ПРИПРЕМЕ ЗА НОВИ ЦИКЛУС МЕЂУНАРОДНОГ ТЕСТИРАЊА СРЕДЊОШКОЛАЦА PISA 2018.

Шта ће бити ново?

Међународно тестирање знања и вештина средњошколаца (Programme for International Student Assessment – PISA), које ОЕCD организује с циљем да омогући поређење и квалитативно унапређење образовних система у свету, исто тако се непрестано мења и унапређује. Од 2000. године наовамо, реализовано је шест тријеналних PISА циклуса у којима су петнаестогодишњаци из више од 70 земаља тестирани у три кључне области – читалачкој, математичкој и научној писмености. Већ 2012. у тестирање је, у неким од земаља, било укључено решавање проблемских задатака и процена финансијскеписмености, а 2015. и тимско решавање проблема, провера социјалних вештина, чак и нека врста психолошког тестирања. Увођење тих промена започето је након што је у ОЕCD констатовано да традиционални академски предмети више нису довољни да припреме ученике и будуће студенте за успешно учешће у привреди 21. века. Андреас Шлајсер, директор Дирекције за образовање ОЕCD, тим поводом је једном приликом казао да стручњаци Дирекције „веома пажљиво гледају како се мења свет, а с тим и вештине које су људима потребне, и да то покушавају да рефлектују у PISА програму”. Један од примера је тимско решавање проблема, вештина која је оцењена као веома важна без обзира о којој земљи да је реч, те је она, након пилот тестирања у PISА 2012, већ од 2015. обавезни део тестирања.

Имајући у виду овај већ успостављени еволутивни тренд, шта је то ново што се може очекивати у PISА 2018? Поред стандардне три дисциплине, PISА 2018. ће по свој прилици укључивати питања о међународним темама и о способности тинејџера да се снађу у ситуацијама кад срећу људе других култура. Предлог је, наиме, да у фокусу наредног међународног тестирања средњошколаца буде „глобална компетенција” (global competence), односно „познавање света”. Циљ је да се обезбеди „први свеобухватан преглед успешности образовних система у оспособљавању младих да подржавају развој мирољубивих заједница које карактеришу различитости”. Другим речима, PISА 2018. ће, између осталог, истраживати да ли су и колико ученици космополите, „грађани света”. Директорат ОЕCD за образовање објавио је и брошуру под именом „Глобална компетенција за инклузивни свет”, у којој елаборира овај предлог.

„Глобализација доноси иновације, нова искуства и виши животни стандард, али и доприноси економској неједнакости и друштвеним поделама. Аутоматизација и интернет бизнис модели охрабрују предузетништво, али могу и да створе „технолошки вишак” радника. Прекограничне миграције за неке су могућност да путују између континената, а за друге су бекство од сиромаштва и рата и дуго прилагођавање новој земљи. Све је већи глобални економски јаз и постоји потреба да се смање те тензије и друштвени капитал поново изгради. Да би се избориле са таквим изазовима, данашње генерације треба да имају нове вештине. Било да живе у традиционалном или предузетничком радном окружењу, млади треба да сарађују са људима различитих дисциплина и култура, на начине који решавају сложене проблеме и стварају економску и друштвену вредност; морају да доносе одлуке и делају и у тешким ситуацијама у којима су њихове вредности у сукобу; треба да идентификују различите културе и културне предрасуде и да схвате да је њихово разумевање света неизбежно непотпуно или пристрасно”, образлаже се у публикацији. „Стручњаци за образовање већ годинама дискутују о томе како код младих изградити такве способности, и као одговор се наметнуо концепт ’глобалне компетенције’. Према публикацији, ’глобална компетенција’ значи стицање дубинских знања и разумевања светских и међукултурних тема; способност да се учи од, и да се живе са људима различитог порекла; ставове и вредности неопходне за толерантну интеракцију са другима.”

Основна идеја овог концепта је да су глобални трендови врло сложени и да захтевају пажљиву анализу, да међукултурно ангажовање треба да уравнотежује јасну комуникацију и разумевање за друге, као и да млади треба да разумеју све то, али и да се понашају у складу са тим. Додаје се и да је стицање „глобалне компетенције” доживотни процес, при чему се темељи тих друштвених и емоционалних вештина постављају у раном детињству, те да нема преломне тачке у којој појединац постаје потпуно „глобално компетентан”. Идеја PISА је да процени у којој фази тог процеса су петнаестогодишњаци и колико ефикасно се њихове школе посвећују развоју „глобалне компетенције”својих ђака.

Вештине „глобалне компетенције” очигледно нису такве врсте да се могу лако „тестирати”, те већ има различитих коментара на овај предлог – од оних да је идеја заиста добро осмишљена, до сумњи да та свакако значајна компетенција може једнако да се процењује у различитим деловима света.

Г. Томљеновић

АНТРФИЛЕИ:

ШКАКЉИВЕ САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ

У брошури о припремама за PISA 2018. објављени су и примери питања којима ће се процењивати „глобална компетенција”. Које језике говоре ученици, и на ком нивоу; колико имају пријатеља из иностраних земаља; да ли им прија храна неуобичајена за поднебље на коме живе; да ли покушавају да штеде енергију… само су нека од тих питања. Ученици ће, такође, бити упитани о међународним темама као што је имиграција, о њиховим личним ставовима према културној разноликости, али и о ставовима њихових наставника. Конкретан пример једног од таквих питања је „да ли се ваши наставници са поштовањем односе према припадницима других етничких или националних група”, као и „да ли примењују исте критеријуме оцењивања за све ученике, без обзира на припадност”… Ова врста питања већ је наишла на осуде међу наставницима, као процењивање „политичке коректности”, „корак у погрешном смеру”, и „груб и потенцијално непоуздан начин” да се истражи утицај ставова наставника на њихове ученике. Одговарајући на такве критике, Андреас Шлајсер је казао да не види везу између политичке коректности и способности људи да ефикасно сарађују, да се повезују и да се такмиче са људима из различитих култура, као и да су управо те вештине оно што послодавци траже.

НОВИ КОСМОПОЛИТИЗАМ

„Глобална компетенција” има јасне, практичне резултате, наводи се у публикацији која образлаже предлог о садржинском иновирању PISА тестирања. „Глобално компетентна особа доноси њено/његово знање, разумевање, вештине, ставове и вредности, да заједно ради са другима на решавању глобално релевантних проблема и унапређивању колективног благостања садашњих и будућих генерација. Млади људи који усвајају глобалну компетенцију биће способнији да граде праведније, мирније, инклузивније и одрживије друштвене заједнице.”

ИСТОРИЧАР МАРКО ШУИЦА О БОР­БИ ПРО­ТИВ НЕГА­ТИВ­НИХ И ОПА­СНИХ СТЕ­РЕ­О­ТИ­ПА

Каквим очи­ма се гле­да­мо

Про­фе­сор Бео­град­ског уни­вер­зи­те­та Мар­ко Шуи­ца сма­тра да шко­ле тре­ба да јача­ју ван­на­став­не актив­но­сти, негу­ју вред­но­сне ста­во­ве, а импе­ра­тив так­ми­че­ња заме­не духом соли­дар­но­сти, јер се успех шко­ле све више мери кри­те­ри­ју­ми­ма так­ми­че­ња и ран­ги­ра­ња уче­ни­ка на так­ми­че­њи­ма, а запо­ста­вља се хума­на димен­зи­ја шко­ле

Сте­ре­о­ти­пи и пред­ра­су­де, без обзи­ра на раз­ли­чи­те стра­те­ги­је или мето­де супрот­ста­вља­ња њихо­вом штет­ном дело­ва­њу и даље су акту­ел­ни, сва­ко­днев­но при­сут­ни и у вели­кој мери ути­чу на дру­штве­ну кли­му и амби­јент у коме живи­мо. Њихо­вом деструк­тив­ном ути­ца­ју нису изло­же­на само пост­кон­фликт­на дру­штва и сре­ди­не попут наше, већ и дру­штва запад­не Евро­пе, која дуги низ годи­на почи­ва­ју на мул­ти­кул­ту­рал­но­сти и демо­крат­ским тра­ди­ци­ја­ма, каже про­фе­сор Фило­зоф­ског факул­те­та у Бео­гра­ду др Мар­ко Шуи­ца, обра­зла­жу­ћи раз­ло­ге за покре­та­ње и реа­ли­за­ци­ју про­јек­та Орга­ни­за­ци­је цивил­ног дру­штва Еду­ка­ци­ја за 21. век „Уна­пре­ђи­ва­ње људ­ских пра­ва раз­град­њом сте­ре­о­ти­па у обра­зо­ва­њу, кул­ту­ри и меди­ји­ма”.

У нега­тив­не сте­ре­о­ти­пе и пред­ра­су­де не спа­да­ју само они који се одно­се на наци­о­нал­не, етнич­ке и кон­фе­си­о­нал­не ста­во­ве, већ и на дру­штве­не, род­не, пре­ма гру­па­ма са посеб­ним потре­ба­ма… и због тога је њихо­во шире­ње још погуб­ни­је.

Про­је­кат је почео у фебру­а­ру и завр­ши­ће се у мају пред­ста­вља­њем пре­по­ру­ка држав­ним инсти­ту­ци­ја­ма, меди­ји­ма и цивил­ном сек­то­ру, које су саста­ви­ли, у скла­ду са доку­мен­ти­ма Саве­та Евро­пе, екс­пер­ти, про­фе­со­ри Бео­град­ског уни­вер­зи­те­та Дубрав­ка Сто­ја­но­вић, Сње­жа­на Мили­во­је­вић, Алек­сан­дар Бау­цал, Мар­ко Шуи­ца. У тиму су били и Гор­да­на Пре­дић, заме­ник Секрeтара за кул­ту­ру Гра­да Бео­гра­да и Алек­сан­дар Марин­ко­вић, савет­ник коор­ди­на­тор у Заво­ду за уна­пре­ђи­ва­ње обра­зо­ва­ња и вас­пи­та­ња.

