УТИЦАЈ ЗАРАДЕ НАСТАВНИКА НА ОБРАЗОВНА ПОСТИГНУЋА УЧЕНИКА Веће плате, бољи резултати у настави   Немања Вуксановић и Драган Алексић, мастери Економског факултета у Београду, аутори су компаративне анализе утицаја зараде наставника на образовна постигнућа ученика. Резултате рада саопштили су на конференцији, одржаној 20. октобра на Економском факултету у Београду, под називом: „Образовне промене у Србији: изазови и перспективе”. Према речима Немање Вуксановића, теоријски, али и емпиријски, кроз велики број радова, потврђено је да постоји веза између бољих резултата, односно образовних постигнућа ученика и зараде наставника. Да би реформе биле спроведене на одговарајући начин, креатори образовних политика морају бити упознати који су то фактори који могу утицати на резултате ученика на међународним (упоређујућим) такмичењима. С тим у вези, дефинисање начина за побољшање образовних исхода представља, како истиче студија Уницефа, много већи изазов него што се то на први поглед чини, с обзиром на то да постоје огромне разлике међу земљама. Вуксановић је указао да образовни системи, иако у различитим земљама функционишу у различитим условима, ипак имају једну важну, заједничку карактеристику, а то је да све већу пажњу креатора политика образовања завређују управо запослени, пре свега наставно особље, при чему су посебно важне зараде наставника. Готово у свим земљама света, од 70 до 90 одсто укупног издвајања за образовање одлази на новчане компензације запослених. Из тога произлази, као проблем, релативно мала зарада наставника у неким земљама, што може, на неки начин, указивати да је наставничка професија у тим земљама мало цењена а, са друге стране, може имати негативне импликације на квалитет образовног процеса. Када се говори о повезаности зарада наставника са резултатима ученика, Немања Вуксановић подсећа да се у литератури издвајају два става. Први став је да већа зарада наставника чини професију подучавања конкурентном, у смислу да ће им давати подстицај да се континуирано усавршавају, да побољшају квалитет свога рада, што ће им помоћи не само да задрже посао, већ ће и резултати ученика бити бољи. Други став је да веће зараде поправљају положај наставника у укупној дистрибуцији зарада, при чему, уколико је њихова зарада при врху зарада у некој земљи – то може деловати стимулативно и на дипломце који теже да раде као наставници у школама, што ће саму професију учинити селективнијом. Међутим, зараде наставника, како је речено, треба посматрати само као један елемент ширег оквира унапређења квалитета образовања, јер постоје и други фактори који могу утицати на то какав ће бити квалитет образовног процеса. Образовна постигнућа ученика на међународно упоредивим такмичењима, као што је PISA, у одређеној земљи биће боља ако је зарада наставника у тој земљи већа. До тог налаза аутори прилога дошли су користећи како иностране тако о домаће изворе (од страних извора Међународни програм процене ученичких постигнућа Организације за економску сарадњу и развој, затим документа Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу, а од домаћих, изворе Републичког завода за статистику Србије и Министарства просвете, науке и технолошког развоја). Подаци које су анализирали односе се на 2012. годину. То је последње PISA тестирање у коме је Србија учествовала, а њиме је обухваћено 35 земаља, укључујући и Србију. Том приликом су оцењене две регистроване једначине. Прва оцењена једначина показује просечну годишњу зараду наставника, која је исказана америчким доларима. Анализиран је и удео наставника женског пола у укупном броју наставника у основном образовању, упис ученика, величина одељења и годишњи број наставних сати. Образовна постигнућа ученика на PISA тестирању оцењена су у три домена – читалачке, математичке и научне писмености. Резултати анализе потврђују позитиван утицај зараде наставника на образовна постигнућа ученика у сва три домена. Што је у одређеној земљи просечна годишња зарада наставника већа и ученици те земље ће постићи боље резултате на тестирању. Конкретно, ако је просечна годишња зарада наставника за један проценат већа него у некој другој земљи, то ће и резултати ученика на PISA тестирању бити бољи за осам до десет процената. У закључцима и препорукама за креаторе образовних политика, аутори рада указују да резултати на поменутом тестирању све више потврђују да спровођење образовне политике запошљавања високоплаћених наставника омогућава одређеној земљи да привуче најспособније кадрове, који ће обезбедити квалитетан образовни процес… Једна од последњих студија Унеска показала је да ако земље које имају ограничена финансијска средства спроводе политику великих одељења и запошљавања мањег броја наставника који су „високо” плаћени – остварују много боље резултате у односу на оне земље које спроводе политику мањих одељења и већег броја наставника који су мање плаћени. На пример, Јужна Кореја и Сингапур просечно у одељењу имају чак 60 или 70 ученика, па и поред тога, њихови ученици постижу најбоље резултате на међународно упоредивим такмичењима. Али, треба узети у обзир да су њихови наставници одлично плаћени… Светлана Илијић Антрфиле 1 ПРИВЛАЧЕЊЕ НАЈБОЉИХ – Огроман јавни дуг у великом броју земаља довео је да креатори економске политике теже да смање укупне државне издатке, па самим тим и издатке који се односе на образовање. Међутим, будући да новчане компензације представљају важан елемент за привлачење и задржавање најквалитетнијих људи у образовном систему, креатори економске политике требало би да посвете већу пажњу анализи зарада наставника – рекао је Вуксановић. Антрфиле 2 ЖЕНЕ МАЊЕ ПЛАЋЕНЕ Студија Међународне организације рада из 2013. године установила је да што је већи удео жена у некој професији, то су и зараде свих запослених у тој професији мање. То можда указује да је један од разлога „ниске” зараде наставника запослених у основном и средњем образовању управо то што је велики број жена запослен у том сектору, али и упозорава на постојање родне неравноправности.             Прва школа у Беогрaду отворила врата за предшколце За почетак – „1300 каплара”   Министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић данас је посетио Основну школу „1300 каплара”, прву школу која је у оквиру пројекта Мрежа школа у Београду отворила врата предшколцима. – Спојили смо лепо и корисно, искористили ресурсе, које имамо, и проширили капацитет предшколске установе – рекао је министар Шарчевић и додао да је реч само о првој фази и да следи још много посла, како у Београду тако и у остатку Србије. У две потпуно реновиране просторије у овој школи борави 50 предшколаца. За реновирање и изградњу купатила и кухиње Град Београд издвојио je око четири милиона динара. – Ово је важан пројекат за Град Београд, јер се свакодневно боримо да смањимо листу чекања за вртиће – подсетио је градоначелник Београда Синиша Мали. Школа на Звездари је први пример, следе школе на Палилули и Савском венцу, а током наредне године још пет објеката, додао је Мали и истакао да ће на овај начин око 1200 малишана добити место у предшколском систему.         Регионална QS ранг-листа универзитета Источне Европе и Централне Азије Београд међу сто најбољих   Међу 300 оцењиваних, а 250 по квалитету издвојених регионалних високошколских институција, Универзитет у Београду је на 54. месту, или на трећој позицији у региону који обухвата готово петину копненог простора наше планете   Након што је половином марта ове године објавила глобалну универзитетску ранг-листу према академским дисциплинама (предметима), британска компанија Quacquarelli Symonds (QS), специјализована за образовање и студирање у иностранству, управо је објавила и универзитетско рангирање за 2018. за области Источне Европе и Централне Азије – IECA (QS World University Rankings: Eastern Europe and Central Asia – EECA). На тој листи, са укупно 250 регионалних високошколских институција, Универзитет у Београду је на 54. месту или на трећој регионалној позицији иза најбоље рангираног, словеначког Универзитета у Љубљани (32. место), и Универзитета у Загребу, у Хрватској (37. место). Следе високе школе у Словенији, Универзитет у Марибору (70. место) и Универзитет у Новој Горици (81. место), за којима је, на 86. месту, хрватски представник Универзитет у Ријеци. Универзитет у Новом Саду нашао се на 170. месту (на позицији између161. и 170. места), а словеначки Универзитет у Приморској на 178. месту. Из региона су још на овој листи хрватски универзитети Јосип Јурај Штросмајер у Осијеку, Универзитет у Дубровнику и Универзитет у Задру, који су у групи од 201. до 250. места. Уз Шангајску и THE (Thimes Higher Education) ранг-листу, QS академска лествица, која се редовно појављује од 2004. године, убраја се у глобално најутицајнија универзитетска рангирања. На управо објављеној QS IECA листи, Универзитет у Београду и Универзитет у Новом Саду рангирани су у свеукупном поређењу са још 298 универзитета, а на основу девет критеријума које ћемо касније споменути; географски посматрано, у великом су „троуглу” који спаја Сибир, Балтик и Турску и тиме обухвата готово петину копнене територије наше планете. На глобалној мартовској QS листи 1127 најбољих светских универзитета у 126 земаља се, подсећања ради, Универзитет у Новом Саду нашао први пут, препоручен као добро место за студирање у области пољопривреде и шумарства, с позицијом између 250. и 300. места; Београдски универзитет је на пољу природно-математичких наука заузео 347, а у друштвено-хуманистичким наукама је између 401. и 450. места; у археологији је на позицији између 151. и 200, у области лингвистике између 201. и 250, пољопривреде и шумарства између 251. и 300. места, електротехнике/електронике и математике између 