Рад с предшколцима је једно од најлепших, али и најодговорнијих занимања. Поред родитеља, који имају главну улогу у васпитању и одгајању најмлађих, значајну улогу имају и васпитачи с којима они проводе највећи део дана. Међутим, васпитачи нису свемогући и не могу да реше све ситуације у којима се сусрећу у вртићу онако како би желели. Као што се одрасли рaзликују, тако је и свако дете „прича за себе”. Зато су и добро обучени васпитачи, а нарочито они с мањим искуством, у дилеми како да реагују у одређеним ситуацијама с којима се свакодневно сусрећу у раду с малишанима. Одговоре на неке дилеме потражили смо од Невене Ловринчевић, психолошкиње с дугогодишњим искуством у раду с предшколцима, као и с децом старијег узраста.
Шта учинити у ситуацији кад дете не може дуго да се навикне на вртић, тешко се одваја од родитеља, узнемирено је и одбија да уђе у просторију у којој борави група?
– Сасвим је нормално да се у неком периоду, поготово током процеса прилагођавања, код детета јави отпор према одласку у вртић. Родитељи могу бити посебно узнемирени ако нису очекивали да до тога дође. Први корак јесте да отпор детета прихвате као очекивано реаговање на новонасталу ситуацију. Нормално је и да не реагују сва деца исто или слично. Код неке процес прилагођавања пролази брзо и без већих тешкоћа. Први корак ка успешној адаптацији је остваривање односа поверења између васпитача и родитеља. Као што се деца разликују, нормално је и да су родитељи различити. Неки ће том процесу приступити с више самопоуздања, а неки ће бити значајније узнемирени. Уз адекватну сарадњу и савете које ће добити од васпитача, родитељи ће бити у стању да детету пруже адекватну подршку током тог процеса. Веома је важно и да маме и тате не буду посебно узнемирени, јер тако шаљу сличне поруке и детету. Дакле, топао, подржавајући и умирујући приступ, уз праћење савета васпитача, може олакшати дететов процес прилагођавања.
Како поступати с дететом које се радије игра само или искључиво с још једним другаром у групи?
– Интровертност није особина коју је потребно исправљати, већ је треба прихватити. Интровертном детету треба омогућити да активностима приступа на начин који му одговара. Сасвим је у реду да детету више пријају мирније активности у мањој групи. Нема ничег лошег у томе што дете има потребу да се само игра, прелистава сликовнице, слаже коцкице и томе слично.
На који начин би васпитач требало да се опходи према малишану који никад не мирује?
– Детету које има потребу за интензивнијим активностима треба омогућити више активности, посебно напољу, кроз различите физичке вежбе, али га и подстицати и храбрити у активностима које захтевају пажњу и концентрацију. Много ће бити ефикаснији приступ током кога ће васпитачи дете подстицати, храбрити и хвалити, него онај током кога ће га критиковати. Васпитач може позитивно утицати на малишана који не мирује и тако што ће му доделити улогу помагача или помоћника, па ће му тако, на пример, дати задатке да другој деци у групи дели бојице, материјал, склања играчке и слично.
Како би васпитач требало да поступи кад примети да се деца подсмевају неком детету у групи, али и да постоји тежња да га изолују из игре?
– Подсмевање вршњацима јесте понашање које се јавља код деце предшколског узраста, али задатак одраслих, родитеља и васпитача јесте да децу уче адекватном функционисању у групи. Стога је потребно да се на нежељена понашања реагује одмах, упорно и доследно. Важно је да деци буде јасно да се такво понашање никако не може толерисати. Да до тога не би дошло, веома је важно да васпитачи, као и одрасли из њихове околине, развијају код малишана емпатију, на начин који они разумеју, односно примерено њиховом узрасту. Да им објасне да због њиховог лошег понашања неко дете може да пати. Да разговарају, на пример, о томе како би њима било кад би се нашли у тој ситуацији, шта би осећали.
