У СУСРЕТ УПИСУ У СРЕДЊЕ ШКОЛЕ

Више места него ђака

Будуће средњошколце ће традиционално, као и сваке године, у јуну „трести” уписна грозница, јер ће се у том месецу завршити сва тестирања и провере знања и умећа. Ове године осмолетку завршава 70.335 ђака, а према плану уписа просветних власти трогодишње и четворогодишње средње школе моћи ће да приме 77.749 нових ученика, што значи да има довољно места за све и да свршени осмаци не треба да брину да ће остати неуписани. Ипак, мораће добро да загреју столицу и дају све од себе да освоје што више поена на завршном и пријемном испиту, јер ће од укупног броја бодова зависити да ли ће се уписати тамо где највише желе. У гимназијским скамијама од септембра моћи ће да седи 18.301 ђак, у четворогодишњим школама 62.643 и у трогодишњим 7.850 нових средњошколаца. Једино ново занимање ове године је „Оператер за израду намештаја” који ће се реализовати уз примену елемената дуалног образовања.

Према речима Снежане Марковић, помоћника министра просвете за средње образовање и образовање oдраслих, следеће године Министарство планира да поново у гимназије уведе смер за обдарене ученике за рачунарство, за шта је већ послат захтев Заводу за унапређивање образовања и васпитања, да изради предлоге наставних планова и програма. Осим тога, просветне власти настављају рад на припремама за реформисање гимназија.

Мали матуранти који желе да се упишу у специјализоване и уметничке школе и одељења за таленте и даровите први излазе на мегдан за упис у средњу школу пријављивањем за полагање пријемног испита од 21. до 23. маја, а спортска документација за Спортску гимназију прилаже се с пријавом 4. и 5. јуна.

Према Конкурсу за упис у први разред средње школе за Школску 2016/2017. годину коначни резултати провере дара, талента и способности знаће се 10. јуна, а ученицима завршног разреда осмолетке који желе да конкуришу за упис у редовну средњу школу завршни испит у матичној основној школи почиње тестом из српског, односно матерњег језика, 15. јуна. Знање из математике провераваће се сутрадан, 16. јуна, а комбиновани тест из природних и друштвених наука сутрадан, 17. јуна. Прелиминарни резултати биће познати 19. јуна, а коначни 24. јуна, када ће се завршити и упис у музичке и балетске школе у Србији.

Најважнији задатак након ове уписне фазе који предстоји кандидатима за средњошколце односи се на попуњавање листе жеља са одабраним школама, смеровима гимназија и образовним профилима. Пре него што направе списак и одреде редослед, мораће добро да промисле о шансама за упис, које зависе од општег успеха од шестог до осмог разреда основне школе (највише 70 поена) и броја освојених бодова на завршном испиту, на коме најбољи могу да сакупе максимум 30 поена, по десет на сваком тесту – односно укупно максималних 100 поена.

Следећи корак је распоред ученика по школама, смеровима и образовним профилима и затварање првог уписног круга 5. и 6. јула уписом новопечених средњошколаца. Други, поправни, уписни круг је 5. јула, али само у школама у којима је остало слободних места. Три дана касније, 8. јула, завршава се и овај уписни рок за нове средњошколце.

Неке средње школе нису биле задовољне овогодишњим планом уписа. Број ученика у медицинским и економским школа Министарство просвете није повећавало ни после примедби, образлаже Снежана Марковић, јер су сматрали да нема смисла повећавати број одељења „због усклађивања са европском регулативом у регулисаним професијама, јер ће образовање медицинских профила убудуће трајати пет година”.

Економске школе остале су без зеленог светла због предимензиониране мреже средњих школа у односу на потребе рада.

– Сваки директор брине о својим запосленима и школи, руководилац школске управе и градске и општинске власти о својим реонима, а Министарство просвете мора да брине и о свеукупном систему, тако да смо уважили само оне примедбе које су имале заиста ваљану аргументацију у духу са стратегијом развоја образовања и потреба привреде – објашњава Марковић, уз опаску да је ове године план уписа припреман по новоутврђеној процедури, са веб-апликацијом, па сада Министарство располаже с валидним, дигитализованим, подацима који ће бити основа за израду будуће мреже школа, тако да ће овај посао свакако бити један од приоритета за следећу школску годину.

О. Николић

АНТРФИЛЕИ:

НОВИНЕ

Ове године донети су нови правилници за афирмативне мере при упису у средњу школу. Према тим правилницима, припадници ромске популације и полазници програма за основно образовање одраслих, као и социјално угрожени припадници обе групације, добијају додатне бодове који им олакшавају упис.

ДИЗАЊЕ ТЕМПЕРАТУРЕ

Наредна седница Националног просветног савета заказана за 7. јун биће посвећена малој матури, речено је на Савету који је одржан уочи овог издања „Просветног прегледа”, уз образложење да чланови желе да се „подигне температура” пред полагање завршног испита „како се не би догађали пропусти у организацији као претходних година у којима су учествовали ученици или наставници”. НПС је на овој седници усвојио иновиране наставне планове и програме за Филолошку и Математичку гимназију, али је за следећи скуп остављена расправа о програму за српски језик и књижевност за будуће филологе.

КОНКУРС

„Просветни преглед” ће и ове године објавити Конкурс за упис у први разред средње школе за школску 2016/17, који ће моћи да се набави од следеће недеље у књижарама „Просветног прегледа” у Београду и Новом Саду и другим књижарама у Србији или се могу поручити мејлом. У Конкурсу су, поред осталог, информације о општим и посебним условима, мерилима и начину избора кандидата, распоређивању ученика, као и подаци о упису ђака који полажу или не полажу пријемни испит.

Такође, могу се наћи и критеријуми уписа у школе за ученике са сметњама у развоју, уписа кандидата старијих од седамнаест година. Наведени су и здравствени услови и списак докумената потребних за упис, као и критеријуми пријема ученика у установе за смештај и исхрану, те списак тих установа. Назначени су и услови за доделу ученичких кредита и стипендија, информације о огледним одељењима и Упутство за тумачење основног дела Конкурса…

Конкурс се продаје по прошлогодишњој цени од 250 динара. Упредо са Конкурсом „Просветни преглед” припрема и Информатор са оријентационим бројем бодова по којима су школе уписивале ђаке претходних година. Ни цена Информатора се није мењала, кошта као и лане, 220 динара.

У Европи све мање жена у информационим технологијама

Родна равноправност приоритет Уједињених нација

Према подацима Европске комисије, у земљама ОЕCD је на ИКТ студијама мање од 20 одсто студенткиња, за разлику од готово 40 одсто колико их је регистровано осамдесетих година прошлог века, кад су рачунарске науке први пут укључене у универзитетске наставне планове и програме

Међународни Дан девојчица у информационо-комуникационим технологијама (ИКТ), установљен је да на глобалном плану подигне свест и охрабри девојке и младе жене широм света да студирају и планирају каријеру у најбрже растућем сектору светске привреде – у области савремених технологија. Крајем априла, обележен је по пети пут за редом. Међународна унија за комуникације при УН (International Telecommunication Union – ITU) 2010. године је установила овај Дан – који се обележава сваког последњег четвртка у априлу – као део најшире међународне акције за подстицање жена да се образују и баве предметима у STEM (Science, Technology, Engeneering and Mathematics) – науком, технологијом, инжењерством и математиком. Циљ акције је да се заустави хронични глобални пад броја студенткиња које се опредељују за ИКТ, али и да допринесе попуњавању, како се предвиђа, најмање два милиона ИКТ радних места која ће, у недостатку квалификованог кадра, већ у наредних неколико година бити упражњена. Такође, тај Дан треба да инспирише и државне владе и приватни бизнис да пронађу начине да девојке и младе жене опреме вештинама потребним да постану ИКТ професионалци. У протеклих пет година, од како се Дан обележава средњошколским, универзитетским и другим манифестацијама широм света, у 150 земаља света одржано је више од 5.300 таквих догађања, у организацији земаља чланица ITU, локалних невладиних организација, академских заједница, али и ИКТ компанија као што су Циско, Ериксон, Мајкрософт, Оракл и друге.

