„ЗЕЛЕНЕ” АКТИВНОСТИ ЗА ЗДРАВУ ПЛАНЕТУ Еколошки празник за Земљане   Велики број дана посвећених подизању свести о значају животне средине и важности њеног очувања обележава се управо у пролеће, када се живи свет „буди”, подсећајући нас на добробити живота које нам Земља и њени еко-системи омогућавају. Дан планете Земље – 22. aприл – обележава се у више од 150 земаља света, као еколошки празник, али и упозoрење људима до каквог је стања довео немаран однос према природи. Загађење ваздуха и вода, непланска и прекомерна сеча шума, неодговоран однос према отпаду и избегавање рециклаже озбиљно су угрозили опстанак бројних биљних и животињских врста, али и самих људи. Управо зато, у априлу се широм света организују бројне едукативне еколошке акције, које првенствено утичу на развијање еколошке свести, а тиме и навика које ће се практиковати у будућности. Тако је, рецимо, Француски институт у Новом Саду, у сарадњи са организацијом Баштенска иницијатива, у свом дворишту представио инсталацију „Врт на точковима”. Пројекат се састоји од низа модела којима се имитира шумски еко-систем (воће, зачинско биље, бобице, лековито биље и цвеће), стварајући животну заједницу која се међусобно чува и помаже. Микро шумски врт показује како природа смешта обиље живота у мале просторе и како, имитирајући те обрасце, можемо стварати одрживе системе. Симоблично – неколико дана пред Светски дан планете – Удружење индустрије отпада „Храбри чистач”, Српска асоцијација амбалажног отпада, Инжењери заштите животне средине и Савез еколошких удружења „Зелена листа Србије” организују конференцију под називом „Одговорно управљање отпадом”. Стотинак учесника из области предузетништва, академске јавности, стручњака за заштиту животне средине и управљање отпадом и цивилног сектора разговараће о горућим проблемима у области управљања отпадом и спречавања загађења. Једно од кључних питања је како унапредити правни, институционални и фискални оквир да управљање отпадом постане одговорно и одрживо. Са развијањем еколошке свести и навика неопходно је кренути још од најранијег детињства, у чему образовне установе имају велику улогу и одговорност. Бројни су начини на које деца могу усвојити трајна знања и одговорно понашањо према животном окружењу. Само од маште и воље наставника зависи колико ће у том задатку бити креативни и доследни, јер поштовање и правилан однос према природи која нас окружује не подразумевају тек једну успешну активност, већ изграђивање еколошке свести и трајних навика. Н. И.     АНТРФИЛЕ: КРЕАТИВНА РЕЦИКЛАЖА   Ученици Основне школе „Драгољуб Илић” из Драчића, предвођени учитељицом Луцијом Тасић, еколошко васпитање поставили су као један од приоритета, који не спроводе само кроз изборни предмет, већ и кроз обавезну наставу. У намери да њихово село буде чистије, здравије и лепше место за живот, заједно са родитељима организовали су бројне акције чишћења околине, а у близини непланских сметлишта постављали табле са еко-порукама, како би их одвикли од лоших навика. Ни рециклажа им није страна, па се на за то одређеним местима у школи редовно сакупљају пластичне флаше, стара хартија, чепови… Деца уче по моделу, па се наставници труде да им, доносећи и сами од куће сировине за рециклажу, дају позитиван пример. На радионицама, у склопу слободних активности, деци се указује на значај правилног одвајања отпада и могућности поновног коришћења. Тако су настале бројне декоративне и функционалне рукотворине, а овог априла од тетрапак амбалаже „израсла” је жирафа Јованка, која је одмах постала миљеница деце и маскота Еко-школе „Драгољупче”.     ПРОМОЦИЈА ПРОЈЕКТА У САРАДЊИ СА ТЕМПУС ЕРАЗМУС + КАНЦЕЛАРИЈОМ У СРБИЈИ Студирај у Србији Министарство просвете, науке и технолошког развоја покренуло је нови пројекат „Студирај у Србији”. Циљ је враћање страних студената на универзитете у Србију, промоција високог образовања и јасна порука да је Србија отворена за свет   Крајем осамдесетих година на нашим универзитетима студирало је између 20.000 и 30.000 страних студената, али временом се тај број значајно смањио тако да сада имамо 658 страних студената који студирају у нашој земљи. Министарство просвете, науке и технолошког развоја препознало је значај студирања страних студената код нас не само због подизања угледа нашег високог образовања, већ и због економског и културног значаја, рекла је у разговору за Просветни прглед проф. др Ана Ланговић Милићевић, државни секретар у Министарству. – Да би се пројекат реализовао морали смо уочити и решити проблеме из претходног периода. Један од проблема је била боравишна виза и са Министарством унутрашњих послова постигнут је договор како тај проблем превазићи и убрзати решење. Други проблем је био у компликованој нострификацији, тј. у признавању диплома средњих школа. Затим, требало је решити и питање смештајних капацитета студената, као и акредитације студијских програма на енглеском језику и број квалитетних професора, који могу да подрже таква предавања – казала је државни секретар. У складу са идејом, Министарство просвете, науке и технолошког развоја у сарадњи са Темпус Еразмус + канцеларијом у Србији ради на изради каталога, који ће бити први корак ка интернационализацији, истакла је Ланговић. У каталогу намењеном промоцији пројекта „Студирај у Србији”, поред акредитованих студијских програма на енглеском језику, биће и података о смештајним капацитетима, као и о културним и спортским могућностима. Интернационализација високообразовних установа је важна и Министарство ће пружити велику помоћ у промоцији. Штампање каталога завршиће се до краја априла и уз помоћ Министарства спољних послова дистрибуираће се заинтересованим земљама. Међутим, и поред свих активности које су предузете, и саме установе морају да се потруде, уређујући своје сајтове, ангажујући квалитетне предаваче – поручује државни секретар и додаје да то није важно само због економских ефеката, већ и успостављања културне сарадње и промовисања наше културе и традиције у иностранству. Према речима Ланговић Милићевић, осим бављења смештајним капацитетима и администрацијом, тим Министарства ради на прецизирању циљних региона у привлачењу студената. Интересовање, на пример, већ постоји међу младима у