301. и 350. места, у области машинства између 351. и 400, а у области медицине и физике и астрономије између 451. и 500. места. За потребе регионалног IECA универзитетског рангирања, поређени су подаци о укупно 300 универзитета из 24 земље источне Европе и централне Азије. Међу њима је низ високошколских институција високо рангираних и у глобалном високом образовању, при чему Русију „заступа” укупно 97, а Турску чак 42 универзитета, али је у том рангирању такође и велики број институција и земаља које се често „не виде” на светским ранг-листама, јер њихов добар рад из различитих разлога није видљив на светској сцени. Московски државни универзитет Ломоносов је на првом месту, на челу првих 10 на „QS World University Rankings 2018: Eastern Europe and Central Asia”. Руски представници су и на другом (Државни универзитет у Новосибирску) и четвртом месту (Санктпетербуршки државни универзитет). Естонски Универзитет у Тарту са петог места у 2017. попео се на треће место ове листе, док је на петом месту чешки Карлов универзитет, а за њим, на шестом, пољски Универзитет у Варшави. Чешка има представника и на осмом месту (Технички универзитет у Прагу), док су турски представници Универзитет Богазици и Блискоисточни технички универзитет заузели седмо и девето место. Међу првих 10, управо на 10. месту, је и казахстански Ал-Фараби национални универзитет. Поменимо и то да Казахстан, штавише, на IECA листи има чак 22 своја универзитета, баш као и Пољска; Чешка их има 19, Украјина 16, а Мађарска 11. Кад је о методологији реч, односно о критеријумима који су коришћени у овом рангирању, у QS истичу да је листа методолошки јединствена, осмишљена тако да узме у обзир специфичне изазове са којима су суочени регионални универзитети. Реч је о девет индикатора: академској репутацији, репутацији код послодаваца, броју објављених научних радова, броју цитата из објављених радова, односу броја предавача према броју студената, броју предавача са академском титулом доктора наука, онлајн присутности универзитета, броју међународних предавача, као и броју иностраних студената. Највећи допринос коначној оцени једног универзитета у „QS World University Rankings 2018: Eastern Europe and Central Asia”, са око 30 одсто бодова, дала је глобална академска репутација, на основу анкетирања академика широм света о томе које су високошколске инстутуције најистакнутије у свом пољу рада. Петину укупног броја бодова обезбедила је репутација универзитета код послодаваца који запошљавају њихове дипломиране студенте; циљ тог индикатора је да покаже међународну репутацију неког универзитета, односно његових дипломаца, на глобалном тржишту рада. Однос броја предавача и броја студената, који је у овом рангирању обезбеђивао 15 одсто укупних поена, представља практичну методу за процену квалитета наставе, односно посвећеност сваке институције обезбеђивању високих стандарда академске подршке. По десет бодова узетих у обзир при QS IECA рангирању универзитетима обезбедили су број објављених научних радова и присутност на Интернету. Подаци о броју радова, то јест о продуктивности појединачних истраживача, обезбеђени су на основу Scopus-a, највеће светске базе таквих показатеља, док је онлајн присутност – која сведочи о посвећености неког универзитета међународном ангажовању и комуникацији – оцењивана на основу wебометрије, науке/методе која мери обим и утицај одређених wеб садржаја. По пет одсто поена обезбедили су: број цитата по једном научном раду, и број доктора наука међу предавачима, а по два и по одсто поена број предавача из иностранства и број иностраних студената. Ова два последња индикатора треба да сведоче о диверзитету неке универзитетске заједнице и окружењу у коме се одвија настава, као и о успешности универзитета у привлачењу иностраних предавача и студената. Г. Томљеновић     Антрфиле Регионална QS рангирања   Универзитетска ранг-листа, која се односи на земље источне Европе и централног дела Азије, од Словачке и Пољске, преко Русије и Казахстана, па све до Турске, први пут је објављена 2014. године. Поред ње, користећи исту методологију, британска компанија Quacquarelli Symonds редовно објављује и регионалне универзитетске листе за арапску регију, регион Азије, као и земље Латинске Америке. Први на арапској ранг-листи је Амерички универзитет у Бејруту (у Либану), на азијској листи води Нањанг технолошки универзитет у Сингапуру, а међу латиноамеричким најбољи је Понтификални католички универзитет Чиле.         Регионална QS ранг-листа универзитета Источне Европе и Централне Азије Београд међу сто најбољих   Међу 300 оцењиваних, а 250 по квалитету издвојених регионалних високошколских институција, Универзитет у Београду је на 54. месту, или на трећој позицији у региону који обухвата готово петину копненог простора наше планете   Након што је половином марта ове године објавила глобалну универзитетску ранг-листу према академским дисциплинама (предметима), британска компанија Quacquarelli Symonds (QS), специјализована за образовање и студирање у иностранству, управо је објавила и универзитетско рангирање за 2018. за области Источне Европе и Централне Азије – IECA (QS World University Rankings: Eastern Europe and Central Asia – EECA). На тој листи, са укупно 250 регионалних високошколских институција, Универзитет у Београду је на 54. месту или на трећој регионалној позицији иза најбоље рангираног, словеначког Универзитета у Љубљани (32. место), и Универзитета у Загребу, у Хрватској (37. место). Следе високе школе у Словенији, Универзитет у Марибору (70. место) и Универзитет у Новој Горици (81. место), за којима је, на 86. месту, хрватски представник Универзитет у Ријеци. Универзитет у Новом Саду нашао се на 170. месту (на позицији између161. и 170. места), а словеначки Универзитет у Приморској на 178. месту. Из региона су још на овој листи хрватски универзитети Јосип Јурај Штросмајер у Осијеку, Универзитет у Дубровнику и Универзитет у Задру, који су у групи од 201. до 250. места. Уз Шангајску и THE (Thimes Higher Education) ранг-листу, QS академска лествица, која се редовно појављује од 2004. године, убраја се у глобално најутицајнија универзитетска рангирања. На управо објављеној QS IECA листи, Универзитет у Београду и Универзитет у Новом Саду рангирани су у свеукупном поређењу са још 298 универзитета, а на основу девет критеријума које ћемо касније споменути; географски посматрано, у великом су „троуглу” који спаја Сибир, Балтик и Турску и тиме обухвата готово петину копнене територије наше планете. На глобалној мартовској QS листи 1127 најбољих светских универзитета у 126 земаља се, подсећања ради, Универзитет у Новом Саду нашао први пут, препоручен као добро место за студирање у области пољопривреде и шумарства, с позицијом између 250. и 300. места; Београдски универзитет је на пољу природно-математичких наука заузео 347, а у друштвено-хуманистичким наукама је између 401. и 450. места; у археологији је на позицији између 151. и 200, у области лингвистике између 201. и 250, пољопривреде и шумарства између 251. и 300. места, електротехнике/електронике и математике између 301. и 350. места, у области машинства између 351. и 400, а у области медицине и физике и астрономије између 451. и 500. места. За потребе регионалног IECA универзитетског рангирања, поређени су подаци о укупно 300 универзитета из 24 земље источне Европе и централне Азије. Међу њима је низ високошколских институција високо рангираних и у глобалном високом образовању, при чему Русију „заступа” укупно 97, а Турску чак 42 универзитета, али је у том рангирању такође и велики број институција и земаља које се често „не виде” на светским ранг-листама, јер њихов добар рад из различитих разлога није видљив на светској сцени. Московски државни универзитет Ломоносов је на првом месту, на челу првих 10 на „QS World University Rankings 2018: Eastern Europe and Central Asia”. Руски представници су и на другом (Државни универзитет у Новосибирску) и четвртом месту (Санктпетербуршки државни универзитет). Естонски Универзитет у Тарту са петог места у 2017. попео се на треће место ове листе, док је на петом месту чешки Карлов универзитет, а за њим, на шестом, пољски Универзитет у Варшави. Чешка има представника и на осмом месту (Технички универзитет у Прагу), док су турски представници Универзитет Богазици и Блискоисточни технички универзитет заузели седмо и девето место. Међу првих 10, управо на 10. месту, је и казахстански Ал-Фараби национални универзитет. Поменимо и то да Казахстан, штавише, на IECA листи има чак 22 своја универзитета, баш као и Пољска; Чешка их има 19, Украјина 16, а Мађарска 11. Кад је о методологији реч, односно о критеријумима који су коришћени у овом рангирању, у QS истичу да је листа методолошки јединствена, осмишљена тако да узме у обзир специфичне изазове са којима су суочени регионални универзитети. Реч је о девет индикатора: академској репутацији, репутацији код послодаваца, броју објављених научних радова, броју цитата из објављених радова, односу броја предавача према броју студената, броју предавача са академском титулом доктора наука, онлајн присутности универзитета, броју међународних предавача, као и броју иностраних студената. Највећи допринос коначној оцени једног универзитета у „QS World University Rankings 2018: Eastern Europe and Central Asia”, са око 30 одсто бодова, дала је глобална академска репутација, на основу анкетирања академика широм света о томе које су високошколске инстутуције најистакнутије у свом пољу рада. Петину укупног броја бодова обезбедила је репутација универзитета код послодаваца који запошљавају њихове дипломиране студенте; циљ тог индикатора је да покаже међународну репутацију неког универзитета, односно његових дипломаца, на