би пронашао неки модел сарадње школа и компанија који би омогућио да се као ментори ангажују управо просветни радници којима ће, због преласка практичног дела наставе у компаније, бити смањен фонд часова у школи.
Компаније се пак плаше од оштећења скупе опреме уколико на њој раде неискусни ученици. Брину их и могуће санкције због тренутне неусклађености законодавног оквира с праксом. Потребно је да се дефинишу услови које мора да испуни ментор, критеријуми за избор фирми у којима ће се реализовати практична настава, односно услови за акредитацију ученичких радних места, да се утврде њихова, али и права и обавезе ученика.
Неопходно је да се ради и са ученицима да би се више одлучивали за производна, занатска занимања, али и с родитељима, од којих већина верује да ће њиховој деци само факултетска диплома донети бољи живот. Али то је већ питање промене свести, током које морамо схватити реалност – да децу убудуће учимо да се опредељују за оно што тржиште тражи. Само у Србији постоји оно „чекам посао”. Притом дуално образовање никоме не треба да буде наметнуто, већ једна од понуђених опција.
Докле се стигло са изменама закона којим би дуално образовање постало обавезно?
– Успостављање новог регулаторног оквира је свакако први следећи корак и предуслов за увођење дуалног образовања у школски систем Србије. Иако постојећи законодавни оквир по коме се одвија стручно образовање препознаје учешће и улогу привреде, он ипак образовање посматра искључиво као активност образовних инситутиција, па је за ефикасну примену дуалног модела неопходно донети нова законска решења. Реч је не о једном, већ о низу закона којим ће се у потпуности обухватити права и обавезе свих учесника у развоју кооперативног средњег стручног образовања у правцу српског модела дуалног образовања. Јасно дефинисан и уређен систем права и обавеза обезбедиће да се много већи број компанија и школа укључи у нови модел практичне наставе, да се образовање прилагоди потребама привреде, да компаније добију одговарајуће кадрове и да се млади лакше запосле.
За регулаторни оквир иницијално је задужено Министарство просвете, које је крајем 2014. формирало Радну групу за развој модела занатског кооперативног образовања, са задатком да предложи и измене у постојећим законима. Привредна комора је упутила своје предлоге, до којих је дошла, између осталог, и у комуникацији с привредницима, и верујемо да ће радна група врло брзо завшити свој посао. Значајан број потребних измена излази из надлежности Министарства просвете, па је у наредном периоду неопходна сарадња више релевантних министарстава. С нашим виђењем упознали смо премијера – ових дана о томе ћемо разговарати и с новим министром просвете.
Многи сматрају да процес дуалног образовања подразумева потпуно измештање стручног усавршавања из школа у компаније. Да ли је то суштина новог концепта?
– Садашњи систем средњег стручног образовања у Србији је превасходно школски, а учење на раду, и када га има, одвија се у виртуелним школским радионицама, а не у предузећима. Дуално образовање заправо представља другачији начин организовања наставе у средњим стручним школама. Оно подразумева учешће компанија у образовању, више праксе током школовања, учење уз рад и кроз рад, како би потребна примењива знања и практичне вештине ученик стицао у реалним радним условима и окружењу. У том смислу, одговор на Ваше питање може да гласи: Да, потребно је да се стручно усавршавање потпуно измести у компаније.
Истина, неке школе имају добро опремљење радионице, помогле су им компаније које су донирале опрему, материјале… Међутим, донацијама се не може пратити динамика брзих техничко-технолошких промена у производњи. Вежбање у школским радионицама не може бити адекватна замена за реалне радне услове, с тим што је некада потребно, као припрема за улазак у производне погоне.
Измештањем праксе из школских радиница у производни погон или други простор послодавца ученик или студент већ током школовања, бар колико у клупи, проводи на пракси у предузећу, среће се са свим специфичностима и тешкоћама као што су тимски и рад у стресним околностима, с конфликтним ситуацијама, бригом за судбину, односно пословне резултате компаније у којој ради… Ученик је у прилици да посматра проблеме и препреке, научи како да их савлада, стиче знање и информације, оспособљва се да када изађе из школске клупе, може одмах да се укључи у производни процес – да се запосле у компанији у којој је био на стручној пракси или да се можда и осамостали и крене самостално у бизнис.
