МИРКО МИТРОВИЋ, ЕЛЕКТРОИНЖЕЊЕР И ПСИХОТЕРАПЕУТ, ОСНИВАЧ ЗАЈЕДНИЦЕ „ПРВИ ПУТ С ОЦЕМ”

Бити уз децу, по сваку цену

Типичан отац дође уморан с посла, упадне у „бермудски” троугао звани кауч–фрижидер–телевизор и такав није никакав узор. Да то поправимо, треба да почнемо да проводимо више времена с децом, као и да то време буде смислено

Већ дуго на домаћој „родитељској сцени” делује заједница окупљена под капом удружења „Први пут с оцем”, која је првобитно окупљала очеве, како би променила чињеницу да они, махом у улози „снабдевача” у породици, васпитање деце препуштају искључиво мајкама. У реалности, и мајке одавно доприносе и материјалној добробити куће, па тако доприносе и акцијама ове организације, коју је иницирао Мирко Митровић, електроинжењер и терапеут. С њим смо разговарали о мотивима за оснивање, о раду ове заједнице и акцијама које спроводе, а које обухватају кампове и остале видове боравка у природи, чишћење животне средине од смећа, подучавање малишана различитим вештинама…

Одакле идеја, односно инспирација да се упустите у овај немали подухват? Откад трају Ваше личне активности на томе и колико је требало да се заједница окупи?

– „Први пут с оцем” је пројекат настао из сопствених потреба. Увидео сам да нисам родитељ какав желим да будем и истраживао зашто је то тако. У то неко време сам и почео да се бавим психологијом и додатно стекао неке увиде који су ми помогли да закључим шта су ми недостаци и шта да радим да их превазиђем. Кључно је било наћи времена, јер, као и у свакој активности, ако желиш да будеш добар, мораш да уложиш доста времена. Нико није постао добар инжењер или лекар тако што је олако приступио проблему, па и овај родитељски посао – ко жели да га ради добро, мора да нађе времена.

Пре тога постоји још једна битна ствар, а то је освестити значај родитељства. За већину људи родитељство је нешто лепо, али је и обавеза, мука, непроспаване ноћи, одсуство из кафане, с фудбала и слично. Уз то, потрошачко друштво у коме сви живимо упућује нас на то да је плитко уживање, а не смисао, основни циљ наших живота, а плитких уживања у родитељству нема много. Кад се на прави начин освести колико родитељство донесе емоција и енергије, онда питање налажења времена, начина и знања буде далеко једноставније.

 

Како бисте објаснили разлику између удружења и заједнице и како је од једног човека дошло до омасовљења – како сте се нашли и удружили, колико људи је активно – очева, деце, да ли има и мајки?

– Брзо сам дошао до закључка да је главни узрок мојих родитељских недостатака то што мој отац није проводио време са мном. Умро је кад сам имао непуних седам година, па је то донекле оправдано, мада се дете не води рационалним образложењима. Уз то, доста мушкараца има сличан проблем уз живе очеве, јер је некако, од индустријске револуције наовамо, манир да отац иде на посао, дакле своју сврху види ван породице, а да мајка подиже децу. Дакле, типичан отац дође уморан с посла, упадне у „бермудски” троугао звани кауч–фрижидер–телевизор и такав није никакав узор. Како било, да то поправимо треба да почнемо да проводимо више времена с децом, као и да то време буде смислено. Ту идеју сам поделио с пар пријатеља и они су се одазвали с породицама. Касније су пријатељи делили те идеје са својим пријатељима и заједница се органски проширила. Од почетка су присутне и мајке, али очеви морају да имају активну улогу, што подразумева припрему боравишта, хране, логистике и едукативних садржаја, а мајке – имају прилику да вежбају да се не умешају кад виде неку потребу. И мајкама и очевима је тешко, зато што су обично навикли на друге улоге у свакодневном животу, али овде су гурнути ван зоне комфора – јер само тако је могућ напредак.

Шта се дешава кад се, у свету у којем децу махом васпитавају мајке, окупе очеви и почну да им преносе знање и искуства? Какав је ефекат на малишане, да ли постају другачији, откривају своје нове склоности и вештине…? Како на то реагују маме?