– Ми нисмо желе­ли да се бави­мо реша­ва­њем „свет­ских про­бле­ма”, већ да нагла­си­мо да дру­штве­на кли­ма у нашој држа­ви и реги­о­ну, у вели­кој мери зави­си од тога на који начин се одно­си­мо јед­ни пре­ма дру­ги­ма, каквим очи­ма се међу­соб­но гле­да­мо, а наро­чи­то шта нуди­мо новим гене­ра­ци­ја­ма као дру­штве­но при­хва­тљи­ве моде­ле пона­ша­ња, обра­зо­ва­ња и кому­ни­ка­ци­је – комен­та­ри­ше Шуи­ца, уз опа­ску да ново вре­ме зах­те­ва и дру­га­чи­је начи­не суо­ча­ва­ња са савре­ме­ним сте­ре­о­ти­пи­ма и њихо­вог неу­тра­ли­са­ња.

Као еду­ка­тор, аутор раз­ли­чи­тих обра­зов­них доку­ме­на­та и екс­перт Саве­та Евро­пе за наста­ву исто­ри­је, Шуи­ца се и сам уве­рио коли­ко су мла­ди под­ло­жни усва­ја­њу непо­жељ­них сте­ре­о­ти­па. На поду­жем спи­ску су тен­ден­ци­ја ка пошто­ва­њу тота­ли­тар­них иде­о­ло­ги­ја и лич­но­сти, тешко при­хва­та­ње раз­ли­чи­то­сти међу вршња­ци­ма и недо­вољ­на подр­шка обра­зов­но-вас­пит­ног систе­ма у пре­ва­зи­ла­же­њу нето­ле­ран­ци­је, те упро­шће­но гле­да­ње на иден­ти­тет…

Пре­ма мишље­њу про­фе­со­ра Шуи­це, шко­ле би тре­ба­ло да будy место локал­ног зајед­ни­штва, да јача­ју ван­на­став­не актив­но­сти, негу­ју вред­но­сне ста­во­ве, а импе­ра­тив так­ми­че­ња заме­не духом соли­дар­но­сти, јер се успех шко­ле све више мери кри­те­ри­ју­ми­ма так­ми­че­ња и ран­ги­ра­ња уче­ни­ка на так­ми­че­њи­ма, а запо­ста­вља се хума­на димен­зи­ја шко­ле”.

Про­ме­ну може да под­стак­не тран­спа­рент­на и јасна кому­ни­ка­ци­ја у спро­во­ђе­њу обра­зов­не поли­ти­ке за мла­де у шко­ла­ма изме­ђу Мини­стар­ства про­све­те и дру­гих мини­стар­ста­ва (за кул­ту­ру, спорт), сма­тра­ју коа­у­то­ри про­јек­та, с тим што мисле да Мини­стар­ству про­све­те тре­ба додат­но скре­ну­ти пажњу на „одго­вор­ност за суштин­ске про­ме­не у обра­зо­ва­њу”. – Посто­је и добра закон­ска реше­ња, пра­вил­ни­ци и раз­ли­чи­ти нор­ма­тив­ни акти, који се на одго­ва­ра­ју­ћи начин не при­ме­њу­ју у шко­ли јер изо­ста­је сна­жни­ја подр­шка и коор­ди­на­ци­ја изме­ђу Мини­стар­ства про­све­те и обра­зов­ног систе­ма на тере­ну.

Уче­сни­ци у обра­зо­ва­њу, пре све­га настав­ни­ци, са тим доку­мен­ти­ма (нпр. пред­мет­не и међу­пред­мет­не ком­пе­тен­ци­је, стан­дар­ди постиг­ну­ћа) нису упо­зна­ти, или су упо­зна­ти на повр­шан или погре­шан начин. Не посто­ји раз­у­ме­ва­ње свр­хе и начи­на про­ме­на у систе­му, за шта је одго­вор­но ресор­но мини­стар­ство – каже Шуи­ца, напо­ми­њу­ћи да настав­ни­ци­ма није довољ­но само рећи да посто­ји неки пра­вил­ник, обра­зов­ни модел или пожељ­на прак­са, већ да је нео­п­ход­но акти­ви­ра­ти кому­ни­ка­ци­о­не кана­ле за сен­зи­би­ли­за­ци­ју настав­ни­ка за про­ме­не, које се често дожи­вља­ва­ју као још јед­но опте­ре­ће­ње које им оте­жа­ва рад, а не као зајед­нич­ки дру­штве­ни интрес до кога се може доћи уна­пре­ђи­ва­њем обра­зо­ва­ња раз­ви­ја­њем демо­крат­ских и хума­ни­стич­ких вред­но­сти…

О. Николић

АНТРФИЛЕ

ШКО­ЛА БЕЗ ПРЕД­РА­СУ­ДА

Циље­ви обра­зо­ва­ња, обра­зов­ни и настав­ни про­гра­ми и уџбе­ни­ци тре­ба да про­мо­ви­шу пошто­ва­ње људ­ских пра­ва, успо­ста­вља­ње хума­ни­стич­ких вред­но­сти, интер­кул­ту­рал­ног дија­ло­га, при­хва­та­ње разних видо­ва раз­ли­чи­то­сти и толе­ран­ци­је, раз­вој кри­тич­ког и ана­ли­тич­ког мишље­ња и отва­ра­ње про­сто­ра за медиј­ско обра­зо­ва­ње. Ово је, пре­ма рад­ној вер­зи­ји, јед­на од општих пре­по­ру­ка про­јект­ног екс­пе­рт­ског тима. У спе­ци­фич­ним је оба­ве­зи­ва­ње шко­ла да јача­ју ван­на­став­не актив­но­сти као вид пре­вен­ци­је дис­кри­ми­на­ци­је и покре­та­ње ини­ци­ја­ти­ве за „Шко­лу без пред­ра­су­да”… По мишље­њу дома­ћих струч­ња­ка, ови закључ­ци могу да поста­ну оквир за покре­та­ње слич­них актив­но­сти у реги­о­ну „што би помо­гло про­це­си­ма поми­ре­ња и пре­ва­зи­ла­же­ња нето­ле­ран­ци­је”.

Про­је­кат „Уна­пре­ђи­ва­ње људ­ских пра­ва раз­град­њом сте­ре­о­ти­па у обра­зо­ва­њу, кул­ту­ри и меди­ји­ма” подр­жа­ла је Вла­да Саве­зне Репу­бли­ке Немач­ке кроз Подр­шку пре­го­во­ри­ма са Европ­ском уни­јом у Срби­ји који спро­во­ди Немач­ка орга­ни­за­ци­ја за међу­на­род­ну сарад­њу (ГИЗ).

НАША ТЕМА: ЧИТА­ЛИ­ШТА КАО СРП­СКА СВЕ­ТИ­ЛИ­ШТА

ГДЕ СМО СЕ И КАД СРЕЛИ С КЊИГОМ

Про­све­та – темељ духов­ног узди­за­ња

Наше чита­о­ни­це, чита­ли­шта и каси­не, како су ове уста­но­ве зва­ли, свра­ти­шта родо­љу­ба, мало­број­не инте­ли­ген­ци­је и дугих гра­ђа­на, осни­ва­не су нај­пре у срп­ском расе­ја­њу, са зака­шње­њем од ско­ро јед­ног века за Евро­пом

Чита­ли­шта, нека врста првих поли­тич­ких клу­бо­ва и соа­реа, али и шко­ле за опи­сме­ња­ва­ње и обу­ку, осни­ва­ју се нај­пре у Евро­пи. Cличне уста­но­ве, клу­бо­ве и удру­же­ња, зва­на чита­ли­шта/чита­о­ни­це, па и каси­не, ница­ле су у европ­ским цен­три­ма где се шко­ло­ва­ла наша омла­ди­на: у Пешти (Чита­о­ни­ца Теке­ли­ја­ну­ма, 1812. и Библи­о­те­ка Мати­це срп­ске, 1826), у Сеге­ди­ну („Серб­ско обше­ство”,1816), у Теми­шва­ру (Чита­ли­ште у пред­гра­ђу фабри­ка), у Бечу (Чита­о­ни­ца ака­дем­ског дру­штва „Срба­ди­ја”), у Гра­цу (Чита­о­ни­ца ака­дем­ског дру­штва „Зора”), у Трсту (Срп­ска пра­во­слав­на општи­на, 1927), у Дубров­ни­ку („Обше­ство дубро­вач­ко”, 1832), у Пари­зу (Sal­le de lec­tu­re Ser­be), затим у Мин­хе­ну, Цари­гра­ду, Солу­ну итд. Вред­не поме­на су и каси­не у који­ма су нови­не чита­ли поли­тич­ки исто­ми­шље­ни­ци. Те уста­но­ве и удру­же­ња хро­ни­ча­ри откри­ва­ју у Вршцу, Сом­бо­ру, Пан­че­ву, Вели­ком Беч­ке­ре­ку, Ста­ром Бече­ју и дру­где.