Није ретка ситуација да малишани одбијају да спавају или једу у вртићу. Како у таквом случају да реагују васпитачи?
– Пре свега је потребно да се посаветују с родитељима. Кад је реч о спавању, добро би било да се оно представи искључиво као одлазак на одмор. Сасвим је прихватљиво да дете само лежи и одмара, а да ли ће заспати или не, зависи од детета. На тај начин отпор за одлазак у кревет се умањује, а врло често малишан који легне „само да одмори” после пар минута и заспи. Кад је реч о јелу, васпитачи би требало да разговарају с мамама и татама о дететовој исхрани. Они не би требало да терају децу да једу, уколико нису гладна, односно ако кажу да су сита. Али, никако не треба да им нуде кекс или грицкалице које би биле замена за оброк. О томе да ли је дете јело требало би да обавесте родитеље кад дођу по децу у вртић.
Врло често се дешава да неко дете удара вршњаке у групи. Како наћи право решење за овакво понашање?
– Ударање код детета предшколског узраста није прихватљиво понашање и потребно је да се у решавање овог проблема, поред васпитача, укључе и родитељи. Уколико је реч о упорном и израженом понашању, добро је да се у решавање овог проблема укључи и психолог вртића. Неопходно је да васпитачи с таквим дететом буду стрпљиви, јер, ако у породици није навикло на постављање граница, биће му потребно више времена за постављање граница у вртићу. У таквим ситуацијама васпитачима се препоручује да буду креативни у комуникацији с дететом, у зависности од узраста, ситуације и његових особености.
Како се ближи летњи распуст, све су веће дилеме родитеља да ли је њихово дете спремно да га пошаљу с вртићем на путовање. Како поступати с оним мамама и татама које одлуче да га пошаљу, а затим често зову васпитача и траже да разговарају са својим малишаном?
– Важно је да на заједничком састанку, пре одласка на вишедневни боравак, васпитач упозна родитеље с правилима комуницирања, али и да им укаже да је сасвим нормално да нису сва деца спремна на одвајање и да тај аспекат треба пажљиво да размотре. Такође, пожељно је да им објасни да не треба охрабривати одвајање сензитивног детета, јер ће то код њега изазвати већу узнемиреност. Многа деца до предшколског узраста нису спремна на дуже одвајање и узнемиреност која се јави при контакту с мамом и татом, па и телефонском, само је одраз тога да можда још нису спремна на одвајање. Васпитачи би требало добро да упуте родитеље у све што подразумева одвајање, како би и сами реално сагледали да ли је њихово дете спремно на то или не.
Како да реагују васпитачи ако схвате да родитељи прете детету вртићем или васпитачем кад је код куће непослушно?
– Родитељима треба јасно скренути пажњу на то да је такво њихово понашање контрапродуктивно и непходно је да им васпитачи објасне зашто је то тако. Недостатак сарадње и непослушност детета код куће неће се ефикасно решити на тај начин. Напротив! Мамама и татама васпитачи, као стручна лица, треба да објасне зашто децу не треба плашити одласком у вртић. Међутим, неопходно је да родитељи буду заинтересовани, а васпитачи да им понуде неколико кључних савета како да код детета оснаже спремност на сарадњу, али и како треба да реагују на нежељена понашања њиховог малишана код куће без претњи вртићем и васпитачем.
У СКЛАДУ С ТЕМПЕРАМЕНТОМ
Како поступати с дететом које неће да сарађује с васпитачем, али и с другом децом?
– Приступ треба прилагодити узрасту детета, као и околностима. Ако дете није расположено за сарадњу зато што је сензитивније или интровертније, треба му омогућити активности које су у складу с темпераментом, али, ако се недостатак сарадње испољава кроз агресивна понашања, потребно је упорно и на прави начин помоћи му да усвоји пожељне облике понашања према вршњацима и васпитачима. Наравно, неизоставно је укључивање родитеља у тај процес.