глобалном тржишту рада. Однос броја предавача и броја студената, који је у овом рангирању обезбеђивао 15 одсто укупних поена, представља практичну методу за процену квалитета наставе, односно посвећеност сваке институције обезбеђивању високих стандарда академске подршке. По десет бодова узетих у обзир при QS IECA рангирању универзитетима обезбедили су број објављених научних радова и присутност на Интернету. Подаци о броју радова, то јест о продуктивности појединачних истраживача, обезбеђени су на основу Scopus-a, највеће светске базе таквих показатеља, док је онлајн присутност – која сведочи о посвећености неког универзитета међународном ангажовању и комуникацији – оцењивана на основу wебометрије, науке/методе која мери обим и утицај одређених wеб садржаја. По пет одсто поена обезбедили су: број цитата по једном научном раду, и број доктора наука међу предавачима, а по два и по одсто поена број предавача из иностранства и број иностраних студената. Ова два последња индикатора треба да сведоче о диверзитету неке универзитетске заједнице и окружењу у коме се одвија настава, као и о успешности универзитета у привлачењу иностраних предавача и студената. Г. Томљеновић     Антрфиле Регионална QS рангирања   Универзитетска ранг-листа, која се односи на земље источне Европе и централног дела Азије, од Словачке и Пољске, преко Русије и Казахстана, па све до Турске, први пут је објављена 2014. године. Поред ње, користећи исту методологију, британска компанија Quacquarelli Symonds редовно објављује и регионалне универзитетске листе за арапску регију, регион Азије, као и земље Латинске Америке. Први на арапској ранг-листи је Амерички универзитет у Бејруту (у Либану), на азијској листи води Нањанг технолошки универзитет у Сингапуру, а међу латиноамеричким најбољи је Понтификални католички универзитет Чиле.         Регионална QS ранг-листа универзитета Источне Европе и Централне Азије Београд међу сто најбољих   Међу 300 оцењиваних, а 250 по квалитету издвојених регионалних високошколских институција, Универзитет у Београду је на 54. месту, или на трећој позицији у региону који обухвата готово петину копненог простора наше планете   Након што је половином марта ове године објавила глобалну универзитетску ранг-листу према академским дисциплинама (предметима), британска компанија Quacquarelli Symonds (QS), специјализована за образовање и студирање у иностранству, управо је објавила и универзитетско рангирање за 2018. за области Источне Европе и Централне Азије – IECA (QS World University Rankings: Eastern Europe and Central Asia – EECA). На тој листи, са укупно 250 регионалних високошколских институција, Универзитет у Београду је на 54. месту или на трећој регионалној позицији иза најбоље рангираног, словеначког Универзитета у Љубљани (32. место), и Универзитета у Загребу, у Хрватској (37. место). Следе високе школе у Словенији, Универзитет у Марибору (70. место) и Универзитет у Новој Горици (81. место), за којима је, на 86. месту, хрватски представник Универзитет у Ријеци. Универзитет у Новом Саду нашао се на 170. месту (на позицији између161. и 170. места), а словеначки Универзитет у Приморској на 178. месту. Из региона су још на овој листи хрватски универзитети Јосип Јурај Штросмајер у Осијеку, Универзитет у Дубровнику и Универзитет у Задру, који су у групи од 201. до 250. места. Уз Шангајску и THE (Thimes Higher Education) ранг-листу, QS академска лествица, која се редовно појављује од 2004. године, убраја се у глобално најутицајнија универзитетска рангирања. На управо објављеној QS IECA листи, Универзитет у Београду и Универзитет у Новом Саду рангирани су у свеукупном поређењу са још 298 универзитета, а на основу девет критеријума које ћемо касније споменути; географски посматрано, у великом су „троуглу” који спаја Сибир, Балтик и Турску и тиме обухвата готово петину копнене територије наше планете. На глобалној мартовској QS листи 1127 најбољих светских универзитета у 126 земаља се, подсећања ради, Универзитет у Новом Саду нашао први пут, препоручен као добро место за студирање у области пољопривреде и шумарства, с позицијом између 250. и 300. места; Београдски универзитет је на пољу природно-математичких наука заузео 347, а у друштвено-хуманистичким наукама је између 401. и 450. места; у археологији је на позицији између 151. и 200, у области лингвистике између 201. и 250, пољопривреде и шумарства између 251. и 300. места, електротехнике/електронике и математике између 301. и 350. места, у области машинства између 351. и 400, а у области медицине и физике и астрономије између 451. и 500. места. За потребе регионалног IECA универзитетског рангирања, поређени су подаци о укупно 300 универзитета из 24 земље источне Европе и централне Азије. Међу њима је низ високошколских институција високо рангираних и у глобалном високом образовању, при чему Русију „заступа” укупно 97, а Турску чак 42 универзитета, али је у том рангирању такође и велики број институција и земаља које се често „не виде” на светским ранг-листама, јер њихов добар рад из различитих разлога није видљив на светској сцени. Московски државни универзитет Ломоносов је на првом месту, на челу првих 10 на „QS World University Rankings 2018: Eastern Europe and Central Asia”. Руски представници су и на другом (Државни универзитет у Новосибирску) и четвртом месту (Санктпетербуршки државни универзитет). Естонски Универзитет у Тарту са петог места у 2017. попео се на треће место ове листе, док је на петом месту чешки Карлов универзитет, а за њим, на шестом, пољски Универзитет у Варшави. Чешка има представника и на осмом месту (Технички универзитет у Прагу), док су турски представници Универзитет Богазици и Блискоисточни технички универзитет заузели седмо и девето место. Међу првих 10, управо на 10. месту, је и казахстански Ал-Фараби национални универзитет. Поменимо и то да Казахстан, штавише, на IECA листи има чак 22 своја универзитета, баш као и Пољска; Чешка их има 19, Украјина 16, а Мађарска 11. Кад је о методологији реч, односно о критеријумима који су коришћени у овом рангирању, у QS истичу да је листа методолошки јединствена, осмишљена тако да узме у обзир специфичне изазове са којима су суочени регионални универзитети. Реч је о девет индикатора: академској репутацији, репутацији код послодаваца, броју објављених научних радова, броју цитата из објављених радова, односу броја предавача према броју студената, броју предавача са академском титулом доктора наука, онлајн присутности универзитета, броју међународних предавача, као и броју иностраних студената. Највећи допринос коначној оцени једног универзитета у „QS World University Rankings 2018: Eastern Europe and Central Asia”, са око 30 одсто бодова, дала је глобална академска репутација, на основу анкетирања академика широм света о томе које су високошколске инстутуције најистакнутије у свом пољу рада. Петину укупног броја бодова обезбедила је репутација универзитета код послодаваца који запошљавају њихове дипломиране студенте; циљ тог индикатора је да покаже међународну репутацију неког универзитета, односно његових дипломаца, на глобалном тржишту рада. Однос броја предавача и броја студената, који је у овом рангирању обезбеђивао 15 одсто укупних поена, представља практичну методу за процену квалитета наставе, односно посвећеност сваке институције обезбеђивању високих стандарда академске подршке. По десет бодова узетих у обзир при QS IECA рангирању универзитетима обезбедили су број објављених научних радова и присутност на Интернету. Подаци о броју радова, то јест о продуктивности појединачних истраживача, обезбеђени су на основу Scopus-a, највеће светске базе таквих показатеља, док је онлајн присутност – која сведочи о посвећености неког универзитета међународном ангажовању и комуникацији – оцењивана на основу wебометрије, науке/методе која мери обим и утицај одређених wеб садржаја. По пет одсто поена обезбедили су: број цитата по једном научном раду, и број доктора наука међу предавачима, а по два и по одсто поена број предавача из иностранства и број иностраних студената. Ова два последња индикатора треба да сведоче о диверзитету неке универзитетске заједнице и окружењу у коме се одвија настава, као и о успешности универзитета у привлачењу иностраних предавача и студената. Г. Томљеновић     Антрфиле Регионална QS рангирања   Универзитетска ранг-листа, која се односи на земље источне Европе и централног дела Азије, од Словачке и Пољске, преко Русије и Казахстана, па све до Турске, први пут је објављена 2014. године. Поред ње, користећи исту методологију, британска компанија Quacquarelli Symonds редовно објављује и регионалне универзитетске листе за арапску регију, регион Азије, као и земље Латинске Америке. Први на арапској ранг-листи је Амерички универзитет у Бејруту (у Либану), на азијској листи води Нањанг технолошки универзитет у Сингапуру, а међу латиноамеричким најбољи је Понтификални католички универзитет Чиле.         