Млади људи данас у анкетама признају да се не усуђују да покрену сопствени посао јер сматрају да немају довољно знања, вештина и искуства да би самостално водили послове. Уз то, у породици и школи нису васпитавани и развијани у предузетничком – духу уочавања пословних прилика, предузимљивости, проактивности и креативног приступа решавању проблема.
Губе ли у том смислу образовне институције улогу какву су до сада имале?
– Увођењем дуалног модела школе ништа не губе. Не само да им се не одузима функција образовне институције већ им се омогућава да се фокусирају и још ефикасније обављају свој основни посао – да ученицима пружају теоретска знања и што бољу припрему за учење и стицање практичних вештина у реалном радном окружењу. Притом систем образовања мора да се реформише: да буде у тесној вези са захтевима тржишта, да постане флексибилнији и брже реагује на промене, да се при креирању образовних програма и профила води рачуна о садашњим И будућим потребама привреде – у свим сегментима, од агробизниса до креативне индустрије. Једино тако школски систем може да помогне смањењу незапослености, да подстиче раст и развој привреде, да подржи индивидуални развој младих људи. Он губи смисао ако производи кадрове који не могу да нађу посао, који никоме нису потребни.
Са сваком годином проведеном на бироу рада млади човек губи самопоуздање, заборавља научено у школи и нема могућност да стиче нова знања кроз рад…, што оставља последице по његову продуктивност када се коначно запосли. Ако нема искуство из праксе, тешко се одлучује и на покретање сопственог бизниса. Истраживања показују да само три до пет одсто младих људи који током школовања нису стицали радно искуство покреће самостални бизнис. У срединама у којима су имали ту врсту искуства на предузетничке кораке одлучује се и до петине свршених средњошколаца. Дуални систем образовања управо развија склоност ка предузетништву, али и свест да диплома не значи крај учењу: да знање стално мора да надограђује и прилагођава се брзим технолошким променама.
Шта се у том погледу предвиђа и у реформи основног образовања којом би се, слично као у Немачкој, селекција ученика обављала већ од петог разреда основне школе?
– Дуални принцип у образовању, односно адекватно комбиновање учења у школама и у пракси у реалним условима требало би да прожима све нивое васпитања и образовања, почев од предшколског, закључно с високим образовањем. Србија, рецимо, у сарадњи са Светском банком, припрема пројекат чији је циљ промена начина похађања школица и обданишта и побољшање нивоа и степена образовања деце предшколског узраста.
Успех дуалног образовања зависиће и од интересовања младих за производна занимања, због чега би истовремено требало радити на њиховој популаризацији међу децом, да не бисмо дошли у ситуацију да у дуалном систему имамо и компаније и школе, а да немамо ђаке. Неопходно је да се ученици с производним занимањима упознају још док су у основној школи, да већ тада крене каријерно вођење и професионална оријентација, да им омогућимо сусрете с привредницима, организујемо сајмове, разна такмичења кроз која ће створити јасну слику о појединим пословима. Залажемо се и за увођење, још у основне школе, предузетништва као обавезног предмета и подржавамо активности које реализује организација Достигнућа младих, као што је такмичење ученичких компанија.
Сада смо фокусирани на средње стручно образовање, али све је више захтева који се односе на високо струковно образовање. Упркос напорима, на већини факултета и даље доминира класичан систем наставе, у коме је студент углавном пасиван учесник. Потребно је унапредити и квалитет пријема и селекције кандидата и уједначити процедуру уписа у високошколске установе, што се постиже високим квалитетом завршних испита – матуре у средњем образовању.
Једнако важно и за средње и за високо образовање јесте да се што пре усваји јединствени Национални оквир квалификација (НОК), којим би се успоставио систем признавања знања и квалификација стечених и кроз радно искуство. Србија је једина земља у Европи која нема НОК, а тренутно не постоји ни адекватна номенклатура занимања, што отежава избор професије и касније, стицање додатних квалификација. Једини валидан документ за сагледавање стања на тржишту рада засад је Национална класификација занимања коју користи Национална служба за запошљавање, а која је стара више од 25 година.
Бивши министар просвете Срђан Вербић био је, чини се, резервисан према увођењу дуалног образовања, образлажући да оно већ постоји, само што се зове занатско образовање, и да та врста школовања пре свега зависи од броја компанија које су спремне да пруже подршку и уђу у такав пројекат. Постоји ли у Привредној комори Србије списак фирми које би примале ђаке на праксу?