Kини, који су заинтересовани за похађање студија не само на енглеском, него и на српском језику, али и у земљама попут Индонезије, Тајланда, Вијетнама, Шри Ланке. Подаци Темпуса показују да су велико интересовање за наше високо образовање исказале и Турска и државе Латинске Америке. Према њеним речима пратећа активност пројекта „Студирај у Србији”, између осталог, и подстицање што већег броја наших високошколских установа да се укључе у Еразмус плус повељу. У данашње време не можемо говорити о квалитету ни науке ни образовања, уколико нисмо отворени ка свету и спремни за размену. Србија има изузетно добар однос цене и квалитета образовања, што јој даје значајну предност у односу на суседне земље. Сви студенти који буду дошли у Србију уједно ће бити наши амбасадори – промотери културе и традиције Србије – закључила је државни секретар Ана Ланговић Милићевић, вођа тима који ради на пројекту „Студирај у Србији”. Јелена Комарица     АНТРФИЛЕ: ПЛАНОВИ И ПРИХОД   Велика Британија, на пример – када су у питању мобилни студенти – остварује приход од 6,4 милијарди долара годишње. Земље сличне нама у ближем окружењу такође су почеле пројекте овог типа и већ остварују значајне резултате и стичу велики углед. Добар пример је Печуј, у Мађарској, где се тај процес интернационализације остварује кроз рад Печујског универзитета, који ове године дуплира број иностраних студената. Мађарска је уложила знатна средстава у подизање стандарда и реализацију процеса интернационализације, а Немачка Стратегијом образовања планира у 2020. години 350.000 страних студената, 30.000 више него 2017.     НАША ТЕМА: ИЗАЗОВИ ОБРАЗОВАЊА И НАУКЕ       ВИЗИОНАР У СРЕДИШТУ ПАЖЊЕ: ИЛОН МАСК На раменима великана   Када је почетком фебруара ка Марсу лансирао „двоструко свој” електрични аутомобил (лични примерак тесла аутомобила, који производи истоимена фабрика коју је основао), и највећим скептицима постало је јасно да је реч о једном од најмоћнијих људи на свету. Наравно, реч је о Илону Маску, визионару који се налази на челу компаније SpaceX. Том приликом успешно је тестирано више патената у „свемирској” индустрији и представљена је најмоћнија (транспортна) ракета на свету (у познатом универзуму?) – названа Falcon Heavy. Маск је оснивач компаније „Тесла”, која је прва на комерцијалним основама почела производњу ефикасних електричних аутомобила, поседује и фирму за градњу тунела, Boring Company (боринг, енг. – „бушење”, али и „досадно”). „Тесла” се, између осталог, бави и производњом батерија и акумулатора свих величина, чиме се даје допринос и решавању енергетских проблема у критичним областима… Маск је први значајни успех постигао са компанијом Пеј Пал, најуспешнијим системом за интернет плаћања. Уз освајање Галаксије, земљиног подземља и изазова у енергетици (и транспорту), треба ли да нас чуди што је и саоснивач фондације OpenAI, организације која се бави вештачком интелигенцијом… Изненађењима са овим човеком вероватно немају краја и невероватно је забавно пратити његов рад, а посебно налог на друштвеној мрежи Твитер (twitter.com/elonmusk, односно @elonmusk), као и на бројним научним и технолошким порталима, који с пажњом прате подухвате и намере овог изванредног човека. Готово по правилу велики људи имају и забавну димензију, а Маск је то показао и кроз гиковски (штреберски) хумор и омаж својим омиљеним ауторима – поред уграђеног тастера „Don’t Panic”, у касети лансираног аутомобила налазио се примерак књиге Дагласа Адамса „Аутостоперски водич кроз галаксију”, као и пешкир – „један од најкориснијих предмета који ти може затребати у свемиру”. Starman, Звездани човек (лутка) у седишту аутомобила слушао је песму „Space Oddity” Дејвида Боувија, а на угравираној плочици пише „Направљено на Земљи од стране људи” (Made on Earth, by Humans). И, историја је створена, али овај непоновљиви тренутак увек можете изнова доживети – на интернету. Постмодерно друштво тако је укрстило и значајне социјалне феномене, бројне технологије, а пре свега потребу човечанства да види иза хоризонта. Како бисмо успели да преживимо на планети коју називамо домом, морамо да наставимо да гледамо у будућност „са рамена великана” којих, на срећу, има у свакој генерацији. Међутим, како бисмо одговорили на кључне изазове, вероватно ће бити потребно да се угледамо на оне креативне, који разумеју више и досежу даље, који могу да нас мотивишу да стално учимо, усавршавамо се, сазнајемо и спознајемо увек још понешто. Пре свега, то су они који технологију и знање користе на добробит свих. Ових дана, у глобалном свету, можемо да се угледамо на оне који човечанство воде ка просперитету, откривању новог, међузвезданим световима – или и на оне који воде цивилизацију у Трећи светски рат. Изванредни људи у свим областима издвајају се као идеални случајеви, феномени који спонтано заузму своје место у природном поретку ствари. Њима често није потребно ни највише формално образовање, многи, попут нашег данашњег примера, немају много година живота, али имају вештину и осећај за праве идеје у правом тренутку. За остатак популације они су светионици, који показују како установити систем да се из умних, сазнајних, научних и образовних капацитета једног друштва и читаве цивилизације извуче највише добробити за све. А уз изазове пред свима нама, данас је то, како каже популарна фраза, „потребније него икад”. Уместо закључка, прочитајте једну од многих паметних мисли Исака Асимова, писца научне фантастике и једног од очева модерне визије вештачке интелигенције: „Најтужнија чињеница живота данас јесте да наука брже осваја знања и идеје него што друштво достиже мудрост”. Да ли, ипак, можемо да будемо већи од себе?       АНТРФИЛЕ: ОНО ШТО ИНСПИРИШЕ Зашто Falcon Heavy и Starman? Живот не може бити само у решавању тужних проблема, једног за другим. Морају постојати ствари које инспиришу, које чине да вам је драго што се будите ујутру, што сте део човечанства! ­– поручио је недавно на свом твитер налогу Илон Маск.           