НАСТАВНИЦИ МАРИНКО ПЕТКОВИЋ И ЗВОНИМИРКА ЈОВИЧИЋ ПРЕДСТАВНИЦИ СРБИЈЕ НА ТАКМИЧЕЊУ GLOBAL TEACHER PRIZE Мајстори свог заната   Избором на националном такмичењу ово двоје кандидата, који остварују изузетне резултате и са мање даровитом децом или у тешким условима рада, Удружење „Живојин Мишић” жели да пошаље поруку да су такви наставници и те како вредни и значајни нашем друштву, али и да их охрабре да своје методе рада деле и промовишу Они чине свет бољим местом за живот. Они су ентузијасти, имају велику жељу, вољу и веру у едукацију, позитивне промене и моћ рада. Они мењају свет, инспиришу ученике и средину у којој раде, са мало ресурса постижу велике резултатe, пише у образложењу Удружења „Живојин Мишић”, којим су Маринко Петковић и Звонимирка Јовичић постали званични представници Србије на такмичењу Global Teacher Prize! Избором на националном такмичењу, а међу „Најбољим едукаторима”, ово двоје кандидата који, како кажу, остварују изузетне резултате и са мање даровитом децом или у тешким условима рада, Удружење жели да пошаље поруку да су такви наставници и те како вредни и значајни нашем друштву, али и да их охрабре да своје методе рада деле и промовишу. За Маринка Петковића, наставника физике и хемије у Школи за основно и средње образовање „Милан Петровић” у Новом Саду, рад са децом са сметњама у развоју је задовољство, често и привилегија, само ако се прихвати као изазов. – Основно правило, којег се придржавам од првог сусрета са ђацима, јесте да час не започињем док се сви ученици неодобровоље, насмеју и орасположе, јер само такви су спремни за усвајање нових знања. Друго правило, али не мање важно, јесте да са часа одлазе са уверењем да су урадили одличан посао – каже наш саговорник и наглашава да деци са сметњама у развоју треба омогућити да у сваком тренутку уз стицање знања изграде и сопствено самопоуздање. У „школи великог срца” мој задатак је, како објашњава, да им преношењем знања помогнем да се равноправно и активно укључе не само у вршњачку групу и локалну заједницу, већ и много шире. Захваљујући упорности и истрајности, један ученик за којег је креирао посебне методе рада освојио је прву награду на Републичком такмичењу фризера 2012. И прошле школске године забележени су изузетни резултати. Четири ученика, која су основно и средње образовање стекли у специјалној школи под посебним условима и помоћу различито креираних индивидуализованих планова, уписали су факултете! Убеђен да учење захтева дубоко разумевање, које се може постићи само у ситуацијама када ученици препознају проблем и активно, на креативан начин покушавају да га реше, користећи постојеће знање, наставник Петковић често примењује методу „личног примера”, зато што сматра да лични доживљај и искуство помажу у разумевању сувише апстрактних појмова. Према његовим речима, лет авионом или балоном, вожња бродом или возом, пењање по планини или обилазак шуме само су ситуације у којима се могу пронаћи примери за разумевање природних појава. – Често користим и методу „планирај, уради, примени”. Захваљујући њој група мојих ученика успела је да раме уз раме са осталим учесницима кампа у Енглеској направи сплав у одређено време, на одређеном месту и са једноставним материјалима, које су имали на располагању. За свој рад освојили су прво место – поносно истиче Петковић и додаје да за извођење експеримената примењује методе „невидљивих јединица” и „црвено-плаво”. Прва се користи за потребе рачунања током експеримента, а друга ђацима омогућава да самостално врше експеримент. Маринко Петковић организује обуке за наставнике у читавој земљи, како би на врло једноставан начин објаснио компликоване ствари као што је, примера ради, експеримент у ЦЕРН-у, коаутор је бројних радионица у земљи и иностранству, израђује дидактичке материјале као што су хербаријум за слепе и слабовиде, Периодни систем на Брајевој азбуци… а написао је и уџбеник из физике за шести разред. Осим тога, и докторанд је на Природно-математичком факултету у Новом Саду, а својим ангажманом допринео је да се на тој високошколској установи уведе предмет Инклузивна настава природних дисциплина. Мождана олуја, грудва снега, паукова мрежа, мапе ума и тиха математика методе су које у свом раду са основцима користи учитељица Звонимирка Јовичић. У комбинованом одељењу, где осам ученика од првог до четвртог разреда истовремено раде према различитим програмима и добијају различите задатке, не постоји празан ход и не ометају једни друге. А све то захваљујући умећу учитељице Звонимирке, која је у малу сеоску школу „Моша Пијаде” у Жагубици, одељење у Изварици, дошла на две године, а остала још наредних десет! Привукле су је предности рада у комбинованом одељењу, као и могућност да деци у отеженим условима школовања омогући не само савремену, често индивидуализовану наставу, већ и истраживачки рад, самооцењивање и учешће на бројним такмичењима. А, како то планира по принципу вертикалне и хоризонталне интеграције, учитељица Звонимирка објашњава применом концентричних кругова. – Именице радим у свим разредима, у првом, врсте речи, у другом и трећем мало више, у четвртом комплетирам знања и тако повезујем да сви ђаци буду активни. Када учимо о води, везујем садржаје по предметима и разредима, што олакшава рад зато што градиво стално циркулише – објашњава наша саговорница и додаје да са ученицима прави различите брошуре о интернету, биљкама, различитим појавама и то тако што сваки ученик исписује по једну страницу, па се то генерацијски допуњује и шири знање. То што уме да каже да је грешка поклон читавом одељењу, Звонимирка Јовичић објашњава тезом да ђаци треба да се на конструктиван начин односе према својим грешкама и да оне треба да им послуже за унапређивање њиховог рада. Уз нагласак да њени основци освајају прва места на такмичењима из математике, каже да учествују и на различитим конкурсима, па су тако користећи аудио-визуелна средства снимали и дечје филмове, као што је један о старим занатима. На републичком конкурсу у организацији Агенције за борбу против корупције освојили су другу награду за филм „Да ли треба да будем храбар да бих био поштен”. – Остварујемо и међуодељенску сарадњу кроз пројекат „Похитајте Хомољу у загрљај” са школом у Јагодини, обележавамо дане заштите животне средине, здраве хране. На часу одељенског старешине организујемо радионице о финансијској писмености, о међународној размени, миру и сарадњи… – наводи ова неуморна учитељица. Она и за мештане села организује дружења различитим поводима, а у бројне програме укључује и предшколце и родитеље. У Изварици, како каже, живи 320 пунолетних особа, просечне старости 47 година, што говори да многи напуштају Србију. Звонимирка Јовичић своје радове објављуje у Просветном прегледу, часопису Учитељ, а многе примере добре праксе презентовала је и на Сабору учитеља. Мила Вуковић   Антрфиле   НОБЕЛ И ЗА НАСТАВНИКЕ   У Удружењу „Живојин Мишић” кажу да је пројекат Global Teacher Prize покренут 2015. године с намером да награди најбоље наставнике на свету. Они верују да наставници мењају животе ученика, верују у образовање и бољу будућност. Многи сматрају да је ова награда у рангу Нобелове. У пројекту учествује 20 земаља широм света, а Србија први пут има представнике на том велико такмичењу, које ће се одржати у децембру. Награда најбољем наставнику на свету износи 1.000.000 долара!         НАША ТЕМА: РЕФОРМА ГИМНАЗИЈСКОГ ОБРАЗОВАЊА, ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ПОСЛЕ Домаћи модел у савременом духу   Објављивање брошуре са ставовима запослених о томе шта и колико тога треба мењати или задржати у досадашњем, традиционалном гимназијском моделу и састанак Заједнице гимназија, на коме су директори ових школа потврдили да су промене неопходне и дали пуну подршку новом концепту реформисане гимназије, два су догађаја која су актуелизовала тему о реформи ових храмова знања и поново је лансирали у средиште стручне и шире јавности   Сви се слажу да је реформа неопходна, а аутори и заговорници новог модела истичу да је понуђени концепт толико модеран и савремен да „такав нико у окружењу нема”, при чему је, кажу, вредност још већа јер није прекопиран ниједан страни модел. Чак ни Фински, толико хваљен у свету и код нас. „Примерен је и тренутку, финансијски остварив и заснован на најбољим традиционалним вредностима ове врсте образовања.” У Србији постоје 123 гимназије, међу којима је и дванаестак приватних. Према подацима из Стратегије образовања 2020 тек четвртина малих матураната после осмолетке наставља школовање у гимназијским клупама, што је изразито мање у односу на остале европске земље. Заправо, једино је Чешка имала мање гимназијалаца од нас у време кад је писан овај документ (усвојен 2012). Коаутури Стратегије дуплирали су тренд уписа у гимназије до 2020, али се та пројекција ни приближно није остварила, бар се тако чини две године пре истека друге деценије 21. века. Заговорници новог модела блиски актуелним просветним властима истовремено су и критичари Стратегије, јер сматрају да се ради о „финансијски неупотребљивом документу и нереалним пројекцијама”. Истичући да из Стратегије треба преузети све што је добро и што је преживело дух времена, они упозоравају да се то неће односити на план о повећању гимназијалаца у стратегијски планираном року, јер ће се на томе радити постепено и поступно. Реформа је последњих двадесет и више година упорно заобилазила гимназијска врата, јер је новац преко пројеката усмераван искључиво у наставни и кабинетски простор средњих стручних школа. Спорадично су се само ломила копља око дубине неопходних резова, па су се на једном крају поларизовали они што би мењали све „јер ништа не ваља, на другом конзервативци, којима је све било потаман и идеално”. У међувремену долази до промене тренда, који је променио ту црно-белу слику, јер су се појавили и они који су желели нешто између традиционалног и ултра модерног модела, али на домаћи начин. У једној фази вербално су се ломила копља и око иницијативе да се у систем убаци концепт стручних гимназија, али је он на крају потпуно напуштен. Управо из тих тазлога није прихваћен предлог реформе Заједнице гимназија од пре петнаестак година, јер се тим документом заговарала економска, медицинска или техничка гимназија, на пример. То је, међутим, скроз одбачено још 2005, уз објашњење да није у духу наше традиције, тврде опоненти овог концепта. На крају су у том стручном и струковном сукобу победили они који су остали при ставу да је гимназија општеобразовна школа. И, управо је то смер којим треба да иде најављена реформа.             