– Прошлогодишње истраживање Привредне коморе Србије о учешћу привреде у образовању показало је да 1300 привредних субјеката, од занатских радионица до великих јавних предузећа, има неки вид сарадње са школама. Та листа је променљива, јер сваке године, при креирању плана уписа за наредну школску годину, средње стручне школе, када пријављују образовне профиле за које ће школовати ђаке, подносе и сагласност о сарадњи с компанијама у којима ће бити реализована практична настава. Дакле, сарадња школа и привреде није нешто ново, јер се и у актуелном моделу средњег стручног образовања део наставног програма реализује у компанијама. Наставни програм је подељен на опште и стручне предмете. Законом прописани удео општеобразовних предмета за трогодишње профиле је 35, а за четворогодишње 45 одсто, а остали часови су за стручну теоријску и практичну наставу.
Новина коју би дуални модел требало да донесе јесте време које ученик проводи у предузећима – већи број сати у радном окружењу, њихов посебан образовно-радни статус за време учења на раду, као и укључивање запослених из компанија у „образовање” ученика. Такође, потребно је да се утврде стандарди које морају да испуне привредни субјекти укључени у дуално образовање, што ће осигурати квалитет учења на раду. Привредна комора Србије би проверавала испуњеност тих стандарда и водила регистар таквих привредних субјеката.
Један део стручњака сматра да концепт дуалног образовања ствара кадрове који примарно неће служити интересима домаће привреде, него пре свега захтевима иностраних инвеститора. Има ли места таквом страху?
Не знам који то стручњаци, у земљи са 550.000 незапослених, од којих четвртина има мање од 30 година, непријатеља уместо у незапослености виде у страним инвеститорима. У онима који овде доносе капитал, запошљавају наше људе, за своје добављаче ангажују наше компаније, извозне са ознаком Made in Serbia, преносе нам стандарде и савремена правила пословања из развијеног света. Иако су стране, те компаније овде послују као домаће и део су наше приведе.
И када указују да не могу да нађу одговарајуће кадрове да би проширили производњу, да би реализовали нове инвестиције, то кажу јер хоће да запосле наше људе, а не да доселе своје. И није то проблем само страних инвеститора, жале се годинама и наши привредници. Недостаци превазиђеног образовног система, само од 2001. до 2012, испумпали су им 3,5 милијарде евра за додатне елементарне обуке новозапослених. Избегавају да запошљавају младе који из школе изађу са звањем и дипломом, али не и с довољно практичних знања. С њима морају све из почетка: да их обучавају за оно што је требало да су научили током школовања или да их преквалификују, јер стара школа не зна за нова занимања и технологије.
Пре неки дан сам посетио домаћу текстилну фабрику Форма ВС , која запошљава 120 људи у Београду. Видео сам и 15 празних столица и 15 нових машина које стоје, јер власник не може да пронађе одговарајуће раднике. Са истим проблемом се суочавају и у компанији Шумадија production из Аранђеловца. Имају годишњу производњу 100.000 комада гардеробе сашивене по највишим стандардима, освојено француско тржиште, сигурне купце као што су Диор, услове да шире посао и отворе нови погон. Осим једног – у њему нема ко да ради. У том крају угашена је средња текстилна школа. А спремни су да ученицима, који би неколико дана у недељи проводили у њиховој производној хали, обезбеде превоз, топли оброк и ако је потребно и одговарајућу новчану надокнаду… Да их обуче и потом запосле.
И страни инвеститори и власници домаћих фирми слажу се да је решење у дуалном образовању: да средњошколце још док су у школи узму под своје, да их оспособе да када изађу из клупе умеју да раде оно за шта су се школовали. Зато су и спремни да, као улагање у будућност и дугорочно решење, сада сносе трошкове дуалног образовања, који ће највећим делом пасти на њих. До сада се више од 40 компанија, страних – попут Боша, Сименса или Фијата, али и домаћих, као што су Инмолд, Милановић инжењеринг, Амига, Енерготехника – Јужна Бачка, већ укључило у пилот-пројекте дуалног образовања.
Да ли је можда, по тим експертима, који послодавце деле по пореклу капитала, супротно интересима српске деце и српске привреде, што је „Роберт Бош” већ запослио све ученике Техничке школе „Миленко Веркић Неша” у Пећинцима, који су протекле две године у овој компанији имали праксу, а у јуну завршили школовање као прва генерација по дуалном моделу?