ИЗМЕНЕ КУРИКУЛУМА И НЕФОРМАЛНЕ ЕДУКАТИВНЕ ИНИЦИЈАТИВЕ Траже се хероји   Тајна је да се понуди довољно (ван)наставних креативних активности у којима сваки ученик може да се препозна   Област образовања, технологије, науке и истраживања живља је него икад, а изгледа да је усијање, додуше са малом задршком, стигло и до нас. Од ове школске године у обавезни образовни курикулум најзад су ушли ИКТ, посебно програмирање, а трендови се нижу – недавно смо добили и први прави електронски уџбеник за основну школу, додуше као егземпларну најаву за дигитализацију и осталог градива, а живахно је и у осталим делатностима, којe подразумевају мешавину појмова са почетка пасуса. Свет је данас постао толико компликован, велик и захтеван, да је појединцу, чак и читавим државама и друштвима, веома тешко да изађе на крај са модерним изазовима. Са глобалне економије криза се „прелилаˮ у готово све стратешке области – енергетику, екологију, безбедност, управљање ризицима и катастрофама (природним и оним које изазивају људи) – мало је тога што не захтева поправљање, штимовање, хватање корака са духом модерних времена. Својеврсна транзиција наше цивилизације болна је за све њене делове у већој или мањој мери, па се решења за глобалну кризу најпре траже у научноистраживачкој делатности и иновацијама, можда понајвише у свеобухватној (и поузданој) употреби рачунара и информатичких решења. Умрежавање – као принцип који више није тако нов, уз негативне конотације, које понекад вуче због претераног коришћења друштвених мрежа – доноси и бројне позитивне ефекте. Уз друге критичне области (безбедност, економија пре свих) данас смо кроз читав низ различитих програма сведоци да се и глобална научна заједница умрежила, како би заједничким коришћењем свих ресурса, као и заједничком памећу, дошла до преко потребних иновација. То се умрежавање спроводи све до најнижег, локалног, па и до нивоа појединца. Зато нас радује да је прошлог месеца, у оквиру Центра за промоцију науке (ЦНП), у Научном клубу у Београду отворен радионичарски простор „Мејкерс спејсˮ(Maker’s Space). Грађанима су на располагању сви материјали како би могли да развијају замишљене пројекте. Центар за промоцију науке, уз подршку компаније НИС у оквиру програма „Заједници заједноˮ, представио је прву отворену лабораторију за све којима је потребно место за материјализацију њихових идеја. Као део Научног клуба Београд, на више од 130 квадратних метара простора, корисницима су на располагању материјали, алати, радни простор, рачунари, стручна помоћ и савети колега с којима могу да развијају своје пројекте – од идеје до готових прототипова. Члановима Мејкерс спејса омогућен је и приступ свим садржајима – од библиотеке, преко рачунарске мреже до машина и слободно могу да користе све доступне ресурсе. Простор је отворен за децу, одрасле, научнике, предузетнике, уметнике, а садржи различиту опрему – од 3Д штампача и скенера, ласерских тестера, ЦНЦ машина, лемилица до маказа за сечење картона. – Овакви простори су инкубатори знања и технологије за 21. век, а све са циљем повећања дигиталне и технолошке писмености – каже др Тања Аднађевић, руководилац Програмског сектора Центра за промоцију науке. Да подсетимо, први Мејкерс Лаб, под наивом „Кликерˮ, ЦПН је отворио још пре неколико година, док је имао просторије у београдској Кнез Михаиловој улици. Ово је један од примера како идеје круже светом и како сви могу да их примене у складу са могућностима. Мејкерс покрет у Србији постоји већ дуже. Крај марта обележила је и вест да је Фонд за младе таленте усвојио прелиминарну листу студената за текућу годину по Конкурсу за стипендирање до 900 најбољих на завршним годинама основних академских студија и до 400 студената завршних година мастер академских студија са установа чији је оснивач Република. Када се окренемо сектору неформалног образовања, где наша земља такође има сјајне примере, можемо да подсетимо да је, према званичним подацима, Истраживачка станица Петница током досадашњег рада произвела више од 50.000 „петничараˮ – наиме, од њеног оснивања толико је полазника прошло неки од програма те институције. Наравно, не живе сви у Србији, било да су учесници међународних програма из других земаља, било да је реч о онима који су боље услове за научна постигнућа потражили ван отаџбине. Хиљаде њих данас чине значајан део наше истраживачке заједнице, раде у националним научним установама из, практично, свих области науке, али и у привреди, управи, образовном систему. – Можда сте и сами похађали неки од програма у Истраживачкој станици Петница, имате бројне пријатеље из ње и она је део вашег идентитета, важно место у развоју током средњошколских година или, пак, оаза коју сте нешто касније открили – каже Слободан Бубњевић, цењени научни новинар и аутор серијала „Наука кроз причеˮ. У свакодневним разговорима често смо склони да претерано критикујемо домаћи образовни систем, најчешће са правом. Али потписник ових редова уверио се да, када је реч о раду са младима које интересују фундаменталне и техничке науке, али у великом броју и друштвене дисциплине, испод „мирне водеˮ врви милион активности на свим нивоима, од вртића до најпрестижнијих академских установа. У свакој школи постоје учитељи ентузијасти, који осим стандардних секција у слободно време организују и необичне акције и манифестације. Постоје и неке приватне иницијативе, које привлаче све више младих да ухвате корак са светским знањима, изађу из обавезног школског градива и уђу у друштва истомишљеника који траже „нешто вишеˮ. Библиотекар у Тринаестој београдској гимназији Зоран Башић, професор филозофије и некадашњи директор ове школе, један је од људи који се стално труди да ученицима приређује интересантне активности, које буде мотивацију и креативност. У сарадњи са ентузијастичним колегама досад је у школи у више наврата организована „Ноћ у библиотециˮ, превасходно с намером да се матуранти на неуобичајен и осмишљен начин испрате из школе. Као инфотекар/библиотекар један је од заслужних што је Гимназија била међу најактивнијима у програму Интернест издавачке куће Клио, са циљем да се млади, кроз анализе и интерпретације књижевних дела, уче критичком размишљању и медијској писмености. Тајна је да се понуди довољно (ван)наставних креативних активности у којима сваки ученик може да се препозна, открива он за наш лист рецепт за другачији приступ образовању. А то је и рецепт за омиљеност међу ученицима, сазнајемо! У XIII гимназији, осим