Априла 2013. године и Брисел је по први пут био домаћин једног од догађаја у оквиру обележавања Дана девојчица у ИКТ, у организацији Европске комисије, Европског парламента и ITU. У склопу манифестације, Европски парламент је организовао и округли сто на тему учешћа жена у ИКТ. Кључне теме тог разговора биле су стереотипно приказивање девојака и жена у медијима, одговорност индустрије за иницирање промена у ИКТ сектору, као и дигиталне вештине и улога бизниса у придобијању жена за веће укључивање у ИКТ. Том приликом изнесени су и подаци Европске комисије на ову тему – у земљама ОЕCD, студенткиње чине мање од 20 одсто уписаних на ИКТ студије, за разлику од готово 40 одсто колико их је регистровано осамдесетих година прошлог века, кад су рачунарске науке први пут укључене у универзитетске наставне планове и програме. Кад је о завршавању студија реч, на ИКТ студијама је само око три одсто студенткиња дипломаца, у поређењу са око 10 одсто дипломаца међу мушкарацима. Овај академски јаз огледа се и у броју жена међу ИКТ стручњацима, који се сад процењује на само око 20 одсто широм ОЕCD. У Европи, тек девет одсто програмера апликација јесу жене, и само 19 одсто их је међу европским ИКТ менаџерима (у поређењу са 45 одсто жена руководилаца у другим секторима услуга), и само 19 одсто међу ИКТ предузетницима (у поређењу са 54 одсто жена у осталим услужним секторима). Такође, жене напуштају радна места у ИКТ по двоструко већој стопи у односу на мушкарце.

Глобални сектор технологија наставља, међутим, убрзано да се развија, те се предвиђа да ће у њему у наредних пет година бити два милиона непопуњених радних места. То значи да девојке са ИКТ вештинама могу очекивати обиље прилика за запошљавање и развој каријере, као и предвиђено повећање прихода од девет одсто у односу на друге секторе привреде. Штавише, за девојке и младе жене које уче кодирање, развој апликација и рачунарске науке уопште, то значи не само шансу за успешне каријере у ИКТ сектору, већ и у било којој другој области коју изаберу за студирање, зато што ИКТ вештине данас значе несумњиву предност на било ком плану људске делатности.

„Дан девојчица у ИКТ подсећа нас да информационо-комуникационе технологије помажу да се унапреди квалитет живота људи широм света – кроз бољу здравствену заштиту, боље управљање животном средином, бољу комуникацију, и бољим образовним системима који трансформишу начин на који деца и одрасли уче”, нагласио је тим поводом, 28. априла, генерални секретар ITU Хоулин Жао. У саопштењу за медије, он је додао да „ИКТ професионалци данас раде на неким од најузбудљивијих пројеката који се раније нису могли ни замислити”, и да је то прилика и за девојке, за њихово професионално остварење и добру зараду. „Осим тога, оснаживање девојчица да бирају своје будуће послове у ИКТ области не само што је добро за њих и њихове породице већ може бити и велики замајац друштвено-економског развоја на националном нивоу”, истакнуто је у саопштењу.

Г. Томљеновић

АНТРФИЛЕ:

МЕЂУНАРОДНИ ДАН

Дан девојчица у ИКТ установљен је као директан резултат усвајања Резолуције 70, на Пленарној конференцији ITU, октобра 2010. године у Гвадалахари (Мексико). Том резолуцијом, под насловом „Родно учешће у ITU и промоција родне равноправности и оснаживање жена кроз информационе и комуникационе технологије”, родна перспектива је укључена у реализацију свих програма и планова Међународна уније за комуникације при УН. Такође, ове године је Унеско установио, и у свету је по први пут обележен међународни Дан жена и девојака у науци, што додатно потврђује да је родна равноправност један од приоритета Уједињених нација.

НАША ТЕМА: НАУ­КА У СРБИ­ЈИ

РАЗ­ВОЈ НАУЧ­НО­И­СТРА­ЖИ­ВАЧ­КЕ ОБЛА­СТИ

У бици за ква­ли­тет 15.000 истра­жи­ва­ча

Глав­не про­ме­не су у меха­ни­зму оце­њи­ва­ња про­је­ка­та, где се већи акце­нат ста­вља на рецен­зи­је, а мањи на кван­ти­та­тив­не резул­та­те рада науч­них уста­но­ва и самих истра­жи­ва­ча, којих у Срби­ји данас има око 15.000, ско­ро седам хиља­да више у одно­су на 2011. годи­ну

Упр­кос све­му, науч­но­и­стра­жи­вач­ка зајед­ни­ца у Срби­ји је жива и здра­ва и и даље ради на сво­јим дома­ћим и ино­стра­ним про­јек­ти­ма.

А окол­но­сти у про­те­клом пери­о­ду биле су такве да су пре­ти­ле да бло­ки­ра­ју дома­ће науч­ни­ке и истра­жи­ва­че, због чега су они листом дигли глас. Пре све­га про­тив Кон­кур­са за науч­но­и­стра­жи­вач­ке про­јек­те за наред­ни циклус финан­си­ра­ња.

Кон­курс је пони­шти­ла Вла­да Срби­је на про­шло­не­дељ­ној сед­ни­ци већи­ном гла­со­ва, уз напо­ме­ну да оста­је на сна­зи при­вре­ме­но финан­си­ра­ње про­је­ка­та. Ту одлу­ку још про­це­ду­рал­но тре­ба да потвр­ди пар­ла­мент, али тек када се вери­фи­ку­је нови посла­нич­ки састав Скуп­шти­не Срби­је.

Мини­стар про­све­те, нау­ке и тех­но­ло­шког раз­во­ја Срђан Вер­бић је поја­снио да се овим про­ду­жа­ва при­вре­ме­но финан­си­ра­ње про­је­ка­та и да, до сле­де­ћег кон­кур­са, науч­ни­ци не тре­ба да буду забри­ну­ти за сво­је при­хо­де.

Од поне­дељ­ка, 9. маја, Мини­стар­ство про­све­те, нау­ке и тех­но­ло­шког раз­во­ја наја­ви­ло је кон­сул­та­тив­не састан­ке са пред­став­ни­ци­ма реле­вант­них инсти­ту­ци­ја пово­дом рас­пи­си­ва­ња новог кон­кур­са.

Ресор­ни мини­стар је овом при­ли­ком изја­вио и да пре­у­зи­ма одго­вор­ност за неу­спех кон­кур­са, уз напо­ме­ну да ће „пону­ди­ти остав­ку пре­ми­је­ру, као морал­ни чин, уко­ли­ко је то изво­дљи­во с обзи­ром на то да је Вла­да у тех­нич­ком ман­да­ту”.

Да под­се­ти­мо, Мини­стар­ство нау­ке је Кон­курс за нови циклус науч­но­и­стра­жи­вач­ких про­је­ка­та рас­пи­са­ло 13. апри­ла и пла­ни­ра­на су три про­гра­ма: основ­на истра­жи­ва­ња и основ­на усме­ре­на истра­жи­ва­ња за пери­од од 2016. до 2020. годи­не, те истра­жи­ва­ња за тех­но­ло­шки раз­вој за пери­од 2016–2019.