Хоће ли се у Србији у том смислу спроводити немачки или швајцарски модел, какве су њихове особености и од чега зависи опредељење за један или други? Шта је за Србију у том смислу најисплативије?
Системи стручног образовања Аустрије, Немачке и Швајцарске представљају одличне примере успешне реализације образовног модела. Од њих, али и кроз пројекте којима ове земље подржавају увођење дуалног образовања у Србији можемо доста тога да научимо и применимо у нашим околностима.
Драгоцена ће нам бити искуства и решења у томе како уговорно регулисати „радни” статус ученика док борави, односно учи у предузећу и износ надокнаде коју за то прима, како порески третирати надокнаде за ученике у дуалном моделу образовања, како стимулисати послодавце да се укључе у образовање (пореским олакшицама или на други начин), које услове треба да испуне компаније и њихови ментори, како проценити ризик тих радних места…. Наравно, ни законодавна ни организациона решења ових земаља не можемо увек копирати. Добра решења која примењују земље на које се угледамо преузећемо, комбиновати или прилагодити нашим условима, привредном амбијенту, култури.
Више од тога за које ћемо се појединачно решење из сваког од ових система одлучити важније је шта ти системи дуалног образовања доносе земљама у којима се примењују и које незапосленост младих не мучи.
Немачка покрајина Хесен има нешто више од шест милиона становника и нешто мање него Србија. За разлику од Хесена, где је стопа незапослености младих између 15 и 25 година тек 4,8 одсто, у Србији чак 150.000 њихових вршњака нити је запослено, нити се школују.
Шта раде у једној од најразвијенијих немачких покрајина што ми не радимо, а реално бисмо могли? Ништа посебно. Само школују своју децу према потребама своје привреде. Сваке јесени 40 хиљада младих људи у Хесену истовремено крене у школе и у компаније спремајући се за занимања која тражи тамошња растућа ауто-индустрија, логистика и инжењеринг.У Србији ће јесен пред нама донети више профила, школа и предузећа укључених у пилот-пројекат дуалног образовања. И верујем врло брзо и – закон који ће омогућити да у годинама пред нама оно што развијене економије увелико примењују ни код нас више не буде експеримент, већ – систем.
ШКОЛЕ УКЉУЧЕНЕ У ПИЛОТ-ПРОЈЕКТЕ ДУАЛНОГ ОБРАЗОВАЊА
Можете ли конкретно да наведете занимања и школе у којима ће се овакав концепт спроводити у најскорије време?
– У пилот-пројекте дуалног образовања, које у Србији подржавају Немачка организација за техничку сарадњу (ГИЗ) и Швајцарска агенција за развој и сарадњу (СДЦ) и заједнички пројекат привредних комора Србије и Аустрије, од септембра ће бити укључено 18 школа. До сада је у овом систему било 14 школа са око 400 ученика који су се школовали по дуалном моделу.
Од нове школске године 15 школа биће укључено у пројекат ГИЗ „Реформа средњег стручног образовања” (школа из Суботице има два профила):
Бравар-заваривач
1. Техничка школа „Иван Сарић”, Суботица
2. Машинска техничка школа „14. октобар”, Краљево
3. Техничка школа „Змај”, Земун
4. Средња машинска школа Нови Сад
5. Техничка школа Обреновац
6. Средња школа „Драгачево”, Гуча
7. Средња техничка школа „Никола Тесла”, Сремска Митровица
8. Политехничка школа Крагујевац
Индустријски механичар
1. Техничка школа „Миленко Веркић Неша”, Пећинци
2. Техничка школа „Иван Сарић”, Суботица
3. Машинска школа Ниш
4. Техничка школа Власотинце
5. Техничка школа Владичин Хан
Електричар
1. Електротехничка школа „Михајло Пупин”, Нови Сад
2. Електротехничка школа „Никола Тесла”, Ниш
3. Техничка школа „Колубара”, Лазаревац
Кроз пројекат Швајцарске агенције за развој и сарадњу „Развој приватног сектора” развијен је и у образовни систем уведен профил оператер израде намештаја. У школској 2016/2017. години седам предузећа из Златиборског округа ће отворити врата за образовање уз рад ученика за ово занимање, у сарадњи с Техничком школом из Ужица. Школа је уписала 26 ученика.