великог броја секција, примера ради, током треће и четврте године ученике припремају за екскурзије, у Грчку и Италију, тако да они на тај пут иду мотивисани не само за забаву, већ потковани као туристички водичи и историчари уметности – са жељом да истраже све вредно што се на тим дестинацијама може видети. И ексклузивно вам откривамо и датум одржавања наредне „Ноћи у библиотециˮ – биће то 25. маја! У оквиру „Битке за знањеˮ (bitkazaznanje.rs) активисти се боре за стварање модерног образовног система, који је у функцији развоја деце. Један од начина за то је КОДиграње, учење програмирања помоћу мБот робота, а први циљ је да све основне школе у Србији добију довољан број наставних алата. Треба напоменути и да су током фебруара широм Србије организована регионална такмичења основаца у креативном коришћењу тих занимљивих справица. Подсећамо да смо недавно писали и о акцији која укључује сличне – микро бит рачунаре. Не тражимо само ми нове хероје. Фондација Егзит, у сарадњи (опет) са компанијом НИС, наставља вишегодишњу кампању „Youth Heroesˮ, која промовише позитивне узоре у друштву. Признање награђује младе из области образовања и науке, предузетништва и креативних индустрија, друштвеног активизма, културе и уметности. Ових дана очекује се проглашење и с нестрпљењем чекамо да откријемо предводнике генерације која долази – заправо је већ ту!       АНТРФИЛЕ: МЕЈКЕРИ МАЂИОНИЧАРИ   Удружење „Мејкер” (maker.rs) је заједница хардвераша и заљубљеника у електронику. Покрет је настао из жеље да се окупе инжењери који се интересују за микроелектронику, електронику и програмирање. Заједница своје знање преноси другима, промовишући рад на различитим уређајима, попут Arduina, Raspberry Pi и сличних. На окупљањима они едукују и генерације које долазе, те успостављају сарадњу с новосадском Гимназијом „Јован Јовановић Змај”, Политехничком школом за нове технологије из Београда и Средњом техничком школом из Сомбора. Захваљујући њима данас су многи средњошколци „мађионичариˮ за електронику.       САРАДЊА ИНСТИТУТА ЗА ФИЗИКУ СА ЕВРОПСКИМ ПАРТНЕРИМА „Право око” за науку   Осим припрема за успостављање центра „Верокио”, са ЦЕРН-ом су у току и разговори о пуноправном чланству Србије у тој престижној међународној научној организацији   Као (још само) придружена чланица ЦЕРН-а, Србија ће на својој територији, у кампусу Института за физику у Београду, добити иновационо-едукациони центар који спаја софистицирану, иновациону привреду, врхунска научна истраживања и образовање. После недавног проглашења београдског Института за физику за институт од националног значаја, подсећамо да је крајем прошле године у Влади Србије потписан уговор којим се изградња Центра „Верокио” успоставља као један од приоритета наше земље у домену науке и технолошког развоја. Пројекат се реализује заједно са водећим светским институцијама из области фундаменталних наука: Европском лабораторијом за нуклеарну физику ЦЕРН, мрежом националних института Италије INFN и највећим научним постројењем у Немачкој DESY. Кроз сарадњу са партнерима „Верокио” ће повезивати експертизе из више области – као што су развој нових генерација акцелератора и детектора, моделирање комплексних система, суперрачунарство, анализа великих количина података, али и решавање кључних изазова у областима биомедицине, археологије, социологије… Ново научно, образовно и иновационо окружење ће тесно сарађивати са растућим ИТ сектором Србије, најављено је том приликом. „Верокио центар ће позитивно допринети нашем академском капиталу”, сматра др Александар Богојевић, директор Института за физику, као и тешњој економској, научној, образовној и културној сарадњи са нашим европским партнерима. Крајем марта представници Европске лабораторије за нуклеарна истраживања (ЦЕРН) посетили су Србију у склопу припрема за пуноправно чланство наше земље у тој организацији. Том приликом састали су се са премијером Србије Аном Брнабић, која је истакла новије успехе наших научноистраживачких организација, као и чињеницу да ће држава у наредне три године уложити више од 50 милиона евра у инфраструктуру и пројекте за примењену употребу технологије и иновација. Треба истаћи да већ три године заредом константно расте сарадња наше науке и пројеката у ЦЕРН-у, организацији чије чланство чине 22 најнапредније државе, са 2500 запослених научника и око 12.000 сарадника широм света. Пуноправно чланство биће од кључног значаја за даљи развој науке и унапређење образовања у Србији и даће сигнал да смо земља која равноправно одлучује о најважнијим светским питањима из науке, технологије и иновација, сматра Брнабић. Она је оценила да Србија, као придружена чланица ове организације од 2012. године, није искористила све финансијске могућности и тендере које је расписивао ЦЕРН, те да ту постоји простор за јачање сарадње. Овим се дугорочно подстиче и развој приватног сектора који сарађује са науком, а кроз пројекте и са ЦЕРН-ом, што треба да допринесе отварању нових радних места, а младим научницима омогући да раде у својој земљи. Током разговора истакнуто је да српски научници са универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу деценијама већ раде на пројектима у тој међународној лабораторији, која подржава и успостављање Центра „Верокио”. Током недавне посете Србији делегација је, уз састанке у Влади, посетила и Институт за физику, Универзитет у Новом Саду, Машински факултет у Београду и Научно-технолошки парк на Звездари. Чланство у ЦЕРН-у, осим престижа, пружа и бројне финансијске могућности и омогућава размену знања и искустава научника и истраживача.         АНТРФИЛЕ: ТИМ МЛАДИХ ФИЗИЧАРА ЗА ПЕКИНГ   Док чекамо да се оствари намера о оснивању „Верокија”, Институт за физику активан је и ван својих редовних активности. Ту је недавно одржано и финале такмичење Турнира младих физичара (ТМФ). Наиме, 4. априла, у оквиру новог типа средњошколског такмичења (одржава се од прошле године) одабран је петочлани тим, који ће боје Србије бранити на Интернационалном турниру младих физичара (IYPT) у Пекингу у јулу ове године. Након изложених пројеката, жири је изабрао победника ­­­– тим „Мелбурн”, који чине ученици Петар (4. разред) и Милош Петрашиновић (2. разред) из Гимназије „Вук Караџић” из Трстеника и Димитрије Рађеновић из Земунске гимназије. Њима су придружена још два ученика, по мишљењу жирија најбољи из других тимова. То су Емилија Ђорђевић (4. разред) из Смедеревске гимназије и Александра Петковић (3. разред) из Гиманзије „Светозар Марковић” из Ниша.         