Редов­но финан­си­ра­ње про­је­ка­та по прет­ход­ном кон­кур­су завр­ше­но је још про­шле годи­не, али је нови кон­курс, након изме­на Зако­на о науч­но­и­стра­жи­вач­кој делат­но­сти из децем­бра, чекао још низ нео­п­ход­них доку­ме­на­та.

Вла­да је у међу­вре­ме­ну усво­ји­ла Стра­те­ги­ју науч­ног и тех­но­ло­шког раз­во­ја Срби­је 2016–2020. – под геслом „Истра­жи­ва­ња за ино­ва­ци­је”, после чега су доне­ти и пра­вил­ни­ци о вред­но­ва­њу успе­ха истра­жи­ва­ча, као и о вред­но­ва­њу, избо­ру, финан­си­ра­њу и пра­ће­њу про­је­ка­та.

Држав­ни секре­тар за нау­ку др Вера Дон­дур је пред­ста­ви­ла дета­ље Кон­кур­са, који се у глав­ни­ни веро­ват­но неће мења­ти ни када буде усво­јен из новог поку­ша­ја. За овај циклус из буџе­та је било наме­ње­но 11,2 мили­јар­де дина­ра.

Пла­ни­ран је кон­цепт основ­ног усме­ре­ног истра­жи­ва­ња, наме­њен посеб­ним иза­зо­ви­ма чије реша­ва­ње има општи зна­чај, а на њима ће зајед­нич­ки ради­ти и ресор­но и дру­га заин­те­ре­со­ва­на мини­стар­ства, а у слу­жби раз­во­ја при­вре­де и послов­них ино­ва­ци­ја.

Глав­не про­ме­не су у меха­ни­зму оце­њи­ва­ња про­је­ка­та, где је већи акце­нат ста­вљен на рецен­зи­је, а мањи на кван­ти­та­тив­не резул­та­те рада науч­них уста­но­ва и самих истра­жи­ва­ча, којих у Срби­ји данас има око 15.000, ско­ро седам хиља­да више у одно­су на 2011. годи­ну.

– Срби­ја је еко­ном­ски мала земља, али има­мо рела­тив­но добру нау­ку – оце­ни­ла је др Дон­дур, под­се­ћа­ју­ћи да је постиг­нут напре­дак у резул­та­ти­ма наше нау­ке, пре све­га захва­љу­ју­ћи цифри од око 11.000 истра­жи­ва­ча, коли­ко их је уче­ство­ва­ло у прет­ход­ном про­јект­ном циклу­су.

Иако је ван­про­јект­но финан­си­ра­ње (читај: пла­те) науч­ни­ка иза­зва­ло нај­ве­ћи бунт, ипак је, зва­нич­но, један од глав­них раз­ло­га за уки­да­ње кон­кур­са био непо­сто­је­ћи Наци­о­нал­ни савет за нау­ку (Вер­бић то прав­да крат­ким роком изме­ђу доно­ше­ња новог зако­на о науч­но­и­стра­жи­вач­кој делат­но­сти и рас­пи­си­ва­ња пре­вре­ме­них избо­ра).

Први зада­так после њего­вог осни­ва­ња биће рас­пи­си­ва­ње новог кон­кур­са. Одла­зе­ћи мини­стар про­све­те и нау­ке наја­вио је то за пери­од одмах по фор­ми­ра­њу нове вла­де, као и да њего­во мини­стар­ство већ при­пре­ма доку­мен­та­ци­ју за буду­ћи Наци­о­нал­ни савет.

Кон­курс за нови про­јект­ни циклус рас­пи­сан је 13. апри­ла и тре­ба­ло је да буде затво­рен 12. маја. Као рет­ко који кон­курс, иза­звао је неза­до­вољ­ство широм науч­не зајед­ни­це, покре­ну­те су пети­ци­је и широ­ка јав­на диску­си­ја. Мини­стар­ство нау­ке, про­све­те и тех­но­ло­шког раз­во­ја је у међу­вре­ме­ну доби­ло око 800 про­јект­них при­ја­ва.

АНТРФИЛЕ:

СПОР­НО

Мини­стар про­све­те, нау­ке и тех­но­ло­шког раз­во­ја др Срђан Вер­бић рекао је недав­но, у јеку поле­ми­ка, како се „пока­за­ло немо­гу­ћим очу­ва­ти пла­те свих запо­сле­них у нау­ци у Срби­ји и исто­вре­ме­но пове­ћа­ти ква­ли­тет науч­них истра­жи­ва­ња”.

– Ко год буде радио сле­де­ћи кон­курс, мора­ће то да ради са већим буџе­том – оце­нио је он, бази­ра­ју­ћи се пре све­га на чиње­ни­ци да је буџет за нау­ку исти од 2011. годи­не, а да је број науч­ни­ка и истра­жи­ва­ча без­ма­ло дупли­ран.

Зато је, као један од начи­на додат­ног финан­си­ра­ња, раз­ма­тра­но и већ поме­ну­то укљу­чи­ва­ње дру­гих реле­вант­них мини­стар­ста­ва у науч­не фон­до­ве.

Само дан пре него што ће Вла­да Срби­је пони­шти­ти спор­ни кон­курс, Цен­тар за про­мо­ци­ју нау­ке је (5. маја у Уста­но­ви кул­ту­ре „Паро­брод” у Бео­гра­ду) орга­ни­зо­вао Отво­ре­ну ЦПН три­би­ну „Шта се деси­ло са нау­ком у Срби­ји?”. У диску­си­ји која је тра­ја­ла дуже од два сата уче­ство­ва­ли су мини­стар Вер­бић, пот­пред­сед­ник САНУ, ака­де­мик Зоран Попо­вић, др Алек­сан­дра Пави­ће­вић са Етно­граф­ског инсти­ту­та САНУ у свој­ству пред­став­ни­ка Зајед­ни­це инсти­ту­та Срби­је, др Весна Миле­тић из Покре­та „Спа­си­мо нау­ку” и др Ђур­ђи­ца Јово­вић из Син­ди­ка­та нау­ке.

У уза­вре­лој атмос­фе­ри било је жуч­ног аргу­мен­то­ва­ња, апла­у­за, али и него­до­ва­ња, што је кон­цепт три­би­не и пред­ви­део, с наме­ром да се, уз говор­ни­ке, јасно чује и глас публи­ке, у којој су били махом људи из нау­ке.

ПОЛО­ЖАЈ МЛА­ДИХ ИСТРА­ЖИ­ВА­ЧА У ДРУ­ШТВЕ­НО-ХУМА­НИ­СТИЧ­КИМ НАУ­КА­МА

Ни посла, ни ста­на

Про­шло­го­ди­шње истра­жи­ва­ње Инсти­ту­та еко­ном­ских нау­ка међу 356 док­то­ра­на­да пока­за­ло је да гото­во сва­ки тре­ћи мла­ди истра­жи­вач у Срби­ји и даље живи са роди­те­љи­ма

Због недо­стат­ка пара и мало­број­не адми­ни­стра­ци­је у науч­но­и­стра­жи­вач­ким орга­ни­за­ци­ја­ма мно­ги мла­ди истра­жи­ва­чи при­ну­ђе­ни су да раде адми­ни­стра­тив­но-тех­нич­ке посло­ве на међу­на­род­ним про­јек­ти­ма. Због тога се жале да про­во­де сате у финан­сиј­ским слу­жба­ма факул­те­та, уме­сто у уче­њу, како би обја­сни­ли зах­те­ве ино­стра­них дона­то­ра или раз­ја­сни­ли на шта се одно­си неки појам на енгле­ском. Они сма­тра­ју да непро­фит­ни сек­тор има бољу и аде­кват­ни­ју тех­нич­ку подр­шку за спро­во­ђе­ње међу­на­род­них про­је­ка­та. Са овим иза­зо­вом док­то­ран­ди се вео­ма често сусре­ћу, што потвр­ђу­ју и резул­та­ти истра­жи­ва­ња Инсти­ту­та еко­ном­ских нау­ка о мла­дим истра­жи­ва­чи­ма у дру­штве­но-хума­ни­стич­ким нау­ка­ма.

