Иновације за сигурније окружење

Први пут у Србији дронови системски улазе у наше школе – за почетак кроз међународни Темпус/Еразмус+ програм „Safe drones over safe environment”, кроз који београдска Ваздухопловна академија сарађује са школама из три медитеранске земље – Турске, Италије и Шпаније.

И до сада су, на иницијативу наставника, на секцијама и практичним часовима спровођени мали пројекти, кроз које су се школарци упознавали са феноменом дронова и њиховим могућностима.

– Ово је стратешки корак ка озбиљном и квалитетном приступу обукама за дронове. Идеја је настала из потребе да се дроновима приступи што озбиљније, сагледавајући искуства и сазнања из других европских образовних контекста, јер само заједничким радом и истраживањима можемо доћи до квалитетних обука, не само кад је о дроновима реч, већ и о образовном систему у целости – каже др Данијела Манић, која је у Ваздухопловној академији задужена за међународне пројекте.

Програм је почео 2020, требало је да траје две године, али је због пандемије продужен до 2023. До сада су одржавани онлајн сусрети координатора пројекта и наставника, а недавно је организован и први званични координативни састанак у Београду, где је, као носилац пројекта, домаћин била Ваздухопловна академија. Дефинисане су предстојеће активности, али и сарадња ван оквира пројекта. Први сусрет наставника и ученика четири школе десио се у Анталији, где су се упознали са дроновима у турском образовном систему, али и њиховом применом у аграрној индустрији. Недавно су, у школи на Сардинији, истраживали примену дронова са мултиспектралним камерама. У наредном периоду реализоваће се сличне активности у Шпанији, у Севиљи, као и код нас, кроз размену примера добре праксе, открива наставник Владимир Николић.

– Сазнања до којих будемо дошли заједничким радом биће објављена на сајту пројекта – ecosafedrones.eu – као и у збирци радова, која ће бити преведена на језике партнерских школа и на енглески. У нашем случају књига ће се користити у настави изборног предмета Дронови, али и у двојезичним одељењима где се настава одвија на енглеском језику. Све научено биће у примени и у оквиру ваннаставних активности и секција школе – додаје наш саговорник.

Објашњава и да реч дрон није прави назив, већ је ушао у свакодневни говор, а правилно је – беспилотни ваздухоплов. Истиче и да наши ђаци поседују велико предзнање из стручних области примењиво на беспилотне летелице.

И партнерске организације су изразиле жељу за сарадњом. Асоцијација беспилотних ваздухоплова се јавила међу првима, као и Coptershop, а очекује се и даља сарадња с Војском Србије, Министарством унутрашњих послова, ватрогасцима и, наравно, Службом трагања и спасавања. Области размене информација су изузетно широке – геодетска служба, домаћи аграр… списак је дуг, а спремамо се да будемо и даље први из свих области ваздухопловства. На крају крајева, пилот беспилотних ваздухоплова је ново занимање које законски ни ЕУ још увек није детаљно регулисала, подсећају у Академији.

– Трудимо се да оправдамо назив и поверење, с поносом можемо рећи да наши средњошколци узраста предњаче у односу на њихове вршњаке. Професори су и за време пандемије онлајн завршавали вебинаре и добијали сертификате, стицали знања из својих области. Основна развојна тенденција из области беспилотних ваздухоплова води у више праваца примене, а ми се трудимо да не заостајемо – у идејама чак и предњачимо – наводи др Манић.

У школи истичу и неке од бројних изванредних ђака – Лука Јелен, Милош Величковић, Николина Гавриловић, Емили Тасков, Теодора Живковић, Матеја Грубач, Марија Новић… – као и њихове професоре заслужне за трансфер знања и ваздухопловног ентузијазма – на првом месту директора др Горана Цвијовића и др Данијелу Манић, те професоре ваздухопловства у својим областима – Александра Старчевића, Владимира Николића, Дејана Црноглавца и Драгољуба Живановића, који су међу првима стекли знања и искуства о управљању беспилотним ваздухопловима и на нивоу ЕУ.