ВЕРОКИО КАО ИНСПИРАЦИЈА Учитељ који је стварао геније   Иновационо-едукациони центар Института за физику носиће име „Верокио”, по Андреи дел Верокију (1435–1488), који повезује неке славне сликаре и вајаре тог доба, можда и највеће уметнике модерне цивилизације. Да је то право име за ову институцију у настајању сведочи и животна прича тог ренесансног уметника. Наиме, Леонардо да Винчи, Ботичели, Пјетро Перуђино, Лоренцо ди Креди… имали су истог учитеља – управо њега, а међу ученицима његових ученика били су и Микеланђело и Рафаело. Верокио (Verrocchio) је надимак добијен спајањем речи vero и occhio, што значи „право око”, подсећају аутори серијала Наука кроз приче. Kao један од најмоћнијих слободних градова тадашње Европе, Фиренца је била седиште мајсторских и уметничких радионица. Језгро италијанске ренесансе издашно је финансирала и чувена породица Медичи, која је вишевековну моћ широм Европе прославила управо именима уметника које је подржавала. У најпознатија Верокијева дела спадају „Мадона са дететом које седи” и „Тобијас и анђео”, као и биста војсковође Бартоломеа Колеонија, коју је извајао пред крај живота, након пресељења у Венецију. Занимљива је и анегдота по којој је Верокио престао да слика када је схватио да га је ученик превазишао, и то нико други до – Леонардо. То се десило пошто су заједно радили на „Крштењу Исусовом”, које се чува у Галерији Уфици. Наиме, млади Леонардо и Верокио су заједно радили на слици све док учитељ није видео како је Леонардо насликао анђела. Данашња истраживања показују да је Леонардо вероватно осликао још неке битне елементе слике, као што су делови рељефа и сам Христ. Тако је учитељ који је стварао уметнике боље од себе постао инспирација, са жељом да Центар „Верокио” чини исто – да ствара кадрове који ће померати границе науке.     МОЈ УГАО: АСТРОФИЗИЧАР ПРОФ. ДР МИЛАН М. ЋИРКОВИЋ, АСТРОНОМСКА ОПСЕРВАТОРИЈА БЕОГРАД Од „безазлене забаве” до катастрофе   Оно што се у међународном жаргону зове научна писменост код нас се не препознаје у довољној мери као један од, а неки би рекли и основни циљ оног дела образовања које је по закону обавезно. Tо je веома велики проблем, с којим се све земље света суочавају, неке у већој, неке у мањој мери. Код нас је он заиста акутан, зато што криза образовања није од јуче – нажалост траје врло дуго. Ми имамо велике проблеме, који се манифестују на најразличитије начине. Између осталог најочигледнији је пролиферација и експанзија свих могућих псеудонаучних доктрина, на челу са антивакцинакцијским и разним сличним покретима. За разлику од псеудонаука старог кова, које човек и може да посматра као неку врсту безазлене забаве, као што је астрологија, покрети као ови, или рецимо они који негирају климатске промене и њихов значај, доносе потенцијално трајну катастрофичку штету, не толико нама самима, колико будућим генерацијама. Нама излазе из школе, бар је такав мој утисак, по онима који дођу на факултет, прилично незаинтересоване генерације, чак и за оно чиме званично желе да се баве, односно што су уписали. И то је нешто што треба да перципирамо као озбиљан проблем и да се трудимо да их заинтересујемо, посебно кад је реч о темама од животног значаја, као што је, рецимо, одрживи развој. Одрживи развој је нешто што нам је апсолутно потребно, реално потребније од већине класичних предмета – историје, географије, физике и многих других. Нажалост, то неће моћи, зато што – а то је још једна од великих бољки нашег образовања – код нас постоји еснафски и лобистички менталитет, није прихватљиво ишта да се критикује и стално имате неке отпоре. Људи једноставно треба да схвате да годинама пружамо отпор озбиљнијим захватима у самим курикулумима, а као последицу имамо релативно лошу образовну структуру, нарочито у домену висококвалификоване радне снаге, где глобално постоји велики помак. Већ десетак земаља прешло је ту психолошку границу и има више од 50 одсто висококвалификоване радне снаге. То има арбитрарни карактер, није само по себи посебно битно, али има битну димензију – да нам покаже где се налазе најразвијенија друштва данашњице. Нажалост, Србија се ту прилично лоше котира и по званичним документима, а у њих се може и сумњати, чак и ако занемаримо бројне изгреде са плагијатима, фалсификованим и другим дипломама сумњивог статуса. Чак и када бисмо све то прихватили као валидно, опет је то процентуално релативно мало да удовољи захтевима модерног постиндустријског друштва. Као друштво треба да се помиримо са тим да аутоматизација, роботизација, вештачка интелигенција… доводе да један број занимања нестаје, а друга се смањују и специјализују, па морамо да водимо озбиљну стратешку политику у том смеру.   Аутор теме: Дамир Јелисавчић     ДОМ ЗА УЧЕНИКЕ СРЕДЊИХ ШКОЛА „БЕОГРАД” НАЈВЕЋИ У СРБИЈИ Друга ђачка кућа   Имамо систем који покушавамо да унапредимо, јер се мењају околности. Имамо различите улоге, васпитну, да неког сместимо, хранимо, пазимо о њему. Покушавамо да се бавимо и хостелским туризмом и за сада добијамо највише оцене на Booking.com, каже нови директор др Љубиша Антонијевић   Новинари ретко пишу о домовима ученика, па се мало зна о ђачком животу у интернатима, њиховом смештају, храни, условима у којима уче, како проводе слободно време, као и о васпитном раду са децом, која у најосетљивијим годинама напуштају родитељску кућу и град у коме живе због школе, која не постоји у њиховом месту. Овако почиње разговор за Просветни преглед др Љубиша Антонијевић, однедавно директор Дома ученика средњих школа „Београд”, највећег у Србији, који ове године слави три деценије постојања. У саставу Дома је шест радних јединица: „Алекса Дејовић”, „Карађорђе”, „Петар Драпшин”, „Стеван Чоловић”, „Змај” и популарни „Машинац” на Копаонику. За др Антонијевића овај посао није непознаница, с обзиром на то да је био помоћник министра просвете за студентски и ученички стандард. – Систем функционисања ученичког стандарда ми је познат, с тим