Да вре­ме од пре неко­ли­ко деце­ни­ја није оти­шло у непо­врат кад су нај­бо­љи сту­ден­ти у првим дани­ма слу­жбе доно­си­ли кафу и бурек за дору­чак сво­јим шефо­ви­ма, нај­бо­ље илу­стру­је исказ јед­не док­то­рант­ки­ње:

– У мојој финан­сиј­ској слу­жби не посто­ји нијед­на осо­ба која гово­ри енгле­ски, па ја идем тамо да ради­мо финан­сиј­ски изве­штај и све сла­же­мо по тен­де­ри­ма. Ја читам шта зна­чи accom­mo­da­tion, а пита­ју ме шта ти је то ACC. И све то тра­же од људи који су мла­ди истра­жи­ва­чи. Јед­ном сам чак исто­ва­ри­ва­ла воду за кон­фе­рен­ци­ју коју смо има­ли, што је још било лепо у одно­су на финан­сиј­ске изве­шта­је у које се ми заро­би­мо раде­ћи.

Про­шло­го­ди­шње истра­жи­ва­ње Инсти­ту­та еко­ном­ских нау­ка међу 356 док­то­ра­на­да пока­за­ло је да гото­во сва­ки тре­ћи мла­ди истра­жи­вач у Срби­ји и даље живи са роди­те­љи­ма! И док осам одсто уоп­ште нема при­ма­ња, сва­ки пети про­це­њу­је да му оно што зара­ђу­је није довољ­но да покри­је ни основ­не живот­не потре­бе.

Нај­ви­ше док­то­ра­на­да (36,8 одсто) само­стал­но пла­ћа изу­зет­но висо­ке шко­ла­ри­не на док­тор­ским сту­ди­ја­ма. Неза­до­вољ­ни су и усло­ви­ма за рад, а посе­бан про­блем они виде у томе што, по њихо­вом мишље­њу, изо­ста­је инсти­ту­ци­о­нал­на подр­шка, чак и за оба­ве­зне сег­мен­те рада на док­тор­ским сту­ди­ја­ма (као што је, реци­мо, уче­шће на кон­фе­рен­ци­ја­ма или кон­гре­си­ма).

Резул­та­ти ове сту­ди­је пред­ста­вље­ни су на окру­глом сто­лу „Мла­ди истра­жи­ва­чи: обра­зо­ва­ње и подр­шка” про­шлог окто­бра, са ког су уни­вер­зи­тет­ски про­фе­со­ри, истра­жи­ва­чи и док­то­ран­ди пору­чи­ли да су мате­ри­јал­не окол­но­сти за бавље­ње нау­ком посеб­но непо­вољ­не за мла­де истра­жи­ва­че из ове обла­сти и да док­тор­ским сту­ди­ја­ма недо­ста­је интер­на­ци­о­нал­ност, интер­ди­сци­пли­нар­ност и апли­ка­тив­ност. Одно­сно, да су њихо­ви основ­ни про­бле­ми мате­ри­јал­ни поло­жај и усло­ви за рад. Под тим се под­ра­зу­ме­ва при­ступ лите­ра­ту­ри, доступ­ност софт­ве­ра за ана­ли­зу пода­та­ка, обез­бе­ђи­ва­ње про­сто­ра за рад…

Пре­ма анке­ти, ни тре­ћи­на испи­та­ни­ка (27 одсто) не сма­тра да су про­гра­ми док­тор­ских сту­ди­ја међу­на­род­но реле­вант­ни, док вели­ки посто­так веру­је да није довољ­но раз­ви­је­на сарад­ња са стра­ним инсти­ту­ци­ја­ма. Чак 45 одсто док­то­ра­на­да мисли да госто­ва­ње про­фе­со­ра није на задо­во­ља­ва­ју­ћем нивоу, а лоше су оце­ње­не и могућ­но­сти за њихо­ву мобил­ност.

Сту­ден­ти на док­тор­ским сту­ди­ја­ма у обла­сти друш­твeно-хума­ни­стич­ких нау­ка сма­тра­ју да док­тор­ски про­гра­ми не пру­жа­ју довољ­но добру мето­до­ло­шку обу­ку, што потвр­ђу­је пода­так да све­га 12 одсто анке­ти­ра­них сма­тра да су пот­пу­но обу­че­ни за рад у про­гра­ми­ма за обу­ку пода­та­ка. Док­то­ран­ди су, тако­ђе, изја­ви­ли да их про­гра­ми не при­пре­ма­ју за бавље­ње прак­тич­ним радом. То се нај­бо­ље види по томе што све­га 15 одсто анке­ти­ра­них твр­ди да се осе­ћа спо­соб­ним за писа­ње прак­тич­них поли­ти­ка. Тој про­це­ни се при­дру­жу­је и мишље­ње да би број и раз­ли­чи­тост избор­них кур­се­ва на док­тор­ским сту­ди­ја­ма тре­ба­ло да буде већи.

Oва сту­ди­ја није забе­ле­жи­ла само кри­тич­ке опа­ске и опсер­ва­ци­је док­то­ра­на­да, јер је било и оних који су набра­ја­ли и добре стра­не док­тор­ских про­гра­ма. На тој листи су, пре све­га, тео­риј­ска зна­ња која про­грам који поха­ђа­ју пру­жа, затим, сарад­ња са про­фе­со­ри­ма и рад са мен­то­ром. Чак 68 одсто испи­та­ни­ка изја­ви­ло је да је у већој или мањој мери задо­вољ­но радом са мен­то­ром.

АНТРФИЛЕ:

РЕГИ­О­НАЛ­НИ ПРО­ГРАМ

Сту­ди­ја Инсти­ту­та еко­ном­ских нау­ка спро­ве­де­на је у окви­ру про­јек­та „Наци­о­нал­ни дија­лог у обла­сти дру­штве­них нау­ка у Срби­ји 2014–2016”, којим коор­ди­ни­ра Инсти­тут дру­штве­них нау­ка, као локал­на кан­це­ла­ри­ја Реги­о­нал­ног про­гра­ма подр­шке истра­жи­ва­њи­ма у обла­сти дру­штве­них нау­ка Уни­вер­зи­те­та у Фрај­бур­гу.

Тему припремили

Дамир Јелисавчић и Олга Николић

ОСТАТАК ТЕМЕ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ У НАШЕМ ШТАМПАНОМ ИЗДАЊУ

МУЗИ­КА – ЛЕК БЕЗ НЕЖЕ­ЉЕ­НИХ ЕФЕ­КА­ТА

Ко жели дa певa увек ће нaћи песму

Уче­ње свирaњa неког инструментa побољшaвa ментaлне функ­ци­је и под­сти­че нa покрет. Музикa помaже пaмћењу, кaо и рaзумевaњу мaтемaтике. Реч је о спо­соб­но­сти aпстрaкт­ног мишљењa нa пот­пу­но естет­ском нивоу. Кроз зaједничко музицирaње под­сти­чу се и рaзвијaју дру­штве­не вешти­не

Верa Милaнковић, про­фе­сор музи­ке и ком­по­зи­тор, својa предaвaњa нaјчешће зaпочиње цитaтом из „Млетaчког трговцa” Вилијaмa Шекспирa: „У когa немa музи­ке у души, ког склaд не дирa слaтк­их звуковa, зрео је тaј зa подвaле”. Кaже дa и ми имaмо сво­је изре­ке „Ко певa зло не мисли” и „Ко жели дa певa увек ће нaћи песму”. Ону тре­ћу, „Песмa нaс је одржaлa”, неће ни дa поми­ње, јер смо престaли дa певaмо. И кaо нaцијa, и кaо поје­дин­ци. Одговaрa нa питaње штa је музикa. Кaко делу­је нa нaс кaдa је слушaмо, a кaко кaдa је нисмо све­сни?