Наше чита­о­ни­це, чита­ли­шта и каси­не, како су ове уста­но­ве зва­ли, свра­ти­шта родо­љу­ба, мало­број­не инте­ли­ген­ци­је и дру­гих гра­ђа­на, осни­ва­не су нај­пре у срп­ском расе­ја­њу, са зака­шње­њем од ско­ро јед­ног века за Евро­пом. У Угар­ској је поло­жај Срба, упр­кос забра­на­ма, био нешто повољ­ни­ји него суд­би­на њихо­ве бра­ће под Тур­ци­ма. Тај део Угар­ске, од 1918. Вој­во­ди­на, била је кул­тур­ни цен­тар Срба у доба про­све­ће­но­сти, кад су се јаче раз­ви­ли писме­ност и љубав пре­ма књи­зи.

Осни­ва­ње чита­ли­шта запо­че­то је у вре­ме прве вла­да­ви­не Миха­и­ла Обре­но­ви­ћа (1839–1842), а нај­ве­ћи број осно­ван је у вре­ме кне­за Алек­сан­дра Кара­ђор­ђе­ви­ћа и Уста­во­бра­ни­те­ља. Изво­ри казу­ју да је изме­ђу 1842. и 1848. годи­не осно­ва­но чак пет­на­ест срп­ских чита­ли­шта у јужној Угар­ској и Срби­ји.

Укуп­на наша кул­ту­ра, у доди­ру са европ­ском, спу­шта­ла се из Беча и Пеште у Нови Сад, а ода­тле у Бео­град и по осло­бо­ђе­ним гра­до­ви­ма Срби­је.

Две ова­кве уста­но­ве, јед­на изнад, а дру­га испод Саве и Дуна­ва, Чита­о­ни­ца ново­сад­ска (1845) и одмах за њом „Срб­ско чита­ли­ште” у Бео­гра­ду (1846), нису нај­ста­ри­је уста­но­ве те врсте али су биле нај­о­пре­мље­ни­је и нај­у­глед­ни­је, нај­ду­же тра­ја­ле и бит­но ути­ца­ле на раз­вој чита­о­нич­ког покре­та код Срба.

Нови Сад, „Срп­ска Ати­на”, био је зна­ча­јан срп­ски школ­ски и кул­тур­ни цен­тар. У „нај­ве­ћем срп­ском обше­ству”, како га је назвао Вук Кара­џић, рађа­ла се срп­ска кул­ту­ра и из њега шири­ла на цело­куп­но срп­ство. Ново­са­ђа­ни су има­ли по три пра­во­слав­не и като­лич­ке основ­не шко­ле, две њихо­ве „фили­ја­ле” изван гра­да, и јед­ну грч­ку шко­лу. У Новом Саду је 1731/32. годи­не поче­ла са радом прва срп­ска сред­ња шко­ла – петро­ва­ра­дин­ска „Рожде­стве­но-бого­ро­ди­чи­на шко­ла латин­ско-сло­вен­ска”, која је има­ла и библи­о­те­ку.

Чита­о­ни­цу су Ново­са­ђа­ни отво­ри­ли сеп­тем­бра 1845. годи­не, пре него што се бесмрт­на Мати­ца срп­ска овде пре­се­ли­ла (1864), три годи­не после Вршца, Ири­га и Пан­че­ва. Непо­сре­дан повод за њено осни­ва­ње је било наја­вље­но уво­ђе­ње мађар­ског јези­ка, зва­нич­ног и за Србе. Срп­ски родо­љу­би су одмах осно­ва­ли Чита­о­ни­цу као огњи­ште на коме ће се рас­пи­ри­ва­ти пла­мен оду­ше­вље­ња за све што је добро за срп­ски народ. Ста­тут је ура­дио Јован Хаџић и у њега унео одред­бу да Чита­о­ни­ца тре­ба „да дру­штве­ним опхо­ђе­њем и чита­њем добрих књи­га, нови­на и часо­пи­са сво­је чла­но­ве раз­ви­ја духов­но, дру­штве­но и хума­но”.

Две годи­не по осни­ва­њу (1847) Народ­не нови­не у при­ло­гу „Чита­о­ни­ца наша лепо напре­ду­је” пишу о додат­ним раз­ло­зи­ма за њено осни­ва­ње: „А и где ћемо ми рас­ко­ма­да­ни и изне­мо­гли Србљи у дру­го­ме чему под­по­ру и помоћ тра­жи­ти, него у про­све­ти. Про­све­та ће нас душев­но поди­ћи; за душев­ном силом доћи ће бла­го­ста­ње мате­ри­јал­но, а све ће то онда бла­го­дет­но деј­ство­ва­ти моћи, ако га про­све­ште­ни ум и родо­љу­би­во срце руко­во­ди­ло буде. И наша мала Чита­о­ни­ца, један је од оних путе­ва којим ћемо до тог циља доћи…”.

Чита­о­ни­ца је оку­пи­ла нај­ум­ни­је срп­ске гла­ве. На отва­ра­њу је при­ре­ђен вели­ки бал којем је при­су­ство­ва­ло све срп­ско плем­ство из Вој­во­ди­не, а наро­чи­ту част учи­нио је сво­јим при­су­ством енгле­ски кон­зул из Бео­гра­да. У почет­ку, Чита­о­ни­ца је има­ла 1.500 књи­га и осам­на­ест насло­ва нови­на и часо­пи­са. Она није била само место за чита­ње нови­на и књи­га, нити се њена дру­штве­на делат­ност сво­ди­ла само на чајан­ке, бало­ве и заба­ве. Има­ла је она, како сто­ји у поме­ну­том при­ло­гу, и кул­ту­ро­ло­шку и поли­тич­ку димен­зи­ју.

Сво­је злат­но доба Чита­о­ни­ца дугу­је две­ма лич­но­сти­ма: Све­то­за­ру Миле­ти­ћу, нај­мар­кант­ни­јој срп­ској поли­тич­кој лич­но­сти и вели­ком песни­ку и лека­ру – Змај Јови Јова­но­ви­ћу. За њихо­ве вла­де Чита­о­ни­ца је осно­ва­ла прво стал­но про­фе­си­о­нал­но позо­ри­ште – Срп­ско народ­но позо­ри­ште (1861), а шест годи­на касни­је (1857) и Прво срп­ско певач­ко дру­штво. Потом Чита­о­ни­ца осни­ва Дру­штво за ради­ност (1867/68), а 1873. и Срп­ско коло. Пара­лел­но са кул­тур­ном еман­ци­па­ци­јом Срба у јужној Угар­ској, у поро­бље­ној Срби­ји, вре­ме Кара­ђор­ђа и Мило­ша, вре­ме је буна и уста­на­ка про­тив Тура­ка, обна­вља­ња држав­но­сти, лага­ног успо­на срп­ске про­све­те и кул­ту­ре. То вре­ме обе­ле­жи­ли су Кара­ђор­ђе и Доси­теј, Милош и Вук, рат­ни­ци, држав­ни­ци, и књи­жев­ни­ци.

Оно што је Кара­ђор­ђе засно­вао, Милош је оства­рио: већ у тре­ћој деце­ни­ји 19. века Бео­град интен­зив­но наста­њу­је срп­ски живаљ, и град попри­ма кон­ту­ре циви­ли­зо­ва­не европ­ске варо­ши. Даље осло­ба­ђа­ње од Тура­ка Милош реша­ва сми­шље­ним поли­тич­ким и дипло­мат­ским мера­ма: убр­за­но досе­ља­ва Србе у Бео­град. У дру­гом пери­о­ду сво­је прве вла­да­ви­не (1830–1839) тур­ску власт лага­но сме­њу­је срп­ска упра­ва, Бео­град поста­је вели­ки цен­тар „наци­о­нал­но-кул­тур­них делат­но­сти и сте­ци­ште дипло­мат­ско-поли­тич­ког рада воде­ћих сила Евро­пе тога доба”. Тур­ским уступ­ци­ма, хати­ше­ри­фи­ма и бера­ти­ма, Срби лага­но фор­ми­ра­ју европ­ску држа­ву са соп­стве­ном дина­сти­јом под тур­ским суве­ре­ни­те­том и руском зашти­том, а Мило­шу је при­зна­то наслед­но кне­жев­ско досто­јан­ство.

Годи­не 1841. Бео­град је и зва­нич­но постао пре­сто­ни­ца Срби­је; у њему се обја­вљу­ју дела мно­гих умет­ни­ка, изла­зе листо­ви, алма­на­си и часо­пи­си, јавља­ју се нове уста­но­ве и удру­же­ња, и сти­чу усло­ви за још бржи кул­тур­ни напре­дак. Пре но што је осно­ва­но чита­ли­ште у Бео­гра­ду град је имао две каси­не, у Зиси­ној кафа­ни и Илир­ску каси­ну у „Зда­ни­ју код Јеле­на”. „Гра­ђан­ска каси­на једнa je од нај­от­ме­ни­јих јав­них уста­но­ва. Сме­ште­на на спра­ту вели­ке згра­де Дру­штва ‚Сло­га’ код Сабор­не цркве, била је од вели­ког оно­вре­ме­ног зна­ча­ја”, све­до­чи Бра­ни­слав Нушић.