што, наравно, кад дођете у установу, не знате све колеге… За четири месеца упознао сам скоро све колеге, а њих је више од 200 на пет локација у Београду и шестој на Копаонику, па сам имао прилику да се уверим да сви запослени, васпитачи, они у Програмској, Техничкој, Правној и Финансијској служби и у јавним набавкама функционишу као целина, као један тим – каже први човек Дома за ученика средњих школа „Београд”. На питање где види простор за унапређење, а суштински је важно за живот и рад у Дому, др Антонијевић лаконски каже да „увек може боље, али, нажалост, и горе”. – То је стара изрека. Стога сваком послу треба да се приступа врло опрезно. Ми имамо систем који покушавамо да унапредимо, јер се мењају околности. Па ни држава се више не зове као онда када је систем успостављен. Имамо различите улоге, васпитну улогу, да неког сместимо, хранимо, пазимо о њему… С друге стране, последњих година покушавамо да створимо услове да на тржишту будемо конкурентни и да се бавимо хостелским туризмом – предочава Антонијевић. Заменик директора Даница Вуксановић појашњава да Дом има дозвољену делатност да ради као хостел у време када су ученици на распусту или празничном одмору, односно, када се не ремети њихов дневни ритам и обавезе које имају у школи. – Имамо дозволу и за ту врсту делатности, како овде у Дому ученика у Београду тако и за посебно издвојену јединицу на Копаонику, популарном „Машинцу”, који након реновирања може да прими 140 корисника. Имамо две сезоне, „белу” и „зелену”, „бела” је, зна се, док траје скијашка сезона, а у „зеленој” имамо организоване рекреативне наставе за ученике основношколског узраста и предшколце – детаљније образлаже Вуксановић. Последњих година у „Машинац” се доста улагало, па сад изгледа неупоредиво боље у односу на негдашњи изглед. – Било је системског улагања у „Машинац”, али не само у тај објекат, већ и у овај Дом где седимо, у Улици Радоја Домановића, који је комплетно реновиран. Држава је, из буџета Министарства просвете и Сектора за ученички и студентски стандард, претходних година улагала значајна средства у проширење капацитета, унапређивање услова боравка и смештаја, набавку опреме, почев од кухиње, скија и свих садржаја неопходних деци… – истиче др Антонијевић и додаје да за ову годину озбиљно планирају изградњу магацинског простора, који није постојао, због чега је објекат функционисао у отежаним условима – па се и деца и роба до објекта довозе ски-санкама. Жеља управе Дома ученика средњих школа „Београд” је да на Копаонику направи централни магацин за сву робу и намирнице, али и да прошири терасу и инсталира нове тоалетне чворове за госте, који традиционално сваке године долазе. Такође је у плану проширење капацитета за нових 15 лежаја, нови систем грејања, и проширење кухиње… тако да се створе услови за много квалитетније услуге за ученике, кориснике и трећа лица. – То је врло важно зато што ћемо рационалније, одговорније и ефикасније располагати државним средствима и моћи ћемо много боље да управљамо „Машинцем”, него ранијих година – подвлачи др Антонијевић. На питање како се школе и грађанство обавештавају о услугама „Машинца” и хостелском смештају уопште, шеф Програмске службе Катарина Поповић каже да већ постоји уходани систем. На почетку школске године организује се састанак на коме се представници школа информишу о слободним капацитетима, а информације су намењене и трећим лицима, који већ у септембру шаљу мејлове домској букинг-служби. – У суштини, ми смо првенствено ту за ученике, а трећа лица могу да рачунају на термин само када има места. Што се тиче хостелског смештаја, са тим смо почели 2006. и управо захваљујући улагању у домове, пре свега у „Карађорђе”, тај смештај је све бољи и бољи. Ушли смо и на Booking.com, где имамо оцену – 8,4, што се сматра изузетно високом оценом хостелског смештаја – напомиње Поповић. Све радне јединице могу да раде као хостели, пет објеката у Београду и шести на Копаонику – али само током распуста и празника, када ученици нису ту… Прича о Дому није комплетна без података о животу и раду у интернату, који, метафорички речено, постаје друга мајка, отац или старатељ деци која у Београд долазе из свих крајева Србије… – Долазе нам, пре свега, ученици који су уписали средње школе ван места сталног боравка. Дом пружа смештај за 1128 ученика и занимљиво је да је полна структура уједначена, јер имамо по 564 девојчица и дечака, који похађају различите школе. О њима брине 50 васпитача, различитих профила и струка, који су задужени за васпитни и инструктивни рад. Све тече по плану и програму, који се усваја крајем септембра. Осим што пружају подршку у социјалном сазревању и у учењу, васпитачи помажу и у учењу – објашњава Даница Вуксановић. Живот у дому подразумева функционисање по кућном реду, зна се кад се устаје, кад је доручак, ручак, вечера, кад је време за учење и слободне активности, које су углавном у вечерњим часовима. Како изгледа стварни живот у интернату? Шта се дешава кад се догоди нешто непредвиђено? – Имамо стандардне процедуре за поступање у одређеним ситуацијама, али, с обзиром на турбуленцију времена у коме живимо не можемо све да предвидимо. Када дођу из породичног окружења у нови град, нову школу адаптација на дом, на школу, за њих је новина, морате да бринете о њима. Тај посао је изузетно леп, радите са младим људима, али је, пре свега одговоран, јер бринете о нечијој деци. Поготово што је адолесценција период тражења и истраживања и заиста је најтежи део њихова безбедност. Иако бринемо и о њиховом социјалном сазревању, напредовању у другом смислу, чини ми се да је фокус последњих година ипак њихова безбедност – коментарише Даница Вуксановић. Директор Антонијевић додаје да је предност што се јасно утврђеним конкурсом прави селекција, па имају срећу да сместе најбоље ученике и децу „што се у највећем броју случајева и дешава”. – Примамо одличне и врлодобре ученике и већ прва селекција чини да немамо већих проблема у раду, уз сву нашу логистику у смештају, исхрани и васпитном раду. Посебну пажњу обраћамо на све већи проблем насиља, иако га, на срећу, нисмо имали са децом. За сада функционишемо добро, показатељ тога је да генерално у систему ученичког стандарда до сада нисмо имали већих