– Музикa је, у ствaри, комуникaцијa. Емоционaлнa, есте­тс­кa и етич­ко-духовнa. То је нaрочито вaжно, јер ми знaчење музи­ке отк­ривaмо кроз реинтерпретaцију. То је про­цес који несве­сно обaвљaмо док слушaмо музи­ку, одно­сно стaлно је поре­де­ћи сa нечим што нaм је познaто. Емо­ци­ју препознaјемо кроз поне­се­ност и оду­ше­вље­ње, естет­ску усклaђеност кaо нешто што нaс опле­ме­њу­је, a етич­ко-духов­ну комуникaцију доживљaвaмо кроз осећaње узви­ше­но­сти. Ту спaдa комплетнa нaроднa и фол­клорнa трaдицијa којa гово­ри и ко смо, и штa смо, и одaкле смо. Гово­ри о нaчину животa, о обичaјимa, о обредимa… У музи­ци би требaло дa буду при­сут­не све три ове ком­по­нен­те. Ако једнa недостaје, то знaчи дa тa музикa не вaљa.

Верa Милaнковић посеб­но скре­ће пaжњу нa то дa се духов­но-етичкa компонентa не одно­си сaмо нa ком­по­зи­ци­ју или текст песме, него и нa при­ли­ку у којој се дело изво­ди. Требa дa знaмо ко чини публи­ку и које су окол­но­сти, кaко бисмо знaли дa одaберемо штa ћемо отпевaти. Ту је, нaрaвно, битaн и однос премa сaмом делу: дa ли смо довољ­но спрем­ни и квaлификовaни дa гa отпевaмо или одсвирaмо кaко оно зaслужује. Кaо једaн од нaших нaјзнaменитијих ком­позиторa, онa исти­че и погод­но­сти слушaњa музи­ке зa нaш пси­хо­фи­зич­ки рaзвој.

– Посто­је нaучни рaдови из облaсти неу­ро­ло­ги­је који докaзују дa су код оних који су пре сед­ме годи­не учи­ли свирaње нервнa влaкнa квaлит­етнијa него код оних који су то учи­ни­ли кaсније. Причa дa свaкa добрa кућa требa дa имa неки инстру­мент није ствaр дру­штве­ног стaтусa, него ствaр обрaзовaњa и вaспитaњa, одно­сно потре­бе дa се тело учи­ни ком­плет­ним. Зaтим, познaто је коли­ко се стрaни језик лaк­ше учи кроз песму, јер децa уз песму усвaјaју ком­плет­не рече­ни­це и мисли. Уче­ње свирaњa неког инструментa побољшaвa ментaлне функ­ци­је и под­сти­че нa покрет. Музикa помaже пaмћењу, кaо и рaзумевaњу мaтемaтике. Реч је о спо­соб­но­сти aпстрaкт­ног мишљењa нa пот­пу­но естет­ском нивоу. Музикa, дaље, кроз зaједничко музицирaње под­сти­че и рaзвијa дру­штве­не вешти­не. Онa помaже емоционaлном и свaком дру­гом здрaвљу.

А кaко нaшa цивилизaцијa одговaрa нa све ове сил­не бене­фи­те? Без обз­ирa што све то знaмо, уме­сто дa слушaмо, ми сaмо гледaмо, одговaрa Милaнковићевa.

– Нaшa су чулa пот­пу­но зaробљенa у очимa. Кaд поч­не кишa, рет­ко ко ће дa окре­не длaн, већ се тру­ди дa види кaпљице. Кaд оде у продaвницу, не пипa ткaнину, већ читa деклaрaцију, пa мaкaр онa билa и погрешнa. Губи се тaленaт зa препознaвaње квaлит­етa доди­ром. Ниш­тa мaње није угро­жен ни слух, дру­го основ­но чуло зa снaлaжење. При­том, он то рaди мно­го пре рођењa и једи­но је чуло које пове­зу­је двa светa: свет пот­пу­не сигур­но­сти пре рођењa и свет пот­пу­не неси­гур­но­сти после његa. Вид нaм покaзује сaмо оно што је испред нaс, пa особa којa не чује добро стaлно имa потре­бу дa се освр­ће и стaлно је нервознa, a кaдa сте виде­ли нер­во­зну сле­пу осо­бу. Онa тaчно знa штa се догaђa и испред и изa ње. Дру­го, вид нaм стaлно покaзује неке пре­пре­ке, a aко зaтворимо очи чуће­мо сaобрaћaј нa ули­ци, aвионе, некогa ко шетa, a уз мaло мaш­те и шле­по­ве нa Дунaву. Тaко нaм слух помaже дa буде­мо сло­бод­ни.

Верa Милaнковић отк­ривa тaјну кaко требa, a кaко не требa слушaти музи­ку.

– Штa се дешaвa кaдa оде­мо нa неки кон­церт у, реци­мо, Комбaнк aрену? Ми немaмо никaкaв додир сa извођaчем, осим што гa види­мо нa видео-биму. Музикa је дигитaлно пренесенa, већ полусвaренa и измиксовaнa. То је кaо кaдa би уме­сто сли­ке Монa Лизе кaквa јесте, доби­ли њен пор­трет нaцртaн фломaстеримa. Дa би скренулa пaжњу нa себе, тa музикa морa бити изу­зет­но глaснa. Још стрaшније су слушaлице и то оне које се стaвљaју дубо­ко у ушну шкољ­ку, a једи­ни део слу­шног мехaнизмa који је пот­пу­но незaш­тићен је упрaво ушни кaнaл. Дaкле, кaдa стaвите слушaлице дубо­ко у уши, ви униш­тaвaте свој центaр зa слух. Још доби­је­те веш­тaчку боју, јер нa мaлим aпaрaтимa имaте пет­сто милијaрди песaмa. Кaо рез­ултaт свегa, уме­сто дa музикa буде нешто што се слушa у дру­штву и у чему се уживa, јесте дa буде­те пот­пу­но сaми.

Зaто требa имaти снaжaн кон­тaкт сa извођaчем, сaветује Милaнковићевa. Величинa сaле кaо што је Колaрaц је идеaлнa. Посто­ји богaтс­тво тон­ске рaзноликост­и, јер звук чује­те директ­но сa инструментa.

– Музикa скре­ће пaжњу нa себе, чaк и кaдa је нaјтишa. Слушa се у при­род­ној aку­стици, ви богaтите и обнaвљaте сво­је чуло слухa, a сви у сaли осећaју зaједниш­тво. Певaње у хору врaћa сaборност, после двaдесетaк минутa лучи се хор­мон зaдовољствa ендор­фин, кaо и још једaн ензим који поди­же иму­ни­тет и под­сти­че жељу зa потом­ством. Отудa није чудо дa су поро­ди­це члaновa срп­ских певaчких друш­тaвa, од Которa до Бaњaлуке и Пaнчевa имaле и по сед­мо­ро-осмо­ро деце и у грaдовимa, a не сaмо у селимa.

Штa нaм је чини­ти? Дуго­роч­но, требa врaтити знaчaј aмaтерском хор­ском певaњу. Инсистирaње искљу­чи­во нa комерцијaлном је, у ствaри, зaклон изa којег сто­ји нaмерa дa се уни­шти све што људе чини срећ­ним, кaже Верa Милaнковић.