За школовање ученика за нови образовни профил пријавила се и Политехничка школа из Суботице, која је за то добила подршку за сада пет компанија из индустрије намештаја. Школа је уписала 25 ученика.
Кроз пројекат ПКС и ПК Аустрије од наредне школске године у Трговачкој школи у Београду биће организовано образовање за око 60 ученика по дуалном моделу за занимање трговац, а у сарадњи с најмање три привредна друштва. Такође, почела је израда новог образовног профила – шпедитер, пошто су за њега заинтересоване аустријске фирме, а није га било у нашем образовном систему.
ИНФОРМАТИКА УЛАЗИ У ШКОЛЕ
Да ли ће ИТ сектор такође бити обухваћен овим програмом? У којим школама и којим компанијама?
– ИТ је један од најпогоднијих сектора за систем дуалног образовања и кооперативног учења, јер има највеће потенцијале да и ученике интегрише у свет рада. То је заједничка оцена и привреде, и ПКС и Министарства. ИТ компаније до сада нису укључене у пилот-пројекте, јер су у овој фази у фокусу донаторске подршке били трогодишњи образовни профили, а за информатичка занимања школовање је четворогодишње.
Верујем да ће у наредном периоду овај сектор бити на врху листе за примену дуалног модела. На тржишту су, према нашој анкети, дефицитарни програмери, информатичари за индустријску електронику, модулатори анимације… Истовремено, задовољни смо што је прихваћена иницијатива ПКС да се информатика уведе као обавезни предмет у основне школе, што је и премијер најавио у свом експозеу. На тај начин Србија ће унапредити информатичку и дигиталну писменост, не само због тога што ће се већи број ученика определи за студирање у области ИТ већ и зато што обављање све више послова, чак и у занатским радњама, без тога није могуће.
ОКРУГЛИ СТО: РАДНЕ ПРАКСЕ – ГРАЂЕЊЕ МОСТА ОД ОБРАЗОВАЊА ДО КАРИЈЕРЕ
Путоказ ка смањењу незапослености
Америчка привредна комора у Србији и Београдска отворена школа организовали су скуп на коме су представници компанија чланица Коморе дискутовали о важности радних пракси за младе након завршетка студија, али и за све незапослене који желе да стекну радно искуство и развију своје компетенције, чиме би повећали шансе да се запосле
Стручне или радне праксе, како се све чешће називају, још увек нису добиле одговарајући значај у Србији. Овом питању свакако ће се убудуће посвећивати више пажња јер је уско повезано с једним од највећих проблема код нас, а то је велика стопа незапослености. Полазећи од важности ове теме, Америчка привредна комора у Србији (AmCham) и Београдска отворена школа (БОШ) организовали су 25. августа у београдском хотелу „Crowne Plaza” округли сто на тему Радне праксе: грађење моста од образовања до каријере. Овога пута реч је била о праксама у које улазе млади након образовног процеса.
У разговору о значају подизања свести о важности обезбеђивања програма радних пракси за младе људе, како би име се повећале шансе да се брзо и ефикасно укључе на тржиште радне снаге, учествовали су представници компанија чланица Америчке привредне коморе у Србији, као и БОШ-а, који је такође члан AmCham-a. На крају скупа су донете конкретне препоруке за републичку владу које се односе на унапређење законског оквира за организовање радне праксе која би одговарала послодавцима, али и практикантима.
Скуп је отворила Милица Самарџић, менаџер за регулаторне послове и едукацију AmCham Србија, питањем – „Шта је то што нас у овом тренутку спречава да стручне (радне) праксе више имплементирамо у нашим и вашим компанијама чланицама?” По њеним речима, изменама Закона о раду из 2014. године није јасно дефинисано питање организовања стручних пракси, већ напротив – уговорна форма која се најчешће користи (у питању је Уговор о стручном оспособљавању и усавршавању) постала је такорећи неупотребљива. Међутим, и поред ових проблема, чули су се примери добро организованих стручних пракси у компанијама које су чланице Америчке привредне коморе у Србији.
Милорад Бјелетић, извршни директор Београдске отворене школе, рекао је да су прошле године спровели једно истраживање које се бави овим питањима и да имају неку статистику о директном утицају стручних пракси на стопу запослености.