проблема у погледу исхране и других проблема. Све што се у Дому дешава уобичајени су проблеми, каквих има и код куће. Деца која су овде ван родитељске бриге и старања под пажњом су свих служби и заиста се ништа не препушта случају – подвлачи др Антонијевић. Цена домског смештаја и исхране је више него популарна. Последњи пут је промењена пре пет година и, судећи по износу, држава је и даље изузетно социјално одговорна, јер сада покрива до 80 одсто цене, на месечном нивоу, док ученици плаћају око 5300 динара. Колика је заинтересованост за ову врсту смештаја говори податак да је на последњем конкурсу стигло око 2000 пријава за 1128 места. У домском животу посебно место имају слободне активности и Програмска служба, која их организује. – Све што Програмска служба ради, ради у договору са васпитачима. Распоред и програм утврђујемо на почетку школске године… и све мора да буде у складу са потребама и интересовањима ђака. Пратимо догађања у граду и састављамо месечни програм. Имамо четири-пет активности из области културе, а слично је и са спортом, тако да ученици могу да се определе према интересовању за позориште, биоскоп, утакмице, гостовања у оквиру Дома… У сваком случају за ученике је све бесплатно… Сад, на пример, једва чекамо Ноћ музеја, Сајам књига је незаобилазан, као и Сајам аутомобила, Фестивал науке… – објашњава шеф Програмске службе Катарина Поповић. Антонијевић напомиње да је веома задовољан не само као директор, него и као колега, јер део посла кроз Програмску службу пре свега почива на ентузијазму, посвећености и љубави према деци, „јер без тога не би било ни фантастичних резултата на Домијади, која је недавно одржана на регионалном нивоу, на пример”. Поводом тога, директор с поносом најављује формирање хора и ансамбла (у оквиру Програмске службе и домског живота). Припреме су у јеку, а све је проистекло из жеље да се ученицима музичких школа, који су смештени у Дому, пружи прилика за бесплатну праксу. О. Николић     АНТРФИЛЕИ:   ПОГОДНОСТИ У Дому постоји и библиотека, ТВ сала, компјутерска учионица, теретана, спортски терен у дворишту, а као могућност рекреације једном недељно организовани су и пливање, кошарка, стрељаштво…     ТИМСКИ РАД У Дому за ученике средњих школа „Београд” пружа се несебична подршка и у одрастању, а највећи проблем деци је, по речима заменика директора Данице Вуксановић, најчешће школа. – Оно што истичу као највећи проблем, према последњем истраживању, јесте школа и успех у школи. То им је најпроблематичније. Као и сви адолесценти у том периоду, имају и проблем и са личним изгледом, љубављу, пријатељством. Али, истраживања такође показују да су то, генерално, и проблеми свих адолесцената, не само оних који живе у дому – објашњава Даница Вуксановић. Према њеним речима ђаци немају развијене технике учења и радне навике, у учењу како се учи и стичу радне навике помаже им се кроз радионице и обраду васпитних тема. Занимљиво је да нема много проблема са прилагођавањем домском животу, у почетку им смета кућни ред, али углавном се адаптирају већ после првог тромесечја и веома мали број деце се не снађе. Програмски шеф Катарина Поповић сматра да је тајна успешног рада што запослени увек функционишу као добро усклађен тим. Неко, на пример, примети проблем, други реагује… – Једноставно, „окружимо” дете са свих страна и тимски решимо насталу педагошку ситуацију.     ДОМИЈАДА Највеће међудомско такмичење ученика смештених у интернатима још од 1995. је Домијада. Ђаци се надмећу у различитим областима културе (литерарно стваралаштво, издаваштво, ликовно стваралаштво, изложбе радова и музичко-сценско стваралаштво) и спортским дисциплинама (стони тенис, шах,стрељаштво, одбојка, кошарка и мали фудбал). Као и сваке године прво је крајем марта одржано пет регионалних такмичења, а затим треће недеље априла и средином маја следи републичко одмеравање снага, где учествују сви који су на региону освојили прва места. Домаћин овогодишњег регионалног такмичења у Београду, где су се надметали ђаци пет домова, био је управо Дом ученика средњих школа, који носи име главног града. Уједно је ово за њих била и једна од најуспешнијих година, с обзиром на број освојених првих места.     ПОПУЛАРНИ „МАШИНАЦ” „Машинац” је изграђен 1972. на једној од најатрактивнијих локација на Копаонику, Пајином преслу, на 1780 метара надморске висине, и са вишедеценијском традицијом јединствена је васпитно-образовна установа. У паузи између панела на Копаоник Бизнис форуму министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић и државни секретар проф. др Владимир Поповић недавно су обишли „Машинац” и похвалили рад установе, уз опаску да је баш добро што такав објекат постоји, који средњошколцима омогућава бесплатну школу скијања и рекреативну наставу за основце.     ИЗ СТРУЧНОГ УГЛА: ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ ВРЕДНОВАЊА ЗНАЊА ДР СЛАВИЦА МАКСИЋ ИЗ ИНСТИТУТА ЗА ПЕДАГОШКА ИСТРАЖИВАЊА: ШКОЛСКИ НЕУСПЕХ ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ НАСТАВНИКА И наставник мора да се мења   Према резултатима бројних истраживања, школски неуспех ученика, исказан ниским оценама, повезан је са ремећењем наставе, одсуствовањем са часова, негативним ставовима према учењу, наставницима и родитељима, као и са негативним доживљавањем себе, ниским цењењем самог себе, израженим осећањем немоћи, па и проблемима у понашању   Школски неуспех ученика је значајна варијабла за његово напредовање у процесу образовања, као и за функционисање самог образовног система. Ниске оцене, незнање и недисциплина отежавају васпитно-образовни процес и сужавају могућности за професионални и лични развој ученика и његову социјалну интеграцију. Према резултатима бројних истраживања, школски неуспех ученика, исказан ниским оценама, повезан је са ремећењем наставе, одсуствовањем са часова, негативним ставовима према учењу, наставницима и родитељима, као и са негативним доживљавањем себе, ниским цењењем самог себе, израженим осећањем немоћи, па и проблемима у понашању. Али, међу школски неуспешним ученицима има и деце са израженим креативним капацитетима. Проучавање школског неуспеха ученика дало је низ одређења, која указују на његову сложеност и различите перспективе у