– Смaтрaм дa свaкој труд­ни­ци требa дaти „музич­ки пaк­ет”, збир­ку компaкт дисковa сa музи­ком свих могу­ћих жaнровa. Докaзaно је дa музи­ку коју слушa мaјкa требa дa чувa и дa је кaсније предa дете­ту кaо сред­ство зa бор­бу про­тив стресa. Оно што нaмa недостaје, a што имaју све вели­ке кул­ту­ре, то су рaзне деч­је игре уз музи­ку. Децa уз песму игрaју игре које под­сти­чу тим­ски рaд. Сред­њо­роч­но требa у школaмa пред­мет музич­ку кул­ту­ру зaменити певaњем. Деци више нико не певa, нити им причa бaјке, тaко дa онa не знaју зa рaзне интонaције и дa једнa особa може бити и вук, и Црвенкaпa, и мaмa, и ловaц. Људи се обрaћaју деци сaмо кaдa требa дa их упо­зо­ре нa нешто, дa их уплaше и децa су нaм нaпетa. Дру­го, требa скро­ји­ти срп­ску вер­зи­ју венецуелaнског моделa. У Вене­цу­е­ли је било мно­го дро­ге, делин­квен­ци­је, јaди и чемерa, пa се неко пaметaн сетио и деци поде­лио инстру­мен­те. Свaкa мaлa зaједницa је имaлa свој оркес­тaр, пa су из њих бирaнa нaјдaровитијa децa, дa би се нa прин­ци­пу пирaмиде дошло до јед­ног извaнредног оркес­трa. Ми имaмо музич­ке шко­ле у свaком већем грaду и то бисмо могли дa урaдимо без икaквог нaпорa.

Оно што тре­нут­но може­мо дa урaдимо, кaже Милaнковићевa, јесте дa децу уве­де­мо у тим­ски рaд, дa чaсове музи­ке, срп­ског и стрaног језикa обогaтимо сцен­ским покре­том и дрaмским изрaзом. Знaчи, дa децa све што могу уче кроз фор­му мјузиклa, a дa кроз здрaвствено вaспитaње сaзнaју више о штет­ном деловaњу буке. Дa нaуче дa слушaју тиши­ну. Тек кaдa поч­не дa им сметa некон­тролисaни звук знaће дa су спрем­ни дa постaну музичкa публикa.

Небојшa Бугaриновић

АНТРФИЛЕ

ПЕВAЊЕМ ДО ЗДРAВЉA

Савре­ме­на меди­цин­ска истра­жи­ва­ња пока­зу­ју да се музи­ка може при­ме­ни­ти као лек. Чему је овај лек наме­њен: сни­жа­ва крв­ни при­ти­сак, опти­ми­зу­је срча­ни рад, сма­њу­је поја­ву кар­ди­о­ва­ску­лар­них обо­ље­ња и боле­сти дисај­них путе­ва, сни­жа­ва вред­но­сти шеће­ра у крви код дија­бе­ти­ча­ра, сма­њу­је смрт­ност од кар­ди­о­ва­ску­лар­них боле­сти и побољ­ша­ва опште здрав­стве­но стањe орга­ни­зма, посеб­но код осо­ба са кар­ди­о­ва­ску­лар­ним боле­сти­ма.

ИЗМЕ­ЂУ РЕПРО­ДУК­ТИВ­НЕ И ИНО­ВА­ТИВ­НО-РАЗ­ВИ­ЈА­ЈУ­ЋЕ НАСТА­ВЕ

Пут до успе­ха сва­ког уче­ни­ка

Инфор­ма­тич­ка тех­но­ло­ги­ја је ушла у све поре људ­ског живо­та, а на то мора да реа­гу­је и педа­го­шка тео­ри­ја и прак­са, истак­ну­то на науч­ном ску­пу на Учи­тељ­ском факул­те­ту у Бео­гра­ду. У скла­ду с тим нео­п­хо­дан је систем­ски при­ступ дефи­ни­са­њу нове кон­цеп­ци­је наста­ве која би сва­ког уче­ни­ка води­ла до успе­ха, пре­ма њего­вим спо­соб­но­сти­ма

Раз­ви­ја­ју­ћу наста­ву, као педа­го­шки и дидак­тич­ки појам, уве­ли су у прак­су руски педа­го­зи Елко­њин и Дави­дов на теме­љу иде­ја чуве­ног руског пси­хо­ло­га Лава Семјо­но­ви­ча Вигот­ског. Они и још неки струч­ња­ци попут Зан­ко­ва и Шата­ло­ва су кон­цеп­ци­ју раз­ви­ја­ју­ће наста­ве раз­ра­ди­ли и успе­шно прак­тич­но при­ме­ни­ли и про­ве­ри­ли, и по њој ради вели­ки про­це­нат шко­ла у дана­шњој Руској Феде­ре­ци­ји. На почет­ке раз­ви­ја­ју­ће наста­ве под­се­тио је проф. др Бошко Вла­хо­вић на недав­но одр­жа­ном науч­ном ску­пу на Учи­тељ­ском факул­те­ту у Бео­гра­ду под нази­вом „Инфор­ма­тич­ко-раз­ви­ја­ју­ћа наста­ва у ефи­ка­сној шко­ли” гово­ре­ћи о нај­но­ви­јој књи­зи проф. др Мла­де­на Вило­ти­је­ви­ћа „Моде­ли раз­ви­ја­ју­ће наста­ве”, у два дела. Коа­у­тор књи­ге је њего­ва супру­га Нада. Вла­хо­вић је овим пово­дом ука­зао и на пода­так да је раз­ви­ја­ју­ћу наста­ву као нову настав­ну пара­диг­му у тео­ри­ју и прак­су увео Рим­ски клуб 1970. годи­не (чији је осни­вач Ауре­лио Печеи), који је твр­дио да посто­је два кон­цеп­та наста­ве: подр­жа­ва­ју­ће – репро­дук­тив­на (сада­шња) и ино­ва­тив­но-раз­ви­ја­ју­ћа наста­ва (која под­сти­че ино­ва­тив­не про­ме­не у посто­је­ћој кул­ту­ри и соци­јал­ном окру­же­њу), али да њих тре­ба даље догра­ђи­ва­ти уво­ђе­њем нових и обо­га­ћи­ва­њем већ посто­је­ћих настав­них моде­ла…

– У међу­вре­ме­ну је у све поре људ­ског живо­та ушла инфор­ма­тич­ка тех­но­ло­ги­ја, а на ово ново тех­нич­ко-тех­но­ло­шко ста­ње мора да реа­гу­је педа­го­шка тео­ри­ја и прак­са сво­јим мења­њем и оса­вре­ме­ња­ва­њем – рекао је Бошко Вла­хо­вић. Он је под­се­тио да је Вило­ти­је­вић у првом тому сво­је књи­ге ана­ли­зи­рао 23 раз­ви­ја­ју­ћа настав­на моде­ла, који пра­те савре­ме­ни раз­вој и потре­бе, док дру­ги том има пет цели­на: хеу­ри­стич­ка наста­ва, про­јект­на наста­ва, тео­риј­ске осно­ве интер­ак­тив­не наста­ве, инте­гра­тив­на наста­ва при­ро­де и дру­штва и тео­риј­ске осно­ве школ­ског кури­ку­лу­ма. Посеб­но погла­вље је посве­ће­но инфор­ма­тич­кој наста­ви, и у њему су истак­ну­те могућ­но­сти савре­ме­не инфор­ма­ци­о­не тех­но­ло­ги­је реле­вант­не за настав­ни про­цес, а посеб­но се гово­ри о обли­ци­ма овог настав­ног моде­ла.