ГИМНАЗИЈСКО ОБРАЗОВАЊЕ (ВИШЕ) НИЈЕ ЗАПОСТАВЉЕНО Национални модел неће бити угрожен   Из ресорног Министарства је већ стигао налог Заводу за унапређивање образовања и васпитања да ради на наставним плановима и програмима за први разред гимназије, а читав посао требало би да се заврши најкасније до Нове године   Коначно је и реформа гимназија дошла на дневни ред! Колико је гимназијско образовање било запостављено најбоље говори чињеница да наставни планови и програми нису мењани две деценије, ако се не рачунају спорадичне и „инцидентне” корекције из 2003. и 2010. године. Није да није било иницијатива, пре свега од сталешких организација и запослених у тим кућама знања, али некако је иза сваке просветне власти, све до сада, остајала само најава, која лебди у ваздуху, да ће ствар узети у своје руке и направити резове у складу са захтевима времена и мисијом у формирању будућих интелектуалаца. После неколико одлагања реформи и исто толико почетака, нови гимназијски модел коначно је почео да се обликује и – према најавама креатора и доносиоца одлука – по новом ће се учити од следеће јесени у првом разреду гимназије. У ком правцу ће ићи промене? Два су стуба најављене реформе, увођење изборних пакета, односно модула у наставу и другачија структура испита зрелости. Уз претходно постављено питање скоро увек иде потпитање да ли ће нови концепт можда угрозити национални модел гимназије? Др Радивојe Стојковић, председник Заједнице гимназија и директор Гимназије „Змај Јова Јовановић” из Новог Сада, убеђен је да неће, уз напомену да су у том концепту уграђене и идеје о којима се у Заједници разговара већ 15-ак година. – Јако је важно што гледамо да појачамо све што је процењено као добро и побољшавамо или изменимо оно што није. И на томе већ увелико радимо. Поред принципа да се постепено уводе иновације у циљу побољшања квалитета, велика новина је управо изборност. До сада смо имали изборност код грађанског васпитања и верске наставе, а сада желимо да у трећем и четвртом разреду уведемо могућност бирања два изборна програма, односно два изборна предмета – образлаже др Стојковић. Читав процес, каже, покренут је, почело је иновирање и писање нових наставних планова и програма… – Што се тиче изборних пакета, то је потпуно нов приступ, јер се појављују чак и потпуно нове области, које до сада нису биле заступљене у гимназијском образовању – напомиње Стојковић, додајући да Гимназија на чијем је челу још увек није детаљно расправљала о изборном пакету, који би могла да понуди својим ђацима завршних разреда, али да мисли да ће им свакако бити интересантна уметност. А да ли ће тако и бити, одлучиће на нивоу школе. Наставничко и стручна већа рећи ће које ће изборне пакете понудити, наравно у договору са школским одбором и родитељима. – Школа бира изборне пакете које ће понудити ђацима. На тај начин јачамо и аутономност установе и повећавамо индивидуалност, али не у великом сегменту, да се не наруши општеобразовни карактер гимназија – каже Стојковић, уз опаску да је у реформским активностима кључно да је тај процес започет, уз свест да не смемо да одуговлачимо и да изборним предметима јачамо оно што се зове међупредметне компетенције. Завод за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ) је установа која ће имати велику улогу у реализацији новог концепта гимназија, пре свега кроз рад на наставним плановима и програмима (који треба да се усагласе са недавно усвојеним системским законом) и уџбеницима. Из ресорног Министарства већ је стигао налог ЗУОВ-у да ради на наставним плановима и програмима за први разред гимназије, а читав посао требало би да се заврши најкасније до Нове године. – Трудићемо се да не пробијемо рокове, који су нам дефинисани законом, да оставимо довољно времена и за припрему потребних уџбеника до почетка нове школске године – каже заменик директора ЗУОВ-а Гордана Мијатовић. У складу са системским законом највеће измене у првом разреду односиће се на наставу усмерену ка исходима. Сви предмети морају да се ураде исходовно, а нарочита пажња треба да се обрати на два предмета, информатику и рачунарство и физичко и здравствено васпитање. Први предмет постао је обавезан у основној школи, што свакако као последицу има и промену програма у првом разреду средњих школа. Додатак здравственог васпитања има сличан ефекат на програмске садржаје, као логичан наставак нових програма у осмолетки, с тим што ђацима у спортској гимназији и одељењима за спортисте тај предмет не може да буде истоветан као код осталих гимназијалаца. И мора да има специфичне садржаје, имајући у виду да је реч о активним спортистима. –То су специфични захтеви, које је Министарство упутило Заводу, и у складу са тим формирали смо радне групе за сваки од постојећих предмета, које се тренутно још допуњавају са наставницима који ту наставу реализују у гимназијама. То су радне групе по Правилнику који Завод већ годинама примењује и у њима су, поред предметних наставника и професори факултета за матичне предмете и саветници ЗУОВ-а и ЗВКОВ-а, имајући у виду да, у складу са чланом 60. системског Закона, сви програми треба да буду исходовно оријентисани и усклађени са стандардима за крај средњошколског образовања и компетенцијама. То значи да већ увелико радимо на приреми овог посла – објашњава Мијатовић. Паралелно са овим активностима, представници ЗУОВ-а су и у радној групи Министарства просвете, где се истовремено ради на прецизном дефинисању наставних планова за све четири године. – Реформом гимназија у трећем и четвртом разреду уводе се изборни пакети и због оптерећења ученика и тако дефинисаних ученичких постигнућа које треба да имају на излазу из средње школе, ми морамо брзо имати оквир наставног плана, да бисмо програмски могли да знамо шта све предмет треба да обухвата, односно да ли је у плану прерасподела наставних тема у односу на године учења и садашњи програм или потпуно растерећивање у односу на неке теме. Колеге из ЗВКОВ-а урадиле су истраживање на терену, и на основу тих резултата имамо и упутства где програме треба растеретити или осавременити. Због реформских циљева у гимназијма врло јасно треба да повежемо предмете кроз програме и остваримо међупредметне компетенције, које су сада јасно дефинисане законом – наводи Мијатовић. О конкретним растерећењима у првом разреду знаће се ускоро, за 15 дана, а до тада све су опције још отворене и „на столу”.     Антрфиле ПРИРОДЊАЦИ И ДРУШТВЕЊАЦИ Нови програми, који ће се припремати за све четири године учења, биће уско повезани и са новом, општом матуром, која ће бити на крају гимназијског образовања. О предлогу да на општој матури буду обавезни предмети српски и математика у ЗУОВ-у већ сада размишљају о томе како кроз три смера гимназија обезбедити успех на матури, без обзира на различите фондове часова српског и математике код природњака и друштвењака. – То још није концепцијски дефинисано и тек за месец дана имаћемо јасну структуру – поручује Гордана Мијатовић из ЗУОВ-а.     Антрфиле ИБ МАТУРА   Министар просвете Младен Шарчевић најавио је да ће од наредне школске године неколико школа у Србији почети са програмом ИБ матуре, престижним образовним концептом међународне матуре. Тај модел је широко распрострањен у читавом свету и подразумева двогодишње образовање као припрему ученика за стране факултете по међународним стандардима.         АЛЕКСАНДАР ПАЈИЋ, ПОМОЋНИК МИНИСТРА ПРОСВЕТЕ ЗА СРЕДЊЕ ОБРАЗОВАЊЕ Матура – улазница за факултет   Принципи на којима се заснивају промене гимназијског образовања су поступност, изборност, интердисциплинарност и редефинисање наставних планова и програма, што подразумева увођење изборних „пакета”   Следећа генерација осмака која упише први разред гимназије учиће по новим наставним плановима и програмима, потврђује Александар Пајић, помоћник министра просвете за средње образовање и васпитање и образовање одраслих, наглашавајући да Радна група ресорног Министарства интензивно припрема реформу гимназија и да ће се тај посао завршити на време. Према његовим речима „циљ промена је унапређивање општег средњег образовања и васпитања путем развијања нових наставних планова и програма, који су засновани на исходима учења, новом наставном приступу у средини подстицајној за учење и развој компетенција ученика”. Ти планови и програми треба да омогуће и бољу припрему за даљи наставак школовања, укључивање у европски образовни простор и живот у свету различитих и различитости, предочава Пајић. Напомиње да су промене неопходне, јер програми, осим козметичких измена 2003. и 2010, нису мењани 20 година, преоптерећени су, застарели и неадекватни – на шта је указала и анкета међу запосленима у гимназији о квалитету, ефикасности и релевантности гимназијског образовања. –Због тога смо, заједно са свима који треба да учествују у овим активностима, а то су, пре свега запослени у гимназијама, Завод за унапређивање образовања и васпитања и Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања – кренули у реализацију другачије стратегије гимназијског образовања – указује Пајић. Принципи на којима се заснивају промене су поступност, изборност, интердисциплинарност и редефинисање наставних планова и програма, који подразумевају увођење изборних програма, такозваних „пакета”, који ученицима омогућавају стицање и развијање знања из области које нису дефинисане наставним планом и програмом, али и припрему наставника и школа за реализацију редефинисаних програма на основу редефинисаног наставног плана, набраја помоћник министра просвете. Подвлачи да је битан и нови концепт матуре као улазнице за факултет. Ове промене се заснивају на Стратегији 2020 ( у којој је, поред осталог, акценат на повећању броја гимназијалаца у образовном систему Србије) и Акционом плану. На Заједници гимназија, која је одржана у Шапцу, министар просвете Младен Шарчевић и Александар Пајић представили су досадашњи рад Радне групе Министарства и предлог изборног програма. На том списку, за сада, је 11 изборних пакета, од којих школа, према својим могућностима и потребама бира пет, а ученици трећег и четвртог разреда – два. – Ти изборни пакети односе се, пре свега, на интересовање ученика, али и на могућност стицања већег фонда знања за даљи наставак школовања, односно за упис на факултете које желе – каже помоћник министра за средње образовање Александар Пајић. На листи предложених изборних пакета (за сада) су: савремене технологије и предузетништво, образовање за одрживи развој, примењене науке, здравље и спорт, основи геополитике, економија и бизнис, методологија научног истраживања, која укључује и статистику, комуникација, медији и култура, затим религије и цивилизације, појединац, група и друштво и уметности и дизајн. На томе ће се још радити и директори гимназија су позвани да активно, преко својих чланова у Радној групи, учествују у креирању ових изборних пакета, поручује Пајић, прецизирајући да се под појмом „изборни пакет” подразумева комбинација предмета.     