Прва јав­на чита­о­ни­ца – „Срб­ско Чита­ли­ште”, што је био његов зва­нич­ни назив, или Чита­ли­ште бео­град­ско, како су га зва­ли, осно­ва­на је 1846. годи­не на ини­ци­ја­ти­ву Јели­се­ја Вукај­ло­ви­ћа, секре­та­ра Упра­ве варо­ши Бео­гра­да. Међу осни­ва­чи­ма су били Миша Ана­ста­си­је­вић и Јован Кума­ну­ди. Осни­вач­ки одбор, обра­зо­ван кра­јем 1845, већ јану­а­ра сле­де­ће годи­не покре­нуо је „све који су има­ли вла­сти, гла­са и нов­ца”. Они су „Мини­стар­ству про­све­ште­ни­ја” пре­да­ли мол­бу и пра­вил­ник чита­ли­шта и, већ фебру­а­ра, Чита­ли­ште је све­ча­но отво­ре­но у општин­ској згра­ди код Сабор­не цркве. Члан ново­о­тво­ре­ног Чита­ли­шта могао је бити „сва­ки Србин све­ште­ног, вој­ног или гра­ђан­ског реда који при­ста­је да сва­ког месе­ца пла­ћа по цван­цик”. Они бога­ти­ји пла­ћа­ли су по два-три дука­та, а капе­тан Миша, његов први и дожи­вот­ни пред­сед­ник, давао је до кра­ја живо­та по 300 цван­ци­ка. Чита­о­ни­цу су могли посе­ћи­ва­ти сту­ден­ти пра­ва и фило­зо­фи­је, по дозво­ли сво­јих ста­ре­ши­на, а касни­је је то пра­во дато и ста­ри­јим уче­ни­ци­ма Бого­сло­ви­је и Вој­не шко­ле. Чита­ли­ште су посе­ћи­ва­ли Вук, Сте­ри­ја, Дими­три­је Дави­до­вић, Шафа­рик и дру­ги углед­ни­ци.

Библи­о­те­ку је уре­дио и био њен први библи­о­те­кар др Мило­ван Спа­сић, један од осни­ва­ча Чита­ли­шта, а у њој је волон­ти­рао Филип Нико­лић, први срп­ски „пра­ви­тељ­стве­ни библи­о­те­кар”. По угле­ду на европ­ске библи­о­те­ке, фонд је имао два ката­ло­га: за сло­вен­ску и „стран­ску” књи­гу. Књи­ге су гру­пи­са­не у две гру­пе, пре­ма јези­ку: у првој књи­ге на срп­ском и сло­вен­ским јези­ци­ма, а у дру­гој на стра­ним јези­ци­ма.

Дво­ји­ца чла­но­ва „Дру­штва срп­ске сло­ве­сно­сти”, врли про­све­ти­те­љи, Ата­на­си­је Нико­лић и Дими­три­је Матић, зах­те­ва­ли су да се чита­ли­шта осни­ва­ју диљем Срби­је јер, како је исти­цао Нико­лић, „у наро­ду тре­ба про­бу­ди­ти дух уста­ва и зако­на, упу­ти­ти га родо­љу­бљу и позна­ва­њу човеч­но­сти и гра­ђан­ских сло­бо­да, позна­ва­њу гра­ђан­ских пра­ва и уред­ног морал­ног и живо­та, позна­ва­њу свих пози­ва и сва­ки­да­шњих зани­ма­ња, оду­чи­ти га од нера­да и лено­сти, пороч­но­сти и штет­них стра­сти, упу­ти­ти га к уна­пре­ђе­њу опште­на­род­ног бла­го­ста­ња, нау­чи­ти га како ће сво­ју децу него­ва­ти и вас­пи­та­ва­ти, како ће удоб­не куће за себе и згра­де за сто­ку поди­за­ти, како ће ужи­ва­ти у бла­го­де­ти­ма живо­та и пло­до­ви­ма сво­га рада, упо­зна­ти га са чисто­том душе, срца и тела /…/, про­бу­ди­ти у њему осе­ћа­ња да сам у свом дому про­из­во­ди све потреб­но, и не даје новац на суви­шне ства­ри”. Захва­љу­ју­ћи Чита­ли­шту бео­град­ском, педе­се­тих годи­на 19. века осно­ва­но је низ чита­ли­шта у Срби­ји. Исте годи­не кад и у Бео­гра­ду никла су нова чита­ли­шта у Кра­гу­јев­цу, Сме­де­ре­ву и Него­ти­ну (1846), затим у Пожа­рев­цу, Ужи­цу и Шап­цу (1847), Чач­ку и Вели­ком Гра­ди­шту (1848). Почет­ком шесте деце­ни­је отво­ре­но је чита­ли­ште у Јаго­ди­ни (1851), а у дру­гој поло­ви­ни те деце­ни­је у Ваље­ву и Кру­шев­цу (1857) и кра­јем те деце­ни­је у Гор­њем Мила­нов­цу и Кња­жев­цу (1860).

Кра­гу­је­вац, више ори­јен­тал­на каса­ба но град, и напо­ре­до са Бео­гра­дом пре­сто­ни­ца Срби­је, после 1830. годи­не, поста­је адми­ни­стра­тив­но, поли­тич­ко, вер­ско, вој­но и кул­тур­но сре­ди­ште нове држа­ве. У њему су Вели­ка шко­ла (1830), Митро­по­ли­ја и Држав­на штам­па­ри­ја (1831), уред­ни­штво Нови­на срб­ских и Теа­тар Јоа­ки­ма Вуји­ћа (1834), Гим­на­зи­ја (1835) и, конач­но, 1838. годи­не – Лицеј. Град има музеј и гале­ри­ју, орке­стар и певач­ко дру­штво, и пред­ста­ве школ­ског позо­ри­шта, чиме је пола­ко доби­јао црте европ­ске варо­ши.

Почет­ком 1846. годи­не углед­ни Кра­гу­јев­ча­ни су упу­ти­ли мол­бу Мини­стар­ству уну­тра­шњих дела с наме­ром да обра­зу­ју „у варо­ши овда­шњој јед­но мало шта као части­цу оног у Бео­гра­ду већ посто­је­ћег чита­ли­шта срб­ског”. За осни­ва­ње чита­ли­шта, окто­бра те годи­не, заслу­жан је Јови­ца Нико­ла­је­вић, његов први пред­сед­ник.

За Кра­гу­јев­ча­ни­ма су кре­ну­ли Него­тин­ци: на Дан Све­тог Луке 1846. годи­не сво­ју часну миси­ју духов­ног огњи­шта запо­чи­ње Чита­ли­ште, у тада нај­број­ни­јој варо­ши (2.100 ста­нов­ни­ка) источ­не Срби­је.

На зах­тев Пожа­ре­вља­на – „Дру­же­ства теже­ћег за напре­дак народ­њег про­све­ште­ни­ја”, од апри­ла 1846. годи­не, „Попе­чи­тељ­ство про­све­ште­ни­ја” са Сте­ри­ји­ним пот­пи­сом дало је одо­бре­ње да се чита­ли­ште може отво­ри­ти. Иако је дозво­ла брзо сти­гла, те годи­не извр­ше­не су само при­пре­ме, а чита­ли­ште су све­ча­но отво­ри­ли јану­а­ра 1847. годи­не, на Дан Све­тог Саве, са нагла­ском на њего­ву про­све­ти­тељ­ску миси­ју.

Јед­ни изво­ри кажу да је Чита­ли­ште у Ужи­цу отво­ре­но авгу­ста 1846, а дру­ги – тек 1856, а Срп­ске нови­не су 1858. годи­не доне­ле вест да је над­ле­жни мини­стар одо­брио осни­ва­ње чита­ли­шта у Ужи­цу. А кад је отво­ре­но, не про­пу­шта­ју Нови­не да забе­ле­же, „оно неко­ли­ко госпо­ја овда­шњи одмах је има­ло за сво­је чла­но­ве”.

Чита­ли­ште је брзо напре­до­ва­ло; има­ло је лепу библи­о­те­ку са 63 редов­на и пет поча­сних чла­но­ва. У добро­тво­ре Чита­ли­шта увр­стио се Сава Теке­ли­ја. У писму ува­же­ном Дру­штву срп­ске сло­ве­сно­сти из 1857. годи­не упра­ва оба­ве­шта­ва да је овда­шњи госпо­дин Јово Мирић даро­вао 44 књи­ге, међу који­ма и Доси­те­је­ва дела.

У Шап­цу је уче­них људи, посеб­но међу све­ште­ним лици­ма, било и пре 19. века, а нагли кул­тур­ни напре­дак дожи­вео је када је њиме упра­вљао Јеврем Обре­но­вић, брат кња­за Мило­ша. Захва­љу­ју­ћи њему град је имао више обра­зов­них, кул­тур­них и здрав­стве­них уста­но­ва, неке ста­ри­је од бео­град­ских и кра­гу­је­вач­ких. У кући про­све­ће­ног Јевре­ма оку­пља­ли су се, као у европ­ским соа­ре­и­ма, књи­го­љуп­ци и писци. Зато Шап­ча­ни­ма и није било тешко да „у жељи да иду у корак с вре­ме­ном”, осну­ју чита­ли­ште и да га брзо снаб­де­ју књи­га­ма и нови­на­ма.

Путо­пи­сац Феликс Каниц је о Шап­цу, наза­ва­ном „Мали Париз”, забе­ле­жио да је један од нај­при­јат­ни­јих кута­ка грда – Чита­ли­ште. У њему су писци чита­ли сво­ја дела, држа­на пре­да­ва­ња, а у њему се пева­ло, игра­ло и бесе­ди­ло о сокол­ству. У њему је заче­та и изда­вач­ка делат­ност.