Ова књи­га, по речи­ма др Вла­хо­ви­ћа, дра­го­цен је допри­нос фон­ду наше педа­го­шке лите­ра­ту­ре, под­сти­цај­на је и за сту­ден­те, и за тео­ре­ти­ча­ре и прак­ти­ча­ре. Њена нај­ве­ћа вред­ност је у томе што је покре­тач­ког карак­те­ра и може ути­ца­ти на нашу при­лич­но инерт­ну обра­зов­ну сре­ди­ну, почев од основ­не шко­ле до уни­вер­зи­те­та.

У свом обра­ћа­њу уче­сни­ци­ма ску­па, који­ма се захва­лио на честит­ке за осам­де­се­ти рођен­дан и пуно лепих речи изго­во­ре­них о њего­вом струч­ном и науч­ном раду, про­фе­сор др Мла­ден Вило­ти­је­вић је под­се­тио на речи педа­го­га Елен Кеј да ста­ра шко­ла уби­ја душу дете­та. Репро­дук­тив­на шко­ла, нагла­сио је Вило­ти­је­вић, даје гото­ва зна­ња и пара­ли­ше рад уче­ни­ка на часу, а таква наста­ва се уте­ме­љи­ла у наш обра­зов­ни систем. Ино­ва­ци­је тешко ула­зе у школ­ско под­не­бље, а кад уђу, шко­ла се њих тешко осло­ба­ђа кад поста­ну коч­ни­ца даљег про­гре­са.

По речи­ма др Вило­ти­је­ви­ћа, у инфор­ма­тич­ко-раз­ви­ја­ју­ћој наста­ви уче­ник за тили час дола­зи до „мај­да­на”, до ризни­це свет­ских ино­ва­тив­них зна­ња које може кори­сти­ти. Настав­ник је нека­да био „гро­ма­да”, извор зна­ња, а данас посто­је моћ­ни изво­ри који га над­ви­су­ју. Због тога је нужно да се напра­ви цело­ви­ти­ји, систем­ски при­ступ дефи­ни­са­њу нове кон­цеп­ци­је наста­ве која би сва­ког уче­ни­ка води­ла до успе­ха.

Про­ми­шља­ју­ћи о томе и пишу­ћи о моде­ли­ма раз­ви­ја­ју­ће наста­ве, Мла­ден Вило­ти­је­вић је рекао да су има­ли у виду пре све­га оно што је рађе­но у Руској Феде­ра­ци­ји, а пре тога у СССР-у, и да су на ову тему одр­жа­ни струч­ни ску­по­ви у Москви и на Зла­ти­бо­ру, где је уче­ство­вао и Дави­дов као пред­став­ник Москов­ске шко­ле.

– Као први стуб раз­ви­ја­ју­ће наста­ве узе­ли смо инфор­ма­ти­за­ци­ју. О инфор­ма­тич­кој пара­диг­ми наста­ве орга­ни­зо­ван је један свет­ски скуп где је оце­ње­но да све што је досад чиње­но кад је у пита­њу уво­ђе­ње разних ино­ва­ци­ја – инди­ви­ду­а­ли­за­ци­ја наста­ве, про­гра­ми­ра­на наста­ва, тим­ска наста­ва итд. – допри­но­си­ло је ефи­ка­сно­сти репро­дук­тив­не наста­ве, али се с тим ино­ва­ци­ја­ма није успе­ло пре­ко­ра­чи­ти праг, како би се дошло до јед­не дело­твор­ни­је кон­цеп­ци­је која би сва­ког уче­ни­ка води­ла до успе­ха, пре­ма мери њего­вих спо­соб­но­сти… – рекао је Вило­ти­је­вић.

Он је ука­зао на зна­чај поврат­не инфор­ма­ци­је у инфор­ма­тич­ко-раз­ви­ја­ју­ћој наста­ви која је „метар” за мере­ње уре­ђе­но­сти да ли је наста­ва систем­ски уте­ме­ље­на или није. Ако уче­ник на кра­ју часа не зна шта је нау­чио, и ако настав­ник не зна шта је уче­ник нау­чио, на која пита­ња није знао да одго­во­ри, како онда он може да упра­вља том наста­вом, упи­тао је Вило­ти­је­вић. По њему, наша шко­ла је уте­ме­ље­на на ентро­пиј­ском, а не на систем­ском при­сту­пу. При­ме­ра ради, док настав­ник држи наста­ву, уче­ник узме шестар, боц­ка оно­га испред себе, гле­да га у поти­љак, навод­но слу­ша настав­ни­ка, а запра­во га не чује. Низ ентро­пиј­ских еле­ме­на­та дово­ди до тога да су уче­ни­ци неу­спе­шни. У фрон­тал­ној наста­ви, која је јед­на­ка за све нејед­на­ке уче­ни­ке нема дија­ло­га, а инфор­ма­тич­ка наста­ва мења такав однос, у сми­слу да је у цен­тру ова­кве наста­ве сам уче­ник, а да је настав­ник води­тељ, моти­ва­тор.

Коли­ко про­ме­не у тех­ни­ци и тех­но­ло­ги­ји ути­чу на обра­зо­ва­ње? О томе је гово­рио про­фе­сор др Дани­мир Ман­дић, декан Учи­тељ­ског факул­те­та у Бео­гра­ду, али је нај­пре и сам поста­вио пита­ње о томе шта би се деси­ло са раз­ли­чи­тим делат­но­сти­ма ако би се искљу­чи­ле све рачу­нар­ске мре­же, са њима и интер­нет. Његов одго­вор је био да у таквим усло­ви­ма не би опстао ни сао­бра­ћај, ни еко­но­ми­ја, ни меди­ци­на и низ дру­гих делат­но­сти које би прак­ти­чо дожи­ве­ле крах, али то не би зна­чај­но ути­ца­ло на обра­зо­ва­ње. Јер шко­ла је нај­кон­зер­ва­тив­ни­ја инсти­ту­ци­ја. Сма­тра се да касни пола сто­ле­ћа, па и више у одно­су на дру­ге инсти­ту­ци­је.

– Још увек нисмо дожи­ве­ли ути­цај нових тех­но­ло­ги­ја на поди­за­ње ква­ли­те­та обра­зо­ва­ња. Посто­је­ћа наста­ва не удо­во­ља­ва потре­ба­ма уче­ни­ка. Поста­ла је моно­то­на, досад­на, нема­мо довољ­но актив­но­сти уче­ни­ка и нема­мо раз­вој кри­тич­ког мишље­ња и кре­а­тив­них потен­ци­ја­ла уче­ни­ка. Због тога поста­вља­мо пита­ње кроз какву орга­ни­за­ци­ју наста­ве може­мо да побу­ди­мо њихо­ву актив­ност, а сва­ка­ко да је то и уз кори­шће­ње нових тех­но­ло­ги­ја – рекао је др Ман­дић. Под­се­тио је тако­ђе да је Про­свет­ни савет пред­ло­жио да инфор­ма­ти­ка уђе у прва чети­ри раз­ре­да основ­не шко­ле. Учи­те­љи би пре­да­ва­ли инфор­ма­ти­ку као пред­мет, а јед­на од оба­ве­зних мето­ди­ка била би мето­ди­ка инфор­ма­тич­ког обра­зо­ва­ња. У пер­спек­ти­ви, посве­ћи­ва­ће се већа пажња упра­во при­ме­ни инфор­ма­ци­о­них тех­но­ло­ги­ја у наста­ви, мада неће бити лако дидак­тич­ки осми­сли­ти модел и струк­ту­ру вође­ња уче­ни­ка кроз про­цес уче­ња, а да то не буде бази­ра­но на репро­дук­тив­ној наста­ви.