– У породици коју води мајка, а где је отац виђен као спонзор, дакле у просечној породици, недостатак очевог присуства има негативне ефекте и на дечаке и на девојчице, али и на мајке. Дечаци без очинског узора имају проблем идентификације, па је због тога велики проценат дечака агресиван или пасиван. Девојчице којима недостаје отац често буду емотивно недоступне, што се испољава или превеликом дистанцом према супротном полу или ће отићи у другу крајност, па ће се, жељне загрљаја мушкарца, бацити првом ко тај загрљај понуди. Мајке без подршке мужева често постану „јаке” и „омнипотентне”, али само на површини – решавају све проблеме своје деце бежећи од својих емоционалних проблема, па тако подижу презаштићену децу, која касније имају проблема с депресијом, што се дешава и њима самима кад деца природно једног дана оду.
Родитељ је, за разлику од других, институција коју је немогуће искључити. Чак и кад није присутан, он на неки начин обликује дете – тиме шаље поруку да су му неке друге ствари битније од деце – посао, путовања, колеге, спорт, кафана… А кад доста деце одраста с мишљу да нису битна, онда добијете друштво које не поштује ни себе ни своју будућност.

Како је изгледао почетак рада удружења „Први пут с оцем? Какве су биле реакције околине на ваше прве активности?

– Кад људи почну да се баве собом, обично од околине имају отпор, јер околина ту промену не разуме. Ту треба имати стрпљења и не очекивати да нам други одмах аплаудирају кад почнемо да радимо оно што треба. Можда нећемо никад добити признање, али и не треба да радимо добре ствари због признања, већ зато што је то добро само по себи. Добру не треба оправдање. У сваком случају, у новој средини, а најчешће не баш пријатној за онога ко треба да преспава први пут под ведрим небом, долазимо до нових сазнања, увида о себи, али и о деци, и ту се дешава трансформација. Како одбацујемо старе навике, увиђамо да нам оне нису доносиле задовољство, а да нове навике, до којих дођемо на природан начин, за које смо раније мислили да би нам трошиле време и енергију – да су управо оне највећи извор енергије за нас. Трансформација је далеко лакша код деце, јер она немају јака упоришта у лошим навикама. На пример, дете које је раније проводило осам сати на телефону моћи ће без телефона одмах, док ће отац који пуши, пошто је на кампу забрањено пушење, имати већи проблем да буде без цигара. Срећом, добре навике могу да превазиђу оне лоше, а ту велику улогу игра заједница.

 

Ко су људи који стоје иза активности удружења, чиме се баве, како уклапају своје различитости и на који начин доприносе курикулуму организације. Какве конкретне активности спроводите, како изгледају у пракси и какве су им теоретске поставке, на којим идејама се темеље?

– Карактеристика органске заједнице је да се чланови идентификују с њом и да желе да је изграђују. Свако донесе нешто своје и угради у заједницу – неко знање, неко вештину, неко упорност, дисциплину, шарм и убедљивост… Заједница је добра ако успе да каналише енергију коју њену чланови желе да уложе и да обезбеди да се идеје развијају у складу с основним вредностима и визијом заједнице. Од почетка, један од наших првих концепата био је континуитет, отелотворен кроз стихове Бошка Ћирковића из групе Београдски синдикат: „Јер кад не буде нас више, то ће бити само смена” и ти стихови се и данас налазе на нашим заставама и мајицама.

Касније су дошли и други концепти – интегритет, на пример – и то је пример како људи, изграђујући своје заједнице, изграђују себе. Заједно смо недавно и дефинисали своју мисију: помоћи сваком родитељу да освести, оснажи и примени свој родитељски максимум.

 

Које су биле скорашње активности чланова удружења и какви се пројекти спремају за блиску (и мало даљу) будућност?

– За ову сезону планирамо двадесетак кампова, школу родитељства, доста једнодневних акција, еколошких, планинарских и слично. Радимо исто што и прошлих година, али увек покушавамо да додамо неки нови квалитет акцијама које правимо. У последњих пар година то је тежња ка децентрализацији, видећемо колико ћемо бити успешни у томе. Новост за ову годину је и камп у Републици Српској.

 

Да ли у заједници спроводите анализу активности и њиховог утицаја на малишане, али и одрасле чланове заједнице, као и евентуалне корекције, побољшања у раду – у зависности од резултата тих анализа?