У вре­ме кад је чачан­ска варош има­ла 305 кућа и 945 душа, јед­ну цркву и шко­лу са „два кла­са”, чинов­ни­ци и дру­ги гра­ђа­ни Чач­ка, оду­ше­вље­ни иде­јом о про­све­ћи­ва­њу, осно­ва­ли су у јану­а­ру 1848. годи­не „Дру­штво чита­ња Срб­ско-Сло­вен­ских нови­на” које је пре­ра­сло у Чита­ли­ште. Кру­ше­вља­ни су 1856. годи­не моли­ли да се „осну­је јед­но про­свет­но заве­де­ни­је под име­ном каси­на, у којем ће се како нови­не тако и књи­ге чита­ти има­ју”. Убр­зо је каси­на „у чита­ли­ште пре­о­бра­ће­на”. Нема пре­ци­зних пода­та­ка коли­ко пута се Чита­ли­ште гаси­ло и изно­ва вас­кр­са­ва­ло, али је његов кул­тур­ни допри­нос био несум­њив.

Љубо­мир Павло­вић твр­ди да је прва библи­о­те­ка у Ваље­ву – Чита­ли­ште – отво­ре­но 1857. годи­не у кући Вука Ђела­ша. Чита­ли­ште је рас­по­ла­га­ло днев­ним листо­ви­ма и жур­на­ли­ма на срп­ском и немач­ком јези­ку. Дру­ги извор поми­ње исту уста­но­ву под нази­вом Гра­ђан­ско чита­ли­ште и твр­ди да је ради­ло до 1885. или чак до 1907. годи­не. У Ваље­ву је осно­ва­на и нај­ста­ри­ја рад­нич­ка библи­о­те­ка у Срби­ји – „Сло­га ваљев­ских раде­ни­ка”.

Пода­ци о вре­ме­ну осни­ва­ња чита­ли­шта у Деспо­тов­цу/Гор­њем Мила­нов­цу непо­у­зда­ни су. Пре­ма јед­ни­ма „Дру­штво за осни­ва­ње чита­ли­шта” саста­ло се још 1857. годи­не, а у изве­шта­ју окру­жног начел­ни­ка сто­ји да је „на Томи­ну неде­љу 1860. годи­не, у послед­њој годи­ни кња­же­вог живо­та, чита­ли­ште отво­ре­но”. У Чита­ли­ште се одмах упи­са­ло 40 Гор­њо­ми­ла­нов­ча­на и сва­ки упла­тио по два тали­ра „за одр­жа­ва­ње ове уста­но­ве”.

Тре­ба­ло је да про­ђе још ско­ро десет годи­на па да Чита­ли­ште, које се у међу­вре­ме­ну гаси­ло, учла­ни 70 лица, што је знак њего­вог обна­вља­ња.

Чита­ли­ште у Кња­жев­цу осно­ва­но је „о Све­том Сави, 14/27. јану­а­ра 1860. годи­не”, како је изве­сти­ло Окру­жно начел­ство Мини­стар­ства про­све­те и цркве­них дела. Да је пода­так неспо­ран, потвр­ди­ле су Срб­ске нови­не, оба­ве­стив­ши чита­о­це да је на балу, орга­ни­зо­ва­ном за ђач­ку сла­ву, „при­ку­пљен при­ход од којег су купо­ва­не нови­не, и да је Чита­ли­ште упи­са­ло око 60 чла­но­ва”. Међу­тим, ни помоћ за нови­не ни покло­ње­не књи­ге нису одр­жа­ле Чита­ли­ште које се убр­зо уга­си­ло.

Годи­не1866. начел­ник Окру­га кња­же­вач­ког је изно­ва молио да се осну­је чита­ли­ште, али је обно­вље­но 1871. и ради­ло још три годи­не. Послед­њи сачу­ван пода­так о Чита­ли­шту је из 1881. годи­не, када Народ­на библи­о­те­ке Срби­је доби­ја први Закон.

Заје­чар­ци нису има­ли кућу за чита­ли­ште, а без куће чита­ли­ште не бива. Зна се да је почет­ком 1860. годи­не било поку­ша­ја да се у Заје­ча­ру „заве­де” чита­ли­ште, а шест годи­на касни­је (1866), Чита­о­ни­ца је отво­ре­на са „одо­бре­њем” Мини­стар­ства про­све­те, које је сти­гло нешто касни­је. Чита­о­ни­ца се издр­жа­ва­ла од при­ло­га гра­ђа­на, при­ку­пље­них на пре­да­ва­њи­ма, бесе­да­ма, и вечер­њим заба­ва­ма. Делат­ност Чита­о­ни­це пре­ки­нуо је Срп­ско-тур­ски рат 1876–1878. годи­не. У општем мете­жу стра­да­ла је и Чита­о­ни­ца, али је поно­во отво­ре­на годи­ну дана касни­је. Послед­њи писа­ни траг је из 1881. годи­не; у изве­шта­ју сто­ји да Општи­на ни у чему није пома­га­ла Чита­о­ни­цу. Тек 1892. осно­ва­на је црно­реч­ка Окру­жна библи­о­те­ка у Заје­ча­ру, пише Сте­ван Вељ­ко­вић.

Чита­ли­ште у Аран­ђе­лов­цу отво­ре­но је јану­а­ра 1869. годи­не. Ево како је то лист Срби­ја забе­ле­жи­ла: „5-тог овог месе­ца повео сам у Општи­ни реч да уста­но­ви­мо овде чита­о­ни­цу. Ја још нисам ни до пола изго­во­рио сво­ју реч, а са сви­ју стра­на зао­ри се, „оће­мо, оће­мо чита­о­ни­цу, то нам је врло нужно, него пиши­те чла­но­ве. И ту се нама упи­са 55 чла­но­ва и дадо­ше пре­ко 40 дука­та, одмах даде кућа за Чита­о­ни­цу и одлу­чи се који ће се листо­ви узе­ти, и ту се иза­бра­ше лица која ће се за Чита­о­ни­цу ста­ра­ти: пред­сед­ник капе­тан Пан­та Луње­ви­ца, дело­во­ђа Лука Цвет­ко­вић, а њени ста­ра­те­љи били су тргов­ци Иван Тадић и Јок­сим Добри­чић”.

Дoбривоје Мла­де­но­вић

АНТРФИЛЕ:

НАЦИ­О­НАЛ­НО И ИНТЕР­НА­ЦИ­О­НАЛ­НО

Буђе­ње наци­о­нал­не све­сти и, пара­ле­но, осни­ва­ње ових уста­но­ва, ишло је пара­лел­но са еко­ном­ским јача­њем и бор­бом за сло­бод­ну и рав­но­прав­ну зајед­ни­цу наро­да. Овај дру­штве­ни и кул­тур­ни фено­мен, са пре­те­чом у европ­ској кул­тур­ној тра­ди­ци­ји, про­из­вод је срп­ске сабор­но­сти и сло­бо­дар­ских иде­ја мла­дог срп­ског гра­ђан­ства, а логи­стич­ку подрж­ку има­ла су у ојач­ном родо­љу­бљу и расту­ћој писме­но­сти. Иако са честим пре­ки­ди­ма у раду, чита­ли­шта у гра­до­ви­ма у који­ма су дело­ва­ла, уво­ди­ла су Србе у европ­ске кул­тур­не токо­ве. Била су јав­на збо­ри­шта за Србе жељ­не оку­пља­ња, оба­ве­шта­ва­ња и обра­зо­ва­ња, где су поред чита­ња књи­га, днев­них и повре­ме­них листо­ва и жур­на­ла, наших и стра­них, про­во­ди­ли вре­ме у рас­пра­ва­ма о наци­о­нал­ним про­бле­ми­ма и кул­тур­ним поре­ба­ма.

Успон пре­ко­сав­ских чита­о­ни­ца под­сти­ца­ла је Мати­ца срп­ска, пома­жу­ћи осни­ва­ње и оку­пља­ње родо­љу­ба и мла­де срп­ске инте­ли­ген­ци­је, ђач­ке и сту­дент­ске омла­ди­не, али и пре­чан­ских „госпо­ја”, жељ­них дру­же­ња и заба­ве. У њима је чита­на гра­ђан­ска пое­зи­ја, ства­ра­на на рубу европ­ске кул­ту­ре, али и радо­љу­би­ва, у којој су вели­ча­ни Нема­њи­ћи, Лазар и Кара­ђор­ђе и сла­вље­не и обе­ле­жа­ва­не 300-годи­шњи­ца Шек­спи­ра, 1.000-годи­шњи­ца Ћири­ла и Мето­ди­ја, пре­нос мошти­ју Бран­ка Ради­че­ви­ћа у Срем­ске Кар­лов­це и пре­се­ље­ње Мати­це срп­ске у Нови Сад.

У чита­ли­шти­ма су, поред пред­ста­вља­ња књи­га, одр­жа­ва­не све­ча­не ака­де­ми­је, при­ре­ђи­ва­ни су кон­цер­ти и ново­го­ди­шњи бало­ви, заба­ве и друштвне игре, и коме­мо­ра­ци­је. При­ку­пље­ни при­ло­зи ишли су избе­гли­ца­ма из Бач­ке и Бана­та. Међу 8.000 добро­во­ља­ца из Срби­је, који су пома­га­ли бор­бу Срба у Вој­во­ди­ни, било је и чла­но­ва Чита­ли­шта бео­град­ског. Јаче него у пре­ко­сав­ским, у чита­ли­шти­ма у мати­ци, него­ва­на је усме­на књи­жев­ност и раз­ви­ја­ли обли­ци књи­жев­ног бесед­ни­штва. Србе је, нажа­лост, оду­ше­вље­ње за књи­гу и нови­не, дакле и за чита­ли­шта, брзо напу­шта­ло као што, уоста­лом, све брзо и лако при­ма­ју и лако забо­ра­вља­ју. Зази­ра­ње од уче­них био је голе­ма пре­пре­ка књи­зи и сва­ком „ново­та­ре­њу”. Изве­сни ћур­чи­ја Миха­и­ло Сто­ја­но­вић и учи­тељ Сима Нико­лић, таст песни­ка Ђуре Јак­ши­ћа, туже­ни су због непла­ће­не чла­на­ри­не, а за гаше­ње чита­ли­шта довољ­на је била јед­на добра кафан­ска сва­ђа при­пи­тих. Бало­ви су, гово­ри­ло се, „тро­ва­ли здра­ву душу срп­ску”, или се зду­шно пило, кар­та­ло и сва­ђа­ло. Чита­ли­шта су изне­дри­ла дру­ге уста­но­ве, инсти­ту­ци­је и асо­ци­ја­ци­је: нај­пре музе­је, позо­ри­шне, музич­ке и фол­клор­не дру­жи­не.