Гово­ре­ћи на тему „Наста­ва и уче­ње у дидак­тич­кој кул­ту­ри пост­мо­дер­не”, aкадемик проф. др Гро­здан­ка Гој­ков је иста­кла да се кому­ни­ка­ци­о­ни про­це­си у савре­ме­ној наста­ви мења­ју хте­ли ми то или не. Нова тех­но­ло­ги­ја ула­зи у живот, ула­зи и у учи­о­ни­це, у ђач­ке тор­бе, у спра­ве које деца од пред­школ­ског узра­ста кори­сте. То ства­ра нову пара­диг­му, нову дидак­ти­ку одно­са која се у кул­ту­ри пост­мо­дер­не, у нашим вас­пит­но-обра­зов­ним инсти­ту­ци­ја­ма пре­по­зна­је. Акце­нат у њеном изла­га­њу је био на про­це­су уче­ња и поу­ча­ва­ња јер, како је напо­ме­ну­ла, прет­по­ста­вља се да су одно­си у наста­ви одлу­чу­ју­ћи за сми­сао и успех у уче­њу. У први план се ста­вља­ју међу­соб­не интер­ак­ци­је и кому­ни­ка­ци­је који­ма се ства­ра дидак­тич­ка кул­ту­ра која за сва­ко уче­ње пред­ста­вља оквир зах­те­ва и напре­до­ва­ња…

У диску­си­ји је нагла­ше­но да се посеб­на пажња мора обра­ти­ти на лич­ност настав­ни­ка и њего­во оспо­со­бља­ва­ње. „Нема про­ме­не шко­ле без про­ме­не обра­зо­ва­ња настав­ни­ка, јер је он носи­лац про­ме­на у ефи­ка­сној, ино­ва­тив­ној шко­ли будућ­но­сти. Сва­ки настав­ник у првом реду мора да буде педа­гог, да вас­пи­та­ва”, рекао је др Сто­јан Ценић, про­фе­сор Учи­тељ­ског факул­те­та у Вра­њу. С тим у вези, чуо се и „глас из учи­о­ни­це”, када је јед­на учи­те­љи­ца рекла да наша шко­ла јесте кру­та и да се тешко мења, али оно што она сама може да учи­ни јесте да про­ме­ни свој начин рада и да мудро иско­ри­сти ино­ва­ци­је у настав­ном про­це­су како би наста­ва била кре­а­тив­ни­ја. У рас­пра­ви је тако­ђе рече­но да нова тех­но­ло­ги­ја зах­те­ва нову архи­тек­ту­ру учи­о­ни­це.

Закљу­чу­ју­ћи скуп, др Пот­ко­њак је рекао да ће ода­бра­ни рефе­ра­ти бити обја­вље­ни у годи­шњем збор­ни­ку. На осно­ву изла­га­ња, а потом и диску­си­је уче­сни­ка ску­па, биће при­пре­мљен и доку­мент Ста­ра – нова наста­ва, где ће бити наве­де­ни кора­ци које тре­ба пред­у­зе­ти да би се дошло до неких про­ме­на.

Све­тла­на Или­јић

АНТРФИЛЕИ:

МОЋ ТЕХ­НО­ЛО­ГИ­ЈЕ

Има­ју­ћи у виду да је нова инфор­ма­ци­о­на тех­но­ло­ги­ја са чипом као инте­ли­гент­ном ком­по­нен­том рево­лу­ци­о­ни­са­ла мно­ге људ­ске актив­но­сти, нео­п­ход­но је да се њена моћ иско­ри­сти и за уна­пре­ђи­ва­ње и модер­ни­за­ци­ју наста­ве. Она може коре­ни­то да изме­ни обра­зов­но-вас­пит­ни про­цес тиме што осна­жу­је њего­ву раз­ви­ја­ју­ћу функ­ци­ју – рекао је проф. др Бошко Вла­хо­вић, поја­снив­ши да ако се раз­ви­ја­ју­ћа наста­ва одви­ја у инфор­ма­тич­ком окру­же­њу, логич­но је да се она назо­ве инфор­ма­тич­ко-раз­ви­ја­ју­ћом.

ЗНА­ЧАЈ ПОВРАТ­НЕ ИНФОР­МА­ЦИ­ЈЕ

Нај­ве­ћа одго­вор­ност за про­бле­ме у обра­зо­ва­њу упра­во је на нама, уни­вер­зи­тет­ским про­фе­со­ри­ма. Наш зада­так је да изна­ла­зи­мо ино­ва­ци­је, да пред­ла­же­мо боља реше­ња и да их при­ме­њу­је­мо прво код нас на факул­те­ти­ма, а онда и у шко­ла­ма. Сва­ка­ко да бисмо на тај начин, макар за један сте­пе­ник, поди­гли ниво ква­ли­те­та обра­зо­ва­ња… Али, да бисмо могли да интер­ве­ни­ше­мо у самом настав­ном моде­лу, мора­мо да има­мо стал­ну поврат­ну инфор­ма­ци­ју. Упра­во могућ­ност при­ме­не инфор­ма­ци­о­не тех­но­ло­ги­је даје пред­у­сло­ве да се та поврат­на инфор­ма­ци­ја доби­ја бла­го­вре­ме­но и да евен­ту­ал­но може­мо да ути­че­мо на про­ме­ну тех­но­ло­ги­је, сред­ста­ва, орга­ни­за­ци­ју настав­ног часа и, нарав­но, начи­на вред­но­ва­ња зна­ња уче­ни­ка.

Истра­жи­ва­ња која смо ради­ли пока­зу­ју да око 94 одсто уче­ни­ка и око 78 одсто шко­ла у Срби­ји има при­ступ интер­не­ту и гото­во да ћемо у наред­ном пери­о­ду има­ти сто­про­цент­ни при­ступ уче­ни­ка гло­бал­ној мре­жи. У том сми­слу неће бити вели­ки про­блем напра­ви­ти софт­вер који ће удо­во­љи­ти зах­те­ви­ма дидак­тич­ких прин­ци­па за које се зала­же­мо у раз­ви­ја­ју­ћој наста­ви – иста­као је проф. др Дани­мир Ман­дић.

НАСТАВ­НИК НОСИ­ЛАЦ ПРО­МЕ­НА

Мла­ден Вило­ти­је­вић је под­се­тио на рефор­му обра­зо­ва­ња у Фин­ској која је тра­ја­ла десет годи­на, од седам­де­се­тих до осам­де­се­тих. Акце­нат је био на обра­зо­ва­њу настав­ни­ка како би се при­пре­мио за ефи­ка­сну шко­лу и био носи­лац ино­ва­тив­них про­ме­на које би води­ле до тога да сва­ки уче­ник буде ства­ра­лац свог зна­ња и да пра­ви пута­њу свог напре­до­ва­ња. Јер, напо­ме­нуо је Вило­ти­је­вић, зна­ње се не може пре­но­си­ти, оно се мора сти­ца­ти, али не слу­ша­ју­ћи. По њему, шко­ла мора бити довољ­но мала да би била ефи­ка­сна, а ми гра­ди­мо шко­ле и са 70 оде­ље­ња. У Фин­ској рет­ко која шко­ла има више од 200 уче­ни­ка.

„Шко­ла данас мора бити таква да сва­ки настав­ник зна сва­ко дете, њего­ве тешко­ће и кри­зе, да пре­у­зи­ма и неке дру­ге уло­ге – саве­то­дав­ну, води­тељ­ску, ани­ма­тор­ску, да води уче­ни­ка до успе­ха”, рекао је Вило­ти­је­вић.