– Као заједница се бавимо родитељима, с једним разлогом, а то је – ако успемо да родитељ направи позитивну промену код себе, то је дугорочно далеко боље од било ког едукативног, забавног или каквог другог искуства за дете, јер родитељ има далеко више времена да то примени кроз однос с децом. Деца на нашим камповима уживају, али то није циљ по себи, већ је циљ изазвати промену код родитеља. После сваке акције направимо анкету и то нам је јасан показатељ успеха, а уз то гледамо да ли имамо нешто да променимо и у самом процесу рада.

 

Деца, између осталог, уче опонашањем модела. Колики утицај понашање родитеља има на развој детета?

– Родитељ мора да буде доступан детету као и све оно што он ради. Да би одрасла у аутентичне и уравнотежене личности од интегритета, деца морају да упознају унутрашњи свет родитеља, како он размишља, како реагује у одређеним ситуацијама, како се осећа, како комуницира с другима, како улази у сукоб, како решава сукоб, како устаје кад падне… Све то су инструкције како треба одрасти, за којима деца имају потребу и, ако их не добију од нас, тражиће их из других извора, који су данас најчешће загађени естрадом и политиком. Бити уз децу, по сваку цену и без обзира на све, то је најузвишенија мисија сваког родитеља.

Сваки добронамеран човек који је спреман за учење и напредовање може да се прикључи заједници „Први пут с оцем”, а све информације могу се наћи на сајту prviputsocem.com.

 

МЕНТОРСКИ ПРОГРАМ „ИСКОРАЧИ У ЖИВОТ”

– На уласку у свет одраслих, млада особа поседује многа знања добијена процесом школовања, али та знања нису заокружена, најчешће нису повезана једна с другима и млада особа слабо или никако не види сврху тих знања. Да би млада особа могла да се одреди према себи, мора да доврши образовни процес интеграцијом и (до)давањем смисла постојећим сазнањима – каже наш саговорник Мирко Митровић.

У том смислу, менторски програм „Искорачи у живот” који организује „Први пут с оцем” студентима обезбеђује помоћ искусних ментора, кроз коју они, кроз одабрану област, сазнају више о мотивацији стручњака за бављење одређеном облашћу, шта она њему конкретно значи, чиме се ментор играо кад је био мали, а што има везе с оним што тренутно ради и многе друге ствари које не могу да се добију током школовања – а најчешће их деца не добију ни од родитеља.

– Укратко, у школи научиш „како”, а менторски програм ти помогне да нађеш одговор на своје „зашто” – напомиње Митровић.

У професионалном идентитету постоје две крајности, истиче. Једна је: мењам своје време (живот) за новац, а друга: радим оно што толико волим да бих то радио и бесплатно, при томе ме још и плаћају!

– Бесмисао првог менталног става људи виде кад је обично касно, на крају животног пута – наглашава Мирко.

Циљ менторстава је да се добрим вођењем на почетку одраслог доба студентима обезбеде што боље прилике за добар ментални став према животу, самим тим и према послу.

– Додатно, пошто ментор није објект дечјег бунта, он ће лакше моћи да спроведе неке делове подучавања, упућивања и саветовања студента. Такође, помаже студенту да стекне самопоуздање и изађе из породичних оквира. Поред тога, студент је у периоду адолесценције склон да прави „славне грешке”, што је последица његове жеље за потврђивањем вредности и стицањем идентитета – што пре, одмах, сада – и један од задатака ментора је да обезбеди да те грешке не буду кобне – закључује оснивач програма Мирко Митровић.

 

ПОРТРЕТ ОЦА И СТРУЧЊАКА

Наш саговорник, Мирко Митровић, инжењер је електротехнике, ожењен је и има четворо деце.

– Крајем својих тридесетих година осетио сам потребу да се образујем у психологији и ту сам одабрао трансакциону анализу, као „најинжењерскији” од свих праваца у психологији и психотерапији. Како је психологија компатибилна с техником, не бих тачно знао, али је мени бављење њом дало нешто што нисам имао у техници. Главно што ми је психологија донела јесу неки увиди којима сам унапредио односе с најближим људима. Основни квалитет живота свакога од нас огледа се у квалитету односа који имамо с људима – не у кубикажи аутомобила, квадратури станова и дужини јахти, не кроз број нула на платном листићу – већ само кроз квалитет односа с људима. Тако једноставно!

Дамир Јелисавчић

Фото: Фото: Први пут с оцем

Подели

Facebook
Twitter
LinkedIn