– Наше искуство и истраживања су показали да су праксе најбољи пут за прелаз из света образовања у свет рада, иако је транзиција и болан и скуп процес. Наш образовни систем (али и европских земаља) не пружа довољно практичних знања и искустава која младима могу олакшати запошљавање – рекао је Милорад Бјелетић.
По његовим речима, проценат незапослености младих у Србији је скоро 50 одсто. И не само што су незапослени већ нису ни у образовном процесу, односно нису ни на каквој обуци, а за њих нема наде да ће бити запослени у блиској будућности. Једини начин на који могу да „подигну” своју запошљивост су стручне праксе – да кроз радни процес у некој од компанија стекну радно искуство и шансу за запослење. С обзиром да и БОШ организује стручне праксе, извршни директор је рекао да су се и сами сусрели с практичним проблемом – а то је правни оквир у коме се радне праксе одвијају у Србији. У питању је члан 201 Закона о раду, којим је било регулисано питање Уговора о стручном оспособљавању и усавршавању, али је изменом Закона о раду из 2014. године, из добре намере да се спрече злоупотребе, овај члан остао недоречен и не мотивише послодавце.
– Нама треба правно окружење које ће подстицати, а не стварати недоумице и проблеме. Члан 201 даје одређене могућности, али је и рестриктиван, јер је интенција да „води” ка запошљавању код послодавца код кога се одвија пракса, позивањем на правилник о систематизацији радних места. Ако у правилнику нема тог радног места, нема ни праксе. Дакле, по овом члану закона пракса може да се организује само за радно место које је упражњено – објаснио је Милорад Бјелетић, напоменувши и то да су добри и успешни послодавци заинтересовани за праксу зато што је за њих то пут до добрих људи које ће запослити.
Бојан Велев, који управо ради на програму за унапређивање запошљивости у БОШ-у и на теми радних пракси, истакао је да је, према последњем истраживању Међународне организације рада из јуна 2016. године, 400.000 младих у Србији у транзицији између света образовања и света рада. Највећи број њих је дугорочно незапослен и имају проблем да дођу и до шансе за праксу, а камоли до посла. Велев је притом изнео и конкретне податке. Наиме, у истраживању које је спроведено за потребе Министарства омладине и спорта наводи се да 55 одсто младих није имало ниједну праксу. Само једну праксу је имало 22,3 одсто њих, док је 33 одсто праксу обавило у јавном сектору или кроз образовни процес (они су завршили или средње стручне школе или високо образовање). Обесхрабрује и то да је свега 14, 9 одсто младих имало праксу у приватном сектору.
У наставку разговора акценат је био на доступности радних пракси, аспекту квалитета, уговорном регулисању, начину (моделу) њиховог организовања, дужини трајања и на питању да ли послодавци треба да плаћају оне који су на пракси. Истакнуто је да је то уједно и велика европска тема. Наведен је пример Пољске, која има закон који у потпуности регулише питање радних пракси, док је код нас оно само делимично решено једним чланом Закона о раду. Напоменуто је да и Црна Гора има подстицајно окружење, али само за свршене високошколце.
Учесници скупа преносили су искуства својих компанија, на основу чега се могло закључити да се радне праксе организују на различите начине и у различитом трајању, у зависности од тога какав интерес одређена компанија види у томе. Много пута су изговорене речи строга, ригорозна селекција при избору кандидата за праксу. Добра страна ових пракси је што најбољи остају да раде у компанијама, али се очекује да њихов број буде већи, чиме би се допринело смањењу броја младих на евиденцији националне службе за запошљавање.
Један од закључака скупа је био да треба увести нови члан закона којим би се прецизно регулисала радна пракса и да то не треба да буде рад „за џабе”, већ би морала да постоји макар минимална надокнада. Речено је да је изазов доћи до квалитетних кадрова, али многи не схватају зашто је пракса битна за њих. Представник владе Иван Сeкуловић, менаџер тима за социјалну укључивање и смањење сиромаштва, рекао је да треба сачувати оно што је код нас најбоље, аутентично, а с друге стране треба видети шта је то што се може исправити. Он је поручио представницима компанија да ће имати прилику да утичу на модернизацију радног законодавства и учествују у јавној расправи о „кровном документу”, са аспекта тржишта рада и запошљавања.
