КОЛИКО СУ УНИВЕРЗИТЕТИ У СРБИЈИ УКЉУЧЕНИ У ПРОЦЕСЕ ДОЖИВОТНОГ ОБРАЗОВАЊА И ДРУШТВЕНОГ АНГАЖОВАЊА?
Да учење никада не престане
Ако је неко стекао формално образовање, а на посао чека три-четири године, у многим областима биће непрепознатљив и неприхватљив за послодавца и тржиште рада, истиче проф. др Миладин Костић, ректор Државног универзитета у Новом Пазару
Кинези имају изреку која гласи: „Онај ко планира за годину дана – сади житарице, ко планира за десет година – сади дрвеће, а ко планира за цео живот – учи и образује људе.” На ову изреку је подсетио професор др Миладин Костић, ректор Државног универзитета у Новом Пазару, на недавном представљању трогодишњег пројекта посвећеног развоју и успостављању треће мисије на универзитетима у Србији, чија је реализација почела у октобру прошле године.
У прошлом броју „Просветног прегледа” пренели смо најзначајније акценте из излагања координатора пројекта проф. др Весне Мандић, помоћника министра просвете за развој и високо образовање, која је о циљевима и значају овог пројекта, с нагласком на трансферу технoлогија и иновативној делатности, као првом стубу на који се ослања трећа мисија универзитета, говорила на скупу на Метрополитан универзитету у Београду.
Следећа два стуба се односе на континуирану едукацију или доживотно образовање и друштвено ангажовани универзитети, о чему се у свету и код нас све више говори, а везано за развој иновација, технологија и нових сазнања, од чега зависи напредак друштва и економије. Високошколске институције томе значајно могу да допринесу тако што ће се више ангажовати и укључивати у остваривање мисије доживотног образовања. Ректор Миладин Костић је подсетио да у свим европским државама, укључујући и Србију, постоји значајна легислатива која доживотно образовање намеће као обавезу и као стратегије којима се треба посветити. То је потврдило мапирање законских решења, стратегија и других аката земаља које су учеснице на пројекту (Велика Британија, Аустрија, Португал, Италија и Словенија) са оним што Србија има. Савет Европе је 2.000. године усвојио Лисабонску стратегију, а изменио је 2005. Прва стратегија имала је за циљ да привреда буде утемељена на знању и да једино таква може да постане конкурентна и динамична. А измене из 2005. године углавном се односе на професионални развој и запошљавање.
– Препоруке Европског парламента и Савета Европе указују на потребу стицања и развоја компетенција у свим областима и врстама доживотног образовања. Кад је у питању национална легислатива везанo за образовање одраслих, најзначајнији документи су Стратегија образовања одраслих, Стратегија развоја образовања до 2020. и Закон о образовању одраслих. Одраслима се сматрају лица која имају више од 18 година и која немају статус ученика и студената. Ту спадају сви облици формалног, неформалног и информалног образовања – подсетио је др Костић.
Кад је реч о трећој мисији универзитета, ректор је истакао да су од посебног интереса програми континуираног образовања, намењени запосленима који имају високо образовање, а који су везани за предузетништво, електронско пословање, управљање производњом, финансијски менаџмент, покретање властитог посла, осигурање квалитета и друго.
– Ако се не посветимо усавршавању и учењу, тешко да ћемо се сусрести с новим технологијама. Навешћу пример машина с нумеричким управљањем, које су сваким даном све савременије. Ако некога ко ради на тој машини послодавац не шаље да се образује, односно припреми за рад на њој, него га успут кроз праксу приуче – то је много мање од онога што та машина може да пружи. А често се дешава код предузетника – да уложе два-три милиона евра за набавку савремене опреме, а да њихови капацитети остану неискоришћени – напомиње Костић и подсећа да су у Стратегији развоја образовања у Србији до 2020. означени програми стручног образовања одраслих у складу с потребама тржишта рада, што је добро, јер Србија спада у оне земље у којима се годинама чека на посао.
– Ако је неко стекао формално образовање и на посао чека три-четири године, у многим областима ће бити непрепознатљив и неприхватљив и за послодавца и за тржиште рада. Притом ће бити у заостатку за оним ко се образовао после њега. Да бисмо развијали трећу мисију, посебну пажњу треба да посветимо кратким циклусима професионалног усавршавања и обукама за запослене који на тај начин стичу одређене бодове. Углавном се све заснива на потреби за стицање знања које захтева тржиште рада. Универзитети који буду пратили оно што је ново у развоју науке и технологије које се примењују у привреди, сигурно ће се боље снаћи у окружењу од осталих. Ако то не чине, ако нису у врху у својој струци и науци, овај аспект професионалног усавршавања се не може остварити – рекао је Миладин Костић, указавши и на значај учења на даљину и електронског учења – за одређене уже специјализације и уже курсеве, уз напомену да се у Стратегији спомиње и оснивање универзитета за треће доба.
Такође, указао је и на то да Србија има Закон о образовању одраслих, али да се у њему образовање одраслих дефинише као део јединственог система образовања и да се кроз то образовање обезбеђује стицање компетенција, лични и професионални развој за рад и запошљавање и друштвено одговорно понашање. Углавном се ово образовање завршава са циклусом средњег образовања и остварује се и као формално, и као неформално, и као информално образовање. Формално се стиче кроз редовно школовање, у неформално спадају процеси учења одраслих на основу посебних програма ради стицања знања, усвајања одређених способности и вештина, док се неформално односи на све појединце, јер човек по природи својој жели, а некад и мора да стиче знања.