Антрфиле ДИНАМИКА   Све иде динамиком која је планирана. Два нова закона већ су усвојена у Скупштини Србије (Закон о основама система и Закон о високом образовању), а од уторка су пред посланицима и измене и допуне закона о предшколском, основном и средњем образовању као и Предлог закона о дуалном образовању, каже Пајић.     АНТРФИЛЕ ЗАКОН О УЏБЕНИЦИМА   За децембар се припрема још један сет нових закона из области образовања, који ће омогућити законску основу за све промене које Министарство покушава да имплементира у образовни систем Републике Србије. – И предлог закона о уџбеницима је скоро спреман, али министар Младен Шарчевић жели да, без обзира на то што нема законску обавезу, тај закон прође јавну расправу и да направимо закон који ће бити по мери ученика, родитеља и просветних радника – најаваљује помоћник министра просвете за средње образовање.         МОЈ УГАО: РАДЕ ЗЕЈАК, ДИРЕКТОР ШЕСТЕ БЕОГРАДСКЕ ГИМНАЗИЈЕ И КООРДИНАТОР ЕВРОПСКОГ УДРУЖЕЊА НАСТАВНИКА У РЕГИОНУ Концепт мора да се прилагођава и усавршава   Предлог садашњег модела реформе гимназија је модификовани документ Реформа гимназијског образовања Заједнице гимназија још из 2003. и 2004.   Када је у питању реформа гимназија, о њој се причало много раније него што можемо да претпоставимо, јер многи су заборавили да је још 2003. и 2004. године Заједица гимназија припремила документ Реформа гимназијског образовања. Тај документ, нажалост, много је пута прелазио из руке у руку министара који су долазили на чело нашег ресорног Министарства, али се до сада нико њиме није озбиљније позабавио, иако је то, мислим, најкомпетентнији документ који је ико покушао да ради. На њему су радиле колеге из праксе из свих гимназија које су биле укључене у Заједницу. Оно што је у том документу тада стајало и што мислим да је и данас актуелно, свакако је предлог да све гимназије имају идентичан план и програм у првом разреду, без поделе на смерове, а да се од другог разреда постепено уводи све већи број изборних предмета, који би омогућавали да ученици развију интересовања из одређених области. И, како идемо ка крају средњошколског школовања, број изборних предмета треба да се повећава, као и њихов фонд часова. Предлог садашњег модела реформе гимназија је модификован, и то је у реду, али хоћу да се зна да је такав документ постојао још 2004. Знам да је то било и на трагу онога што се урадило у суседним земљама. Као члан Председништва Заједнице гимназија у то време учествовао сам у изради тог документа и добро знам да смо имали консултације са директором Друге мариборске гимназије, која је, иначе, позната по међународној матури. Они и сада годинама упућују позив нашим гимназијалцима за учешће у програму међународне матуре и обично по неколико ученика избори могућност да се укључе у тај програм, тако да смо се и тада поводили искуствима других. И ,ето, малтене 15 година је прошло, а ништа конкретно нисмо учинили по том питању и то тек сада чинимо. Словенци су највише одмакли у реформи, њима су се придружили и Хрвати, сличне резове гимназијског образовања имали су и у Македонији и Црној Гори. БиХ касни, као и ми, због својих проблема и зато што унутар БиХ не постоје системи који су компатибилни. Образовни системи у Федерацији и Републици Српској се разликују и њима је тешко да то ускладе. Систем који ми сада планирамо већ је свуда у региону заживео, примењује се и прилагођава ономе што је актуелно на тржишту. Кад се и код нас донесе нови план и програм, чак и ако се све уради, посао није завршен. Ви теоријски можете добро да замислите концепт, али често у пракси има изазова, тако да систем мора да се прилагођава и усавршава. Ми смо тек на почетку реформског пута и драго ми је да смо на крају то схватили, али, с друге стране, жао ми је, јер се оно што је већ постојало није користило много раније. Сматрам да смо на губитку управо због тога.           ШТА ЈЕ ДОБРО У НАШИМ ГИМНАЗИЈАМА, А ШТА ТРЕБА МЕЊАТИ Да нам деца долазе у школу своје, а не наше младости   Наставници у гимназијама желе промене, али желе и да сачувају оно што сматрају важним квалитетима гимназије. То је, пре свега, специфичан идентитет гимназије као школе која ученицима обезбеђује широку општу културу и успешан наставак даљег школовања. Они увиђају потребу да се рад у гимназијама осавремени у погледу садржаја, метода и начина рада   Морамо се потрудити да нам школе не остаре, да нам се пре времена не уморе и да не остаре просветни радници, да нам деца долазе у школу своје, а не наше младости. Овако је један наставник одговорио на питање које аспекте гимназијског образовања би најпре требало мењати – цитирајући великог и умног Душка Радовића. Тај став, као и оцене и коментари још 871 запосленог у 84 гимназије широм Србије нашли су се у брошури „Шта је добро у нашим гимназијама, а шта треба мењати”, коју су недавно објавили Министарство просвете и Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања (ЗВКОВ). Запослени у гимназијама су процењивали квалитет садашњег концепта гимназијског образовања, јаке стране, односно кључне квалитете гимназијског образовања и аспекте које би требало унапредити, а њихови одговори послужиће Радној групи, коју је формирало Министарство просвете априла ове године, да осмисли предлог смерница за развој гимназијског образовања. Шта је анкета показала? – Наставници у гимназијама желе промене, али желе и да сачувају оно што сматрају важним квалитетима гимназије. То је, пре свега, специфичан идентитет гимназије, као школе која ученицима обезбеђује широку општу културу и успешан наставак даљег школовања. Они увиђају потребу да се рад у гимназијама осавремени и у погледу садржаја, али и у погледу метода и начина рада. На врху жељених промена је нови концепт матурског испита, који би требало да замени пријемни испит на факулетима. Наставници се залажу и за више практичне наставе и за већи број изборних предмета, каже Јелена Најдановић Томић, руководилац Центра за осигурање квалитета рада установа и члан Радне групе МПНТР за израду смерница развоја општег средњег образовања. Она напомиње да је Радна група за израду смерница размишљала на сличан начин, али је Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања у сарадњи са МПНТ ипак урадио ову анализу како би имали прецизну слику промена које наставници желе. Анализа је за Радну групу један од важних ослонаца у даљем раду на изради смерница, јер је веома важно да у разговоре о променама буду укључени и они које те промене треба да остваре у наставној пракси, указује Јелена Најдановић Томић. Значајним налазом може се сматрати став већине да су промене у постојећем концепту гимназијског образовања потребне. Међутим, док сваки други анкетирани учесник сматра да концепт треба да се мења, али у мањој мери, подршку свеобухватним променама дало је 36 одсто испитаника, док осам одсто мисли да све треба да остане као до сада и да ништа не треба дирати. Велики број професора, стручних сарадника и директора наводили су позитивне, али и негативне стране гимназијског образовања. Најчешће су га описивали као квалитетно, холистичко, темељно, свеобухватно, свестрано, амбициозно, озбиљно, као добру основу за наставак школовања, али и као образовање које ствара свестране будуће академске грађане, друштвену елиту. Али, оно се, неретко описује и као застарело, претешко, нефлексибилно, неиновативно, преобимно, презахтевно, сувише традиционално… На листи су и тврдње да постоји раскорак између очекивања у погледу остваривања функција и циљева гимназијског образовања и постигнутих резултата, да су гимназије изгубиле свој специфични идентитет институција које добро припремају за универзитет, али и да ово образовање оснажује ученике за активно учешће у друштвеном, културном и научном животу… Најчешћи одговори односили су се и на став да треба променити концепт матурског испита, увести екстерну/националну матуру и матурски испит као улазницу за факултет. Инсистирало се и на смањењу обима градива и на бољој корелацији међу сродним предметима, али и на улагању у модернизацију школа, побољшању услова рада, увођењу већег броја изборних предмета, као и побољшању материјалног положаја наставника и смањењу администрације. Наставници прижељкују и већу слободу у реализацији плана и програма и увођење стандардизованих тестова при оцењивању…     Антрфиле ЛИЧНИ ПРИМЕР   Наставници, директори и стручни сарадници у гимназијама препознају значај васпитног рада школе. Највећи број наставника сматра да је најзначајнији васпитни утицај који школа остварује на ученике заснован на личном примеру понашања наставника, односно, чак и кад наставници говоре о планираним, системским васпитним утицајима школе на ученике, лични пример је увек на првом месту. Запажен је став да школа највише доприноси остваривању васпитне функције кроз недвосмислене, афирмативне и позитивне ставове наставника о свему оном што представља јасне стандарде цивилизованог живота, хуманистичких и вредносних оријентација.     