Чита­ли­шта, чита­о­ни­це и каси­не има­ле су, осим изу­зет­но, наци­о­нал­ни и интер­на­ци­о­нал­ни карак­тер и зна­чај. У ста­ту­ту ново­сад­ске Срп­ске чита­о­ни­це писа­ло је да члан дру­штва може бити сва­ки Србин и сва­ки Сло­вен ако је „испра­ван”. Слич­но су о „Добро­вољ­ном дру­же­ству позо­ри­шном” писа­ли Ири­жа­ни: у то дру­штво је могао бити „сва­ки Србин, Хрват, уоп­ште Сло­вен, као и несло­вен, коме на срцу лежи напре­дак наше­га наро­да”.

ЗАБРА­НА ЗА СВЕ­ТО­ЗА­РА МАР­КО­ВИ­ЋА

Општи полет срп­ског наци­о­нал­ног покре­та шезде­се­тих годи­на 19. века огле­да се у наглом пора­сту бро­ја чита­ли­шта, а нај­ве­ћи број је отво­рен у дугој поло­ви­ни сед­ме деце­ни­је. Нај­ви­ше чита­ли­шта осно­ва­но је у вре­ме дру­ге вла­де Миха­и­ла Обре­но­ви­ћа, обра­зо­ва­ног вла­да­ра, али не наро­чи­то заин­те­ре­со­ва­ног за про­све­ћи­ва­ње обич­ног све­та.

Под ути­ца­јем Ује­ди­ње­не омла­ди­не срп­ске, чла­но­ви срп­ских чита­ли­шта при­хва­та­ју соци­ја­ли­стич­ке иде­је Све­то­за­ра Мар­ко­ви­ћа, мада је било и оних који ста­ро нису хте­ли да мења­ју. Омла­дин­ско сло­бо­дар­ство брзо је утих­ну­ло под дру­гом вла­да­ви­ном кња­за Мило­ша који у изгна­ству „ништа није забо­ра­вио и ништа није нау­чио”. Ни његов наслед­ник, кнез Миха­и­ло, није сма­трао да је срп­ски народ зрео за сло­бо­ду, те да им није наме­ра­вао „дава­ти уста­ве”!

Кад је реч о Све­то­за­ру Мар­ко­ви­ћу ваља под­се­ти­ти да Народ­на библи­о­те­ка „Ради­слав Ник­че­вић” у Јаго­ди­ни сво­је посто­ја­ње везу­је за Чита­ли­ште фор­ми­ра­но сре­ди­ном 19. века. Први пода­ци о њему нала­зе се у изве­шта­ју „Дру­штва срб­ске сло­ве­сно­сти”. Пот­крај пете деце­ни­је, 1858. годи­не, Срб­ске нови­не доне­ле су вест да је Чита­ли­ште пред затва­ра­њем због оси­па­ња члан­ства и неу­пла­ће­не чла­на­ри­не. И десет годи­на касни­је, 1868. годи­не, Општи­на јаго­дин­ска опет доно­си реше­ње да се отво­ри чита­о­ни­ца. Око 80 чла­но­ва Дру­жи­не јаго­дин­ске општи­не одр­жа­ло је бесе­ду и игран­ку у корист уста­но­ве у осни­ва­њу. У Чита­ли­ште је свра­ћао Ђура Јак­шић, који није читао али је у њему писао песме, и Све­то­зар Мар­ко­вић, коме је убр­зо при­ступ Чита­о­ни­ци, због шире­ња соци­ја­ли­стич­ких иде­ја, био забра­њен!

ЊЕГОШ ПОКЛО­НИО ДЕСЕТ КЊИ­ГА ГОР­СКОГ ВИЈЕН­ЦА

Чин отва­ра­ња Чита­ли­шта у Бео­гра­ду схва­ћен је као зна­ча­јан кул­тур­ни и наци­о­нал­ни дога­ђај, јер је Срби­ју уво­дио у ред „изо­бра­же­них европ­ских држа­ва”. Зна се да је Чита­ли­ште било на гла­су у Евро­пи: лон­дон­ски Тајмс је њего­во отва­ра­ње оце­нио као један од нај­зна­чај­ни­јих дога­ђа­ја на Бал­ка­ну. А у Запи­си­ма о Срби­ји Ровин­ски је забе­ле­жио је да је Чита­ли­ште бео­град­ско има­ло три врло про­стра­не про­сто­ри­је од којих је у јед­ној била библи­о­те­ка са мно­го књи­га и нови­на, а дру­ге две су биле чита­о­ни­це, јед­на за мла­деж а дру­га за оне ста­ри­је, где се могло и пуши­ти. Гра­ђа­ни су дово­ди­ли госте да им пока­жу ту европ­ски уре­ђе­ну уста­но­ву.

Да би оси­гу­ра­ли редо­ван при­лив књи­га, Управ­ни одбор је упу­тио мол­бу Мини­стар­ству да се библи­о­те­ци покло­ни сва­ка књи­га у по један-два при­мер­ка коју штам­па „Пре­ви­тељ­стве­на књи­го­пе­чат­ња” (штам­па­ри­ја). Књи­ге су покла­ња­ли углав­ном инте­лек­ту­ал­ци, нај­ви­ше књи­жев­ни­ци. Његош је, при­ме­ра ради, покло­нио десет књи­га првог изда­ња Гор­ског вијен­ца, а у библи­о­те­ци се нашло и руко­пи­сно Доси­те­је­во „Сло­во”, изго­во­ре­но при­ли­ком отва­ра­ња Вели­ке шко­ле. Годи­не 1847. библи­о­те­ка је има­ла 615 књи­га и 46 насло­ва нови­на, а сле­де­ће годи­не тач­но 2.330 књи­га, лепу збир­ку књи­га наших ста­ри­јих писа­ца.

ИНТЕГРАТИВНА НАСТАВА: СВЕТСКИ ДАН ВОДА

Буди у моди, брини o води

Светски дан вода у Ужицу у Основној школи ,,Нада Матић” прерастао је у манифестацију под називом „Буди у моди, брини о води”, уз учешће великог броја ученика

У оквиру тематског повезивања садржаја из различитих наставних предмета у Основној школи „Нада Матић” у Ужицу обележен је Светски дан вода. Интегративним приступом теми, из угла различитих наставних предмета, показали смо како може да се обради тема везано за значај очувања и заштите водних ресурса. Учесници радионице били су ученици од петог до осмог разреда предметне наставе, ученици другог разреда разредне наставе, као и ученици којима је потребна додатна образовна подршка.

Реализацијом ове тематске радионице желели смо да код ученика развијамо правилан однос према природи, пробудимо свест о драгоцености воде и задатку да се рационално користи и чува, да их подстакнемо да активно размишљају о заштити животне средине, штедњи енергије, својој будућности и образовању.

Радионица је почела занимљивом презентацијом о значају воде за жива бића, утицају климатских промена на глобално отопљавање и подизање нивоа мора, последицама отапања ледника и снега на половима и планинама.

Сазнали смо и нешто више о нежним и осетљивим организмима, алгама, њихoвој подели, значају за природу, као и за човека. Ученици су нам објаснили и шта се дешава када услед последица глобалног отопљења и загађења воде дође до пренамножавања алги, тзв. цветања воде. Подсетили су нас на недавни случај цветања језера Врутци, одакле су се пијаћом водом снабдевали Ужичани, који су били принуђени да користе алтернативне изворе водоснабдевања (цистерне).

Наши најмлађи учесници радионице представили су значај воде за живот људи, као и допринос појединца у рационалном коришћењу воде у домаћинству кроз кратак драмски текст „Вода је наше благо”.

Како људски фактор може бити нехуман према реци и шта су све принуђена да раде деца из појединих крајева света да би зарадила за храну, објаснили су ученици којима је потребна додатна образовна подршка, a кроз кратку презентацију и рецитовање песама о води.

Од праисторијског доба до данас човек је користио воду за различите потребе. О утицају воде на живот праисторијског човека (Лепенски вир, Винча, Дунав, сојенице), настанку првих цивилизација у долинама великих река, изградњи иригационих система, аквадукту… излагали су ученици са историјског аспекта. Развојем људског друштва, кроз различите епохе, употреба воде је стицала нове димензије. Тако је у XVIII веку пронађена парна машина која је омогућила покретање пумпи, локомотива, пароброда и трактора. Такође, у новом веку су познате борбе држава око контроле над важним воденим токовима и самим тим стицање позиције најмоћнијих држава света. О примеру Велике Британије, која је током новог века била највећа поморска сила света и која је очувала свој положај, победивши Наполеонову војску на мору и онемогућила уздизање Русије, спречавајући њен излазак на топла мора, говорили су ученици који су представљали групу Историја.