Светлана Илијић
ХАЈАТ НАПРАВИО СВОЈ САЈАМ ПРАКСИ
Маја Кнежевић, менаџер у области људских ресурса у београдском хотелу „Хајат Риџeнси”, истакла је да су, кад је реч о организовању радних пракси, одлучили да „ствар узму у своје руке” и да, у складу са законом, сами направе нешто што би одговарало њиховим потребама. Много младих људи је долазило у „Хајат” на праксу, и средњошколци и студенти, али нису увек могли да изаберу најбоље. Маја Кнежевић је 2011. године покренула пилот-пројекат како би сами осмислили сопствени сајам праксе. Отворили су врата за младе људе и први практикант је дао име Сајму: „Хајат гради каријеру младих”. Сајам се организује у децембру, а само прошле године је 208 младих самоиницијативно дошло на Отворени дан.
На праксу у „Хајату” примају или апсолвенте или свршене студенте, који немају обавезе на факултету, зато што се на пракси интензивно ради. Пракса траје четири месеца, а практиканти се примају у два рока – од првог марта и од првог септембра. Раде пет дана недељно и осам сати дневно. Пракса није плаћена, већ добијају униформе и оброке у ресторану.
– После четири месеца праксе они могу самостално да раде. Након сваке праксе 50 до 60 одсто оних који су је похађали остаје да ради код нас, а то и јесте била наша идеја. Уколико не успемо у истом тренутку све да их запослимо, имамо 630 хотела у ланцу и можемо да их упутимо у неки од њих – у Емирате, Дубаи, Доху… Шаљемо им кадар који је високообразован и стручан – рекла је Маја Кнежевић, напомињући да они који не добију посао одмах након праксе, „остају” у бази, и позивају их када се укаже нова прилика за посао.
СТРОГИ ПРОЦЕС СЕЛЕКЦИЈЕ
Соња Јовановић, HR менаџер у компанији „Ernst &Young”, истакла је да праксе организују искључиво у сврху запошљавања, односно да кроз процес селекције за праксу заправо траже најбоље кандидате за посао. Због тога је процес селекције озбиљан и дуготрајан. Праксе трају два месеса и нису плаћене.
– Оно што сам уочила у последњој години је да квалитет кандидата за праксу, а самим тим и запослење пада и да нису довољно ангажовани. За 2017. годину, што се нас тиче, број практиканата ће бити драстично смањен, јер ћемо пооштрити процес селекције. Од 2009. године, када смо запошљавали више од 60 одсто оних који су код нас имали праксу, сада је тај проценат пао на око 30 одсто, чак и мање у појединим секторима – рекла је Соња Јовановић.
ПОЗИТИВНО ИСКУСТВО
Ана Матић је запослена у једној од највећих мултинационалних компанија у области безбедности на свету G4S Security Services Београд, са 4.000 запослених. Она је истакла да у компанији имају позитивно искуство с праксом. Проценат запослења после праксе износи више од 90 одсто. Сви они који остану на пракси до краја добију посао или у оквиру компаније или код клијената компаније, а њих има хиљаду.
– Имамо и систем приправника, а приправнички стаж који траје шест месеци регулисали смо посебним актима. Сваки приправник има свог ментора, прати се његов рад, а после шест месеци полаже испит. С приправником се склапа уговор о раду, а после шест месеци се његов приправнички стаж пребацује у радни однос. Приправницима, као и запосленима плаћамо пуну зараду. И они који су на пракси, а која траје годину дана, имају плаћену праксу – рекла је Ана Матић.
САРАДЊА С НАЦИОНАЛНОМ СЛУЖБОМ ЗА ЗАПОШЉАВАЊЕ
У разговору за округлим столом чуло се да компанија може да конкурише с целокупним програмом стручних пракси код Националне службе за запошљавање, а онда они упућују лица за које процене да одговарају за понуђена радна места. Такође шаљу послодавцу и уговор о стручном усавршавању. Национална служба може и сама да упути незапослено лице које тражи запослење код послодавца. То може да учини на основу Закона о запошљавању. Јелена Чорак из компаније Делез Србија рекла је да је, с правног аспекта, то најчистија прича. За њу је једно од најважнијих питања како оне који су завршили факултет могу законским уговорима везати за компанију. Представница „Хемофарма” је рекла да имају успешну сарадњу с Националном службом за запошљавање, али и закључене уговоре с факултетима и средњим школама.
Потпис за фотографију:
Младима треба омогућити да лакше дођу до прилике за стицање радног искуства