Антрфиле САРАДЊА С РОДИТЕЉИМА   Сарадња са родитељима, ученицима, другим институцијама и локалном заједницом, према мишљењу наставника, неопходна је за остваривање васпитне функције школе, а организациони облици рада који се најчешће помињу су ваннаставне активности, часови одељењске заједнице, ескурзије и посете културним манифестацијама и установама културе. Као носиоци васпитне функције школе најчешће су препознате одељењске старешине и педагошко-психолошка служба, а ређе сви наставници. Занимљиво је да мали број наставника сматра да школа не остварује или не може да оствари васпитну функцију школе.     Антрфиле ПОДРШКА НОВОЈ МАТУРИ   Увођење новог концепта матурског испита има велику подршку међу запосленима у гимназијама. Анкета је показала да ту промену доживљавају као потребну и сврсисходну са становишта унапређивања укупног квалитета гимназијског образовања. За разлику од новог модела опште матуре, актуелни се процењује као његова супротност, односно као „потпуно превазиђен и нефункционалан”. Важно је нагласити да они који препознају предности, најчешће више од две јаке предности, а неретко и низ предности.         ХОЛОКАУСТ КАО ПОЛАЗНА ТАЧКА У НАСТАВИ Педагошки изазови и стереотипи   У Регионалном центру за професионални развој запослених у образовању у Нишу крајем септембра одржан је семинар за наставнике из Републике Србије и Македоније посвећен теми Холокауст и Геноцид у Другом светском рату   На семинару у Нишу, од 20. до 23. септембра 2017. године, коме су присуствовали наставници из Србије и Македонији, биле су заступљене теме: Настава о Холокаусту, педагошки изазови; Холокауст у некадашњој Југославији и Структура сарадње у окупираној Југославији; Холокауст у Европи; Југословенски ратни заробљеници: случај Ниша и Логика насиља у Југославији 1941–1945; Геноцид над Србима у НДХ и Геноцид над Ромима и Синтима.   Настава о Холокаусту, педагошки изазови. О овој теми је говорио проф. др Марко Шуица, Одељење за историју, Филозофски факултет Универзитета у Београду. Као педагошке изазове у настави о Холокаусту професор Шуица је посебно издвојио наставни план и програм предмета Историја, с нагласком на времену које је наставницима на располагању за обраду ове важне, осетљиве теме. Навео је да у наставном програму предмета Историја ученици о Холокаусту уче у оквиру теме Последице рата и да у наставним програмима историје не постоји континуитет, односно да о Јеврејима ученици уче у петом разреду, када се учи о јудаизму као монотеистичкој религији, а потом се са Јеврејима ученици поново сусрећу у осмом разреду, када уче о Другом светском рату и Холокаусту. Овако конципиран наставни програм, који пружа само делиће слике о народу који је током своје историје сварао и губио државу, селио се и насељавао у различитим царствима, морао да обаља послове које му је држава наметала, добро је полазиште за креирање и прихватање стереотипа о Јеврејима. Због тога су наставници који су укључени у ове обуке носиоци промена које имају циљ рушење стереотипа о Јеврејима као народу. Поред наставног плана и програма, као изазове, професор Шуица је навео и: стручну оспособљеност наставника за реализацију ове „осетљиве теме”, уз нагласак на важности стручног усавршавања; уџбенике; интернет – позитивне и негативне стране и важност упућивања ученика да селектују и вреднују материјале доступне на интернету; последице стереотипа и предрасуда. Приказујући изазове пред којима се налазе наставници у процесу реализације „осетљивих тема”, као што су Холокауст и Геноцид, професор Шуица је наглашавао и улогу наставника у процесу достизања стандарда постигнућа ученика за наставни предмет Историја, посебно исказа који су дати у оквиру области Истраживање, тумачење и презентације и Историјске основе савременог друштва.   Холокауст у некадашњој Југославији и Структура сарадње у окупираној Југославији су теме о којима је говорио др Милан Кољанин са Института за савремену историју. Ради бољег разумевања догађаја који су за последицу имали прогоне и убиства Јевреја, др Кољанин је прво приказао прогоне Јевреја током средњег века и њихово насељавање на Балканско полуострво; улогу Јевреја у развоју друштва и држава које су настале на рушевинама Османског и Хабсбуршког царства. Ово је представљало основу за даље излагање, које је имало циљ да прикаже страдања Јевреја у окупираној Краљевини Југославији, посебно у немачкој окупационој зони. Пријављивање, одузимање људског достојанства и имовине, присилни рад, одвођење у логоре и убиства су одлика владавине нациста и њихових сарадника у немачкој окупационој зони Краљевине Југославије. Своје излагање је илустровао визуелним материјалима, укључујући и приказ структуре сарадња у окупираној Југославији. Представљајући изградњу структуре сарадње у окупираној Југославији, посебно је нагласио да су војници Вермахта имали јак, чврст ослонац у домаћем становништву. Хитлерови војници нису могли да спроведу регистрацију Јевреја, хапшење комуниста, антифашиста, Јевреја, Рома и осталих недужних грађана без чврстог ослонца, без помоћи домаћег становништва, посебно оних који су радили у полицији и државној управи. У дискусији након излагања др Кољанина закључено је да ученицима треба објаснити улогу свих оних који су сарађивали са окупатором, посебно у данашње време, када се покрећу процеси за рехабилитацију појединих сарадника.   Холокауст у Европи је била тема о којој је говорио сарадник Меморијала Шое из Париза Кристоф Тариконе (Christophe Tarricone). У свом излагању апострофирао је антисемитизам, његову политику као полазиште за страдање Јевреја током Другог светског рата, страдање које је најављено доласком Хитлера на власт 1933. Политика антисемитизма је била основ за доношење расних закона, за прогоне и изградњу логора у којима је смрт нашло више милиона Јевреја, Рома, Словена, комуниста, хомосексуалаца…   Југословенски ратни заробљеници: случај Ниша и Логика насиља у Југославији 1941–1945. су биле теме излагања проф. др Томислава Дулића са Универзитета Упсала у Шведској. Предавање о југословенским ратним заробљеницима у норвешким логорима професор Дулић је представио кроз живот логораша Стевана Стефановића, кога су немачки нацисти заробили на Сувој планини. Био је подвргнут нацистичком испитивању у Нишу и логору Сајмиште, а потом интерниран у Норвешку у логор у околини Трондхајма. Као заробљеник Ботн логора у северној Норвешкој радио је на изградњи пута који је познат под називом крвави пут. Успео је да пребегне у Шведску 1943, где је и умро. У умрлици је записано да је умро од зиме и исцрпљености. Сахрањен је у заједничкој гробници. Овим предавањем професор Дулић је указао на значај питања југословенских логораша, на живот у логору, покушаје бекства и тортуру којој су били изложени. Током дискусије је закључено да ово питање треба да буде део наставног програма националне историје Другог светског рата. У свом другом излагању професор Дулић је приказао разлику у терминима геноцид, злочин против човечности и ратни злочин, наглашавајући важност ових термина и прецизност при употреби. Сваки од наведених термина је илустровао примерима из окупиране Југославије. Убијање/уништавање народа током Другог светског рата у окупираној Југославији спровођено је путем мера против побуна, етничким чишћењем и геноцидом. Мере против побуне спроводиле су се ради контроле становништва и територије, а извршиоци су били немачки нацисти, усташе, италијански фашисти, четници, партизани. Мере су подразумевале узимање талаца, одузимање имовине, депортације. Етничко чишћење подразумева депортације, уништавање имовине и културног наслеђа народа, масовна убијања. Током Другог светског рата на простору окупиране Југославије над Србима, Муслиманима и Словенцима етничко чишћење су спроводили немачки нацисти, усташе, четници и италијански фашисти. Геноцид над Јеврејима, Ромима и Србима су током Другог светског рата у окупираној Југославији спроводили немачки нацисти и усташе, у намери да потпуно униште ове групе народа. Геноцид, према тумачењу професора Дулића, подразумева систематично уништавање чланова етничке/религиозне групе, које се спроводи под надзором институција (институционализовано уништавање) и које још подразумева и уништавање имовине, културног блага и сталне депортације. Посебан нагласак је ставио на намеру, мотиве починиоца да убија, изазива смрт и уништава етничке/верске/расне групе. Излагање професора Дулића је отворило расправу о питању геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској, као и о броју страдалих у систему логора Јасеновац. Наставници су изнели проблем да се у уџбеницима за предмет Историја налазе подаци који не одговарају оним које је приказао професор Дулић.   Геноцид над Србима у НДХ је била тема излагања Горана Хутинеца, доцента на Одсјеку за повијест Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу. У свом излагању, које је документовано различитим изворима (писаним и сликовним), Хутинец је представио усташки покрет и његове вође пре и за време Другог светског рата (Лист Усташа 1932).

Током излагања доцент Хутинец се ослањао на сведочења, документа настала у време постојања НДХ и новинске чланке. Посебно је нагласио реакцију Рајха на злодела која спроводе усташе над Србима (ген. Едмунд Глез фон Хорстенау, 18. IX 1942).