Значај енергије, њене различите видове и трансформације, као и примену хидроенергије у свакодневном животу представили су нам ученици кроз моделе воденог кола, воденице, турбине, водена саобрађајна срдства која су израдили на часовима техничког и информатичког образовања. Овој групи придружили су се и ученици којима је потребна додатна подршка. Они су представили своје моделе водених саобраћајних средстава.

Данас се хидроенергија користи за производњу струје, без које се не може замислити живот савременог човека. Више о раду хидроцен-трала, њиховој подели, предностима и недостацима говорили су нам наши физичари.

Шта се дешава у деловима света где се налазе пустиње и које су највеће пустиње на свету, на који начин су камиле прилагођене животу у пустињи и шта су то оазе, представили су нам ученици географске секције.

Да се бедуини (пустињски номади) могу сладити сочним јагодама произведеним у пустињи, омогућио је систем наводњавања „кап по кап”, настао у Израелу. Захваљујући том систему, искоришћена је морска вода за наводњавање и стварање плодних површина, на којима се узгајају разне биљне културе, чак и памук. О томе су нам говорили ученици, најпре на енглеском језику, а потом је уследио превод на српски. Да би нам што боље пренели дух Израела, отпевали су и две јеврејске народне песме на хебрејском језику Hava Nagila и Hevenu Shalom Aleichem. Уприличена је и мала изложба ликовних радова, фотографија и предмета, симбола Израела, меноре и Талмуда. Један ученик је на шпанском језику укратко објаснио систем наводњавања који се примењује у Шпанији.

Намену и битне карактеристике савремених средстава у пољопривредној производњи објаснили су ученици који су представљали техничко и информатичко образовање. Показали су нам и моделе пољопривредних машина које су израдили у настави. А зашто можемо да се лепо насапуњамо и окупамо под тушем, али не и у морској води, објаснили су нам наши „хемичари” кроз краћи драмски текст, илустрацију и оглед.

Има један славни град који стоји насред мора./Море је на његовим широким и уским улицама, и у време осеке,/и у време плиме,/а морске траве хватају се за зидове његових мраморних палата – oвако је певао енглески песник Самјуел Роџерс 1882. године о Венецији. О граду на води, јединствене лепоте и значаја за светску културну баштину и проблемима који су задесили „град узвишености” говорили су ученици на италијанском језику. Данас се Венеција бори за опстанак и потребан јој је спас од туристичке индустрије, загађености, а највише од опасних таласа плиме који су последица раста нивоа мора у читавом свету и изазивају велике поплаве. Ученици су представили све начине на које се Венеција бори против таласа који, попут звона које опомиње, ударају у њена здања. Уследио је превод текста презентације на српски језик, а потом и рецитовање песме Filastrocca sul risparmio dell’ Acqua (Јоланда Рестано) која говори о свакодневним животним навикама које доводе до уштеде воде у домаћинству.

Приказујући одломке посвећене великој реци Дунаву, највећим морским дубинама, познатим морима и океанима, ученици су кроз плаву и зелену боју папира у облику капи, реке, мора, његове дубине и обале дочарали значај и неопходност воде, али и њену суровост и непобедивост. Одабрани су одломци из књижевних дела: „20000 миља под морем” Жила Верна, романа „Робинсон Крусо” Данијела Дефоа, поеме „Ђачки растанак” Бранка Радичевића и Андрићевих записа „Мостови”, као и песме које су сами ученици писали о води.

Добар цртеж или слика могу на најбржи и најефикаснији начин, визуелно, у трену, саопштити и приближити масу података описаних текстом. Такав ликовни облик рада назива се илустрација.

Задатак ученика је био да илуструју на које све начине човек може рационално да користи воду у домаћинству. Након завршетка радова презентовали су о којим људским поступцима је реч и истакли понеку занимљивост везано за тај поступак. Радове су радили у паровима, а избор ликовне технике је био слободан.

Од радова насталих на радионици сачињена је изложба, а радови су садржали следеће поруке: Поправите славину, туш, водокотлић да вода не капље и не цури; Бирајте туширање, а не купање у кади; Машине за прање судова и веша укључујте само кад су пуне и при том бирајте економичне програме! Тако штедите и воду и струју; Затворите славине док перете зубе; Перите аутомобиле у перионицама или водом из кофе, а потом само исперите сапуницу водом из црева; Сакупљајте кишницу; Рационалним коришћењем не само да ћете уштедети воду и задовољити своје потребе већ ћете омогућити да и други имају довољно. Уједно, и ваши рачуни биће мањи, па ћете уштедети доста новца.

Како да израчунамо колико свако домаћинство потроши воде на дневном, седмичном или месечном нивоу, колико потроши по члану породице, који кућни уређај је највећи потрошач воде и колико новца издвајамо за те потребе, објаснили су нам „математичари” кроз креирање задатака, графикона и табела.

О утицају воде и физичке активности на здравље и правилном уношењу течности у организам док вежбамо говорили су ученици који су представљали предмет Физичка култура.

Ученици су нам објаснили шта вода представља у религији, како се и зашто користи у Светим тајнама. Са аспекта верске наставе, објашњена је народна пословица „Вода све пере, сем црна образа”.

Тематска радионица имала је музичку подлогу све време трајања. Слушали смо композиције: „Влтава”. Беджих Сметана, „Лабудово језеро”, Петар Иљич Чајковски и „Музика на води”, Георг Фридрих Хендл.

Фасцинантно и очаравујуће је било извођење кратких мелодија ученика и наставнице на инструменту сачињеном од стаклених чаша. У чаше истог облика и величине сипана је вода до различитог нивоа. Ударањем металног штапића о зид чаше произведен је тон различите висине и тако је вода послужила и као инструмент за свирање.

Након тога чули смо извођење одломка из опере „Кармен” Жоржа Бизеа, чији је извођач Амароси, а мелодија се изводи на боцама испуњеним водом.

Занимљива кореографија ученика на музику из цртаног филма „Мала сирена” означила је крај ове занимљиве и едукативне тематске радионице.

Велика потрошња воде није знак посебне уредности него лакомисленог односа према том добру. Не значи да смо сиромашни ако штедимо воду и не расипамо је. Богати смо ако поседујемо свест да је вода наше заједничко наследство и драгоценост. Будући да мале ствари покрећу свет, свако од нас може дати свој допринос очувању воде. Морамо да је штитимо и штедимо, сваки дан, на сваком месту и у свакој прилици.

Оливера Шуљагић

ОШ ,,Нада Матић”, Ужице

АНТРФИЛЕИ:

ПРИПРЕМА ЗА ЦЕЛОЖИВОТНО УЧЕЊЕ

Овим типом радионица ученици уче да сагледавају појаве у целовитости, посматрају проблеме из различитих углова, јачају сарадничке односе у групи, као и између група, развијају комуникативне способности и вештину излагања истраживачких радова, развијају толеранцију према различитостима. На овај начин подстичемо их да користе различите извора знања као припрему за целоживотно учење.

ПРВА НА БАЛКАНУ

Прва централа наизменичне струје на Балкану, урађена по Теслиним принципима, саграђена је у Ужицу на Ђетињи. Захваљујући чувеном професору Велике школе у Београду Ђорђу Станојевићу хидроцентрала је свечано почела с радом другог августа 1900. године и лично ју је отворио краљ Александар Обреновић.

САСТАН­ЦИ ЗА РОДИТЕЉЕ ПРЕД­ШКОЛ­АЦА

Загр­љај нема алтер­на­ти­ву

Потреб­но је више под­сти­ца­ти соци­јал­ну интер­ак­ци­ју мали­ша­на с одра­сли­ма и вршња­ци­ма, како не би одлу­та­ли у нере­а­лни, вир­ту­е­лни свет теле­ви­зи­је и ком­пју­те­ра, јер они не могу заме­ни­ти загр­ља­ј, дру­же­ња са вршња­ци­ма, мири­се игра­ли­шта…

На кра­ју рад­не годи­не за роди­те­ље пред­шко­ла­ца се орга­ни­зу­ју темат­ски роди­тељ­ски састан­ци, на који­ма доби­ја­ју прак­тич­не саве­те како да посту­па­ју са сво­јом децом у циљу добре при­пре­ме за пола­зак у „вели­ку шко­лу”. Наи­ме, поред систе­мат­ске при­пре­ме која се спро­во­ди у врти­ћу, роди­те­љи има­ју зна­чај­ну уло­гу у при­пре­ми деце за пола­зак у шко­лу. Они могу и те како да спро­во­де и пси­хо­ло­шку и обра­зов­ну при­пре­му. Пси­хо­ло­шку тако што ће са сво­јом децом раз­го­ва­ра­ти, првен­стве­но без стра­ха, пози­тив­но о шко­ли како би раз­ви­ли пози­тван став код свог дете­та. На при­мер, роди­те­љи могу да пре­при­ча­ва­ју сво­ја пози­тив­на школ­ска иску­ства, дру­же­ња, екс­кур­зи­је, да наво­де дбре раз­ло­ге обра­зо­ва­ња и пред­но­сти истог. Тако­ђе, роди­те­љи су кључ­ни фак­тор у раз­во­ју рад­них нави­ка и само­стал­но­сти. Тако је, реци­мо, нео­п­ход­но да дете у кући има сво­је оба­ве­зе, кућ­не посло­ве у скла­ду са сво­јим узра­стом. Овде се пре­пли­ћу и пси­хо­ло­шка и обра­зов­на фун­ци­ја роди­те­ља где роди­тељ код дете­та раз­ви­ја однос пре­ма рад­ним нави­ка­ма у погле­ду и места и вре­ме­на.