Како је ваздухопловство систем склон сталним променама и иновацијама, тако је и образовни систем Ваздухопловне академије морао да одговори променама и захтевима тржишта, каже Николић.

Тако однедавно, поред цивилних и војних образовних профила, на нивоу средње стручне школе овде имају и школовање пилота, контролора лета и авиомеханичара на нивоу високог образовања, што је у складу са ЕУ, али и потребама компанија. Висока школа струковних студија образује младе ваздухопловце и оспособљава их за рад у потпуном сагласју са домаћом и међународном регулативом. Студенти, по завршетку трогодишњих студија (6 семестара, 180 ЕСПБ) добијају звање струковних инжењера, али и дозволе и овлашћења за рад пилота, авиомеханичара и контролора летења.

Д. Ј.

АНТРФИЛЕ:

ХИПОКСИЈА КАО ПОРОДИЧНИ „ВИРУС”

Да хипоксија (висинска болест или пад парцијалног притиска кисеоника у крви са порастом висине) по летача може да остави „озбиљне последице” пример је и из летачке породице Јелен. Наиме, Михаела Јелена, пилота краљевине Југославије рат је дочекао у авиону ловцу шестог априла на Никшићком пољу, а следећи носилац „летачког вируса” био је његов син, прекаљени пробни пилот СФРЈ Марјан Јелен, „икона” тадашњег Ваздухопловно-опитног центра, који је доказао да може да се лети брже од звука и на домаћем јуришном авиону Орао. Да овај „вирус” чека прилику осетио је и његов син Роберт Јелен, официр и пилот Војске Србије, који своје задатке извршава у Центру за летна испитивања – такође као пробни пилот. Али овој причи није крај. „Ничим изазван”, у средишту Ваздухопловне академије се поново појавио исти вирус у младом Луки Јелену, ученику IV године који своје ваздухопловно знање носи даље, надамо се наредне године у Вишу струковну ваздухопловну школу. Крв није вода али хипоксија у крви у овом примеру сигурно јесте.

Једном приликом неко од ученика ме је питао ко је на слици на зиду у учионици са симулатором. Био је то Марјан Јелен, поред ваздухоплова Орао након првог пробијања звучног зида. Рекох – питајмо његовог унука Луку. Из гласа ми је избијала мрвица поноса – ми у Ваздухоловној академији смо поносни што можемо да будемо дом четврте генерације чувене пилотске породице Јелен.

Дуго је на платоу испред Ваздухопловне академије, у положају благо пењућег левог заокрета, био постављен Јастреб, ловачки јуришник из доба Југославије, понос и дика тадашње авиоиндустрије. Шта ће нам она старудија од авиона? Зар је то летело, потцењивачки ме упита један од ученика. Има и он своју историју, хајде да чујемо из прве руке. Телефоном сам позвао уваженог колегу пилота у пензији, сада саветника у Ваздухопловној академији, потпуковника Зорана Старчевића. Сви су с пажњом слушали како је летео за време ратова на просторима бивше Југославије управо у овом јуришнику. На једном задатку био је погођен у мотор ракетом земља–ваздух, али је преживео. Јастреб је био смртно погођен из положаја леђног ковита, Старчевић се катапултирао, иако је вероватноћа безбедног напуштања авиона у тој ситуацији веома мала. Купола његовог спасилачког падобрана је спасоносно виорила, али и одавала његову локацију на непријатељској територији. Безбедно се приземљио на тло и – установио да се налази у минском пољу. И ево га пред нама, жив…!

– Тата, хоћемо ли, завршио сам предавања – са капије га позва син, Александар Старчевић, млади машински инжењер из области ваздухопловства, професор на Ваздухопловној академији. Збуњена деца схватише да им предају и отац и син.

Per Aspera Ad Astra!

(Из бележнице Владимира Николића, професора Ваздухопловне академије)