ВУК ТРАЈКОВИЋ: КА ФАКУЛТЕТСКОЈ ДИПЛОМИ И СА ДАУНОВИМ СИНДРОМОМ

Дете – без етикете

Осим по карактеристичном изгледу, Вук Трајковић ни по чему не личи на дете са Дауновим синдромом – пре свега по нивоу интелигенције. Остварење тог потенцијала овај двадесетогодишњак крунисао је академским статусом – прошле године уписао је високу школу, привукао пажњу медија и на путу је да постане четврта особа у Европи која има Даунов синдром и – академску диплому!

Прича о њему почиње, као што је ред – рођењем. Срећним догађајем у свакој породици.

– Када смо сазнали да смо добили сина са Дауновим синдромом – а Вук нам је прво дете – добили смо сугестију да га оставимо у дому. Првобитно смо то прихватили, али после неколико дана ипак смо отишли до генетичара да поразговарамо, мало смо се распитали, и добили савет да га доведемо кући и да се боримо за њега. То смо здушно прихватили – почиње исповест Вукашин, отац овог необичног дечака, и наставља о изазовима који су их чекали:

– Имао је здравствених проблема, ларингитис, па тешку операцију срца, и све то је урађено како треба. У међуврeмену смо, кад је Вук имао око осам месеци, добили информацију да постоји руски лекар А. Хоклов, помоћу чије метаболичке терапије аминокиселинама може много да се помогне да се покрену функције мозга и после око пола године одлучили смо и отишли на Кипар на лечење. Лекар нам је одао признање, да смо међу реткима који су код њега дете довели на време. Вук је примио шест третмана, на по четири месеца и, када је већ имао између годину и две, гарантовано нам је да ће ићи у редовну школу и да ће постићи добре резултате.

Касније, у узрасту од шест година, код психолога Јадранке Новак, једног од највећих стручњака за Даунов синдром код нас, урађен је тест интелигенције, који је показао да Вук тада имао коефицијент 89 (90 је просечна доња граница). Када је напунио осам година, кренуо је у редовну основну школу – „Душко Радовић” у Сремчици – уз свесрдну помоћ тадашњег директора Ђурђа Плавшића.

– Он је кренуо у редовну школу, иако тада још није постојао закон о инклузији. Од треће до седме године радио је сваки дан са нашим познатим логопедом Весном Митровић, савладао је говор доста добро, лепо, чисто прича. У редовној школи и његова учитељица Весна доста се ангажовала и много помогла да се Вук развије како треба, уз рад и ван редовне наставе. Добро је научио да чита, пише, рачуна и све време је био јако добро прихваћен међу другарима – сведочи отац Вуле.

– Никад није имао ни најмањи проблем са другом децом у школи! – посебно наглашава.

Присећа се и да је у посету Србији 2012. године из Финске дошла делегација која се бави помагањем деци као што је Вук. Са њим су се неколико дана „дружили” у школској клупи и потом су изјавили да такво дете нису видели нигде у свету, а и у својој штампи објавили су причу о њему.

После основне, Вук је уписао Средњу стручну школу „Захарије Стефановић Орфелин”, у којој је завршио за физиотерапеута, а наставничко веће, као награду за залагање и ангажман, прогласило га је учеником генерације. Ове школске године постао је бруцош на Високој школи социјалног рада, положио је неколико колоквијума. Ускоро га очекују и први испити.

– Имамо троје деце, али Вук је Вук, наш првенац, изузетно вољено дете и сви су ангажовани око њега. Борили смо се, али смо и награђени, покретала нас је љубав и никад нисмо одустали. Он је на првом месту, окружен је љубављу и пажњом целе породице. Скоро, када је почело да се пише о њему у медијима, када је видео натписе, питао ме је шта је то Даунов синдром. Ми то никад нисмо спомињали, никад га нисмо посматрали по томе и не сматрамо га дететом са посебним потребама, никад нисмо ни узимали од државе средства која су за то намењена – прича даље Вуков тата.

– Тек сада се први пут сусреће са том категоријом и ја мислим да сву овакву децу треба третирати најнормалније. Вук се бавио и спортом, тренирао је џудо и био је успешан, такмичио се, тотално је самосталан, сам из Сремчице иде у школу у центру Београда, фантастично је дете, препуно љубави и пажње. Одгајан је без повишеног тона, као породица смо веома везани и чујемо се по неколико пута дневно.

Трајковићи живе „100 на сат”. Имају велику фирму, са стотинак радника, по цео дан су ван куће, у обавезама.

– И остала деца су нам самостална. Млађи син, Василије, четрнаестогодишњак је и завршава основну школу, тренира фудбал, а ћерка Вероника има осам година, иде у други разред и бави се тенисом. Распореди су нам пуни. Са Вуком увек неко ради, помаже му – или свастика, која је професор биологије у основној школи у Сремчици или његова мајка, моја супруга Милица, која је економиста. Или нешто учи самостално. Ако није то, онда је код бабе и деде или са братом и сестром. Јако смо везани и кад год имамо времена отпутујемо негде.

Свесна је породица да је факултет велики залогај, озбиљна прича у коју су ушли, јер Вук има велику жељу и невероватно је упоран, без обзира на то што наилази на много тешкоћа: – Ако за нешто комплексније некоме треба сат-два, Вуку некад треба и десет сати, али не одустаје, покреће га воља да успе. То је по себи велики успех и није од пресудне важности да ли ће до краја и завршити факултет – искрен је Трајковић.

Али да има добре изгледе за тај невероватан успех кажу сви који га познају и који су удружени у намери да му у томе помогну. У средњој школи мали Вук прошао је и четворогодишњу праксу у Дому здравља Врачар, где кажу да су њиме били задовољни и медицински радници и пацијенти. Зато отац планира да му у будућности омогући физиотерапеутску праксу, кроз коју би могао да помогне и себи и другима.

– Жао ми је што се у нашем друштву, причам из личног искуства, родитељи још увек стиде своје деце, иако за то немају никаквог разлога – уместо да им пруже безусловну љубав, која може да их покрене – прича Вукашин.

А пред невероватним Вуком – и у европским оквирима – још увек је мисија „померања граница” и доказивања да деца са посебним потребама, како каже његов отац, не морају да живе „са том ружном етикетом”.

Д. Јелисавчић

АНТРФИЛЕ:

ВИШИ НИВО ИНКЛУЗИЈЕ

Као велики фан Новака Ђоковића Вук је од нашег шампиона 2012. добио и сувенир – лопту са турнира у Дубаију. Вукова специфична личност, упорност и успех, као и помоћ околине привукли су пажњу и људи из Владе Србије, открива Вукашин, који мисли да би њихова животна прича много могла да помогне да се судбине и третман деце са Дауновим синдромом, кроз напредније концепте инклузије, издигну на виши ниво.