Поред тога, Горан Хутинец је представио и реакцију становника Хрватске на усташка злодела: ● Сељак усташа : „Ми са Србима не можемо. Или ће одавле нестати нас или њих. Будак је добро почео, али зашто се је стало на пол пута.” ● Грађанин из Рогатице: „Требало је до краја ликвидирати питање Срба. Православаца нешто побити, како је то Будак тражио, а нешто преко Дрине, како је он то такођер тражио. ” ● Интелектуалац из Сарајева: „Будак је крив за несрећу и за толики број четника и партизана. Није смио онолико заговарати прогоне православаца – Срба. Требало је протјерати само Србе родом из Србије, а домаће православце оставити на миру.” ● Сељак избјеглица: „Захваљујем Будаку да се сада налазим већ преко годину дана као избјеглица од куће, јер сам непотребно почео прогањати са неким својим сусједима православце. Сада кад ми је потребна помоћ, сваки ми је одклања.” ● Сељак – избјеглица из Босне: „Ја сам волио Будака. Кад сам послије видио што се ради, било ми је страшно. Кажу да је рекао: `Србе на врбе`. А то нама није у души. Ми смо их могли послати у Њемачку на рад, а не убијати.” ● Чиновник из Дервенте: „Ми муслимани у првом реду можемо захвалити Будаку што нас је поклано неколико стотина тисућа. Ако ништа није могао поправити, није требао нити почињати. Казати раји: Кољите се, а послије не дати људима у незаштићеним крајевима никакове заштите, то је злочиначки.” ● Трговац из Тузле: „Сви прогони Срба имају се приписати Будаку, јер је он тако захтијевао. Ти су прогони донијели нашу народну трагедију.” ● Чиновник министарства из Загреба: „Будак је крив за данашње стање у Хрватској. Да није било његовог `Србе на врбе`, не би било дошло до толиког крвопролића и много би се боље живјело.” ● Загрепчанка из „бољег друштва”: „Некада сам се одушевљавала његовим романима, али од када је онако крвнички позивао Хрвате да кољу Србе, не могу га више жива видјети.” (Извод из презентације др Хутинеца) У излагању доцент Хутинец је представио злочине усташа из различитих перспектива – починилаца и немих посматрача, али и оних који су учествовали у спашавању недужних, попут Диане Будисављевић.   Геноцид над Ромима и Синтима је била тема о којој је наставницима говорио др Милован Писари (Pisarri). У уводном делу излагања приказао је територију коју су насељавали Роми и Синти у Европи и на Балканском полуострву, наглашавајући да су Роми на Балкану присутни од средњег века. Положај Рома у друштву Краљевине Југославије приказао је на примеру Београда: ● Око 1911. се јавља по први пут неки облик самоорганизовања Рома у Београду (у „Политици” се помиње нека Ромска задруга која организује „Ромски бал у Опери” 17. јануара 1911); 1927. оснива се српско-циганска задруга за помагање у болести и срмти, на иницијативу виђенијих Рома из Београда; Удружење београдских Рома свечара „Бибије – Теткице” 1935. Сва удружења имају своју статут, скупштину итд. (чланови Удружења окупљали су се у кафани „Струга”, „Политика”, 27. 4. 1937). Најважније тренутак је покретање новина „Романо Лил”, на ромском и на српском 1935. године („Време”, 7. јун 1935). Оснивач је Светозар Симић. ● Године 1939. основан је и Просветни клуб југословенске циганске омладине. Има три одсека: просветни, музички и спортски. Престонички Роми хоће да воде еманципацију свог народа; имао је везе са Стојадиновићевом странком. (Извод из презентације др Писарија) У наставку свог излагања Писари је говорио о страдању Рома у окупираној Србији и Независној Држави Хрватској. Своје излагање је завршио отварањем проблема који се односе на дефиницију појма порајмос и на културу сећања. ● Средином деведесетих година прошлог века истребљење Рома је први пут добило име. Ромски лингвиста и активиста Јан Ханкок (Ian Hancock) увео је реч Порајмос (уништење) како би означио националсоцијалистичку политику истребљења Рома и Синтија у Другом светском рату. Од тада је термин све присутнији, како у научном тако у политичком језику, иако се не може рећи да је у потпуности прихваћен. Неки, као на пример антрополог Мајкл Стјуарт (Michael Stewart), одлучно се супротставља том термину због значења које има код Рома у источној Европи. Због тога је Марсел Куртиад (Marcel Courthiade) увео термин Самударипен (Извод из презентације др Писарија). ● Ромски национални конгрес (Roma National Congress) и Ромска међународна унија (International Romani Union) предложили су 2009. године увођење Дана сећања на холокауст Рома/Порајмос и као датум одабрали други август, у знак сећања на дан кад је ликвидирано последњих 2.897 ромских заточеника логора за Роме у Аушвицу. У неким земљама је, дакле, почело обележавање тог датума: поред централне комеморације у Аушвицу, то се дешава, на пример, у суседној Хрватској, где је у Уштици поред Јасеновца другог августа 2012. одржана прва комеморација у присуству представника ромских заједница из земље и региона, као и хрватског државног врха. У априлу 2015. године Европски парламент је најзад прихватио тај предлог и званично прогласио други август Даном сећања на Холокауст над Ромима. Другде, међутим, изабран је различит датум. У Србији се, на пример, 16. децембра обележава Дан сећања на Роме страдале у Другом светском рату, у знак сећања на 16. децембар 1942. године, дан кад је Химлер наредио систематско упућивање Рома у логоре и њихово уништење. Поред тога, на инцијативу локалних ромских удружења, 11. децембра сваке године код споменика посвећеног жртвама из Лесковца и околине, који се налази у Араповој долини, одржава се комеморација у знак сећања на стрељање које су окупаторске снаге уз помоћ квислинга извршиле 11. децембра 1941. године, у којем је убијено 310 цивила, од којих 293 Рома. ● Сличан је случај меморијализације у оквиру споменичке културе, јер се ретко у Европи могу наћи споменици посвећени Ромима. Тек је 24. октобра 2012. године у Берлину откривен први споменик посвећен ромским жртвама, у близини Рајхстага, где се већ налазе и споменик Јеврејима (отркривен 2005. г.) и хомосексуалним жртава нацизма (2008. г.). То не треба да чуди, јер је за питање геноцида над Ромима тек почетком деведесетих година почело, могло би се рећи, да се показује интересовање, иако су већ десетак година раније неки покушали да га отворе. Наиме, после протеста одржаног 1980. у Даухауу од стране ромских активиста, који су протестовали због негирања геноцида над Ромима и континуиране дискриминације Рома у Немачкој кроз наставак употребе досјеа које су нацисти израдили током своје владавине, 1982. године, Немачка је признала геноцид над Ромима (Извод из презентације др Писарија).   На крају семинара биле су организоване радионице на следеће теме: Уџбеници и Други светски рат (радионицу је водила проф. др Дубравка Стојановић, Одељење за историју, Филозофски факултет Универзитет Београд); Слике Холокауста (радионицу је организовао и водио сарадник Меморијала Шое из Париза Кристоф Тариконе); Планирање лекције на тему Холокауст (радионицу је водио проф. др Марко Шуица, Одељење за историју, Филозофски факултет Универзитета у Београду). Током другог дана семинара учесници су посетили Меморијални центар „12. фебруар”, место где се током Другог светског рата налазио логор Црвени крст. О логору, довођењу ухапшених, мучењима и страдањима говорио је Небојша Озимић. Биљана Стојановић     1. ОРГАНИЗАТОРИ И УЧЕСНИЦИ Семинар у Регионалном центру у Нишу о Холокаусту организовали су Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, Меморијал Шое из Париза и Меморијални центар холокауста Јевреја Македоније. Учесници су били наставници из Републике Србије који реализују наставу предмета Историја, Српски језик и књижевност, Социологија и Грађанско васпитање и наставници историје из Македоније.   2. ЛИСТ УСТАША 1932. „У борби за свете циљеве сва су средства допуштена, па и она најстрашнија.” „Нож, револвер, стројна пушка и паклени строј, то су идоли, то су звона, која ће навијестит освит зоре и ускрснуће Независне Државе Хрватске”. Анте Павелић – Хрватско питање 1936: „Непријатељи Хрватске су српска државна власт, међународно слободно зидарство, Жидовство и комунизам.” (Извод из презентације др Хутинеца)

3. ГЕНЕРАЛ ЕДМУНД ГЛЕЗ ФОН ХОРСТЕНАУ

„Рајх мора извршити притисак на владу НДХ како би: 1) зауставила бесмислен терор против Срба који само потхрањује устанак; 2) зауставила једнако бесмислено усташко дивљање уопће и усташе (војску и странку) укротила; 3) у држави и усташком покрету извршила „смјену страже” и уклонила све особе било којег ранга које су компромитиране по точкама 1. и 2. или због корупције.” (Извод из презентације др Хутинеца)   4. МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР У зградама које су до окупације служиле као војни магацин, током Другог светског рата био је смештен концентрациони логор Црвени крст или Лагер Ниш. Током четворогодишњег постојања у логору је било преко 35.000 родољуба и симпатизера НОП-а, заробљених партизана, Рома, Јевреја. Посебно је познат по бекству 105 затвореника у партизане 12. фебруара 1942. године. На месту некадашњег логора, данас се налази меморијални центар „12. фебруар”.   Потписи за слике: 1. Скуп у регионалном центру у Нишу 2. Плакат и 3. Присилни рад Јевреја у Сенти 4. Регистрација Јевреја у Београду 1941. 5. Јавно вешање Јеврејин/комунисте на Теразијама 1941. 6. Меморијални центар (уз 4. антрфиле)