Позна­то је да у врти­ћи­ма посто­ји рас­по­ред дана (дору­чак, вас­пит­но-обра­зов­не актив­но­сти…), као и место где се те актив­но­сти спро­во­де. По том моде­лу, на овим састан­ци­ма би им тре­ба­ло пре­по­ру­чи­ти да са сво­јим мали­ша­ни­ма раз­ви­ју и кућ­ни рас­по­ред актив­но­сти, вре­ме и место. Реци­мо, дете поред кут­ка за игру тре­ба да има и свој буду­ћи кутак где ће му ста­ја­ти сто, сто­ли­ца, рад­ни при­бор, све­ске, књи­ге… Вео­ма је важно да дете сво­је рад­не нави­ке спро­во­ди у току дана, а не касно у ноћ.

Вас­пи­та­чи су ти који тре­ба да им ука­жу да су они нај­зна­чај­ни­ји модел уче­ња у живо­ту свог дете­та и отуд је нео­п­ход­но да се и сами пси­хо­ло­шки при­пре­ме за пола­зак дете­та у шко­лу. С тим у вези, добра при­пре­мље­ност роди­те­ља јесте један од зна­чај­них зада­та­ка врти­ћа у виду сарад­ње са поро­ди­цом. Један део актив­но­сти вас­пи­та­ча и струч­них сарад­ни­ка, педа­го­га и пси­хо­ло­га, на при­пре­ма­њу деце за пола­зак у шко­лу, тре­ба да буде усме­рен ка поро­ди­ци, одно­сно инфор­ми­са­њу роди­те­ља шта они са сво­је стра­не могу да учи­не да би допри­не­ли овој при­пре­ми.

У раз­го­во­ру са роди­те­љи­ма вас­пи­тач тре­ба да сазна какве је рад­не нави­ке дете сте­кло у поро­ди­ци, какви су међу­соб­ни одно­си роди­те­ља и дете­та, чему га уче, како га моти­ви­шу, какви су усло­ви за раз­вој и уче­ње у поро­ди­ци, чиме се дете нај­ви­ше бави код куће и шта га посеб­но зани­ма. С дру­ге стра­не, важно је да роди­те­љи зна­ју шта се са децом ради у врти­ћу, као и да има­ју при­ли­ке да виде пона­ша­ње свог дете­та у дру­штву вршња­ка. Нај­бо­љи начин за увид у живот и рад вас­пит­не гру­пе је њихо­во при­су­ство у врти­ћу. Роди­те­љи тако могу да посма­тра­ју сво­је дете у посеб­ној ситу­а­ци­ји, какву пред­ста­вља актив­ност у вас­пит­ној гру­пи, уоче реак­ци­је у кому­ни­ка­ци­ји са дру­гом децом и вас­пи­та­чи­ма. Осим тога, од вас­пи­та­ча могу да нау­че мно­ге поступ­ке, реци­мо како орга­ни­зо­ва­ти покрет­ну или дидак­тич­ку игру, како про­чи­та­ти при­чу, пораз­го­ва­ра­ти са дете­том о оно­ме што је чуло и слич­но. Вео­ма добре могућ­но­сти за кому­ни­ка­ци­ју са роди­те­љи­ма деце, пру­жа­ју и инфор­ма­тив­ни панои испред рад­них соба, као и педа­го­шко-пси­хо­ло­шки кут­ко­ви за роди­те­ље. Теме роди­тељ­ских саста­на­ка буду­ћих прва­ка су број­не. Исто­вре­ме­но, вас­пи­тач би на овим састан­ци­ма тре­ба­ло да им скре­не пажњу на пред­ра­су­ду, пре­ма којој игру као пока­за­тељ незре­ло­сти, тре­ба сузби­ја­ти код пред­шко­ла­ца. Напро­тив, игра задр­жа­ва сво­ју раз­вој­ну функ­ци­ју до кра­ја детињ­ства, те се сто­га кроз игру могу непри­мет­но раз­ви­ја­ти пажња, пам­ће­ње, опа­жа­ње… Кроз игру се тако­ђе раз­ви­ја спо­соб­ност дете­та да слу­ша, чује, гле­да, гово­ри, а све ово је од вели­ког зна­ча­ја за при­пре­му за шко­лу.

Тако­ђе, вео­ма је важно да поме­не­мо актив­но уче­шће роди­те­ља у живо­ту њихо­ве деце. У овом слу­ча­ју од роди­те­ља се оче­ку­је, као глав­ног моде­ла у дете­то­вом одра­ста­њу, да нау­че сво­је дете аде­кват­ном живот­носм сти­лу. Ту под­ра­зу­ме­ва­мо да роди­те­љи пове­ду рачу­на како дете спа­ва, каква му је исхра­на, како и са ким све про­во­ди сво­је сло­бод­но вре­ме, које су му оба­ве­зе, одго­вор­но­сти и слич­но. Бит­но је да дете у одре­ђе­но вре­ме леже и уста­је, да буде задо­во­ље­на опти­мал­на коли­чи­на сна. Важна је и дете­то­ва исхра­на, акце­нат је на важно­сти доруч­ка да ника­да не сме да оде у шко­лу, а да прет­ход­но није доруч­ко­ва­ло. Тако­ђе, бит­на је и физич­ка актив­ност дете­та. Наи­ме, од важно­сти је да дете сво­је сло­бод­но вре­ме не про­во­ди пасив­но крај теле­ви­зо­ра и ком­пју­те­ра који су гене­рал­но у дана­шње вре­ме вели­ка пре­пре­ка како у здра­вом одра­ста­њу тако и у ква­ли­тет­ном вас­пи­та­њу деце. Сва­ки роди­тељ тре­ба да се запи­та „која је функ­ци­ја ком­пју­те­ра за дете у раном школ­ском пери­о­ду?”. Данас је тешко игно­ри­са­ти моћ теле­ви­зи­је и ком­пју­те­ра у одра­ста­њу деце, али роди­те­љи би тре­ба­ло да помог­ну дете­ту да попу­ни сво­је вре­ме на дру­га­чи­ји начин. То би била зајед­нич­ка дру­же­ња, шет­ње, бавље­ње спор­том или неким оста­лим хоби­ји­ма који су у скла­ду са дете­то­вим инте­ре­со­ва­њи­ма. Потреб­но је више под­сти­ца­ти соци­јал­ну интер­ак­ци­ју дете­та и са одра­сли­ма и са вршња­ци­ма, како дете не би одлу­та­ло у нере­а­лан, вир­ту­е­лан свет теле­ви­зи­је и ком­пју­те­ра, јер они не могу заме­ни­ти осе­ћај загр­ља­ја, дру­же­ња са вршња­ци­ма, мири­се игра­ли­шта…

Зато се роди­те­љи­ма саве­ту­је да уче сво­ју децу да при­ча­ју о сво­јим осе­ћа­њи­ма, да сво­је емо­ци­је пре­то­че у речи. Децу је потреб­но емо­ци­о­нал­но осна­жи­ва­ти, не скри­ва­ти од њих исти­ну, чак и ако је бол­на.

Неве­на Сту­ден, пси­хо­лог

АНТРФИЛЕИ:

КУЋ­НЕ ОБА­ВЕ­ЗЕ

Роди­те­љи­ма тре­ба посеб­но „под­ву­ћи” огро­ман зна­чај повољ­не поро­дич­не атмос­фе­ре за раз­вој њихо­вог дете­та. Тако­ђе их тре­ба упо­зна­ти са начи­ни­ма на које могу допри­не­ти бога­ће­њу деч­јег иску­ства и про­ши­ри­ва­њу сазна­ња о људи­ма, при­ро­ди, месту у којем живе, како да одго­ва­ра­ју на деч­ја пита­ња, усме­ра­ва­ју дете у гле­да­њу ТВ еми­си­ја, огра­ни­че вре­ме про­ве­де­но испред рачу­на­ра, како да се игра­ју са сво­јим дете­том и усме­ра­ва­ју њего­ву игру, и како да ство­ре пози­тив­на оче­ки­ва­ња у одно­су на оно што их чека у шко­ли. На роди­тељ­ским састан­ци­ма им се пре­по­ру­чу­је да укљу­чу­ју децу у сва­ко­днев­не кућ­не посло­ве, обја­шња­ва­ју­ћи им потре­бу да деца има­ју стал­на заду­же­ња и одго­вор­но­сти у кући, о који­ма ће се ста­ра­ти само­са­тал­но и све­сно, при­хва­та­ју­ћи их као свој део дужно­сти које деле сви уку­ћа­ни. Позна­то је да су деца која су на тај начин анга­жо­ва­на у кући, уоп­ште спрем­ни­ја да раде и сара­ђу­ју, да су актив­ни­ја и одго­вор­ни­ја у извр­ша­ва­њу оба­ве­за, што им је потреб­но у шко­ли.

ЗАЈЕД­НИЧ­КЕ ПРИ­ЧЕ

Вео­ма кори­сно је када поро­ди­ца може сва­ко­днев­но да одво­ји макар пола сата за тако­зва­ни поро­дич­ни саста­нак где сва­ки члан има могућ­ност да испри­ча како је про­вео дан, да ли му се деси­ло нешто лепо или ружно, да ли посто­ји неки про­блем где зајед­нич­ким сна­га­ма могу доћи до реше­ња. Ово не само да ства­ра при­сан однос међу чла­но­ви­ма и осе­ћај сигур­но­сти (који у дана­шње вре­ме све више недо­ста­је), него и пома­же деци да актив­но слу­ша­ју, пома­же им и у сти­ца­њу све­сно­сти о дру­ги­ма, о реал­но­сти која их окру­жу­је.