посматрању. Углавном се користи дефиниција по којој је школски неуспех пропуст да појединац развије и користи сопствени потенцијал. Такође, школски неуспех ученика најчешће се третира као неповољна, патолошка појава, која се приписује ученику. Школски неуспех може да се посматра и као учеников лични избор у пружању отпора ономе шта школа од њега тражи. С друге стране, већина школски неуспешних ученика тврди да им је успех у школи приоритет. Такве околности подстичу на преиспитивање услова, у којима се школски неуспех дешава, и трагање за ефикасним начинима његовог превазилажења и ублажавања штетних последица. Испитивање значења школског неуспеха ученика за наставнике указало на две главна закључка: опажање школског неуспеха и предлагање решења. Већина наставника проблем школског неуспеха ученика сводила је на слабе оцене и опажала га као актуелан проблем, који се дешава сада и овде. У већини случајева наставник је виђен као носилац активности у оквиру интервенције педагошког карактера, која решава проблем школског неуспеха ученика. Фокус у интервенцији био је на реализацији наставе, која је заснована на активацији ученика и продукцији задатака примерених капацитетима, интересовањима и преференцијама ученика. Предложена интервенција, која решава школски неуспех ученика, најчешће је укључивала промене у раду и понашању самог наставника. У одговорима наставника о томе како поступају са ученицима који су неуспешни у школи, и не показују никакво интересовање да успех поправе, уочене су три временске перспективе. Поред већ наведене оријентације већине наставника на садашњост, неки наставници су били оријентисани на прошлост, а неки на будућност. Приступ оријентисан на садашњост фокусиран је на ситуацију у којој се школски неуспех дешава и покушава да одговори на питање како да ученици не буду више неуспешни. Приступ оријентисан на прошлост заснован је на уверењу да постоје узроци школског неуспеха, који могу да дају одговор на питање зашто се школски неуспех појавио. Приступ оријентисан на будућност школовање третира као битан аспект индивидуалног и професионалног развоја појединца и нуди решење, одговарајући на питање зашто ученик треба да буде успешан у школи. Примери одговора наставника за временске перспективе „Оријентација на прошлост”: Пробаћу и ван часа да допрем до ученика, нађем узрок таквој незаинтересованости и понашању, тако што ћу се спустити на његов ниво и на крајње пријатељској, другарској основи покушаћу да задобијем његово поверење.; Уколико опомене и савети не помогну, у таквим случајевима је то често, заказао бих разговор са њим, покушао бих да утврдим разлоге таквог понашања. Претпостављам да су разлози у његовој породици и његовом психичком стању.; „Оријентација на садашњостˮ: Проверавам претходно искуство – шта добро ради, воли… – и повезујем са новим учењем.; Разговарати са учеником (шта му одговара, а шта смета приликом учења), укључити га у ваннаставне активности, обавезно похвалити ученика за било какав успех. „Оријентација на будућностˮ: Разговором (лични контакт) објаснила бих му зашто треба нешто да научи, охрабрила бих га и рекла му да он то може.; Открила бих које су његове животне вредности, до чега држи, и у складу са тим осмислила бих одговарајућу активност, нешто што афирмише његове вредности (ако су позитивне, сигурно барем једна јесте позитивна). У опису предложене интервенције, којом би требало решавати школски неуспех ученика, а на основу тога на шта се утиче, разликовани су приступи из различитих дисциплина. Као решења, која се могу применити, или су их сами већ применили у њиховом раду, наставници су предлагали: педагошки приступ – акције у вези са наставом и учењем; психолошки приступ – акције у вези са личношћу и развојем ученика; педагошки и психолошки приступ заједно; системски приступ – акције у вези са окружењем ученика, које превазилазе педагошки и психолошки приступ и комуникацију између наставника и ученика, и укључују друге актере васпитно-образовног процеса и шире акције (породица, други наставници, педагошко-психолошка служба, управа школе). Примери одговора наставника за интервенције: Предложила бих му да нацрта (илуструје) то што смо учили (педагошки приступ).; Прво бих морала да упознам личност тог детета, како бих могла да применим различите методе мотивисања (психолошки приступ).; Разговарала сам са учеником о разлозима његовог понашања и дала му могућност да уз мали семинарски рад савлада део градива (педагошки и психолошки приступ).; Смањити захтеве, може да ради задатке „корак по корак”, похвалићу га за сваки уложен напор и учествовање у учењу, раду на часу, ако је потребно, потражићу и стручну помоћ педагога, психолога… (системски приступ). Наставници који су били оријентисани на прошлост видели су школски неуспех ученика као феномен који укључује слабе оцене и недисциплину, фокусирали су се на психолошку интервенцију и, при том, видели себе као носиоца активности и субјекта промене те интервенције. Наставници оријентисани на прошлост проблем школског неуспеха ученика виде у свој његовој сложености, али поставља се питање да ли су себи поставили превисоке захтеве у вези са његовим решавањем. Нарочиту пажњу захтева уверење наставника да они сами треба да се мењају, како би се проблем школског неуспеха ученика решавао. Могући конструктиван правац промена кретао би се према упознавању наставника са импликацијама њихових уверења и подстицању да редефинишу свој однос према школском неуспеху ученика у оквиру своје наставничке улоге. Занимљиво је да су се наставници оријентисани на будућност више фокусирали на слабе оцене у оквиру школског неуспеха ученика, што указује на оријентацију на оно што је важнији део проблема за њих или је резултат боље и рационалније процене значаја, на основу постојања свести о одговорности и стручности наставника за тај аспект проблема. У складу са тим претпоставкама је и њихово преферирање педагошког приступа, као врсте интервенције, и виђења ученика и наставника заједно као субјеката промене, која решава школски неуспех ученика. Може се претпоставити да наставници оријентисани на будућност имају реалније ставове о томе шта је школски неуспех ученика и где је њихово место у решавању проблема.