Током дискусије о пројекту могли су се чути занимљиви предлози. Тако је др Милорад Ранчић, директор Високе техничке школе струковних студија у Зрењанину, која је партнер на пројекту, указао на то да би држава морала да каже да је обавеза образовних установа да обнављају знања некадашњих својих студената – инжењера и стручњака у другим областима и да би увођење курсева у систем образовања било одлично решење. Међутим, указао је и на то да има примере где неке врсте неформалног образовања више вреде него формално (нпр. курсеви Мајкрософта).
Професор др Драган Домазет, ректор Метрополитан универзитета, сматра да би било добро да фирме које финансирају курсеве за своје запослене, потребне за одређени посао, и то у кратком времену, буду ослобођене плаћања дела пореза за износ који су уложиле у њихово додатно образовање, односно да им држава то рефундира на неки начин. Као могуће решење Домазет наводи и систем кредитирања доживотног образовања.
– Да бисмо као универзитети имали сазнања о томе шта су потребе тржишта рада, морамо имати квалитетну, одрживу сарадњу, рецимо с националном службом за запошљавање. Посао Привредне коморе Србије и читаве мреже регионалних комора јесте да идентификују потребе предузећа, прикупе податке и кажу: „У наредној години највише ће бити тражене те и те обуке.” У Србији данас постоји потреба за 15.000 ИТ стручњака. Али, ми не можемо то преко ноћи да урадимо зато што су факултети акредитовани за одређени број на основу испуњености стандарда квалитета – објашњава Миладин Костић.
Поводом констатације проф. Домазета да привредне коморе гледају на универзитете као на конкуренте и да саме нуде неке курсеве образовања, као и да је питање ко то треба да ради законски неуређено, др Миладин Костић је закључио: – Ако су универзитети основани да би се у првом реду бавили образовањем, онда треба да буду и сертификовани и за те курсеве, а нарочито за оне који ће имати одређени број ЕСПБ бодова. Онај ко није сертификован за образовање, не би требало да добије да ради ни неформални сертификат.
Када је реч о друштвеном ангажовању универзитета у оквиру треће мисије универзитета, проф. др Зоран Николић, проректор Универзитета у Нишу, рекао је да је то димензија о којој се најмање размишљало и говорило и најмање је има у универзитетским правилницима и одлукама. Међутим, како је рекао, универзитет мора бити друштвено ангажован и одговоран, мислећи притом на све могуће компоненте његовог ангажовања – социјалну, економску, културну, компоненту развоја друштва…
– Битно је да универзитете и друштвену заједницу умрежимо на неки начин да бисмо створили услове да те активности могу да се реализују… Није спорно да је и нашој држави, као и свакој другој потребан друштвено одговорни универзитет, али држава треба да створи законске и финансијске услове да нови универзитет почне да егзистира… Јер, код нас не постоје законска решења која препознају друштвено ангажовање универзитета, али постоје многа акта на нивоу министарстава која у неким сегментима то препознају – рекао је др Николић, напомињући да су то каменчићи у мозаику, али до мозаика ће морати још много времена да протекне.
Под друштвеним ангажовањем се, пре свега, мисли на оне активности које су, у највећој мери, на волонтерској бази. Оне су усмерене према окружењу, према локалној заједници. Али, најважнија активност биће да се подрже студенти и ђаци у развијању креативних активности кроз рад креативних центара, који ће бити развијени унутар пројекта. То ће бити место где ће млади размењивати идеје и креирати иновације. Универзитети у Србији већ имају много различитих центара и већина је настала као резултат неких пројеката. С њима би требало повезати, односно умрежити креативне центре (нпр. сацентрима за развој каријере, за подршку студентима тамо где их има итд.), с обзиром да се њихове активности преплићу.
Светлана Илијић
ОЛАКШИЦЕ ЗА ПОСЛОДАВЦЕ
На скупу је указано на одређене препоруке – специфичне циљеве који су произашли из досадашњег рада на пројекту. Они се углавном односе на то да треба усвојити национални оквир квалификација. Један од циљева је да се успостави национално тело за праћење програма целоживотног учења и признавање сертификата. Речено је и да треба више улагати у људске ресурсе и увести олакшице за послодавце који улажу у образовање запослених.
ИНОВИРАЊЕ ЗНАЊА
Проф. др Драгана Бечејски Вујаклија из Друштва за информатику Србије сматра да је иновирање знања постало јако важно не само у информатици већ у већини дисциплина. За неке струке постоје лиценце, а да би је обновили, запослени у тим струкама морају да стекну одређени број бодова.
– Имамо ситуацију да неко ко има 40 година и запослен је, рецимо у информатици, од дипломирања није ништа ново научио – почетници у струци знају много више од њега који треба да води посао. Због тога је Друштво за информатику почело да истражује стање у овој области и врло је расположено да својим члановима пружи неке могућности у иновирању њиховог знања – рекла је др Вујаклија.
КОРИСТ ОД ЛИЦЕНЦИ
По речима ректора Миладина Костића, обавеза обнављања лиценце пре свега се односи на просветне и здравствене раднике. Међутим, по њему, то води само једном циљу – да они који су организатори од тога имају користи, а да полазници од тога немају скоро ништа. Због тога, како је рекао, држава мора да уреди систем лиценци и да лиценцира не појединце него установе које ће имати одговорност за оно што раде. Костић предлаже да се раде циљане обуке зависно од потреба корисника, да образовне и научноистраживачке организације држе корак с привредом и стално нуде иновационе програме.
Глоса:
Кратки циклус треба да буде осмишљен тако да се призна као додатно образовање некоме ко већ има неко формално образовање, а не да му то буде улазница за посаo.
